Večernji sumrak. Krupne i morke pahulja snega padaju po konjskim leđima, ljudskim ramenima, kapama, kočijama, točkovima, uzdama, telefonskim stubovima. Kočijaš Jona Potapov, sav je beo kao priviđenje. Presavio se koliko se može saviti živo telo, pa još toliko. Noge su mu na sedištu, a trup ko zna gde, valjda negde još jednom presavijen negde u visini dijafragme. I konjče je belo i nepomično, liči na jeftin kolač u vidu konjića. Zapravo, u zaprezi i jesu dve rage, kao što propis o konjušarima u Peterburgu nalaže, samo je Jona toliki siromah da je samo jedno pravo kljuse, a drugo je kartonsko. Na točkićima.Odavno se Jona i njegovi, uslovno rečeno, konjići ne miču s mesta. Jutros su izašli iz svog staništa, i ceo dan nepomično čekaju prvu mušteriju. Već se i tama spustila na grad, a svetiljke fenjera i pokoji požar oživljavaju ulice Pitera.
- Kočijašu, u Viborški kraj! – začu Jona. – Gde je kočijaš!
Jona se trže i kroz nanos snega trepće u čoveka u šinjelu.
- U Viborški kraj! – ponavlja vojno lice – Idi čoveče, mislio sam da si Sneško, de penji se na ta kočija pa u Viborški kraj!
Jona trza uzde, vojnik uskače u saonice. Jona bi da se druži, okreće glavu na ramenima kao da je lutak. Ovamo vozi, a onamo gleda. U to kočija pogazi nekoliko ljubavnika, dva gospodina sa štapom i jednu zalutalu, poluzaleđenu kokoš.
- Kud si navalio – viču za njim.
- Ovi ne umeju da hodaju! Drži desno – ljuti se čovek u uniformi. – Ne brini Sneško, biću ti svedok da su namerno naleteli na tvog konja dok si išao trotoarom. To su se oni zaverili protiv nas.
Jona se opet okreće ka putniku i mrda usnama. Rekao bi nešto, ali je uvrnuo vrat tako da ni dašak vazduha ne može kroz Jonino grlo.
- Šta? – pita vojno lice
- Aaa...moj vrat...
- Šta kažeš?
- Kažem da mi je ove nedelje umro brat!
- Od čega je umro
- Uvrnuo se!
- Hm, ko će ga znati, de vozi opet će da nalete na nas.
Kočija udaraju u stub, kartonski konjić ostaje zgužvan na ulici. Na stubu ostaje i nesretni oficirm, ali Jona šiba dalje. Odvija svoj vrat, pridiže se i zamahuje bičem na preostalo, polu-živo konjče. Konačno stižu u Viborški kraj. Jona se čudi što njegovog putnika nema. Čeka ga sat, dva, sneg opet pada.
Šljapkajući trotoarom, prolaze šljapkajući tri praseta.
- Kočijašu, do Svinjskog mosta! – viče grbavo prase drhtavim glasom. – Trojica, za dvadeset kopejki.
Jona trza ude. Dvadeset kopejki je mala cena, ali tri praseta su tri praseta. Joni je svejedno, samo da vozi. Gurajući se i psujući, prasići prilaze sankama, jedva se penju na sedište. Počinje prepirka koje prase će da pojede kožne navlake, a koje će da gricka drvenu klupicu. Odlučlili su da grbavko kao najmanji dobije drvo. Ali prasenac se uspne iza Jone i proždere mu kapu.
- Fuj, al ti je kapa! U celom Petrogradu nema gora!
- Hihihi – kikoće se Jona – kakva je takva je!
- De, vozi vidiš da već treći put gazimo prosjake, hoćeš da te gricnem i po vratu?
- Glava mi puca – kaže jedan od prasića – juče smo kod Dukmasovih pojeli cela kola, sa sve osovinom
- Laže – ljudi se drugo prase – pojeli smo sve osim osovine
- Hihi – smeška se Jona – Veseli mladići – prasići!
- Fuj, đavo da te nosi – besni grbavo prase – De raspali žešće i gledaj da ne voziš preko dece ovaj put, zaglavljuju ti se u točkovima.
Jona oseća da se grbavi prasac uzmuvao. Sluša psovke, probija se kroz masu ljudi. Prasići psuju, pričaju o nekim pomijama Nadežde Petrovne. Kad je dočekao kratku pauzu, osvrnuo se i počeo da mrmlja:
- A meni je ove nedelje umro konjić
- Meni se čini da je još uvek pomalo živ – uzdiše grbavi prasac. – Nego ti ošini malo bičem pa da krenemo brže.
- De ga podstakni malo po vratu
Jona oseća prasetove zube na svom vratu. Krv pršti, meša se sa očerupanom kosom.
- Hihihi - smeje se – vesela gospoda prasići, Bog vam dao zdravlja.
Jona se okreće na sedištu da ispriča kako je umro njegov konjić, a pre toga njegov sin, a još pre toga njegova žena, a mnogo pre toga i on sam, kad prasići pljunu dva'es kopejki i nestaju. Opet je sam, i za njega nastaje tišina.
Tuga je umirena za kratko vreme i sad se javlja još snažnije, razdire mu grudi. Jonine oči lutaju ka masi sa obe strane ulice, niko da mu priskoči u pomoć, pozove policiju ili bar napadne Tugu. Ali gomila ne žuri i ne haje za to što Tuga čerupa njegov grudni koš, vadi srce i odlazi. Jonine grudi pucaju, iz njih se izliva tečnost i poplavljuje ceo svet. Ništa se više ne vidi. Jona se pretvorio u ništavnu ljušturu. Sve će biti pokriveno blatom nekoliko dana, a onda će na vrhu jedne planine osvanuti Barka i u njoj pometnja.
- Ženo, jel imamo na spisku kartonske konje? – pitaće zbunjeno Noa...
No comments:
Post a Comment