Koliki proplanak, pomislio je Erinion. Stajao je na ivici šume i po prvi put u životu posmatrao ravnicu. Za svaki slučaj, držao se senke hrasta. Nije se usudio da kroči na sunce. Celoga života prašuma Sielwode je čuvala Eriniona. Uživao je mladi druid i na osunčanim poljanama, ali prostor koji je pucao pred njim izgledao je zastrašujuće neograničen. Erinionov svet je bio omeđen drvećem i zato se plašio da izađe na livadu oivičenu tek tamnim pramenom planina na horizontu. Da li se Erinion stideo svog straha? Nimalo, među vilenjacima je bilo mnogo onih koji su se osećali baš kao i on. Zato je radna grupa Anijer i došla ovde, da pošumi ukletu ravnicu.
Zahvaljujući veličanstvenom otkriću dara potpune slobode, Erinion i njegovi drugovi su mogli da vrate dostojanstvo prašumi koja ih je othranila. Nekada davno, Sielwode se prostirala dokle oko seže. Umesto pustopoljine, tu su rasli hrast, bukva, jela i bor. Erinion se radovao što je deo velikog plana za pošumljavanje. Trkom se vratio među svoje. Stotinjak vilenjaka je sedelo u travi odeveni su mrke livreje druidskog reda Orkan Laranis. Pomno slušaju predvodnicu Ornel.
- Svi znate da su Nir prvo udarili na šumu. Nemilosrdno su obarali stabla i krali život da bi mogli da nahrane svoje kraljevstvo. Samleli su šumu da bi podigli svoje zamkove, izradili lukove, sastavili opsadne mašine. Okopneli su snagu prašume a time i moć naše magije. Onda su izgradili puteve da bi mogli da se kreću brže. Nisu se zadovoljili običnim stazama, već su slagali kamen do kamena. Oni se odriču zelenila, odbacuju prirodu i poručuju nam da će i naše kraljevstvo da popločaju! Ovde i sada, Quendi uzvraćaju udarac!
Ornel je sačekala da talas klicanja umine i da se vilenjaci smire. Zasukala je široke rukave svoje grube radne odore i sklonila kosu s lica. Želela je da svi vide žar u njenim očima, vatru koju nosi u sebi.
- Svaki od vas se sigurno pita: "Zašto ja nisam u armiji?" – neki mladi vilenjaci se zakikotaše – Zar sam previše slab da bih nosio koplje? Zar nisam dovoljno vešt konjanik da jašem u formaciji? Igram li lošije od svih ratnika-plesača? Aha! Ja sam talentovan za magiju, setiće se oni pametniji! A šta je uopšte Orkan Laranis u poređenju sa pravim čarobnjacima? Pitate se!? Ako nisam mogao da postanem gospodar vatre, zar je bilo nemoguće da onda budem jedan od ratnih magova? Pa čak i najobičniji vrač služi u vojsci, tumači poruke i barata magijskim alatima!
Erinion se smeškao i divio Ornelinom govorničkom umeću. Razume se, on je znao zašto je tu, ali je rado upijao svaku reč kao da je prvi put čuje.
- Saborci moji! Orkan Laranis jeste armija! Mi smo vojska snažnija od svih! Kada ustanemo i zasadimo prvi žir. Kada ga pozovemo da izraste u snažno stablo i nahranimo ga mističnim silama. Kada iz zemlje proklija deblo i nikne šuma. Mi smo graditelji, mi podižemo štit, mi povezujemo Sielwode i Tuarhievel! Mi isceljujemo. Red kopljanika može da se rasrpši, konji da se propnu u ludilu i zbace jahača. Magijske sile mogu da izdaju i najmoćnijeg čarobnjaka, a čak i najveštiji Adman može da izgubi ritam u zanosu plesa. Hrast, bukvu, bor i jelu koju zasadimo ništa neće iščupati iz korena! Mi smo otelotvorenje ent-stvorova iz davnine. Mi smo šuma koja se kreće! Mi smo Orkan Laranis!
Vilenjaci poustajaše kličući Ornelinom vatrenom govoru. Ponosno su mahali oruđem, podizali u vis srp i ašov, lopatu i budak. Orkan Laranis! Orkan Laranis! Orilo se iz stotinu grla. Čak je i stidljivi Erinion skakao od sreće i mahao Orneli, oran da počne veliki posao. Ornela im dade znak za pokret i radna brigada se premestila na položaj. Erinionu je ovaj put bilo drago što izlazi na otvorenu poljanu. Vilnjaci su se rasporedili, po dvadeset u liniji, sa pet redova po dubini. Počeli su da vade iz torbica posebno pripremljene, magijski tretirane žirove.
- Prvo iskopaš rupicu, dve šake duboku, odozgore zemljicu. – šaptao je Erinion prvom žiru, kao da baja. Nasuo je malo magijske prašine i popunio rupu sveže iskopanom zemljom.
Spustio je ruke na tlo i počeo da izgovara reči čarolije. Ponavljao ih je sve brže i brže dok se nisu pretvorile u brujanje. Zapevao je, radostan što oko sebe čuje poj svojih drugova. Jedan po jedan, glasovi su se ulivali u veliku reku koja se orila preko ravnice. Magijska pesma se penušala i kovitlala. Sad je ponirala u potmulo brundanje, pa je onda prskala kao vodopad dodirijući cik najviših tonova.
Na Erinionov poziv, žir se otvorio. Raspuknut kao kokica, razmotavao se i oslobađao svoj potencijal sve dok nije postao klica. Mladi druid je nastavio da peva i klica je počela da buja. Ispod sebe je razvila prakoren i počela je da se izvija kao glista, hrleći ka površini. Tanana zelena pruga je prošla kroz sloj magijske prašine. Natopljena dodatnom energijom i ohrabrena visokim tonovovima čarolije, klica se pojavila iz rastresite zemlje kao mladica. Pustila je nekolio listića i ispravila se. Beba-hrast, za sada još uvek prozirno zelena vlat, zatreperila je na suncu očekujući kišu. Ali hrana je već bila tu, servirana i spremna za gozbu, a zov je proto-stabljiku vodio uvis. Mladica se presvukla koricom, prvom nabranom kožicom. Stručak se pretvorio u pravo drvce. Pesma se za trenutak smirila, kao reka pred kataraktom, a onda je stotinu vilenjaka nastavilo pojanje udvostručenom snagom. Hrastić je pustio grane, grane su dobile grančice, listići su rasli, širili se i opadali. Mladica je stasala u drvce spremno za rasad. Sad više nije bilo povratka, stabljike su drhtale od silne energije koja ih je hranila, popunjavala epitel, pravila nove godove. U trenu su prošle godine, od mladog drveta izraslo je veliko stablo, koren je očvorovnatio i dobro zagrlio zemlju. Grane su propupele i okitile se cvetovima-resicama sve dok krošnja nije počela da prska nove žireve. Kiša plodova je padala oko druida, ali pesma još nije stigla do kraja. Hrast se širio i širio sve dok nije ispod naborane korice nastao dva prsta debeo sloj plute. Vilenjaci su pesmu smirili i izvukli je nežno kao da predaju drvo prirodi.
Erinion nije više stajao na otvorenom proplanku, već u gaju među stotinu hrastova. Ozaren, zavukao je ruku u drugu torbicu i bacio šaku punu semenja. Dok su se mlađi druidi odmarali grleći svoje hrastove, Erinion, Ornela i još neki stariji Orkan Laranis pevušili su novi poj. Između hrastovine pojavila se paprat, žbunovi leske i drugo prateće rastinje. Prvi komad šume, prvi deo vilenjačkog štita bio je izgrađen.
Tak Mor Kadan je bio najveći goblinski grad u celom Markazoru. Tačnije, to je bila jedina stalna naseobina divljeg nomadskog naroda zelenokožaca. U Mor Kadanu je stolovao kralj Beguc Smrtljokljovi (zvali su ga i Beguc Smrta ili samo "Gos'n Smrta" ali samo iza njegovih dlakavih leđa). Drski goblinski pljačkaši su tumarali između šuma Tuarhievela i Sielwode, sve od reke Karijele na jugu, do Kamenog Kraja, planinskog venca na severu. Cela ravnica im je pripadala, kao i Markazorsko Zaleđe (to je bio goblinski naziv za planinski venac Riordon). Vilenjaci su prepustili ravnicu gobinima davno, još od vremena kad su Mur-Kilad patuljci i ljudi iz okolnih kneževina raskrčili prostor između dve prašume. Ljudi su pokušavali da se nasele na ivici Belvaduora i tu i tamo među Sutrenskim brdima. Goblini su ih puštali samo zato da bi mogli da imaju redovne "mušterije" za pljačku. Vremenom su se toliko osilili da su kraj južno od Sielwode nazvali Prerijski požar, a predeo severno od šume dobio je ime Vilin-propast.
Dok je Beguc bio mladi gardista u službi bivšeg kralja Dneza Ubikoljića shvatio je da stare goblinske vrednosti neće preživeti novi vek, doba ljudi, eru trgovine. Naime, patuljci iz Mur-Kilada su želeli da trguju sa ljudskim kneževinama Karijele, Elinie, i Morijedom a preko njih i sa drugim južnjačkim enklavama ljudi. Dok si rekao "otrovna strelica", kralj Dnez je pao pokošen rukom "nepoznatog" asasina. Kao najvećem i najpodmuklijem iz klana, Begucu je pripao tron. Dugo je morao da radi na svojoj divljačnoj sabraći da bi konačno zaradio poverenje patuljaka i ljudi. Za "mali" procenat Begucovi goblini su pružali usluge "pratnje i zaštite" karavanima koji su prolazili kroz Markazor. Saobraćaj je potekao u oba smera i sve već broj goblina je shvatao da je isplativije sedeti u Mor Kadanu i prodavati đinđuve ljudima i patuljcima, nego jahati po ceo dan na vukovima i tražiti plen. Kao prvo, vukovi su smrdeli, kao drugo ujedali su gobline (i hranili se njima) i kao treće uz Begucove gardiste, pljačka je postala veoma rizična grana privrede.
Ne treba posebno napominjati da je Mor Kadan predstavljao čir na licu zemlje. Grad je bio čist kao zbir svih goblina koji su u njemu ždrali, znojili se i ispoljavali svoj prirodni talenat za nehigijenu. Struktura i plan nisu postojali, pa su se ulice (često zakrčene blatom i fekalijama) zrakasto širile od glavnog šatora poglavice i kralja Beguca.
- Gospodaru, šuma nam se približava! – štektao je uplašeni kurir. Loše vesti su često bile smrtonosne po donosioca, a jedino gore od rđavih vesti bile su bizarne.
- Kako? Kako? – zakreketao je lenjo debeli kralj Beguc. On se godinama nije pomerao iz svojih udobnih jastuka sve dok nije došao u taj stepen gojaznosti da više nije mogao da se mrdne, sve i da je hteo. Njegov mozak, ušuškan u slatkiše i proračune o zaradi nije mogao da svari poruku koju je glasonoša ponavljao.
- Gospodaru...šuma...se približava – ponovio je drhtavim glasom kurir.
Kralj Beguc je nekoliko minuta gledao u ideju o raščerečenom glasonoši, začinjenu bičevanjem i nabijanjem na kolac, ali onda je odustao od sprovođenja tih zamisli jer još uvek nije došao do zaključka da li je ova poruka dobra, loša ili izmišljena.
- Kako? – ponovo je pitao debeli kralj i pogledom potražio svog ne-toliko-vernog šamana Dreka Boleštinu
Erinion je sedeo ispod sveže posađenog stoletnog debla. Pušio je poslednje mrvice trave-za-lulu. Kroz umorne udove počela je da kola nova energija iz svežih lembasa, ali Erinion nije hteo još da ustane. Želeo je da iskoristi trenutak i čestita samome sebi. Bio ponosan na svoj rad. Ornela ga je već tri puta hvalila pred celom radnom brigadom. Voleo je da vidi da ga ona pogleda sa divljenjem, sa poštovanjem.To ga je hranilo, tako da mu je bilo dovoljno svega dva ili tri sata meditacije i predaha da bi već bio spreman da ponovo služi Orkan Laranis. Erinionov nadahnuti primer sledili su i drugi. Danima su vilenjački druidi sadili žireve, pevali im i prizivali ih iz zemlje da bi izgradili pojas šume širi od borbenog reda strelaca. Zeleni put kroz ravnicu nije bio običan drvored, već prava šuma sa mahovinom, lišajevima, žbunjastim biljkama i trnjikama koje su rasle u senci hrastova.
Doselile su se i prve bubice, a sa njima su se pojavile i ptičice. Najpre su se pojavili ratoborni krupni crni mravi, pa dostojni im protivnik, plavi skarab čiji se sedefasti oklop presijavao kao najfiniji mitril. Usledila je najezda crva i glista, ali je ubrzo postalo jasno da su to zapravo leptirići. Oko gustih krošnji zatitrali su šumski pegavci mrkih krila. Uskoro su im se pridružili hrastovi repkari karakteristični po tragu svetlosti preko sive odore. Na kraju su došli beli admirali, koje još zovu i mali trepetljikari. Tako bogatu trpezu nisu propustile crnoglave muharice (i ako ih još neko nazove svrakolikim vrapcima stvarno će uvrediti ove zaista simpatične i elegantne ptičuljke). Za šarenilo među letećim stanovništvom bili su zaduženi žuto-beli šumski zviždak i crveno-crna crvenrepka. Odmah za njima su došli i jastrebovi, čisto da se zna ko je glavni! Kao sporedni efekat magijskog procesa sazrevanja hrastovi su bacali veliku količinu žireva. Priliku za gozbu nisu propustile veverice i puhovi, a i divlje svinje su otkrile blagodeti novog kraka prašume.
Zeleni zid je izrastao po sred ravnice i presekao je na pola. Šuma se svakim danom sve više približavala brdima. Erinion je očekivao da najkasnije do kraja nedelje prođu kroz zloglasne Smrskane gudure nastanjene Uruk plemenima. Onda će nastaviti kroz prolaz u Riordon planinama i spojiti dve velike vilenjačke oaze, Tuarhievel i Sielwode. Šuma je mogla sama da se čuva, ali je Erinion bio zabrinut za druide. Oni nisu bili ratnici i mogli su da nastradaju od goblinskih pljačkaša. Ornel ih je uveravala da će se danas ili sutra, najkasnije prekosutra pojaviti kapetan Maethorael sa jednom mešovitom borbenom grupom koja će čuvati pripadnike Orkan Laranis. Eriniona taj podatak nije smirivao jer je pretpostavljao da će lepuškasta Ornel zapasti za oko vojniku, a zna se da je vojnički poziv mnogo dobio na prestižu u poslednje vreme!
Na četiri sata hoda od šume-koja-se-približava, drama goblinskog glasonoše se nastavila. Kralj Beguc je odbijao da shvati značenje poruke "Šuma nam se približava!". Iščuđavao se i ponavljao je "Kako?!", čekajući da se pojavi šaman. Drek Boleština je grozničavo razmišljao. Ni njemu nije bio jasan smisao glasonošinog blebetanja. Sakriven iza paravana pokušavao je da pronikne u tu misteriju. Na dvoru kao što je Begucov, ritam smenjivanja funkcionera odgovarao je brzacima reke Karijele. Olinjali Drek je morao da smisli rešenje u taku, inače će se pridružiti dugoj liniji goblinskih ministara koji su podneli ostavku na giljotini. Srećom, teret neprijatnosti je i dalje ležao na nejakim plećima malog glasonoše.
- Gospodaru...šuma...dolazi – promrmljao je kurir u nadi da će mu preci oprostiti što skrnavi sveto pravilo svih glasonoša i menja izvornu poruku kapetana Goma Vatrometalnog.
Kralj Beguc je iznervirano zamlatarao rukama i gađao jastučetom jednog od stražara.
- Nađite mi Dreka! – urlikao je debeli goblin.
To je bio pravi šlagvort za osedelog šamana i poslednji trenutak da se pojavi na sceni. Visok i mršav bolesno-plavkaste kože, Drek se kretao kao šepava lasica. Širio je ruke i kezio se.
- Sam tu kralju moj! – gugutao je šaman ulizički.
Beguc je frknuo i promeškoljio se na dušeku. Zaustio je da nešto kaže, ali ga je Drek pretekao.
- Nam se šuma približava, jes' to jasno! Pitanje ima – mi li ćemo se približiti šumi?
Kralj Beguc je žmirnuo na jedno oko pokušavajući da rastumači šamanovo glagoljanje. Mahnuo je nervozno Dreku da nastavi.
- Da kapetana Kdoba Zloseklog pošaljemo sa vukojahača stotinu, to predlažem. – reče Boleština
Debeli goblin hitnu još jedno jastuče. Pogođeni stražar je salutirao i lupio potpeticama.
- Zovi Zloseklog, nek' sredi tu šumu! – komandovao je kralj ponosno.
Svi goblini se baciše na izvršenje. Naglavačke su napustili Begucov šator, a najsrećniji od svih bio je glasonoša sa koga se iznenada podigao lepljivi prst smrti.
Sa malog kurira, zloslutna pretnja prešla je na kapetana Kdoba i njegove momke. Oni su već danima posmatrali trag zelenila koji sa horizonta puzi ka Mor Kadanu. Nije im bilo jasno kakva je to šuma koja raste tolikom brzinom, ali su pretpostavljali da se radi o vilenjačkim vradžbinama. Kdob je jedva čekao da se sukobi sa šiljouhima. Dugo, predugo nije bilo borbe, a vileni-svileni su u njegovoj svesti još uvek bili jadne kukavice i odlične "mušterije". Čim je dobio poruku, Kdob je okupio svoj Yaghun-odred. Osedlao je krupnog varg-vuka Koksa i uzjahao ga. Štitonoša mu je dodao opako nazubljeno borbeno koplje.
- Momcovi, idemo u akciju, brijemo šiljate, šta kažete? – skičao je kapetan na svoje jahače.
Oni su mu se odazvali vrištanjem i skvičanjem. Vukovi su se propinjali, arlaukali i kevtali tako da se zaorio Mor Kadan. Kroz Kdobovo zeleno telo prostrujali su talasi uzbuđenja. Od miline koju nije mogao da zauzda, nagnuo se preko Koksovog hrbata i svojim naoštrenim očnjacima od milošte izujedao svog vuka. Kad se ponovo uspravio, pokazao je svojim saborcima okrvavljene zube. Svi goblini se zacerekaše i pojuriše ka izlazu iz grada!
Erinion nije bio srećan. Kao što je i pretpostavio, pojavila se borbena grupa kapetana Maethoraela. Isprva, Erinion je bio blago razočaran. Očekivao je da će videti letače ili bar konjicu, a u svakom slučaju mnogo više vojnika. Kapetan Maethorael je vodio dvadeset kopljanika pod teškim oružjem. Svaki vojnik je nosio čelični šlem, nov-novcat oklop, kratki mač, kratki luk, tobolac, magijsko koplje, široki štit iza koga je mogao ceo da se zakloni i povrh toga ranac. Oko njih je brujala magija, što nije čudno s obzirom na to da su u komandnoj grupi bili stegonoša sa magijskom opremom, kapetanov telohranitelj, četiri borbena čarobnjaka i jedan majstor za komunikaciju, svi naoružani do zuba mističnim oružjem. Osim njih došlo je i sedam ratnika-plesača, elitnih pripadnika grupe Adman Na Brionha. Bili su odeveni u drečavo šarene raznolike uniforme, naoružani čudnim i bizarnim sečivima kojima Erinion nije znao imena. Predvodio ih je smrknuti bubnjar naoružan samo svojim instrumentima. Naravno, Ornela je bila fascinirana vojnicima, a ponajviše lepršavim kapetanom. Maethorael je nosio laku oklopnu košulju koja mu je padala do kolena, preko toga ogrtač od kože planinskog lava, pričvršćen tokama od ljubičastog emajliranog čelika i okićen brošem od sugilita u obiliku osmokrake zvezde. Ispod oklopa je imao zelenu čojanu tuniku sa prigodno toniranim obrubom koji se slagao sa nakitom ogrtača. Na vrhu šlema je bila raskošna ćuba od konjske dlake, blještavo bela, a sama kaciga je bila ukrašena umetcima od ametista. Najblještaviji od svega bio je kapetanov osmeh koji je pokosio Ornelu, još iz daljine dok su ona i Erinion posmatrali vilenjački odred kako se kreće kroz šumu. Stegonoša je svirao u okarinu, a po njenim umilnim tonovima, kapetan je zapevao stihove koje su vojnici u glas ponavljali. Ona je bila ushićena, ponav
