REČI KRVARE
"To svako zna, to svako zna. Želiš da staviš sunce na dlan, istrpiš još jedan život. Uzalud se kaješ, nebu je došao kraj."
Čvor u čvoru, iz njega krvare suze. Reči pljušte. Krupne kapi nestaju u porama tastature. Žedna je slova. Pijani bog urla i proliva vino kao da mi latice ruže pretače u krvotok.
"Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim."
Razvijam kore od mašte, tanke kao trenutak. Preko hladnih reči ređam trake sirovih sećanja. Zamotavam suši detinjstva, sečem na komade i gutam. Gledajući u prošlost, osvrćem se ka neprozirnosti sadašnjosti. Probio sam rampu i hrlim ka usamljenosti.
"Ne možemo da priuštimo smak, ali ipak jet tu. Nebu je došao kraj. Ne želim da te pustim da odeš. Nebu je došao kraj."
Šta će biti iza magle? Da li će postojati tata i mama? Kad se završi džihad protiv životinja, protiv reka i oblaka, šta ćemo raditi? Koga ćemo uništavati kad ne bude više ni civilizacije, ni carstva?
" Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim. Zar ne želiš da pobegnem? Od sunca da se sakrijem."
Na noge lagane!
Dvanaesti ciklus - Dvadesetprvi dan
LUDILO SE CEREKA
"Lažovi, lažovi!"
Čvor u čvoru, kroz njega prolazi prst pijanog božanstva. Čep, pampur, zatvarač, zapušač, knedla u vulkanskom grlu. Okamenjena nada, vrelo seme proguta slivnik. Nema uspona. U muladari je prazno, svadištana ćuti, u manipuri je bol. Tu sam prelomljen.
"Banana, banana, banana, pitica, banana, pitica, pitica od blata!"
Makaze lete. Škljocaju, gladne krvi. Moram da sakupim sećanja, podvežem ih i začvorim. Nema raspleta bez Gordijeve premise. Kako razvezati rasutost? Zapisati! Sve zabeležiti. Sunovratiti se. Anahata je puna gnoja, višuda se topi, agja zvekeće. Bacam se na pisanje.
"Da li postoji pravi način da te držim u naručju? Blizina opscenosti je u tvome oku. Pitica, pitica, pitica od blata!"
Bliži se kraj sveta. Nemam izbora. Naoružavam se rečenicama. Šiljim svaku reč. Na hartiju pribadam uspomene kao mrtve leptirove. Oštrim slova. Rasporim žabu pre nego što je progutam.
"Da li učimo poraz od kurvi trulih stopala? Tresi-mesi, maži-laži, dok žuto ne poteče iz ušiju."
Reči krvare.
"Lažovi, lažovi!"
Čvor u čvoru, kroz njega prolazi prst pijanog božanstva. Čep, pampur, zatvarač, zapušač, knedla u vulkanskom grlu. Okamenjena nada, vrelo seme proguta slivnik. Nema uspona. U muladari je prazno, svadištana ćuti, u manipuri je bol. Tu sam prelomljen.
"Banana, banana, banana, pitica, banana, pitica, pitica od blata!"
Makaze lete. Škljocaju, gladne krvi. Moram da sakupim sećanja, podvežem ih i začvorim. Nema raspleta bez Gordijeve premise. Kako razvezati rasutost? Zapisati! Sve zabeležiti. Sunovratiti se. Anahata je puna gnoja, višuda se topi, agja zvekeće. Bacam se na pisanje.
"Da li postoji pravi način da te držim u naručju? Blizina opscenosti je u tvome oku. Pitica, pitica, pitica od blata!"
Bliži se kraj sveta. Nemam izbora. Naoružavam se rečenicama. Šiljim svaku reč. Na hartiju pribadam uspomene kao mrtve leptirove. Oštrim slova. Rasporim žabu pre nego što je progutam.
"Da li učimo poraz od kurvi trulih stopala? Tresi-mesi, maži-laži, dok žuto ne poteče iz ušiju."
Reči krvare.
Dvanaesti ciklus - Dvadeseti dan
POLJE ZVEČKASTIH NITI
Sedim na kamenu koji je nekada bio kap vatrene reke. Prašinu i šupljikavi plovućac oglodao je vetar. Ostala je samo izdubljena stena, tanka kao nit, u kojoj zvečka moje prisustvo. Tri dana sam živela bez duše, vratila mi se tek jutros. Hranim je suzama. Novi utisci su me nažuljali, um je radio predugo kao jedini pogon svesti. Čekajući da se ponovo ispuni duhom, telo je taložilo slike, zvuke i mirise.
Skrenuli smo u prvi rukavac. Odvojili smo se od reke i krenuli ka visoravni. Matica pritoke postala je previše snažna, pa smo izvukli čamac iz vode i nosili ga. Oko vodotoka raslo je nisko žbunje. Iznad žilave trave džikljalo je poljsko cveće. Prepoznala sam jednu vrstu nane. Prošli smo kroz usek između dve uzvisine. Na plaži posutoj krupnim kvrgavim kamenjem ostavili smo čun. Popeli smo se na zaravan. Zaputili smo se ka kupastom bregu načičkanom kulama. Štrčale su iz grebena kao bodlje. Čaka je snažno zazviždao. Miška mi je ponosno objavio da smo stigli u Zvečkastu Nit.
Između sivih vrškova rasle su čekinjaste vreže. Tri bele životinje brstile su ih marljivo. Imale su povijene rogove boje peska i kratku belu dlaku. Ispod njuške klatila se bradica koja je krila visuljke. Podsetili su me na učkur kapuljače. Tako je Divna podvezivala kabanicu. Zasmejala sam se. Zakikotale su se i životinje. Šaka im se pridružio u mektanju. Kreketala sam dok me stomak nije zaboleo. Miška je strpljivo sačekao da preplovim vodopad utisaka. Iz crnog šjunkastog nanosa i mrke zemlje rasle su puzavice. Životinje brstilice tumarale su slobodno u grupicama, majke sa porodom. Naselje nije imalo nijednu zgradu. Nije bilo ljudi u selu ili ih ja nisam videla. Miška me je pozvao. Sledila sam ga do grebena. Sa druge strane, na kraju strme kosine zelenila se gusta šuma. Usek je krivudao do podnožja. Učinilo mi se da vidim pokret ispod krošnje. Spuštajući se obronkom primetila sam odsustvo biljaka. Mutnomrki kamen nije puštao ni mahovini da ga zastre i smekša mu ivice. Zelenilo je počinjalo iznenada, kao da je čitava dolina veliki vrt. Zakoračila sam na crvenkastu zemlju i zarila prste u glibavi oker. Kada mi je u tlo utonuo i zglob, osetila sam pod prstima kamen. Na jagodicama šake videla sam svetlucave tragove peska. Riđa zemlja bila je pridošlica, baš kao i ja
Pošla sam ka drvoredu belokorih stabala. Raskriljene grane ličile su na žbunove. Oko svakog drveta stajao je par seljana. U kožne torbice spuštali su ljubičaste plodove. Miška im je doviknuo.
– Hej, Urijele! Vratili smo se! Doveli smo je!
– Ehej, zovite Aksakalu! - povikao je starac, mršav kao motka.
Ispod pletene kupaste kapice štrčao je pramen, pepeljast kao i razbarušene obrve. Pored njega stajala je žena. Merkala me je prozirnoplavim pogledom ispod bele marame. Tamna kosa bila joj je skupljena u krpasto maramče i izlomljena. Nosila je smeđi jelek preko musave košulje. Starac se osmehnuo i nastavio da bere ljubičaste mahune. Žena je pokušala da mi pročita nešto sa lica. Nezadovoljna odgovorom, osvrnula se ka grupici koja se brzo sjatila. Dvadesetak odrpanih težaka prišli su da me osmotre. Stidljivo su se smeškali. Delovali su oronulo. Pred mene je stupila žena izbrazdanog lica. Ožiljci preko ožiljaka izobličili su joj izraz. Crne obrve, oštre kao rez noža, naperile su u mene ženine zelene oči. Šare dužica vrtložile su se kao da joj pogled dopire do mog detinjstva. Frknula je.
–Vodi je. Nije još došla k sebi. Razgovaraćemo kad se spoji sa dušom.
– Aksakalka – Miška joj se naklonio i blago me uhvatio za ruku – Hajd'mo, pokazaću ti gde ćeš stanovati.
Pokušala sam nešto da prozborim, ali nisam mogla da prizovem reči. Stanovnici Zvečkaste Niti pretočili su se u lelujave senke. Miška me je pridržavao sve do vrha brda. Poveo me je do prolaza koji je vodio u šupljinu kamene kule. Pomogao mi je da sednem u položaj za meditaciju.
– Nekada davno, iz dubine zemlje potekla je kaša topljenog kamena, metala i vreline – počeo je Miška priču.
Bilo je to u vremenu pre našeg. Ljudi su živeli u mravinjaku od lažnog kamena. Imali su vrlo malo neba i vrlo malo zemlje. Hranili su se grehom, a otrovne ogriske bacali su u more. Ležali su zatočeni u treperavoj laži. Zamenili su ruke i noge za snagu metala, telo za dugovečnost lažnih biljaka, glavu za neumoljivost nevidljivih otkucaja klatna. Sažižuća glad onovremenih ljudi uništavala je Majku Zemlju. Pokušavala je da zbaci jaram. Razjarivala je oluje i stišavala kiše, talasala je mora i davila jezera, ledila je pustinje i topila glečere. Podmetala im je pošasti, ali ljudi nisu prestajali da se kote. Sve je bilo dozvoljeno. Kad su pojeli i sagoreli sve što je moglo da se pojede i sagori, posegnuli su u dubinu, ka srcu Velike Majke. Proboli su joj kožu i pili joj krv. Na mestu gde je danas Zvečkasta Nit bol je bio najveći. Rastopljeni kamen pokuljao je na površinu. Toplota za kojom su naši sramni prapretci žudeli, uništila ih je. Davno su utihnuli pramenovi stihije. Vetar je imao čitavu večnost da strpljivo očisti pepeo i ogoli skamenjene Majčine kandže.
Tako su nastale Niti.
Aksakalka pre naše Aksakalke donela je prvu sadnicu i spustila je u zemlju, dole u krateru. Kada se vratila na vrh pun ježikastih stubova, čula je da nešto zveči. Prokopala je prvi kanal kroz kamenu kulu. Čak i prsti Majčine osvete nose blagoslov. Aksakalka pre naše Aksakalke primila je iz zemlje obsidijan, garnet, spinel, hrisolit, ametist, opal, topaz, akvamarin. Posedela je da meditira o ovom mestu punom ožiljaka. Možda baš kao što ti sada sediš i čekaš dušu da ti se vrati u krilo. Kada je dočekaš, ispričaću ti sve o tome šta je videla Aksakalka pre naše Aksakalke i zašto je odlučila da se nastani usred Zvečkastih Niti.
Sedim na kamenu koji je nekada bio kap vatrene reke. Prašinu i šupljikavi plovućac oglodao je vetar. Ostala je samo izdubljena stena, tanka kao nit, u kojoj zvečka moje prisustvo. Tri dana sam živela bez duše, vratila mi se tek jutros. Hranim je suzama. Novi utisci su me nažuljali, um je radio predugo kao jedini pogon svesti. Čekajući da se ponovo ispuni duhom, telo je taložilo slike, zvuke i mirise.
Skrenuli smo u prvi rukavac. Odvojili smo se od reke i krenuli ka visoravni. Matica pritoke postala je previše snažna, pa smo izvukli čamac iz vode i nosili ga. Oko vodotoka raslo je nisko žbunje. Iznad žilave trave džikljalo je poljsko cveće. Prepoznala sam jednu vrstu nane. Prošli smo kroz usek između dve uzvisine. Na plaži posutoj krupnim kvrgavim kamenjem ostavili smo čun. Popeli smo se na zaravan. Zaputili smo se ka kupastom bregu načičkanom kulama. Štrčale su iz grebena kao bodlje. Čaka je snažno zazviždao. Miška mi je ponosno objavio da smo stigli u Zvečkastu Nit.
Između sivih vrškova rasle su čekinjaste vreže. Tri bele životinje brstile su ih marljivo. Imale su povijene rogove boje peska i kratku belu dlaku. Ispod njuške klatila se bradica koja je krila visuljke. Podsetili su me na učkur kapuljače. Tako je Divna podvezivala kabanicu. Zasmejala sam se. Zakikotale su se i životinje. Šaka im se pridružio u mektanju. Kreketala sam dok me stomak nije zaboleo. Miška je strpljivo sačekao da preplovim vodopad utisaka. Iz crnog šjunkastog nanosa i mrke zemlje rasle su puzavice. Životinje brstilice tumarale su slobodno u grupicama, majke sa porodom. Naselje nije imalo nijednu zgradu. Nije bilo ljudi u selu ili ih ja nisam videla. Miška me je pozvao. Sledila sam ga do grebena. Sa druge strane, na kraju strme kosine zelenila se gusta šuma. Usek je krivudao do podnožja. Učinilo mi se da vidim pokret ispod krošnje. Spuštajući se obronkom primetila sam odsustvo biljaka. Mutnomrki kamen nije puštao ni mahovini da ga zastre i smekša mu ivice. Zelenilo je počinjalo iznenada, kao da je čitava dolina veliki vrt. Zakoračila sam na crvenkastu zemlju i zarila prste u glibavi oker. Kada mi je u tlo utonuo i zglob, osetila sam pod prstima kamen. Na jagodicama šake videla sam svetlucave tragove peska. Riđa zemlja bila je pridošlica, baš kao i ja
Pošla sam ka drvoredu belokorih stabala. Raskriljene grane ličile su na žbunove. Oko svakog drveta stajao je par seljana. U kožne torbice spuštali su ljubičaste plodove. Miška im je doviknuo.
– Hej, Urijele! Vratili smo se! Doveli smo je!
– Ehej, zovite Aksakalu! - povikao je starac, mršav kao motka.
Ispod pletene kupaste kapice štrčao je pramen, pepeljast kao i razbarušene obrve. Pored njega stajala je žena. Merkala me je prozirnoplavim pogledom ispod bele marame. Tamna kosa bila joj je skupljena u krpasto maramče i izlomljena. Nosila je smeđi jelek preko musave košulje. Starac se osmehnuo i nastavio da bere ljubičaste mahune. Žena je pokušala da mi pročita nešto sa lica. Nezadovoljna odgovorom, osvrnula se ka grupici koja se brzo sjatila. Dvadesetak odrpanih težaka prišli su da me osmotre. Stidljivo su se smeškali. Delovali su oronulo. Pred mene je stupila žena izbrazdanog lica. Ožiljci preko ožiljaka izobličili su joj izraz. Crne obrve, oštre kao rez noža, naperile su u mene ženine zelene oči. Šare dužica vrtložile su se kao da joj pogled dopire do mog detinjstva. Frknula je.
–Vodi je. Nije još došla k sebi. Razgovaraćemo kad se spoji sa dušom.
– Aksakalka – Miška joj se naklonio i blago me uhvatio za ruku – Hajd'mo, pokazaću ti gde ćeš stanovati.
Pokušala sam nešto da prozborim, ali nisam mogla da prizovem reči. Stanovnici Zvečkaste Niti pretočili su se u lelujave senke. Miška me je pridržavao sve do vrha brda. Poveo me je do prolaza koji je vodio u šupljinu kamene kule. Pomogao mi je da sednem u položaj za meditaciju.
– Nekada davno, iz dubine zemlje potekla je kaša topljenog kamena, metala i vreline – počeo je Miška priču.
Bilo je to u vremenu pre našeg. Ljudi su živeli u mravinjaku od lažnog kamena. Imali su vrlo malo neba i vrlo malo zemlje. Hranili su se grehom, a otrovne ogriske bacali su u more. Ležali su zatočeni u treperavoj laži. Zamenili su ruke i noge za snagu metala, telo za dugovečnost lažnih biljaka, glavu za neumoljivost nevidljivih otkucaja klatna. Sažižuća glad onovremenih ljudi uništavala je Majku Zemlju. Pokušavala je da zbaci jaram. Razjarivala je oluje i stišavala kiše, talasala je mora i davila jezera, ledila je pustinje i topila glečere. Podmetala im je pošasti, ali ljudi nisu prestajali da se kote. Sve je bilo dozvoljeno. Kad su pojeli i sagoreli sve što je moglo da se pojede i sagori, posegnuli su u dubinu, ka srcu Velike Majke. Proboli su joj kožu i pili joj krv. Na mestu gde je danas Zvečkasta Nit bol je bio najveći. Rastopljeni kamen pokuljao je na površinu. Toplota za kojom su naši sramni prapretci žudeli, uništila ih je. Davno su utihnuli pramenovi stihije. Vetar je imao čitavu večnost da strpljivo očisti pepeo i ogoli skamenjene Majčine kandže.
Tako su nastale Niti.
Aksakalka pre naše Aksakalke donela je prvu sadnicu i spustila je u zemlju, dole u krateru. Kada se vratila na vrh pun ježikastih stubova, čula je da nešto zveči. Prokopala je prvi kanal kroz kamenu kulu. Čak i prsti Majčine osvete nose blagoslov. Aksakalka pre naše Aksakalke primila je iz zemlje obsidijan, garnet, spinel, hrisolit, ametist, opal, topaz, akvamarin. Posedela je da meditira o ovom mestu punom ožiljaka. Možda baš kao što ti sada sediš i čekaš dušu da ti se vrati u krilo. Kada je dočekaš, ispričaću ti sve o tome šta je videla Aksakalka pre naše Aksakalke i zašto je odlučila da se nastani usred Zvečkastih Niti.
Dvanaesti ciklus - Devetnaesti dan
LUDAČE IV
Gimnazija je ulicu delila sa gradskom pijacom i strmim sokakom kojim je narod žurio na autobusku i železničku stanicu, hrleći ka zavičaju. Skakutao sam između potočića koji su izvirali iz bunjišta i kanti za đubre. Zaobilazio sam trulo voće i povrće koje me je vrebalo s kaldrme. Vojni škart u kome sam proveo osnovnu školu zamenio sam flanelskom košuljom, somotskim pantalonama i belom platnenom jaknicom. Da sam ugazio u gnjilež, ne samo da bih se strmeknuo niz sokak, već bih ukaljao želju da se na prijemnom ispitu pojavim kao nov.
Nada da ću zasijati i očarati sve prisutne zgasla je kada sam stupio u dvorište. Našao sam se ispred osam i po hiljada devojaka. Nisam bio siguran da li sam dospeo u raj ili u pakao. Pokušao sam da pronađem bar jednu koja nije bila neizdrživo lepa. Učinilo mi se da se nalazim na kastingu, a ne u eksperimentalnoj gimnaziji, pred ispitom od koga mi zavisi tok života. Za srpski, engleski i istoriju se nisam brinuo. Pitao sam se da li ću preživeti boje, mirise, lepršave loknice, rumene obraze i bele zube ispod osmejaka.
Predao sam popunjen obrazac i promumlao da bih želeo da pohađam odelenje za latinski i grčki.
– Ad augusta per angusta! – uskliknula je profesorka rošavog lica i raščerupane kose.
– Civis Romanus sum, omnia iura possideo – bupnuo sam, ljut što se nisam dosetio prikladnije izreke.
Pokušao sam da potražim skrovito mesto na kome ću moći da smirim disanje i pulsirajuće crvenilo. Devojke su bile svuda, na stepenicama, u hodnicima, na zidiću ispred ulaza, u dvorištu, pred kapijom. Iako sam bio nevidljiv, strepio sam da će mi se svakog trena obratiti. Sakrio sam šake u džepove od pantalona, ali su bili preduboki. Premestio sam ih u džepove od jakne, ali su bili plitki. Kršio sam prste i pokušavao da ne klatim rukama usplahireno. Ustrčao sam na drugi sprat, prošetao nehajno poput inspektora Kluzoa i brzo se sjurio u dvorište. Vratio sam se na sprat i pravio se da tražim nekoga. Da se ne bih sudarao sa rusalkama i vilama, skrasio sam se ispred oglasne table i pomno iščitao sva službena obaveštenja. Sedi profesor u trodelnom odelu prozvao je moje ime. Morao je da ga nekoliko puta ponovi pre nego što sam se dozvao svesti i odazvao pozivu.
– Hranislav Živković – kazao je.
– N...ne, to nisam ja! – zamucao sam.
– Naravno, to sam ja! Profesor Živković, istorija. Izvolite sačekati ovde mladiću, vi ste u grupi sedam A. Ispit će početi za trideset sedam minuta.
Kako da provedem toliko vreme sa dvadesetak devojaka? Nisam smeo da sednem, niti sam mogao mirno da čekam. Stotinu četrdeset osam puta sam prošao ispred vrata učionice. Najpre sam se šetkao, zatim sam marširao, a naposletku sam plesao. Zapravo, setio sam se džudo-kate, pa sam se vrteo na vrhovima prstiju, čistio pod bridom stopala i premeštao s noge na nogu. Srećom, devojke nisu obraćale pažnju. Već su se zaćeretale kao da su se našle na petogodišnjici mature, a ne prvi put u životu.
Laknulo mi je kada nas je profesor poterao u učionicu. Održao nam je govor naglašavajući da se borimo za ograničen broj mesta u školi i da je nerazborito šapnuti tačan odgovor suparnicima. Pitanja nisu bila teška, ali sam svaki čas morao da se okrećem, dozivan molećivim pogledima banšija i niksija. Doturao sam im rešenja, rizikujući da mi gospodin Živković iščupa uši, izvede iz učionice i izbaci iz škole. Meni se to nije dogodilo, ali je nastradala jedna razbarušena cura. Bila je namazana kao rakun. Iz širokih čipkanih rukava ispadali su joj papirići. Iz učionice sam izašao drhtuljeći i seo na klupu. Banši su se pretvorile u harpije i odlepršale. Možda je tako i bolje, pomislio sam. Bio bi to razgovor lažne zahvalnosti i mucave stidljivosti. Opomenut kreketanjem iz stomaka izašao sam u dvorište da potražim pekaru. Jedna se nalazila baš u hodniku škole.
Zastao sam da posmatram devojke. Volim da ih posmatram dok jedu. Korice pogačica padaju na revere kariranih kompletića. Sitan sir iz bureka ostaje na usnama boje jagoda. Žvaću sitno kao stidljivi zečići ili trpaju hranu da bi im kamiondžije pozavidele. Plavojka sa trakama boje leptirovih krila u kosi cupka uz svaki zalogaj, jedan levo, desno dva. Kovrdžava u togi oslikanoj bojama tropskog voća drži dve kifle i svaki komadić melje četrdeset puta, kao što ju je majka učila.
Vraćam se pred učionicu da sačekam sledeći ispit. Devojke puše tanke cigarete i pijuckaju negaziranu vodu iz plastičnih bočica. Mnoge neće biti primljene i nikada ih više neću videti. To me smiruje. U misli počinju da mi se vraćaju nepravilni glagoli, participi, predlozi i WH pitanja. Žvrljam odgovore i bežim od sirena koje zapomažu siktanjem.
U hodniku me dočekuje mladić. Ima nadlaktice široke kao dizač tegova. Mišići su neskladno preuveličani zbog čega mu ramena izgledaju kao da su za dva broja veća, a ruke visoko nasađene. Lice mu je zastrto čekinjama, a iznad čupavih obrva kosa mu je crna kao katran. Da nije visok i dugonog, podsećao bi na Džonija Brava. Prepoznajemo se po očima, nemo bratimljenje.
– Ima nas još. Video sam dole na francuskom jednog, na ruskom dvojicu.
– Drž' se! Samo da nas prime.
Posle dve nedelje moje ime se našlo tik iznad crte. Otac je bio u neverici, ali veoma ponosan. Išli smo zajedno da plivamo u bazenu, a posle smo svratili na roštilj i smejali se anegdotama iz istorije; Cezarovoj besparici u vreme izbora, Napoleonovom rođaku koji je vojsci prodavao muskete, kolosalnom pehu atentatora da dođu glave Šarlu de Golu. Proveli smo letovanje potpuno poništeni. Nastala je ravnopravnost u kojoj sam bio slobdan, zahvalan, nevin i valjan sin, a on nepotišten, saosećajan, zadovoljan otac. Opijen tim osećanjem teturao sam se za ocem, sve sigurnije stupajući u izmaglicu privida.
Gimnazija je ulicu delila sa gradskom pijacom i strmim sokakom kojim je narod žurio na autobusku i železničku stanicu, hrleći ka zavičaju. Skakutao sam između potočića koji su izvirali iz bunjišta i kanti za đubre. Zaobilazio sam trulo voće i povrće koje me je vrebalo s kaldrme. Vojni škart u kome sam proveo osnovnu školu zamenio sam flanelskom košuljom, somotskim pantalonama i belom platnenom jaknicom. Da sam ugazio u gnjilež, ne samo da bih se strmeknuo niz sokak, već bih ukaljao želju da se na prijemnom ispitu pojavim kao nov.
Nada da ću zasijati i očarati sve prisutne zgasla je kada sam stupio u dvorište. Našao sam se ispred osam i po hiljada devojaka. Nisam bio siguran da li sam dospeo u raj ili u pakao. Pokušao sam da pronađem bar jednu koja nije bila neizdrživo lepa. Učinilo mi se da se nalazim na kastingu, a ne u eksperimentalnoj gimnaziji, pred ispitom od koga mi zavisi tok života. Za srpski, engleski i istoriju se nisam brinuo. Pitao sam se da li ću preživeti boje, mirise, lepršave loknice, rumene obraze i bele zube ispod osmejaka.
Predao sam popunjen obrazac i promumlao da bih želeo da pohađam odelenje za latinski i grčki.
– Ad augusta per angusta! – uskliknula je profesorka rošavog lica i raščerupane kose.
– Civis Romanus sum, omnia iura possideo – bupnuo sam, ljut što se nisam dosetio prikladnije izreke.
Pokušao sam da potražim skrovito mesto na kome ću moći da smirim disanje i pulsirajuće crvenilo. Devojke su bile svuda, na stepenicama, u hodnicima, na zidiću ispred ulaza, u dvorištu, pred kapijom. Iako sam bio nevidljiv, strepio sam da će mi se svakog trena obratiti. Sakrio sam šake u džepove od pantalona, ali su bili preduboki. Premestio sam ih u džepove od jakne, ali su bili plitki. Kršio sam prste i pokušavao da ne klatim rukama usplahireno. Ustrčao sam na drugi sprat, prošetao nehajno poput inspektora Kluzoa i brzo se sjurio u dvorište. Vratio sam se na sprat i pravio se da tražim nekoga. Da se ne bih sudarao sa rusalkama i vilama, skrasio sam se ispred oglasne table i pomno iščitao sva službena obaveštenja. Sedi profesor u trodelnom odelu prozvao je moje ime. Morao je da ga nekoliko puta ponovi pre nego što sam se dozvao svesti i odazvao pozivu.
– Hranislav Živković – kazao je.
– N...ne, to nisam ja! – zamucao sam.
– Naravno, to sam ja! Profesor Živković, istorija. Izvolite sačekati ovde mladiću, vi ste u grupi sedam A. Ispit će početi za trideset sedam minuta.
Kako da provedem toliko vreme sa dvadesetak devojaka? Nisam smeo da sednem, niti sam mogao mirno da čekam. Stotinu četrdeset osam puta sam prošao ispred vrata učionice. Najpre sam se šetkao, zatim sam marširao, a naposletku sam plesao. Zapravo, setio sam se džudo-kate, pa sam se vrteo na vrhovima prstiju, čistio pod bridom stopala i premeštao s noge na nogu. Srećom, devojke nisu obraćale pažnju. Već su se zaćeretale kao da su se našle na petogodišnjici mature, a ne prvi put u životu.
Laknulo mi je kada nas je profesor poterao u učionicu. Održao nam je govor naglašavajući da se borimo za ograničen broj mesta u školi i da je nerazborito šapnuti tačan odgovor suparnicima. Pitanja nisu bila teška, ali sam svaki čas morao da se okrećem, dozivan molećivim pogledima banšija i niksija. Doturao sam im rešenja, rizikujući da mi gospodin Živković iščupa uši, izvede iz učionice i izbaci iz škole. Meni se to nije dogodilo, ali je nastradala jedna razbarušena cura. Bila je namazana kao rakun. Iz širokih čipkanih rukava ispadali su joj papirići. Iz učionice sam izašao drhtuljeći i seo na klupu. Banši su se pretvorile u harpije i odlepršale. Možda je tako i bolje, pomislio sam. Bio bi to razgovor lažne zahvalnosti i mucave stidljivosti. Opomenut kreketanjem iz stomaka izašao sam u dvorište da potražim pekaru. Jedna se nalazila baš u hodniku škole.
Zastao sam da posmatram devojke. Volim da ih posmatram dok jedu. Korice pogačica padaju na revere kariranih kompletića. Sitan sir iz bureka ostaje na usnama boje jagoda. Žvaću sitno kao stidljivi zečići ili trpaju hranu da bi im kamiondžije pozavidele. Plavojka sa trakama boje leptirovih krila u kosi cupka uz svaki zalogaj, jedan levo, desno dva. Kovrdžava u togi oslikanoj bojama tropskog voća drži dve kifle i svaki komadić melje četrdeset puta, kao što ju je majka učila.
Vraćam se pred učionicu da sačekam sledeći ispit. Devojke puše tanke cigarete i pijuckaju negaziranu vodu iz plastičnih bočica. Mnoge neće biti primljene i nikada ih više neću videti. To me smiruje. U misli počinju da mi se vraćaju nepravilni glagoli, participi, predlozi i WH pitanja. Žvrljam odgovore i bežim od sirena koje zapomažu siktanjem.
U hodniku me dočekuje mladić. Ima nadlaktice široke kao dizač tegova. Mišići su neskladno preuveličani zbog čega mu ramena izgledaju kao da su za dva broja veća, a ruke visoko nasađene. Lice mu je zastrto čekinjama, a iznad čupavih obrva kosa mu je crna kao katran. Da nije visok i dugonog, podsećao bi na Džonija Brava. Prepoznajemo se po očima, nemo bratimljenje.
– Ima nas još. Video sam dole na francuskom jednog, na ruskom dvojicu.
– Drž' se! Samo da nas prime.
Posle dve nedelje moje ime se našlo tik iznad crte. Otac je bio u neverici, ali veoma ponosan. Išli smo zajedno da plivamo u bazenu, a posle smo svratili na roštilj i smejali se anegdotama iz istorije; Cezarovoj besparici u vreme izbora, Napoleonovom rođaku koji je vojsci prodavao muskete, kolosalnom pehu atentatora da dođu glave Šarlu de Golu. Proveli smo letovanje potpuno poništeni. Nastala je ravnopravnost u kojoj sam bio slobdan, zahvalan, nevin i valjan sin, a on nepotišten, saosećajan, zadovoljan otac. Opijen tim osećanjem teturao sam se za ocem, sve sigurnije stupajući u izmaglicu privida.
Dvanaesti ciklus - Osamnaesti dan
ZAGRLJAJ
Živeli smo ispod zemlje. Ugnezdili smo se između betonskog neba i asfaltiranih poljana. Bili smo lepi i plavi, utegnuti u bele majice i crne pantalone. Žene su imale kose crne kao sirova nafta, usne crvene kao stop-svetla i ponosna poprsja. Vežbali smo svakog dana. Otac je bio ponosan na grupu mladića koje sam obučavao. Vodio sam ih u štab da učestvujemo u raspravama. Na velikom ekranu smenjivali su se filmovi, slike i stranice knjiga. Upijali smo znanje, hranili se lepotom.
Kad je došlo vreme za pokret, naselje je zabrektalo kao traktor. Kao klipovi novog motora kretali smo se usklađeno. Prskalice varilaca osvetljavale su hodnike. Moji momci hranili su teretnjake. Štab će raditi do poslednjeg trenutka. Umorni će zastati da prezalogaje boju, umiju se rečima i rashlade muzikom.
Odnekud je zalutala boginja starog sveta, Almiradž, zaštitnica davno nestalih životinjica. Tanka je i zgrbljena, kao prst starog mehaničara. Prozračna kosa boje paučine spušta se niz okruglasto lice. Oči boje benzina uplašene su i uplakane. Muž ju je ostavio. Ne zna gde da se dene i kuda da krene sad. Predlažem joj da su uda za nekog od mojih učenika. Mene je odbila još pre mnogo života. Ogrćem je ohrabrujućim glasom i nutkam nežnim rečima. Nestala je u zagrljaju, previše širokom i previše strasnom, kao što maslinova grančica utone u šaru kamionske gume.
Pretvorili smo se u bele automobile. Svetla su sekla tamu pećine. Na prvoj raskrsnici napali su nas crveni, žuti, zeleni i plavi. Izmešali smo se u oblaku ljubičastih iskrica. Nismo uspeli da se probijemo do sledeće dvorane. Povukli smo se zaštićeni redom i hladnokrvnim glasom predvodnika. Nestao je u fosfornom oblaku eksplozije, držeći nam odstupnicu.
Vratili smo se u stari dom. Čekalo nas je raspakivanje. Ipak, na licima nam je bio dah svežine. Dobili smo novu predvodnicu. Gledala je pravo u oči. Crte lica bile su joj ohrabrujući oštre. Uvojak koji joj se spuštao do vilice bio mi je naročito uzbudljiv.
Živeli smo ispod zemlje. Ugnezdili smo se između betonskog neba i asfaltiranih poljana. Bili smo lepi i plavi, utegnuti u bele majice i crne pantalone. Žene su imale kose crne kao sirova nafta, usne crvene kao stop-svetla i ponosna poprsja. Vežbali smo svakog dana. Otac je bio ponosan na grupu mladića koje sam obučavao. Vodio sam ih u štab da učestvujemo u raspravama. Na velikom ekranu smenjivali su se filmovi, slike i stranice knjiga. Upijali smo znanje, hranili se lepotom.
Kad je došlo vreme za pokret, naselje je zabrektalo kao traktor. Kao klipovi novog motora kretali smo se usklađeno. Prskalice varilaca osvetljavale su hodnike. Moji momci hranili su teretnjake. Štab će raditi do poslednjeg trenutka. Umorni će zastati da prezalogaje boju, umiju se rečima i rashlade muzikom.
Odnekud je zalutala boginja starog sveta, Almiradž, zaštitnica davno nestalih životinjica. Tanka je i zgrbljena, kao prst starog mehaničara. Prozračna kosa boje paučine spušta se niz okruglasto lice. Oči boje benzina uplašene su i uplakane. Muž ju je ostavio. Ne zna gde da se dene i kuda da krene sad. Predlažem joj da su uda za nekog od mojih učenika. Mene je odbila još pre mnogo života. Ogrćem je ohrabrujućim glasom i nutkam nežnim rečima. Nestala je u zagrljaju, previše širokom i previše strasnom, kao što maslinova grančica utone u šaru kamionske gume.
Pretvorili smo se u bele automobile. Svetla su sekla tamu pećine. Na prvoj raskrsnici napali su nas crveni, žuti, zeleni i plavi. Izmešali smo se u oblaku ljubičastih iskrica. Nismo uspeli da se probijemo do sledeće dvorane. Povukli smo se zaštićeni redom i hladnokrvnim glasom predvodnika. Nestao je u fosfornom oblaku eksplozije, držeći nam odstupnicu.
Vratili smo se u stari dom. Čekalo nas je raspakivanje. Ipak, na licima nam je bio dah svežine. Dobili smo novu predvodnicu. Gledala je pravo u oči. Crte lica bile su joj ohrabrujući oštre. Uvojak koji joj se spuštao do vilice bio mi je naročito uzbudljiv.
Dvanaesti ciklus - Sedamnaesti dan
TIŠINA ZUJI
Frižider brekće. Pokušao je da strese sa sebe kulu od tanjira, lončića, krigli, cediljki, plehova i zbijene vojske noževa i viljušaka. Televizor se javlja elektronskim cviljenjem. Ventilatori računara huče kao motori aviona pred uzletanje. Vetar svira u prozore.
"Konverzija, sedma softverska verzija, gledati na život očima umornog servera, jesti semenje prošlosti, otrov našeg grada, našeg grada."
Serđ zapeva, nadrogirani sveštenik očajanja.
"Šta ima u svetu danas? Kako da poseduješ nered, negde između tišine, svete tišine i sna? Između svete tišine i sna, nered."
Nered kuca na vrata. Potpišite ovde, poštar mi pruža oglodanu hemijsku olovku. Nažvrljam nešto, nikad se ne potpisujem isto.
"Još drva za lomaču preglasnih komšija, reka vraća odblesak kamionskih farova. Šta ima u svetu osim svete tišine i sna? Između je nered, nered, nered."
Otvaram žuti koverat. Izvadim iz njega kesicu. Unutra su krvave makaze.
"Kad postanem sunce, obasjaću život u srcima ljudi."
Ludilo se cereka.
Frižider brekće. Pokušao je da strese sa sebe kulu od tanjira, lončića, krigli, cediljki, plehova i zbijene vojske noževa i viljušaka. Televizor se javlja elektronskim cviljenjem. Ventilatori računara huče kao motori aviona pred uzletanje. Vetar svira u prozore.
"Konverzija, sedma softverska verzija, gledati na život očima umornog servera, jesti semenje prošlosti, otrov našeg grada, našeg grada."
Serđ zapeva, nadrogirani sveštenik očajanja.
"Šta ima u svetu danas? Kako da poseduješ nered, negde između tišine, svete tišine i sna? Između svete tišine i sna, nered."
Nered kuca na vrata. Potpišite ovde, poštar mi pruža oglodanu hemijsku olovku. Nažvrljam nešto, nikad se ne potpisujem isto.
"Još drva za lomaču preglasnih komšija, reka vraća odblesak kamionskih farova. Šta ima u svetu osim svete tišine i sna? Između je nered, nered, nered."
Otvaram žuti koverat. Izvadim iz njega kesicu. Unutra su krvave makaze.
"Kad postanem sunce, obasjaću život u srcima ljudi."
Ludilo se cereka.
Dvanaesti ciklus - Šesnaesti dan
Ranko Trifković
REKA ZAGUBLJENIH DUŠA
Došli smo do kraja druma. Bilo mi je teško da poverujem da će veličanstveni sliv kamičaka i prašine prekinuti potok. Ćarlijavi brzak skakao je s kamena na kamen. Prskanje mi se činilo čas obesno, čas razigrano. Pratili smo obalu dok se voda nije stišala. Čaka je gunđao i požurivao nas. Spuštajući se niz kamenjar zastajkivala sam, kao da ostavljam mrvice misli po kojima ću poznati put povratka u hram. Ipak, predveče kada smo se ulogorili u okrilju borova, vrpca koja me je vezivala za devojaštvo sklupčala mi se u krilu iskrzana novim iskustvom. Odlazila sam, kao što rečica juri niz planinu.
Noć sam provela slušajući drevna stabla. Milovala sam koru sivu poput kamena. Putovanje smo nastavili u osvit. Miška mi je otkrio da su u previsu iza slapa sakrili čamac. Tog dana kretala sam se brže od duše. Dok je još lelujala prateći vodotok, čun nas je već spustio sa krila planine. Potok brzak prerastao je u rečicu koja se ulila u reku. Čaka i Miška spretno su veslali između stena koje su prkosile matici. To nas je krš opominjao da su pred nama klanci i vodopadi. Njihov huk nadglasavao je grgoljanje veslanja. Izviđala sam put kojim su Čaka i Miška spuštali čamac. Do večeri sam prestala da brojim stepenike. Prespavala sam u dolini u zagrljaju vrbe. Gore u planini, duša mi je skakutala sa vodopada na vodopad.
Reka je krivudala između bregova. Sada već široka mnogo zaveslaja, bila je kudikamo pitomija. Miška me je upozorio da nećemo izlaziti na obalu. Objasnio mi je da su crne stene prošarane srebrnim žilicama veoma opasne. Čuo je priču o družini koja se iskrcala privučena igrom sjajnog crnila i mesečevih niti. Isekli su stopala na oštre hridi, a rane su se zagnojile i zatrovale. Umrli su u mukama. U selo se vratio samo jedan izviđač koji je skočio u reku čim je čuo vapaje saboraca. Njegov čun stena kao da je progrizla, ali je uspeo da se na olupini dokopa prijateljske obale i vrati u Nit. Sledećih večeri spavali smo na smenu. Ispružila sam se koliko god sam mogla, priljubivši se uz oplatu. Čaka i Miška su čučali na krmi i pramcu kao ptice koje bdiju nad gnezdom. Probudili su me kad je prošlo pola noći. Čaka mi je dodao jednu ljubičastu bobicu za smejanje i zgurio se u sredini čamca. Reka nas je nosila gotovo bešumno. Bez povetarca nije bilo ni talasića da mreškaju zvezde i nebo rečnozelene boje. Često sam pogledavala uzvodno, ka planini. Na obzorju kao da je svetlucala moja duša. Pratila je tok reke pokušavajući da mi se vrati.
U misli mi je došla Brigit. Čeka da isteknu tri dana. Prvog dana ostaje u vežbaonici iznurujući se. Ne želeli da joj se misli spuste u grudi i razbude osećanja koja je podvezala onako čvrsto kako pertla krunu od pletenica. Drugog dana prejako zamahuje sekirom i iskrza joj oštricu. Sestra Magda je kori pogledom. Bežeći od besa Brigit ide kod Margriet i Marsje, ali tamo pronalazi poslušnost, a ne razumevanje. Oh, dobija i mnogo, mnogo poljubaca, naravno, ali Brigit želi nešto drugo. Trećeg dana uzima putni štap okovanog vrha i bocu punu vode. Natrpava ranac prženom pastrmkom umotanom u šarenicu. Naprosto izlazi iz spavaonice. Šeta pored rasadnika i nastavlja niz stazu. Čvrsto korača iako se iznutra snebiva. Očekuje da je sestra Magda pozove, izgrdi, otera u krevet. Prolazi dalje do spoljnjeg zida. Kamenčići joj škripuću, vrati se, vrati se. Zastaje na kapiji raskriljenih vrata. Iz senke istupa sestra Magda. Pruža joj dve sadnice. Brigit pokušava da se primiri. Usne joj drhte. Okleva.
– No? Ideš ili ostaješ? – Magdin glas je suv i hladan.
– Idem – prkosno odgovara Brigit.
– Jasno ti je da ne možeš poći za njom?
– Svejedno, odlazim.
– Nisi izabrala. Kuda ideš, onda?
– Nikuda, pusti me da prođem – plavojka se mršti.
– Slobodna si da odeš. Pitam te da li znaš kuda ćeš?
– Ne znam, videću.
– To nije izbor. Nema trećeg puta ili ostaješ ili se pridružuješ naselju.
– Putovaću. I to je izbor.
– Ne, to je samo buncanje želje. Neizvesnost poslednjih granica.
Šta li je odgovorila najdraža Brigit? Da li je odgurnula sestru Magdu i ostavila nezasađene mladice? Da li je poslednjim poslušanjem spustila stabalca u zemlju? Da li je pošla da me traži, prateći reku? Ili se okrenula na drugu stranu, dublje u okrilje planine.
REKA ZAGUBLJENIH DUŠA
Došli smo do kraja druma. Bilo mi je teško da poverujem da će veličanstveni sliv kamičaka i prašine prekinuti potok. Ćarlijavi brzak skakao je s kamena na kamen. Prskanje mi se činilo čas obesno, čas razigrano. Pratili smo obalu dok se voda nije stišala. Čaka je gunđao i požurivao nas. Spuštajući se niz kamenjar zastajkivala sam, kao da ostavljam mrvice misli po kojima ću poznati put povratka u hram. Ipak, predveče kada smo se ulogorili u okrilju borova, vrpca koja me je vezivala za devojaštvo sklupčala mi se u krilu iskrzana novim iskustvom. Odlazila sam, kao što rečica juri niz planinu.
Noć sam provela slušajući drevna stabla. Milovala sam koru sivu poput kamena. Putovanje smo nastavili u osvit. Miška mi je otkrio da su u previsu iza slapa sakrili čamac. Tog dana kretala sam se brže od duše. Dok je još lelujala prateći vodotok, čun nas je već spustio sa krila planine. Potok brzak prerastao je u rečicu koja se ulila u reku. Čaka i Miška spretno su veslali između stena koje su prkosile matici. To nas je krš opominjao da su pred nama klanci i vodopadi. Njihov huk nadglasavao je grgoljanje veslanja. Izviđala sam put kojim su Čaka i Miška spuštali čamac. Do večeri sam prestala da brojim stepenike. Prespavala sam u dolini u zagrljaju vrbe. Gore u planini, duša mi je skakutala sa vodopada na vodopad.
Reka je krivudala između bregova. Sada već široka mnogo zaveslaja, bila je kudikamo pitomija. Miška me je upozorio da nećemo izlaziti na obalu. Objasnio mi je da su crne stene prošarane srebrnim žilicama veoma opasne. Čuo je priču o družini koja se iskrcala privučena igrom sjajnog crnila i mesečevih niti. Isekli su stopala na oštre hridi, a rane su se zagnojile i zatrovale. Umrli su u mukama. U selo se vratio samo jedan izviđač koji je skočio u reku čim je čuo vapaje saboraca. Njegov čun stena kao da je progrizla, ali je uspeo da se na olupini dokopa prijateljske obale i vrati u Nit. Sledećih večeri spavali smo na smenu. Ispružila sam se koliko god sam mogla, priljubivši se uz oplatu. Čaka i Miška su čučali na krmi i pramcu kao ptice koje bdiju nad gnezdom. Probudili su me kad je prošlo pola noći. Čaka mi je dodao jednu ljubičastu bobicu za smejanje i zgurio se u sredini čamca. Reka nas je nosila gotovo bešumno. Bez povetarca nije bilo ni talasića da mreškaju zvezde i nebo rečnozelene boje. Često sam pogledavala uzvodno, ka planini. Na obzorju kao da je svetlucala moja duša. Pratila je tok reke pokušavajući da mi se vrati.
U misli mi je došla Brigit. Čeka da isteknu tri dana. Prvog dana ostaje u vežbaonici iznurujući se. Ne želeli da joj se misli spuste u grudi i razbude osećanja koja je podvezala onako čvrsto kako pertla krunu od pletenica. Drugog dana prejako zamahuje sekirom i iskrza joj oštricu. Sestra Magda je kori pogledom. Bežeći od besa Brigit ide kod Margriet i Marsje, ali tamo pronalazi poslušnost, a ne razumevanje. Oh, dobija i mnogo, mnogo poljubaca, naravno, ali Brigit želi nešto drugo. Trećeg dana uzima putni štap okovanog vrha i bocu punu vode. Natrpava ranac prženom pastrmkom umotanom u šarenicu. Naprosto izlazi iz spavaonice. Šeta pored rasadnika i nastavlja niz stazu. Čvrsto korača iako se iznutra snebiva. Očekuje da je sestra Magda pozove, izgrdi, otera u krevet. Prolazi dalje do spoljnjeg zida. Kamenčići joj škripuću, vrati se, vrati se. Zastaje na kapiji raskriljenih vrata. Iz senke istupa sestra Magda. Pruža joj dve sadnice. Brigit pokušava da se primiri. Usne joj drhte. Okleva.
– No? Ideš ili ostaješ? – Magdin glas je suv i hladan.
– Idem – prkosno odgovara Brigit.
– Jasno ti je da ne možeš poći za njom?
– Svejedno, odlazim.
– Nisi izabrala. Kuda ideš, onda?
– Nikuda, pusti me da prođem – plavojka se mršti.
– Slobodna si da odeš. Pitam te da li znaš kuda ćeš?
– Ne znam, videću.
– To nije izbor. Nema trećeg puta ili ostaješ ili se pridružuješ naselju.
– Putovaću. I to je izbor.
– Ne, to je samo buncanje želje. Neizvesnost poslednjih granica.
Šta li je odgovorila najdraža Brigit? Da li je odgurnula sestru Magdu i ostavila nezasađene mladice? Da li je poslednjim poslušanjem spustila stabalca u zemlju? Da li je pošla da me traži, prateći reku? Ili se okrenula na drugu stranu, dublje u okrilje planine.
Dvanaesti ciklus - Petnaesti dan
LUDAČE III
Džip za safari i fotelju doktora Duma menjao sam za Leiju maskiranu u plaćenika. Tilu sam dobio za gumenog Betmena i Spajdermena od kineske plastike. Princeza je bila premala. Jedino što sam uspeo da joj napravim bio je pončo od žerseja. Tili sam ogrnuo ukrivo isečenu zakrpu, ali nisam bio zadovoljan. Bila je to lutka za dečake. Mogla je da drži koplje, samostrel, da mlati rukama, ali nije mogla da ima kikice, raščešljanu ili raspuštenu kosu.
Od očevog prijatelja koji mi je donosio igračke iz stranih zemalja nisam smeo da zatražim ma šta osim oružja, ratnika i tvrđava. Prilika mi se ukazala na putovanju. Bili smo na skijanju u Podkorenu, blizu Kranjske Gore. Naprasno, otac je odlučio da odemo na kupanje u Austriju. Kad smo već na putu, zašto ne bismo videli i delić Italije? Negde između Tarvizija i Filaha, stali smo na žuto-crnu pumpu da otac natoči gorivo. Utrčao sam u prodavnicu. Razgledao sam slatkiše, igračke i časopise. U uglu je bila okićena plastična jelka, pretvorena u izlog. Sa grana su joj visili privesci u obliku medvedića, zečića, tigrića, bombone i čokoladice. Ispod je bila korpa puna figurica. Nisam voleo "Gospodare univerzuma", imao sam gotovo sve najvažnije likove iz "Rata zvezda". Vratio sam bodljikavo prase jarosnog izgleda zaodenuto u oklop kiborga i za trenutak se premišljao da li da ga kupim... Ispod uobičajene zbirke ratnika izvukao sam zlatokosu. Nisam bio siguran šta predstavlja. Na leđima je imala veliki cvet. Bila je izlivena od savitljive gume, kao sportistkinja u nežnozelenom trikou sa bledoružičastim čizmama i rukavicama. Otrčao sam do oca. Iskreveljio sam lice u najpretvorniju masku dobrog sina. Dobio sam dve novčanice i smotao lutkicu ispod jakne da se ne vidi šta sam kupio. Sve do pred Kranjsku Goru tresao sam se od pitanja, srećom nepostavljenog – šta si kupio?
Nova lutka izazvala je divljenje devojčica u kraju. Dolazile su da me nauče kako se motaju pletenice. Pokazivale su mi kako se lutkama pere kosa, a da se vlati ne izlome i lepak ne istopi. Kasnije su me zvale i da se igram s njima. Savladao sam pravila lastiša i školice. Ipak, pravi heroj postao sam kada sam plavokosu atletičarku menjao za Barbiku. Konačno sam stekao lutku odgovarajuće veličine. Mogla je da savije ruke u laktu i noge u kolenu, pogne ili podigne glavu. Po tome su devojčice znale da je po sredi prava Barbi. Imala je pepeljastoplavu kratku kosu. Odenuo sam je u togu sačinjenu od ostataka presvlake za fotelju. Izgledala je kao ćerka siromašnog kromanjonca, ali bar nije bila golišava. Plašio sam se grudi, za koje sam dobro znao da bi trebalo da imaju bradavice, a još više pustog plastičnog međunožja za koje nisam bio siguran šta da mislim.
Zahvaljujući Marieli uspeo sam da ispletem tanak džemperić bez rukava. Minić sam napravio od nogavice farmerki pretvorenih u šorc. Rub suknjice sam ukosio tako da bi mi pozavidela i Meri Kvejnt. Iako bosonoga, Barbi je postala miljenica devojčicama iz kraja. Čak su mi ponudile Kena u zamenu za moju hipi-lutku. Ali plavušan me uopšte nije zanimao. Pokazao sam im Ekšnmena koji im je oduzeo dah. Za njega sam dobio cipele, tri para čizama, torbicu, bundu, zlatnog retrivera, kovčežić i krevet. Zbogom padobranac, Barbika će spavati u pravoj postelji, a ne više u kutiji za cipele.
U školu sam nosio male figure koje su mogle da stanu u prednji džep ranca. Razgovarao sam samo sa princezom Leijom, Čubakom i Skajvokerom. Poveravao sam im sve što me je tištilo, savetovao se sa njima i davao im uloge. Korak po korak, Ljiljani-Leiji ispričao sam sve. Objasnio sam joj da ovako više ne ide i da ću morati da je ostavim. Rekao sam joj da se ne brine za mene, neću dozvoliti da me otac upiše u srednju školu, već ću se sam prijaviti u eksperimentalno odeljenje prestižne gimnazije. Priznao sam da mi je laknulo kada sam saznao da nije imala ništa sa kapitenom rukometaša i čvrsto obećao da ću se pomiriti s njim. Imao sam toliko toga da joj kažem da sam male i velike odmore provodio u skrivenom delu školskog dvorišta, razgovarajući kroz fetiš.
Mesec dana pred kraj škole, svi su bili izbezumljeni. Nastavnici su uzalud pokušavali da smire đake. Jedni su bili opijeni slobodom koja ih je čekala iza ugla, drugi zabrinuti zbog ocena, proseka, bodova, spiskova za upis i prijava. Sedeo sam na ogradi školskog dvorišta, spokojan. U širokom džepu vojničkih pantalona nosio sam potvrdu o prijemnom testiranju za elitnu gimnaziju. Imao sam utisak da sam uradio nešto za sebe, prvi put u životu. Deo zadovoljstva poticao je iz saznanja da se otac nervira, proklinje školski sistem koji ni odličnim đacima ne garantuje prolaz, da zove prijatelje, dužnike, robove i grmi na njih da će se naopako završiti ako mi ne obezbede mesto u srednjoj školi po njegovom izboru. Posmatrao sam klince koji su jurili za loptom, radovao sam se što ću uskoro zauvek napustiti ovo dvorište. Ljiljanu sam primetio tek kada mi se obratila.
– Hej! – smejala se crvenkasto.
Princeza Leija nije bila u rancu, već kod kuće na dnu kutije za igračke.
– Ja ću u Zemunsku sa Anom i Biljanom, a ti?
– U paradajz-gimnaziju.
– Hrabro! Čula sam da su testovi veoma teški, ali srećom zakazani su ranije pa ako propadneš možeš uvek da se prebaciš u drugu školu.
– Neću propasti.
– Imaš dvojku iz matematike, ako ti razredna popravi to na veću, opet imaš samo četrdeset i pet bodova. Trebaće ti veoma dobar rezultat na ispitu. Šta se polaže? Srpski, istorija i engleski?
– Aha.
– Baš si pričljiv.
Slegnuo sam ramenima. Zajapureni dečak u crveno-belom dresu šutirao je snažno. Debeli golman se bacio na beton i odbio loptu.
– Zaboravila sam da ti razgovaraš samo sa lutkicama.
Nasmejao sam se.
Zbogom ukrajinska seljančice.
Džip za safari i fotelju doktora Duma menjao sam za Leiju maskiranu u plaćenika. Tilu sam dobio za gumenog Betmena i Spajdermena od kineske plastike. Princeza je bila premala. Jedino što sam uspeo da joj napravim bio je pončo od žerseja. Tili sam ogrnuo ukrivo isečenu zakrpu, ali nisam bio zadovoljan. Bila je to lutka za dečake. Mogla je da drži koplje, samostrel, da mlati rukama, ali nije mogla da ima kikice, raščešljanu ili raspuštenu kosu.
Od očevog prijatelja koji mi je donosio igračke iz stranih zemalja nisam smeo da zatražim ma šta osim oružja, ratnika i tvrđava. Prilika mi se ukazala na putovanju. Bili smo na skijanju u Podkorenu, blizu Kranjske Gore. Naprasno, otac je odlučio da odemo na kupanje u Austriju. Kad smo već na putu, zašto ne bismo videli i delić Italije? Negde između Tarvizija i Filaha, stali smo na žuto-crnu pumpu da otac natoči gorivo. Utrčao sam u prodavnicu. Razgledao sam slatkiše, igračke i časopise. U uglu je bila okićena plastična jelka, pretvorena u izlog. Sa grana su joj visili privesci u obliku medvedića, zečića, tigrića, bombone i čokoladice. Ispod je bila korpa puna figurica. Nisam voleo "Gospodare univerzuma", imao sam gotovo sve najvažnije likove iz "Rata zvezda". Vratio sam bodljikavo prase jarosnog izgleda zaodenuto u oklop kiborga i za trenutak se premišljao da li da ga kupim... Ispod uobičajene zbirke ratnika izvukao sam zlatokosu. Nisam bio siguran šta predstavlja. Na leđima je imala veliki cvet. Bila je izlivena od savitljive gume, kao sportistkinja u nežnozelenom trikou sa bledoružičastim čizmama i rukavicama. Otrčao sam do oca. Iskreveljio sam lice u najpretvorniju masku dobrog sina. Dobio sam dve novčanice i smotao lutkicu ispod jakne da se ne vidi šta sam kupio. Sve do pred Kranjsku Goru tresao sam se od pitanja, srećom nepostavljenog – šta si kupio?
Nova lutka izazvala je divljenje devojčica u kraju. Dolazile su da me nauče kako se motaju pletenice. Pokazivale su mi kako se lutkama pere kosa, a da se vlati ne izlome i lepak ne istopi. Kasnije su me zvale i da se igram s njima. Savladao sam pravila lastiša i školice. Ipak, pravi heroj postao sam kada sam plavokosu atletičarku menjao za Barbiku. Konačno sam stekao lutku odgovarajuće veličine. Mogla je da savije ruke u laktu i noge u kolenu, pogne ili podigne glavu. Po tome su devojčice znale da je po sredi prava Barbi. Imala je pepeljastoplavu kratku kosu. Odenuo sam je u togu sačinjenu od ostataka presvlake za fotelju. Izgledala je kao ćerka siromašnog kromanjonca, ali bar nije bila golišava. Plašio sam se grudi, za koje sam dobro znao da bi trebalo da imaju bradavice, a još više pustog plastičnog međunožja za koje nisam bio siguran šta da mislim.
Zahvaljujući Marieli uspeo sam da ispletem tanak džemperić bez rukava. Minić sam napravio od nogavice farmerki pretvorenih u šorc. Rub suknjice sam ukosio tako da bi mi pozavidela i Meri Kvejnt. Iako bosonoga, Barbi je postala miljenica devojčicama iz kraja. Čak su mi ponudile Kena u zamenu za moju hipi-lutku. Ali plavušan me uopšte nije zanimao. Pokazao sam im Ekšnmena koji im je oduzeo dah. Za njega sam dobio cipele, tri para čizama, torbicu, bundu, zlatnog retrivera, kovčežić i krevet. Zbogom padobranac, Barbika će spavati u pravoj postelji, a ne više u kutiji za cipele.
U školu sam nosio male figure koje su mogle da stanu u prednji džep ranca. Razgovarao sam samo sa princezom Leijom, Čubakom i Skajvokerom. Poveravao sam im sve što me je tištilo, savetovao se sa njima i davao im uloge. Korak po korak, Ljiljani-Leiji ispričao sam sve. Objasnio sam joj da ovako više ne ide i da ću morati da je ostavim. Rekao sam joj da se ne brine za mene, neću dozvoliti da me otac upiše u srednju školu, već ću se sam prijaviti u eksperimentalno odeljenje prestižne gimnazije. Priznao sam da mi je laknulo kada sam saznao da nije imala ništa sa kapitenom rukometaša i čvrsto obećao da ću se pomiriti s njim. Imao sam toliko toga da joj kažem da sam male i velike odmore provodio u skrivenom delu školskog dvorišta, razgovarajući kroz fetiš.
Mesec dana pred kraj škole, svi su bili izbezumljeni. Nastavnici su uzalud pokušavali da smire đake. Jedni su bili opijeni slobodom koja ih je čekala iza ugla, drugi zabrinuti zbog ocena, proseka, bodova, spiskova za upis i prijava. Sedeo sam na ogradi školskog dvorišta, spokojan. U širokom džepu vojničkih pantalona nosio sam potvrdu o prijemnom testiranju za elitnu gimnaziju. Imao sam utisak da sam uradio nešto za sebe, prvi put u životu. Deo zadovoljstva poticao je iz saznanja da se otac nervira, proklinje školski sistem koji ni odličnim đacima ne garantuje prolaz, da zove prijatelje, dužnike, robove i grmi na njih da će se naopako završiti ako mi ne obezbede mesto u srednjoj školi po njegovom izboru. Posmatrao sam klince koji su jurili za loptom, radovao sam se što ću uskoro zauvek napustiti ovo dvorište. Ljiljanu sam primetio tek kada mi se obratila.
– Hej! – smejala se crvenkasto.
Princeza Leija nije bila u rancu, već kod kuće na dnu kutije za igračke.
– Ja ću u Zemunsku sa Anom i Biljanom, a ti?
– U paradajz-gimnaziju.
– Hrabro! Čula sam da su testovi veoma teški, ali srećom zakazani su ranije pa ako propadneš možeš uvek da se prebaciš u drugu školu.
– Neću propasti.
– Imaš dvojku iz matematike, ako ti razredna popravi to na veću, opet imaš samo četrdeset i pet bodova. Trebaće ti veoma dobar rezultat na ispitu. Šta se polaže? Srpski, istorija i engleski?
– Aha.
– Baš si pričljiv.
Slegnuo sam ramenima. Zajapureni dečak u crveno-belom dresu šutirao je snažno. Debeli golman se bacio na beton i odbio loptu.
– Zaboravila sam da ti razgovaraš samo sa lutkicama.
Nasmejao sam se.
Zbogom ukrajinska seljančice.
Dvanaesti ciklus - Četrnaesti dan
Zvoni telefon
Spuštam mericu sa vodom pored leje sa bokvicom. Vraćam se u dnevnu sobu. Telefon je na polici iznad računara. Ruter mi namiguje, a na ekranu se pojavljuje belina Guglovog pretraživača.
– Halo?
– Da li si shvatio ko je ona prava? – čujem staložen muški glas.
– Ko je to?
– Po čemu si je prepoznao? – savršeno je ozbiljan.
– Po boji, uvek preseci zelenu žicu!
– Da li veruješ da postoji žena samo za tebe? – uporan je glas.
– Ne!
– Ne veruješ?
– Ne verujem. Postoji mnogo žena, možda i previše.
– Kako to misliš?
Ha, zbunio sam ga!
– Nema tu žena za mene, žena za tebe. To ste izmislili vi, paćenici. Hteo si da je vežeš zauvek. Plašio si se da će kad-tad da te provali i pobegne! Srećom, niste imali dece inače bi i klince učio da veruju u te romantične besmislice! – skrešem mu u slušalicu.
– Hm, slušam te. Nastavi.
– Svet zato i propada. Zato što ti i takvi kao što si ti uče decu da veruju u Deda Mraza. Monogamija ne postoji u prirodi. To nije normalo, čuješ li me?
– Čujem, čujem – odgovara mirno.
– Ljubav je biohemijski proces koji služi da bi se podstakao seks kao sredstvo održanja vrste.
Ćuti, ne odgovara. Znam ko je, nego hoću još malo da ga nagazim.
– Slušaj, ti! Gotovo je, razumeš? Iskočio si iz voza, ali je voz odavno iskočio iz šina, kapiraš? Halo? Zvezdane?
Prekinuo je vezu.
Tišina zuji.
Spuštam mericu sa vodom pored leje sa bokvicom. Vraćam se u dnevnu sobu. Telefon je na polici iznad računara. Ruter mi namiguje, a na ekranu se pojavljuje belina Guglovog pretraživača.
– Halo?
– Da li si shvatio ko je ona prava? – čujem staložen muški glas.
– Ko je to?
– Po čemu si je prepoznao? – savršeno je ozbiljan.
– Po boji, uvek preseci zelenu žicu!
– Da li veruješ da postoji žena samo za tebe? – uporan je glas.
– Ne!
– Ne veruješ?
– Ne verujem. Postoji mnogo žena, možda i previše.
– Kako to misliš?
Ha, zbunio sam ga!
– Nema tu žena za mene, žena za tebe. To ste izmislili vi, paćenici. Hteo si da je vežeš zauvek. Plašio si se da će kad-tad da te provali i pobegne! Srećom, niste imali dece inače bi i klince učio da veruju u te romantične besmislice! – skrešem mu u slušalicu.
– Hm, slušam te. Nastavi.
– Svet zato i propada. Zato što ti i takvi kao što si ti uče decu da veruju u Deda Mraza. Monogamija ne postoji u prirodi. To nije normalo, čuješ li me?
– Čujem, čujem – odgovara mirno.
– Ljubav je biohemijski proces koji služi da bi se podstakao seks kao sredstvo održanja vrste.
Ćuti, ne odgovara. Znam ko je, nego hoću još malo da ga nagazim.
– Slušaj, ti! Gotovo je, razumeš? Iskočio si iz voza, ali je voz odavno iskočio iz šina, kapiraš? Halo? Zvezdane?
Prekinuo je vezu.
Tišina zuji.
Dvanaesti ciklus - Trinaesti dan
ZASAD MIRIŠLJAVIH SNOVA
Drum je niz gusto zbijenih kamenčića koji kriju prašinu. Krivuda od kapije spoljašnjeg zida hrama, preliva se preko hrbata planine i vijugavo silazi do reke. Divim se belim javorima. Drvored prati stazu i skriva golet. Kao rasuti oblaci, obluci očekinjali kamenim jasminom krase polje obokoreno jagelicom. Sa grebena se vide ponori zakriveni brkovima magle.
Sestra Magda mi je na polasku dala dve sadnice. Običaj je da, napuštajući Hram, devojke zasade po jedno drvo sa svake strane puta. Javori se smanjuju, spuštaju do jednogodišnje mladice. Izbrojala sam dvanaest koraka i iskopala jamicu. Predala sam zasad zemlji. Nisam više mogla da vidim ni zid Hrama ni lepršanje maramica. Mahanjem su me ispratile Divna, Mav, Gordana, Tomislava, Felisitas i Oenon.
Koračam sporo. Osećam šiljate kamičke pod stopalima. Pratioci su strpljivi. Došli su da me odvedu u Zvečkastu Nit. Miška, suvonjavi kopljanik pokazuje bregove koji kao da mogu da stanu na dlan. Hrani me novim rečima, plaz, prevoj, kik, drumlin, esker, kame, kotlina, pingo. Mrgodni strelac Čaka ima obraze izrovane kao lice planine, cirk, čuka, udolje, ponikva, škrapa, vrtača, vlaka, sipar. Teturam se, opijena vetrom. Donosi mi slatkasti miris runolista i alpske ruže. Na odmorištu delimo bledo zrnevlje iz ljubičastih mahuna. Gorko je. Miška i Čaka mi se smeškaju. Učinilo mi se da mi se podsmehuju. Pokriva me veo vreline, obrazi mi bride. Kikoćem se, stena mi vraća štektavi odjek. Povlači se prisenak gladi. Treperim tamo gde me je jutros dodirivala Brigit dok smo se opraštale. Pričala sam joj o razgovoru sa sestrom Magdom.
Posle utakmice i proslave razmišljala sam o odlasku. Odabrala sam Zvečkastu Nit. Probudila sam se u drhtavici. Odjurila sam u rasadnik. Sestra Magda je prevrtala bunjište. Nosila je odoru boje kajsije i crne kaljače. Kapuljača joj je bila spuštena. Ispod kudeljaste kose virio joj je samo nos. Okrenula se ka meni. Za trenutak mi se učinilo da su joj oči narandžaste. Kao da se obraćam izumrloj ptici, orlu ili jastrebu. Spustila je vile i pobola ih u senik.
– Ena? Šta je bilo, dete moje? – pitala je sestra Magda.
– Magdice...da li bi? – zastala sam.
– Da? – Glasnik, da li je prekasno da ga zaustaviš?
– Predomislila si se? – zabrinuto je pitala Magda. Klimnula sam glavom.
– Izaslanici su još u Hramu, možemo da im objasnimo...
– Ne, ne... – prekinula sam je – ne želim, radi se o tome da...
Magda je sklonila kosu sa lica i natukla kapuljaču. Sakrila je ruke u široke rukave odore. Nasmešila mi se.
– Želiš da ostaneš u Hramu, zar ne?
Oćutala sam.
– Hajde, de. Đubrište može da sačeka. Dođi.
Izašle smo iz rasadnika i prešle do Dijaninog vrta. Ušle smo u senicu. Preko stočića je bila postavljena lanena marama koju je pritiskala kamena kadionica. Sela sam u pletenu fotelju. Krckala je, pa sam se brzo smirila. Sestra Magda je raspalila kadilo i obavio nas je smolasti miris smrečike.
– Ne možeš da ostaneš.
Odavno nisam čula blago, ali odlučno izrečenu zabranu. Hramska pravila su jednostavna, svako ih vrlo brzo usvoji. Sestra Magda nam je otkrila da i najmlađe dete može da razume objašnjenje koje mu se pruži. Razlozi koje ne bi poimalo potiču od nevolja koje mu još nisu iskrsle, pa stoga i nisu za brigu. Oborila sam glavu. Naćuljila sam se. Znala sam da sledi nastavak.
– Plava lincura i prostrel su rođaci, zar ne?
Klimnula sam u znak odobravanja. Imaju iste listove, veoma slične zvonaste cvetove. Plava lincura raste nisko, a boja joj vuče na plavetnilo, dok prostrel stremi uvis i ljubičasti se.
– Plavu lincuru sadimo na južnoj strani, a prostrel?
– Na istočnoj, ispred jelove šume.
– Zašto?
– Zemlja je drugačija. Plava lincura vene ako se ne zasadi u aleji, a prostrel i ne raste na bogatoj zemlji, samo u suvajama i oko kamenja.
– Da bi cvetala, svaka biljka mora da raste na odgovarajućem tlu, zar ne?
– A Brigit? Da li će ona ostati?
Sestri Magdi oteo se kikot.
– Ne, neće. Slične ste, to je istina. Zato se toliko i volite.
– Igrala sam i kao krilo i kao bek, bila sam i pivot. Rekla si mi da si i ti bila kapiten. Posmatrajući Brigit videla sam da mi nešto nedostaje. Bila sam uverena da bih bila dobra sestra. Ali ako ni ona ne ostaje, ko onda?
– Mav. Ali to nije važno. Hram nije mesto za tebe. Procvetaćeš na drugoj zemlji.
– Ne razumem, izabrala sam Zvečkastu Nit, zar bih pogrešila da sam odabrala bilo koje naselje? – Ne, ali ti nisi ni lincura ni prostrel. Zemljište tvoga bića mora da se nađubri iskustvom. Nisi ni kapiten, a ni sestra.
– Šta sam?
– Videćeš. Čini ti se da imaš nešto što Brigit nema, ali ti imaš nešto još više.
– Šta to? Sestrice, šta sam ja?
– Plašiš se, a to je prirodno. Hajde, ne brini. Na putu do Zvečkaste Niti imaćeš dovoljno vremena za meditaciju. Ovde ne možeš više ništa da saznaš o sebi. Odlazak delom i služi za to da sama dođeš do odgovora.
Prihvatila sam objašnjenje. Ustala sam. Pletena fotelja mi se obradovala krckavim režanjem i cijukom. Sestra Magda me je pozvala u zagrljaj. Iz torbice za pojasom izvadila je paketić mirišljavih štapića.
– Predanje kaže da ako podeliš ljubav uz ovaj incens, možeš da se ušetaš u san voljene osobe. Potrebno je samo da zaspiš uz kadilo.
Brigit je brisala suze. Rekla je da sam je poštedela odlaska kod sestre Magde. Sad bar zna da neće moći da ostane u Hramu. Bacila se na mene i oborila nas s kreveta. Gorele smo sve do jutra, a dogorevao je i štapić koji nam je prepleo putanje snova.
Drum je niz gusto zbijenih kamenčića koji kriju prašinu. Krivuda od kapije spoljašnjeg zida hrama, preliva se preko hrbata planine i vijugavo silazi do reke. Divim se belim javorima. Drvored prati stazu i skriva golet. Kao rasuti oblaci, obluci očekinjali kamenim jasminom krase polje obokoreno jagelicom. Sa grebena se vide ponori zakriveni brkovima magle.
Sestra Magda mi je na polasku dala dve sadnice. Običaj je da, napuštajući Hram, devojke zasade po jedno drvo sa svake strane puta. Javori se smanjuju, spuštaju do jednogodišnje mladice. Izbrojala sam dvanaest koraka i iskopala jamicu. Predala sam zasad zemlji. Nisam više mogla da vidim ni zid Hrama ni lepršanje maramica. Mahanjem su me ispratile Divna, Mav, Gordana, Tomislava, Felisitas i Oenon.
Koračam sporo. Osećam šiljate kamičke pod stopalima. Pratioci su strpljivi. Došli su da me odvedu u Zvečkastu Nit. Miška, suvonjavi kopljanik pokazuje bregove koji kao da mogu da stanu na dlan. Hrani me novim rečima, plaz, prevoj, kik, drumlin, esker, kame, kotlina, pingo. Mrgodni strelac Čaka ima obraze izrovane kao lice planine, cirk, čuka, udolje, ponikva, škrapa, vrtača, vlaka, sipar. Teturam se, opijena vetrom. Donosi mi slatkasti miris runolista i alpske ruže. Na odmorištu delimo bledo zrnevlje iz ljubičastih mahuna. Gorko je. Miška i Čaka mi se smeškaju. Učinilo mi se da mi se podsmehuju. Pokriva me veo vreline, obrazi mi bride. Kikoćem se, stena mi vraća štektavi odjek. Povlači se prisenak gladi. Treperim tamo gde me je jutros dodirivala Brigit dok smo se opraštale. Pričala sam joj o razgovoru sa sestrom Magdom.
Posle utakmice i proslave razmišljala sam o odlasku. Odabrala sam Zvečkastu Nit. Probudila sam se u drhtavici. Odjurila sam u rasadnik. Sestra Magda je prevrtala bunjište. Nosila je odoru boje kajsije i crne kaljače. Kapuljača joj je bila spuštena. Ispod kudeljaste kose virio joj je samo nos. Okrenula se ka meni. Za trenutak mi se učinilo da su joj oči narandžaste. Kao da se obraćam izumrloj ptici, orlu ili jastrebu. Spustila je vile i pobola ih u senik.
– Ena? Šta je bilo, dete moje? – pitala je sestra Magda.
– Magdice...da li bi? – zastala sam.
– Da? – Glasnik, da li je prekasno da ga zaustaviš?
– Predomislila si se? – zabrinuto je pitala Magda. Klimnula sam glavom.
– Izaslanici su još u Hramu, možemo da im objasnimo...
– Ne, ne... – prekinula sam je – ne želim, radi se o tome da...
Magda je sklonila kosu sa lica i natukla kapuljaču. Sakrila je ruke u široke rukave odore. Nasmešila mi se.
– Želiš da ostaneš u Hramu, zar ne?
Oćutala sam.
– Hajde, de. Đubrište može da sačeka. Dođi.
Izašle smo iz rasadnika i prešle do Dijaninog vrta. Ušle smo u senicu. Preko stočića je bila postavljena lanena marama koju je pritiskala kamena kadionica. Sela sam u pletenu fotelju. Krckala je, pa sam se brzo smirila. Sestra Magda je raspalila kadilo i obavio nas je smolasti miris smrečike.
– Ne možeš da ostaneš.
Odavno nisam čula blago, ali odlučno izrečenu zabranu. Hramska pravila su jednostavna, svako ih vrlo brzo usvoji. Sestra Magda nam je otkrila da i najmlađe dete može da razume objašnjenje koje mu se pruži. Razlozi koje ne bi poimalo potiču od nevolja koje mu još nisu iskrsle, pa stoga i nisu za brigu. Oborila sam glavu. Naćuljila sam se. Znala sam da sledi nastavak.
– Plava lincura i prostrel su rođaci, zar ne?
Klimnula sam u znak odobravanja. Imaju iste listove, veoma slične zvonaste cvetove. Plava lincura raste nisko, a boja joj vuče na plavetnilo, dok prostrel stremi uvis i ljubičasti se.
– Plavu lincuru sadimo na južnoj strani, a prostrel?
– Na istočnoj, ispred jelove šume.
– Zašto?
– Zemlja je drugačija. Plava lincura vene ako se ne zasadi u aleji, a prostrel i ne raste na bogatoj zemlji, samo u suvajama i oko kamenja.
– Da bi cvetala, svaka biljka mora da raste na odgovarajućem tlu, zar ne?
– A Brigit? Da li će ona ostati?
Sestri Magdi oteo se kikot.
– Ne, neće. Slične ste, to je istina. Zato se toliko i volite.
– Igrala sam i kao krilo i kao bek, bila sam i pivot. Rekla si mi da si i ti bila kapiten. Posmatrajući Brigit videla sam da mi nešto nedostaje. Bila sam uverena da bih bila dobra sestra. Ali ako ni ona ne ostaje, ko onda?
– Mav. Ali to nije važno. Hram nije mesto za tebe. Procvetaćeš na drugoj zemlji.
– Ne razumem, izabrala sam Zvečkastu Nit, zar bih pogrešila da sam odabrala bilo koje naselje? – Ne, ali ti nisi ni lincura ni prostrel. Zemljište tvoga bića mora da se nađubri iskustvom. Nisi ni kapiten, a ni sestra.
– Šta sam?
– Videćeš. Čini ti se da imaš nešto što Brigit nema, ali ti imaš nešto još više.
– Šta to? Sestrice, šta sam ja?
– Plašiš se, a to je prirodno. Hajde, ne brini. Na putu do Zvečkaste Niti imaćeš dovoljno vremena za meditaciju. Ovde ne možeš više ništa da saznaš o sebi. Odlazak delom i služi za to da sama dođeš do odgovora.
Prihvatila sam objašnjenje. Ustala sam. Pletena fotelja mi se obradovala krckavim režanjem i cijukom. Sestra Magda me je pozvala u zagrljaj. Iz torbice za pojasom izvadila je paketić mirišljavih štapića.
– Predanje kaže da ako podeliš ljubav uz ovaj incens, možeš da se ušetaš u san voljene osobe. Potrebno je samo da zaspiš uz kadilo.
Brigit je brisala suze. Rekla je da sam je poštedela odlaska kod sestre Magde. Sad bar zna da neće moći da ostane u Hramu. Bacila se na mene i oborila nas s kreveta. Gorele smo sve do jutra, a dogorevao je i štapić koji nam je prepleo putanje snova.
Dvanaesti ciklus - Dvanaesti dan
Ranko Trifković
LUDAČE II
Otac je bio veoma ljut. Osećao sam krivicu zbog toga što sam mlitav i što padam u nesvest čim ugledam kapljicu krvi. Naredio mi je da se upišem na gimnastiku. Obreo sam se u olimpijskoj dvorani, majušan ispod nedostižnih karika i vratolomnog razboja. Trener je bio oniži stariji gospodin. Imao je tanke brkove kao Erol Flin. Pokušavao je da me poštedi najtežih zadataka, ali nisam mogao da dostignem ni švrću, najmlađeg u grupi. Upinjao sam se da istrajem i savladam najosnovnije figure, zvezdu i kolut unazad. Prevrtao sam se po strunjači kao palačinka. Kad je došlo vreme za kozlić, svi su ga lako savladali. Uveravali su me da je izvodljivo. Zaletiš se, odraziš, raširiš noge i kažeš hop!
– Dečače, ako ne pokušaš nikad nećeš postati muškarac. – šapnuo mi je trener.
Nisam bio siguran u čemu je prednost toga da postanem muškarac.
Slutio sam da me s druge strane odskočne daske čeka bol. Nisam želeo da razočaram oca. Zatrčao sam se. Poleteo sam i za tren mi se učinilo da ću preskočiti spravu. Zakačio sam je stopalom i sleteo na razdeljak. Otac je urlao na trenera i upirao prstom u mene, okrvavljenog i omamljenog od pada. Gospodin Flin je šištao i snebivljivo širio ruke.
Prebacili su me na boks, ali teretana je smrdela na znoj, mokraću i sitne prestupnike. Primio me je Srba, trbušasti sensei džudo-kluba. Džudisti su me srdačno prihvatili. Bilo je to površno ushićenje koje se uvek izrodi među ljudima okupljenim zajedničkim hobijem. Uživao sam u plitkoj toplini, srećan što postoji mesto na kome mogu da zgrejem sve zakržljalije društveno čulo. Prvi put sam stekao drugare koji se zovu Migi, Šule, Čvarak, Koska, Bundeva.
Prijavio sam se za letnje pripreme sa džudo-klubom. Tada sam prvi put deo raspusta proveo izvan očevog krila. Svake godine putovali smo u strane zemlje, obilazili vojne muzeje i bojišta. Skupljao sam otkose trave sa Hestingsa, narcise sa Vaterloa, strukove žita sa polja oko Slavkova. Bilo mi je prevruće u Šenbrunu, prehladno na "Aurori", dosadno na pustom autoputu praškog predgrađa Kobilisi. Preostali deo odmora provodili smo u kući na obali mora. Otac je čitao knjige o ratovima i proučavao topografske sekcije, dok sam tumarao po maslinjaku. Stideo sam se kupanja u bazenu. Selo je zavisilo od redovnih isporuka vode. Sa broda-cisterne vijugala bi se trošna vatrogasna creva puna rupica. Žene su podmetale šolje, lavore, džezve, korita, tanjire, pokušavajući da spasu svaku kap. Jednom dnevno silazio sam na plažu, a mrak bih dočekao vireći kroz šiblje oleandera. Neznajući za njegova otrovna svojstva, krunio sam suvo lišće, čupkao cvetove i pupoljke. Suvarci su krckali kao najslasnije prepržena slaninica, a latice su odbrojavale voli me, ne voli me za devojčicu iz susednog dvorišta. Najviše su mi se dopadale vesela narav i razdivljala kovrdžava kosa. Prelivala se nijansama između boje žita i boje turskog zlata. Skupio sam hrabrost da joj se obratim tek posle pet ili šest godina posmatranja. Pomalo me je razočarala toplina kojom me je prihvatila u igri. Rekla je da se zove Smirosinka, ali je u Nemačkoj zovu Pipi. Nažalost, to je bilo poslednje leto u kući na obali, tako da ne znam li je susret s njom bio izuzetak koji potvrđuje pravilo ili samo jedna u nizu luckastih epizoda.
Kuća na moru imala je još jednu zanimljivu gošću. U hladu ispod maslina otac je razapeo sto za ping-pong. Turisti su odlazili na plažu bledi, a vraćali se pregoreli, a iz dvorišta je neprestano dopiralo kuckanje loptica od celuloze. Krave su mirno odlazile na pojilo i vraćale se, a za stolom su se smenjivali igrači, otac, komšija, komšijini sinovi i ja. Otac je, naravno, bio nepobediv, a ja sam bio na dnu tabele. Na ogradi je počela da se pojavljuje krhka devojčica. Činilo mi se da nije mogla imati više od četrnaest ili petnaest godina. Kosu boje zalaska sunca nisu mogle da sputaju brojne šnale, pa je izgledala kao da joj se ćilibarne niti roje oko glave. Danima je zastajkivala i pratila čežnjivim pogledom stonoteniserski maraton. Sažalio sam se na curicu u crvenom bikiniju i pozvao je da uđe. Snebivljivo je stupila pod masline. Nije progovorila, ali bilo je jasno da želi reket. Nisam osvojio nijedan poen. Nije ni komšijin stariji sin. Nije ni komšija. Kad je pobedila i oca, pitali smo je ko je ona i zašto tako dobro igra stoni tenis?
– Jestem seniorskim šampionem Polski – rekla je stidljivo Agnješka.
Kada sam odlučio da idem na letovanje sa džudistima, otac je kupio jedrilicu. Plovili smo između ostrva, od juga ka severu, duž cele jadranske obale. Bio je veoma ponosan na to krstarenje. Pobedonosno smo uplovili u luku, dok su se zgužvani džudisti iskrcavali iz autobusa. Ponovo sam osetio ubode stida.
Već nakon prvog treninga izazvao sam zastoj plana i programa. Nisam mogao da pratim vršnjake, ni u jutarnjem trčanju, ni u podnevnim vežbama, ni u popodnevnim treninzima. Smestili su me u grupu sa devojčicama. Padao sam često, nisam mogao da pohvatam korake naprednih tehnika. Pomogla mi je Ana-Marija. Naravno, zaljubio sam se, šta sam drugo mogao. Ličila je na mrava. Bila je sitne, dečačke građe. Imala je kratko podšišanu kosu crnu kao oklop šumskog mrava i isturenu vilicu poput mravljeg ratnika. Trpeo sam podsmehe zbog toga što sam i među devojčicama bio najtromiji i najslabiji. Nemo sam obožavao Ana-Mariju, a ona se ljubazno osmehivala. Želeo sam da leto potraje i da se nikad ne vratim u školu, pa makar me svaki dan treskali o strunjaču. Odmor se naglo prekinuo kada sam se okliznuo i slomio ruku. Otpremili su me ocu kao paket.
– Ti si kriv – zaključio je mirnim glasom.
– Ali tata, na tom istom mestu slupali su se još dvanaestoro, pa i trener, maser i šef smene.
– Jedino si ti uspeo da slomiš ruku, bravo sine!
Otac me je, pod izgovorom da mora hitno da otputuje odveo kod Magdalene. Bila je sveže razvedena. Nosila je svečani crni komplet na tanke zlatne pruge, svetobelu košulju i drečavocrveni karmin. Svetao ten naglašavao joj je oštre crte lica i filmsku frizuru boje sipinog crnila. Zadatak joj je bio da me vodi na skidanje gipsa i da me prepakuje na voz za more. Gledala me je halapljivo. Upadala je u kupatilo dok sam se tuširao i odmahujući ponavljala da ima dva sina starija od mene. Preživeo sam i dočekao novu školsku godinu.
Ljiljana se pretvarala u lepoticu, a ja u zver. Zapadao sam u svađe sa celim razredom, sedeo osamljen i na časovima i na odmorima. Gubio sam strpljenje. Plašio sam se da će škola proći i da ćemo se zauvek rastati. Nisam skrivao prezir prema deci iz škole. Przničio sam, tukao se bez povoda i dobijao batine. Više su me boleli njihovi pogledi. Ljiljanu su slali da me smiri. Isprva je bila sažaljiva i pronalazila nešto uzvišeno u tom poslanju. Kasnije se ljutila što je zovu da gasi požare. Napisao sam u spomenar ružne stvari o svakome iz razreda.
– Da li ti uopšte znaš šta je to kurva? - uprla je prstom u mene Ljiljana.
Oko nje stajale su Ana i Biljana. Opkolile su me. Znale su da ne smem da im se usprotivim ili da im klisnem. One su bile Višnu, Šiva i Brama, sveto trojstvo naše škole.
– To je žena koja prodaje svoje telo.
Gledao sam u pod, poružnjujući sve više svakim otkucajem srca. Bes mi je ostao u kolenima i nemoćan da se uspne dalje, točio se na beton školskog dvorišta.
– Zašto si to napisao?
Zato što nije pravedno. Volim te godinama, dođem kad me pozoveš, odem kad to poželiš. Lovim tvoje prekorne poglede, kad već ne mogu da osvojim osmehe. Prezirem kapitena rukometnog tima i celu reprezentaciju. Hranim te sopstvenom krvlju, zbog mene si ojačala, zarumenela se. Obožavam te toliko da ti ulivam dobru karmu zbog koje ti sve u životu ide od ruke. Naravno, nisam smeo to da joj odgovorim.
– Nisam tako mislio... – promucao sam.
– Nisi uopšte mislio! Sutra da si se izvinio svima.
Posle ove epizode bilo mi je mučno da idem u školu. Gubio sam bitku protiv društva, pronalazio u njihovom ponašanju sigurne znake izopačenosti. Zar ne vide da je sve na ovom svetu izokrenuto, manje je više, dobri su zli, crno je belo? Svakako je nešto u toj deci bilo pogrešno postavljeno. Kako inače objasniti da sam u svim drugim društvima bio izuzetno cenjen. Na primer, bio sam omiljeni lik u kraju, a posebno devojčicama. Verovatno zbog toga što sam prvi imao pravu Barbiku.
LUDAČE II
Otac je bio veoma ljut. Osećao sam krivicu zbog toga što sam mlitav i što padam u nesvest čim ugledam kapljicu krvi. Naredio mi je da se upišem na gimnastiku. Obreo sam se u olimpijskoj dvorani, majušan ispod nedostižnih karika i vratolomnog razboja. Trener je bio oniži stariji gospodin. Imao je tanke brkove kao Erol Flin. Pokušavao je da me poštedi najtežih zadataka, ali nisam mogao da dostignem ni švrću, najmlađeg u grupi. Upinjao sam se da istrajem i savladam najosnovnije figure, zvezdu i kolut unazad. Prevrtao sam se po strunjači kao palačinka. Kad je došlo vreme za kozlić, svi su ga lako savladali. Uveravali su me da je izvodljivo. Zaletiš se, odraziš, raširiš noge i kažeš hop!
– Dečače, ako ne pokušaš nikad nećeš postati muškarac. – šapnuo mi je trener.
Nisam bio siguran u čemu je prednost toga da postanem muškarac.
Slutio sam da me s druge strane odskočne daske čeka bol. Nisam želeo da razočaram oca. Zatrčao sam se. Poleteo sam i za tren mi se učinilo da ću preskočiti spravu. Zakačio sam je stopalom i sleteo na razdeljak. Otac je urlao na trenera i upirao prstom u mene, okrvavljenog i omamljenog od pada. Gospodin Flin je šištao i snebivljivo širio ruke.
Prebacili su me na boks, ali teretana je smrdela na znoj, mokraću i sitne prestupnike. Primio me je Srba, trbušasti sensei džudo-kluba. Džudisti su me srdačno prihvatili. Bilo je to površno ushićenje koje se uvek izrodi među ljudima okupljenim zajedničkim hobijem. Uživao sam u plitkoj toplini, srećan što postoji mesto na kome mogu da zgrejem sve zakržljalije društveno čulo. Prvi put sam stekao drugare koji se zovu Migi, Šule, Čvarak, Koska, Bundeva.
Prijavio sam se za letnje pripreme sa džudo-klubom. Tada sam prvi put deo raspusta proveo izvan očevog krila. Svake godine putovali smo u strane zemlje, obilazili vojne muzeje i bojišta. Skupljao sam otkose trave sa Hestingsa, narcise sa Vaterloa, strukove žita sa polja oko Slavkova. Bilo mi je prevruće u Šenbrunu, prehladno na "Aurori", dosadno na pustom autoputu praškog predgrađa Kobilisi. Preostali deo odmora provodili smo u kući na obali mora. Otac je čitao knjige o ratovima i proučavao topografske sekcije, dok sam tumarao po maslinjaku. Stideo sam se kupanja u bazenu. Selo je zavisilo od redovnih isporuka vode. Sa broda-cisterne vijugala bi se trošna vatrogasna creva puna rupica. Žene su podmetale šolje, lavore, džezve, korita, tanjire, pokušavajući da spasu svaku kap. Jednom dnevno silazio sam na plažu, a mrak bih dočekao vireći kroz šiblje oleandera. Neznajući za njegova otrovna svojstva, krunio sam suvo lišće, čupkao cvetove i pupoljke. Suvarci su krckali kao najslasnije prepržena slaninica, a latice su odbrojavale voli me, ne voli me za devojčicu iz susednog dvorišta. Najviše su mi se dopadale vesela narav i razdivljala kovrdžava kosa. Prelivala se nijansama između boje žita i boje turskog zlata. Skupio sam hrabrost da joj se obratim tek posle pet ili šest godina posmatranja. Pomalo me je razočarala toplina kojom me je prihvatila u igri. Rekla je da se zove Smirosinka, ali je u Nemačkoj zovu Pipi. Nažalost, to je bilo poslednje leto u kući na obali, tako da ne znam li je susret s njom bio izuzetak koji potvrđuje pravilo ili samo jedna u nizu luckastih epizoda.
Kuća na moru imala je još jednu zanimljivu gošću. U hladu ispod maslina otac je razapeo sto za ping-pong. Turisti su odlazili na plažu bledi, a vraćali se pregoreli, a iz dvorišta je neprestano dopiralo kuckanje loptica od celuloze. Krave su mirno odlazile na pojilo i vraćale se, a za stolom su se smenjivali igrači, otac, komšija, komšijini sinovi i ja. Otac je, naravno, bio nepobediv, a ja sam bio na dnu tabele. Na ogradi je počela da se pojavljuje krhka devojčica. Činilo mi se da nije mogla imati više od četrnaest ili petnaest godina. Kosu boje zalaska sunca nisu mogle da sputaju brojne šnale, pa je izgledala kao da joj se ćilibarne niti roje oko glave. Danima je zastajkivala i pratila čežnjivim pogledom stonoteniserski maraton. Sažalio sam se na curicu u crvenom bikiniju i pozvao je da uđe. Snebivljivo je stupila pod masline. Nije progovorila, ali bilo je jasno da želi reket. Nisam osvojio nijedan poen. Nije ni komšijin stariji sin. Nije ni komšija. Kad je pobedila i oca, pitali smo je ko je ona i zašto tako dobro igra stoni tenis?
– Jestem seniorskim šampionem Polski – rekla je stidljivo Agnješka.
Kada sam odlučio da idem na letovanje sa džudistima, otac je kupio jedrilicu. Plovili smo između ostrva, od juga ka severu, duž cele jadranske obale. Bio je veoma ponosan na to krstarenje. Pobedonosno smo uplovili u luku, dok su se zgužvani džudisti iskrcavali iz autobusa. Ponovo sam osetio ubode stida.
Već nakon prvog treninga izazvao sam zastoj plana i programa. Nisam mogao da pratim vršnjake, ni u jutarnjem trčanju, ni u podnevnim vežbama, ni u popodnevnim treninzima. Smestili su me u grupu sa devojčicama. Padao sam često, nisam mogao da pohvatam korake naprednih tehnika. Pomogla mi je Ana-Marija. Naravno, zaljubio sam se, šta sam drugo mogao. Ličila je na mrava. Bila je sitne, dečačke građe. Imala je kratko podšišanu kosu crnu kao oklop šumskog mrava i isturenu vilicu poput mravljeg ratnika. Trpeo sam podsmehe zbog toga što sam i među devojčicama bio najtromiji i najslabiji. Nemo sam obožavao Ana-Mariju, a ona se ljubazno osmehivala. Želeo sam da leto potraje i da se nikad ne vratim u školu, pa makar me svaki dan treskali o strunjaču. Odmor se naglo prekinuo kada sam se okliznuo i slomio ruku. Otpremili su me ocu kao paket.
– Ti si kriv – zaključio je mirnim glasom.
– Ali tata, na tom istom mestu slupali su se još dvanaestoro, pa i trener, maser i šef smene.
– Jedino si ti uspeo da slomiš ruku, bravo sine!
Otac me je, pod izgovorom da mora hitno da otputuje odveo kod Magdalene. Bila je sveže razvedena. Nosila je svečani crni komplet na tanke zlatne pruge, svetobelu košulju i drečavocrveni karmin. Svetao ten naglašavao joj je oštre crte lica i filmsku frizuru boje sipinog crnila. Zadatak joj je bio da me vodi na skidanje gipsa i da me prepakuje na voz za more. Gledala me je halapljivo. Upadala je u kupatilo dok sam se tuširao i odmahujući ponavljala da ima dva sina starija od mene. Preživeo sam i dočekao novu školsku godinu.
Ljiljana se pretvarala u lepoticu, a ja u zver. Zapadao sam u svađe sa celim razredom, sedeo osamljen i na časovima i na odmorima. Gubio sam strpljenje. Plašio sam se da će škola proći i da ćemo se zauvek rastati. Nisam skrivao prezir prema deci iz škole. Przničio sam, tukao se bez povoda i dobijao batine. Više su me boleli njihovi pogledi. Ljiljanu su slali da me smiri. Isprva je bila sažaljiva i pronalazila nešto uzvišeno u tom poslanju. Kasnije se ljutila što je zovu da gasi požare. Napisao sam u spomenar ružne stvari o svakome iz razreda.
– Da li ti uopšte znaš šta je to kurva? - uprla je prstom u mene Ljiljana.
Oko nje stajale su Ana i Biljana. Opkolile su me. Znale su da ne smem da im se usprotivim ili da im klisnem. One su bile Višnu, Šiva i Brama, sveto trojstvo naše škole.
– To je žena koja prodaje svoje telo.
Gledao sam u pod, poružnjujući sve više svakim otkucajem srca. Bes mi je ostao u kolenima i nemoćan da se uspne dalje, točio se na beton školskog dvorišta.
– Zašto si to napisao?
Zato što nije pravedno. Volim te godinama, dođem kad me pozoveš, odem kad to poželiš. Lovim tvoje prekorne poglede, kad već ne mogu da osvojim osmehe. Prezirem kapitena rukometnog tima i celu reprezentaciju. Hranim te sopstvenom krvlju, zbog mene si ojačala, zarumenela se. Obožavam te toliko da ti ulivam dobru karmu zbog koje ti sve u životu ide od ruke. Naravno, nisam smeo to da joj odgovorim.
– Nisam tako mislio... – promucao sam.
– Nisi uopšte mislio! Sutra da si se izvinio svima.
Posle ove epizode bilo mi je mučno da idem u školu. Gubio sam bitku protiv društva, pronalazio u njihovom ponašanju sigurne znake izopačenosti. Zar ne vide da je sve na ovom svetu izokrenuto, manje je više, dobri su zli, crno je belo? Svakako je nešto u toj deci bilo pogrešno postavljeno. Kako inače objasniti da sam u svim drugim društvima bio izuzetno cenjen. Na primer, bio sam omiljeni lik u kraju, a posebno devojčicama. Verovatno zbog toga što sam prvi imao pravu Barbiku.
Dvanaesti ciklus - Jedanaesti dan
Svet će nestati
"Samo neiskvareno biće preživeće, ove dane apokalipse što stupa, pesnike što siluju muze i proroke što skrnave put." Serđovu pesmu opomene slušam kao rekvijem. Cigareta dogoreva. Ostaje mi gorak ukus u grlu. Kroz prozor vidim munje. Hrpe oblaka promuklo se nakašljavaju. Vetar cvili oko krova, nosi lišće, grančice i plastične kese.
Odlazim u kuhinju zakrčenu konzervama, kutijama, plastičnim bocama i balonima. Vodovod još radi. Zahvatam punu mericu. Radnu sobu pretvorio sam u staklenik. Na četrnaest i po kvadrata nikle su hajdučka trava, beli luk, kantarion i bokvica. U visećoj grnčariji našlo se mesta za patuljaste šargarepe, nana, bosiljak i peršun. Zalivam biljke i zadovoljno cokćem.
"Uzrok smo svakom svetskom zlu, priroda će nadživeti nas pse, kad odemo Bogu na istinu." Sto metara istrčim za manje od deset sekundi, mogu da izdržim i maraton. Mišići su mi očvrsli od višemesečnog vežbanja. Statistika nije na mojoj strani. Bolje izglede bih imao da sam uspeo da kupim kuću na planini. U podrumu su naslagana drva za potpalu. Knjige sam zapečatio u šest čeličnih kovčega. Na policama su ostali samo priručnici i saksije sa marihuanom. Nikada je nisam pušio i nadam se da neću morati, ali negde sam pročitao da je odličan anestetik. Smak sveta donosi nepredviđene neprijatnosti. Što se mene tiče, spreman sam. Kraj može da počne.
"Eh, kad bi se pesmom, mogao izlečiti svet." Serđ završava klavirskim epitafom koji se zaustavlja najdubljim tonovima.
Zvoni telefon.
"Samo neiskvareno biće preživeće, ove dane apokalipse što stupa, pesnike što siluju muze i proroke što skrnave put." Serđovu pesmu opomene slušam kao rekvijem. Cigareta dogoreva. Ostaje mi gorak ukus u grlu. Kroz prozor vidim munje. Hrpe oblaka promuklo se nakašljavaju. Vetar cvili oko krova, nosi lišće, grančice i plastične kese.
Odlazim u kuhinju zakrčenu konzervama, kutijama, plastičnim bocama i balonima. Vodovod još radi. Zahvatam punu mericu. Radnu sobu pretvorio sam u staklenik. Na četrnaest i po kvadrata nikle su hajdučka trava, beli luk, kantarion i bokvica. U visećoj grnčariji našlo se mesta za patuljaste šargarepe, nana, bosiljak i peršun. Zalivam biljke i zadovoljno cokćem.
"Uzrok smo svakom svetskom zlu, priroda će nadživeti nas pse, kad odemo Bogu na istinu." Sto metara istrčim za manje od deset sekundi, mogu da izdržim i maraton. Mišići su mi očvrsli od višemesečnog vežbanja. Statistika nije na mojoj strani. Bolje izglede bih imao da sam uspeo da kupim kuću na planini. U podrumu su naslagana drva za potpalu. Knjige sam zapečatio u šest čeličnih kovčega. Na policama su ostali samo priručnici i saksije sa marihuanom. Nikada je nisam pušio i nadam se da neću morati, ali negde sam pročitao da je odličan anestetik. Smak sveta donosi nepredviđene neprijatnosti. Što se mene tiče, spreman sam. Kraj može da počne.
"Eh, kad bi se pesmom, mogao izlečiti svet." Serđ završava klavirskim epitafom koji se zaustavlja najdubljim tonovima.
Zvoni telefon.
Dvanaesti ciklus - Deseti dan
HRAM BESKRAJNE IGRE
Nemoj da misliš! Šištof mi je lepo rekao da se prepustim. Tako mi i treba. Prilazi mi Divna i pomaže mi da ustanem. Rebrasto tkanje njenog tačkastog žerseja natopljeno je znojem. Miriše na stolistu ružu. Neverovatna je. Lupne me po vratu i nasmeje se. Otkriva mi oštre očnjake preklopljene preko sekutića.
- Hajde mala! Treba nam još jedan gol – kucne me čelom.
Na našoj strani terena, prugasti tim je već prešao u protivnapad. Brigita skače poput lavice. Kolenom se upire o rame Felisitas koja pada kao usamljeno drvo pred orkanom. Brigita u padu, silovitim zamahom, ispucava loptu tek nešto manju od moje glave. Mav brani! Nehajno sklanja ljubičastu šišku. Dobacuje mi loptu i namigne.
Čekam da me Oenon i Gordana prestignu i gradim napad tačkastog tima. U sred prugastog zida, Felisitas i Tana se gurkaju. Iako krupnija, crvenokosa Tana nema izgleda protiv debele Felis. Najpre moram da prođem Brigit. Plava kosa upertlana joj je u krunu od pletenica. Spustila se, čeka me da skočim. Lažiram napad, dodajem Divnoj. Brigita ne prati kretanje lopte. Vreba me. Divna iskreno pokušava da se probije, ali drugi talas zaustavljaju Marsja i Margriet. Nikad mi nije bilo jasno kako znaju koja da se odazove kad Brigita poviče "Mar". Ostalo je veoma malo za treći proboj.
Nemoj da misliš! Čim počneš da dumaš, sumnjaš u sebe. Na koju stranu povesti varku? Ako ti znaš i protivnica zna. Šištov misli da ću uskoro odrasti. Stigle su mi ponude iz različitih naselja. Zar to nije prerano? Sestra Magda misli da nije. Moja soba gleda na jezero. Ne želim da napustim hram. Bol me vraća u stvarnost. Visim u Brigitinom čeličnom zagrljaju. Golmanka prugastih, Kirsti, vadi loptu iz mreže koja se leluja. Uspela sam! Čupaju me sa svih strana i razdvajaju od Brigite. Ona đipa preko mojih igračica da mi razbaruši kosu slepljenu od pobede. Pištaljka je oglasila kraj. Opet smo sestrice, nema više tačkastih i prugastih.
Ležim na postelji pokrivena treperavim sećanjem kože na puslice poljubaca i dodira koje su mi darovale drugarice. Uvek me obori kupka posle utakmice. Brigit ima vešte prste, dugačke kao izdanci jele i jezik klizav kao mlađ pastrmke. Omamljena njenim poklonom bridim kao otpuštena struna koju je zvuk napustio.
Lenjo se okrećem na drugu stranu ležaja. Kroz staklo istočnog zida nazirem samo vrhove jela. Vetar ih čupka. Prozor koji prekriva najveći deo južnog zida sivi se oblacima. Uz zapadni zid od nabijene zemlje raste puzavica Lilica. Tako joj tepam još otkad je bila zeleni crvić. Misli mi se mreškajući vraćaju u pamet.
Beli pogled, Zvečkasta nit, Marejev gak, Levi dol, Ševrdavi klip, pokušavam da po nazivu sela zamislim život u njima. Gak otpada. Ne želim da se pridružim Marejevom naselju, ko god bio. Čini mi se nedolično da ime obeležava stanište. Levi dol? Zvuči priprosto, a osim toga odrasla sam u planinama. Ne bih mogla da se naviknem na udolje. Stanovnici Ševrdavog klipa, ili su šaljivdžije, ili nemaju visoko mišljenje o svojoj zajednici. Neću da sarađujem sa takvima. Poklisari Belog pogleda delovali su mi previše nestrpljivi. Nije mi se dopadalo kako su me dodirivali. Kao kad sestra Magda mesi kifle, pa iz naćve vadi i razmerava veknice. Šteta, čula sam da imaju lepo jezerce.
Šta li će reći Brigit? Znam da će Šištof kazati da za mene i nije bolje nego zvečkasto selo.
Nemoj da misliš! Šištof mi je lepo rekao da se prepustim. Tako mi i treba. Prilazi mi Divna i pomaže mi da ustanem. Rebrasto tkanje njenog tačkastog žerseja natopljeno je znojem. Miriše na stolistu ružu. Neverovatna je. Lupne me po vratu i nasmeje se. Otkriva mi oštre očnjake preklopljene preko sekutića.
- Hajde mala! Treba nam još jedan gol – kucne me čelom.
Na našoj strani terena, prugasti tim je već prešao u protivnapad. Brigita skače poput lavice. Kolenom se upire o rame Felisitas koja pada kao usamljeno drvo pred orkanom. Brigita u padu, silovitim zamahom, ispucava loptu tek nešto manju od moje glave. Mav brani! Nehajno sklanja ljubičastu šišku. Dobacuje mi loptu i namigne.
Čekam da me Oenon i Gordana prestignu i gradim napad tačkastog tima. U sred prugastog zida, Felisitas i Tana se gurkaju. Iako krupnija, crvenokosa Tana nema izgleda protiv debele Felis. Najpre moram da prođem Brigit. Plava kosa upertlana joj je u krunu od pletenica. Spustila se, čeka me da skočim. Lažiram napad, dodajem Divnoj. Brigita ne prati kretanje lopte. Vreba me. Divna iskreno pokušava da se probije, ali drugi talas zaustavljaju Marsja i Margriet. Nikad mi nije bilo jasno kako znaju koja da se odazove kad Brigita poviče "Mar". Ostalo je veoma malo za treći proboj.
Nemoj da misliš! Čim počneš da dumaš, sumnjaš u sebe. Na koju stranu povesti varku? Ako ti znaš i protivnica zna. Šištov misli da ću uskoro odrasti. Stigle su mi ponude iz različitih naselja. Zar to nije prerano? Sestra Magda misli da nije. Moja soba gleda na jezero. Ne želim da napustim hram. Bol me vraća u stvarnost. Visim u Brigitinom čeličnom zagrljaju. Golmanka prugastih, Kirsti, vadi loptu iz mreže koja se leluja. Uspela sam! Čupaju me sa svih strana i razdvajaju od Brigite. Ona đipa preko mojih igračica da mi razbaruši kosu slepljenu od pobede. Pištaljka je oglasila kraj. Opet smo sestrice, nema više tačkastih i prugastih.
Ležim na postelji pokrivena treperavim sećanjem kože na puslice poljubaca i dodira koje su mi darovale drugarice. Uvek me obori kupka posle utakmice. Brigit ima vešte prste, dugačke kao izdanci jele i jezik klizav kao mlađ pastrmke. Omamljena njenim poklonom bridim kao otpuštena struna koju je zvuk napustio.
Lenjo se okrećem na drugu stranu ležaja. Kroz staklo istočnog zida nazirem samo vrhove jela. Vetar ih čupka. Prozor koji prekriva najveći deo južnog zida sivi se oblacima. Uz zapadni zid od nabijene zemlje raste puzavica Lilica. Tako joj tepam još otkad je bila zeleni crvić. Misli mi se mreškajući vraćaju u pamet.
Beli pogled, Zvečkasta nit, Marejev gak, Levi dol, Ševrdavi klip, pokušavam da po nazivu sela zamislim život u njima. Gak otpada. Ne želim da se pridružim Marejevom naselju, ko god bio. Čini mi se nedolično da ime obeležava stanište. Levi dol? Zvuči priprosto, a osim toga odrasla sam u planinama. Ne bih mogla da se naviknem na udolje. Stanovnici Ševrdavog klipa, ili su šaljivdžije, ili nemaju visoko mišljenje o svojoj zajednici. Neću da sarađujem sa takvima. Poklisari Belog pogleda delovali su mi previše nestrpljivi. Nije mi se dopadalo kako su me dodirivali. Kao kad sestra Magda mesi kifle, pa iz naćve vadi i razmerava veknice. Šteta, čula sam da imaju lepo jezerce.
Šta li će reći Brigit? Znam da će Šištof kazati da za mene i nije bolje nego zvečkasto selo.
Dvanaesti ciklus - Deveti dan
LUDAČE
(treći deo)
Prvi septembar bio je pun zaljubljivanja. Čim sam se obreo u prepunom školskom dvorištu zacopao sam se u dve riđe devojčice, četiri slatke starije sestre, tri dugokose iz petog razreda i učiteljicu. Čekao sam strpljivo da se oglasi zvono. Po knjizi Slavomira Nastasijevića "Gvapo" prepoznao sam novog kolegu. Miloš Blanuša bio je među krupnijim dečacima, ali se od budućeg kapitena rukometnog tima ili razrednog siledžije razlikovao kao patišpanj od pogače. Povukli smo se u senku platana koji je rastao u dnu školskog dvorišta. Preporučio sam mu "Letjelicu profesora Bistrouma" Čede Vukovića, a on meni "Na kraju ekumene" Ivana Antonoviča Jefremova. Razmenili smo utiske o "Ratu ljudi i daždevnjaka" Karela Čapeka. Srećni zbog susreta, odlučili smo da proslavimo. Pretvorili smo klupu u svemirski brod Vajper iz televizijske serije "Galaktika svemirska krstarica". Jurili smo Cejlonce, sve dok nas zvonce nije poteralo u učionicu.
Bio sam daleko bistriji od ostale dece, pa mi učenje nije oduzimalo vreme, ni kod kuće ni u školi. Zajedno s Milošem branio sam devojčice. Kad nisu igrali fudbal i rukomet, dečaci su ih gađali grudvama i vukli ih za pletenice. Zbunjivalo me je to što nisam uspeo da razaberem zašto oduševljeno ciče kada se napasnici obruše. Kao da ih naša plemenita služba nije naročito zadivljavala.
Miloš i ja razgledali smo zbirke minerala, buba i biljaka u radnoj sobi njegovog oca ili listali "National Geographic" sa hrpe iz moje sobe. Osim što smo razmatrali teorije crnih rupa, mogućnost putovanja kroz vreme i razvoj stripa, većali smo o tome u koga se zaljubiti.
Sandra je bila najviša u razredu. Crna ravna kosa pokrivala joj je leđa. Imala je oštre crte lica i otresit stav, zbog čega je bila predvodnik Keja u dečijem ratu protiv Belih solitera. Kod čika Pante raslo je šiblje koje sam lomio i donosio Sandri. Bio sam glavni oružar Kejaša. Tako sam ušao u krug devojčica kao prorok Tiresija. Savetovao sam ih kako da prevare Buzdu, vođu Soliteraša. Sedeo sam u klupi iza njihove i postao im najbolja drugarica. Tešio sam ih kada su mi se jadale i zasmejavao ih glupirajući se. Sandra je bila previsoka i ćutljiva, a i više joj se dopadao Miloš. Oblačio se moderno i slušao je pravu muziku. Moj stil bio je pocepani džemper maslinastozelene boje s epoletama i tanke lovačke pantalone, a cele godine išao sam u istim patikama marke Konvers koje sam dobio iz Amerike. Nisam hteo da ih skinem ni kad se ispucala koža odvojila od đonova. Otac ih je bacio u dvorište i naredio mi da nosim cipele.
Kristina je bila zaobljena i odmalena je ličila na službenicu. Krasile su je gusta kovrdžava kosa boje Dunava i iskrene plave oči. Često sam je zamišljao u tamnoplavim kompletićima koje su nosile pripadnice britanskog kraljevskog pomoćnog vazduhoplovnog korpusa. Nisam bio iznenađen kada sam čuo da je postala medicinska sestra. Kao mala nije bila nimalo brižna niti je pokazivala sklonost ka Hipokratovoj nauci. Uklapala se u sliku ljubaznog devojčeta sočnih jagodica i pitomog izgleda. Znao sam da će se baviti plemenitim zanimanjem, ali u uniformi. Radio sam joj domaće zadatke i vrlo brzo shvatio razmere njene priproste prirode. Milošu to nije smetalo.
Bojka je bila mršava i ružičasta kao Pink Panter. Lepršavu svetlu kosu vezivala je gumicom u rep. Ogromne plave oči bleskale su ispod debelih stakala naočara. Nije bila šaljivdžija, ali sve joj je bilo smešno. Nehajna vragolanka na granici šašavog i drskog. Jednom ili dva puta potukla se da bi odbranila drugaricu, ali inače nije bila prgava. Trčala je kao vetar, zbog čega sam bio uveren da je u srodstvu s velikim mačkama. Pozvala me je da gledamo film "E.T." pa sam mislio da je i ona zaljubljena u mene. Uzalud sam joj svaki dan posle škole nosio torbu i išao da gledam Spilbergov hit. Bojka je stanovala u Belim soliterima. Neko je dreknuo moje ime, poletele su kamenice. Proteran kao uhoda družine sa Keja, batalio sam zauvek i Bojku i Eriku Eleniak. Od bubotki pomešanih s naučnom fantastikom ukotvio mi se san koji me i danas proganja. Na istoj zaravni ispred Belih solitera na kojoj sam dobio batine, jednog dana sleteće vanzemaljci i to ne miroljubivi botaničari, već preteći matični brod veći od Meseca.
U trećem razredu zaljubio sam se u Ljiljanu. Izgledala je kao izgladnela ukrajinska seljančica. Imala je tanku ravnu kosu, trouglasto bledo lice i bolešljiv stas. Nos joj je bio kvrgav, a lice prekriveno pegicama boje kafe. Nije bila na meti školskih šmekera, Milošu se nije dopadala, a to mi je bilo i najvažnije. Kao insekt tanane opne, izabrao sam devojku srazmernu svojoj krhkosti. Naklonost sam joj pokazivao tako što sav pocrvenim, kao i poklonima; cvetić, šareni rezač, mirišljava gumica, ljubičasta olovka, mina nula pet, omotač za knjige. Nažalost, Ljiljana je bila ravnodušna na rumene obraze, a darove je odbijala.
Nije mi smetalo. Kada su videle upornost sa kojom sam se udvarao, školske drugarice su se nakratko raspilavile. To je bio trenutak da mi uzvrate za razumevanje i saosećajnost kojima sam ih obasipao. Očekivao sam se da će neka od njih uspeti da ubedi Ljiljanu da sam dobra prilika. U školu sam išao pun nade i naoružan novim poklonima. Sjatile su se da me sažaljevaju, bile su oko mene samo dok im je moja priča delovala romantično. Nisam odustajao od udvaranja, čak i kada su se dušebrižnice raspršile.
Ljiljana je iz godine u godinu postajala sve lepša. Lice joj se zaokruglilo. Svilenkasta kosa presijavala se bojom najfinije čokolade. Izrasla je u krupnu curu koja je primljena u rukometni tim. Postala je prgava i bundžija protiv svih vrsta nepravde. Svi su znali da sam joj i dalje naklonjen. Povukao sam se u svet koji smo oivičili Miloš i ja. Bili smo klinci koji ispravljaju biologičarku i pronalaze greške matematičarki, a mnoge lekcije smo znali bolje od senilne istoričarke. Međutim, za razliku od njega koji je uvek rado išao na žurke i rođendane, društveni skupovi postali su mi mrski. Teško mi je bilo da sedim u uglu i posmatram kako moja ruža cveta drugima. Osim toga bila mi je nesvarljiva glupost druge dece. Dečaci su bili priprosta gomila hvalisavaca i strašljivaca. Koškali su se kao kerići koji svakodnevno utvrđuju poredak u čoporu. Devojčice nisu bile ništa bolje. Tračare koje su marile samo za to da budu glavne ribe u školi.
Slutio sam da paklovi školskog dvorišta odslikavaju poredak u svetu odraslih. Ponašanje klinaca bilo mi je nepodnošljivo. Trudio sam se da ne obražam pažnju, ali bolelo me je to što nisam mogao ni da im nagovestim koliko su pogrešni i prizemni. Kao da im nije bilo dovoljan znak to što sam se u svemu isticao. Sastavio sam poduži rukopis i pročitao ga na času istorije. Nisam očekivao da će se prizvati pameti. Morao sam da skinem teret odgovornosti. Eto, sad znaju šta mislim, pa ko hoće da krene drugim putem, neka mi se pridruži. Svi su se smejali, čak i Miloš. Sklopio je primirje s družinom okupljenom oko kapitena rukometnog tima. Ostali su mi slinavci i raspertlani. Sedeo sam u klupi s Muhamedom koji je ličio na Alžirca. Lupao je u stolicu kao u tarabuk, učio me je da pod prstima prepoznam ispod stola sveže zalepljenu žvaku. Patio sam svaki put kada su ga tukli, a još više zato što nisam mogao da mu pomognem. Padao sam u nesvest već na prvu kapljicu krvi. Ošamućenog, do kuće su me vodili otpadnici, slinavi i kašljucavi.
(treći deo)
Prvi septembar bio je pun zaljubljivanja. Čim sam se obreo u prepunom školskom dvorištu zacopao sam se u dve riđe devojčice, četiri slatke starije sestre, tri dugokose iz petog razreda i učiteljicu. Čekao sam strpljivo da se oglasi zvono. Po knjizi Slavomira Nastasijevića "Gvapo" prepoznao sam novog kolegu. Miloš Blanuša bio je među krupnijim dečacima, ali se od budućeg kapitena rukometnog tima ili razrednog siledžije razlikovao kao patišpanj od pogače. Povukli smo se u senku platana koji je rastao u dnu školskog dvorišta. Preporučio sam mu "Letjelicu profesora Bistrouma" Čede Vukovića, a on meni "Na kraju ekumene" Ivana Antonoviča Jefremova. Razmenili smo utiske o "Ratu ljudi i daždevnjaka" Karela Čapeka. Srećni zbog susreta, odlučili smo da proslavimo. Pretvorili smo klupu u svemirski brod Vajper iz televizijske serije "Galaktika svemirska krstarica". Jurili smo Cejlonce, sve dok nas zvonce nije poteralo u učionicu.
Bio sam daleko bistriji od ostale dece, pa mi učenje nije oduzimalo vreme, ni kod kuće ni u školi. Zajedno s Milošem branio sam devojčice. Kad nisu igrali fudbal i rukomet, dečaci su ih gađali grudvama i vukli ih za pletenice. Zbunjivalo me je to što nisam uspeo da razaberem zašto oduševljeno ciče kada se napasnici obruše. Kao da ih naša plemenita služba nije naročito zadivljavala.
Miloš i ja razgledali smo zbirke minerala, buba i biljaka u radnoj sobi njegovog oca ili listali "National Geographic" sa hrpe iz moje sobe. Osim što smo razmatrali teorije crnih rupa, mogućnost putovanja kroz vreme i razvoj stripa, većali smo o tome u koga se zaljubiti.
Sandra je bila najviša u razredu. Crna ravna kosa pokrivala joj je leđa. Imala je oštre crte lica i otresit stav, zbog čega je bila predvodnik Keja u dečijem ratu protiv Belih solitera. Kod čika Pante raslo je šiblje koje sam lomio i donosio Sandri. Bio sam glavni oružar Kejaša. Tako sam ušao u krug devojčica kao prorok Tiresija. Savetovao sam ih kako da prevare Buzdu, vođu Soliteraša. Sedeo sam u klupi iza njihove i postao im najbolja drugarica. Tešio sam ih kada su mi se jadale i zasmejavao ih glupirajući se. Sandra je bila previsoka i ćutljiva, a i više joj se dopadao Miloš. Oblačio se moderno i slušao je pravu muziku. Moj stil bio je pocepani džemper maslinastozelene boje s epoletama i tanke lovačke pantalone, a cele godine išao sam u istim patikama marke Konvers koje sam dobio iz Amerike. Nisam hteo da ih skinem ni kad se ispucala koža odvojila od đonova. Otac ih je bacio u dvorište i naredio mi da nosim cipele.
Kristina je bila zaobljena i odmalena je ličila na službenicu. Krasile su je gusta kovrdžava kosa boje Dunava i iskrene plave oči. Često sam je zamišljao u tamnoplavim kompletićima koje su nosile pripadnice britanskog kraljevskog pomoćnog vazduhoplovnog korpusa. Nisam bio iznenađen kada sam čuo da je postala medicinska sestra. Kao mala nije bila nimalo brižna niti je pokazivala sklonost ka Hipokratovoj nauci. Uklapala se u sliku ljubaznog devojčeta sočnih jagodica i pitomog izgleda. Znao sam da će se baviti plemenitim zanimanjem, ali u uniformi. Radio sam joj domaće zadatke i vrlo brzo shvatio razmere njene priproste prirode. Milošu to nije smetalo.
Bojka je bila mršava i ružičasta kao Pink Panter. Lepršavu svetlu kosu vezivala je gumicom u rep. Ogromne plave oči bleskale su ispod debelih stakala naočara. Nije bila šaljivdžija, ali sve joj je bilo smešno. Nehajna vragolanka na granici šašavog i drskog. Jednom ili dva puta potukla se da bi odbranila drugaricu, ali inače nije bila prgava. Trčala je kao vetar, zbog čega sam bio uveren da je u srodstvu s velikim mačkama. Pozvala me je da gledamo film "E.T." pa sam mislio da je i ona zaljubljena u mene. Uzalud sam joj svaki dan posle škole nosio torbu i išao da gledam Spilbergov hit. Bojka je stanovala u Belim soliterima. Neko je dreknuo moje ime, poletele su kamenice. Proteran kao uhoda družine sa Keja, batalio sam zauvek i Bojku i Eriku Eleniak. Od bubotki pomešanih s naučnom fantastikom ukotvio mi se san koji me i danas proganja. Na istoj zaravni ispred Belih solitera na kojoj sam dobio batine, jednog dana sleteće vanzemaljci i to ne miroljubivi botaničari, već preteći matični brod veći od Meseca.
U trećem razredu zaljubio sam se u Ljiljanu. Izgledala je kao izgladnela ukrajinska seljančica. Imala je tanku ravnu kosu, trouglasto bledo lice i bolešljiv stas. Nos joj je bio kvrgav, a lice prekriveno pegicama boje kafe. Nije bila na meti školskih šmekera, Milošu se nije dopadala, a to mi je bilo i najvažnije. Kao insekt tanane opne, izabrao sam devojku srazmernu svojoj krhkosti. Naklonost sam joj pokazivao tako što sav pocrvenim, kao i poklonima; cvetić, šareni rezač, mirišljava gumica, ljubičasta olovka, mina nula pet, omotač za knjige. Nažalost, Ljiljana je bila ravnodušna na rumene obraze, a darove je odbijala.
Nije mi smetalo. Kada su videle upornost sa kojom sam se udvarao, školske drugarice su se nakratko raspilavile. To je bio trenutak da mi uzvrate za razumevanje i saosećajnost kojima sam ih obasipao. Očekivao sam se da će neka od njih uspeti da ubedi Ljiljanu da sam dobra prilika. U školu sam išao pun nade i naoružan novim poklonima. Sjatile su se da me sažaljevaju, bile su oko mene samo dok im je moja priča delovala romantično. Nisam odustajao od udvaranja, čak i kada su se dušebrižnice raspršile.
Ljiljana je iz godine u godinu postajala sve lepša. Lice joj se zaokruglilo. Svilenkasta kosa presijavala se bojom najfinije čokolade. Izrasla je u krupnu curu koja je primljena u rukometni tim. Postala je prgava i bundžija protiv svih vrsta nepravde. Svi su znali da sam joj i dalje naklonjen. Povukao sam se u svet koji smo oivičili Miloš i ja. Bili smo klinci koji ispravljaju biologičarku i pronalaze greške matematičarki, a mnoge lekcije smo znali bolje od senilne istoričarke. Međutim, za razliku od njega koji je uvek rado išao na žurke i rođendane, društveni skupovi postali su mi mrski. Teško mi je bilo da sedim u uglu i posmatram kako moja ruža cveta drugima. Osim toga bila mi je nesvarljiva glupost druge dece. Dečaci su bili priprosta gomila hvalisavaca i strašljivaca. Koškali su se kao kerići koji svakodnevno utvrđuju poredak u čoporu. Devojčice nisu bile ništa bolje. Tračare koje su marile samo za to da budu glavne ribe u školi.
Slutio sam da paklovi školskog dvorišta odslikavaju poredak u svetu odraslih. Ponašanje klinaca bilo mi je nepodnošljivo. Trudio sam se da ne obražam pažnju, ali bolelo me je to što nisam mogao ni da im nagovestim koliko su pogrešni i prizemni. Kao da im nije bilo dovoljan znak to što sam se u svemu isticao. Sastavio sam poduži rukopis i pročitao ga na času istorije. Nisam očekivao da će se prizvati pameti. Morao sam da skinem teret odgovornosti. Eto, sad znaju šta mislim, pa ko hoće da krene drugim putem, neka mi se pridruži. Svi su se smejali, čak i Miloš. Sklopio je primirje s družinom okupljenom oko kapitena rukometnog tima. Ostali su mi slinavci i raspertlani. Sedeo sam u klupi s Muhamedom koji je ličio na Alžirca. Lupao je u stolicu kao u tarabuk, učio me je da pod prstima prepoznam ispod stola sveže zalepljenu žvaku. Patio sam svaki put kada su ga tukli, a još više zato što nisam mogao da mu pomognem. Padao sam u nesvest već na prvu kapljicu krvi. Ošamućenog, do kuće su me vodili otpadnici, slinavi i kašljucavi.
Dvanaesti ciklus - Osmi dan
Ranko Trifković
LUDAČE
(drugi deo)
Za razliku od Ivanine, moju kuću bilo je veoma jednostavno pronaći. Na pročelju je imala prozore sa okruglim rešetkama koje su podsećale na gvozdene mete. Ulaz je bio dugačak šest i po sekundi. Iz polutame je vrebao čika Nikola. Njegova šaka mogla je da obujmi dečju glavicu i smrska je kao orah. Zato sam uvek trčao kroz hodnik, sve do zastakljenih vrata s duplim šarkama. Bilo je dovoljno da piknem mesinganu kvaku i projurim između Scile i Haribde. Tik ispred stubišta, s leve strane bila su vrata od podruma, a s desne Pantin stan. U memljivu tamu punu paučine koja bi zaustavila i Indijanu Džonsa nisam voleo da ulazim. Tamo su stajali bicikli. Preuređeni vešeraj Železnica je dodelila večito umornom, polupijanom skretničaru. Čika Panta je terorisao stanare. Imao je podočnjake gore od Imperatora iz "Zvezdanih ratova", širio je oko sebe auru nezadovoljstva i gnojave zavisti. Ispod stepeništa protrčavalo se u dvorište, koje je bilo do pola betonirano, a od pola travnjak s dve topole i nekoliko jelki koje je moj otac sadio svake Nove godine. Zgrada je imala dva krila, sa svake strane po pet stanova. Prostor ispod terasa samo je naizgled pripadao dvorištu. S desne strane prostiralo se Pantino carstvo, a s leve otpad koji je otac godinama taložio. Radni stolovi, plišane fotelje, zabravljeni ormarići, arhiva požutelih spisa usendvičenih u kartonske oblande, od te gomile mogla je da se sastavi kafkijanska sudnica. Zidovi koji su razdvajali komšiluk imali su na vrhu zalivene stakliće polomljenih pivskih flaša. Ipak, preko zidića, u moje dvorište upadali su klinci. Imao sam najveću zbirku igračaka u kraju, pa su dolazili da prečešljavaju busenje ne bi li ulovili zaboravljenog vojnika, autić ili lopticu.
Četiri skoka uz ili dva skoka niz stepenice, na prvom spratu stanovao sam pored čika Nikole i njegovih zrikavih unučica. Iznad je u jednom stanu je živela baba-devojčica koja je jela odvratne zelene grumuljice, a u drugom tri polubakice iskrivljenih kukova. Bile su vrhunski programeri, u šta mi je bilo veoma teško da poverujem. Staro zdanje imalo je sve tanje zidove od prizemlja ka tavanu. Na poslednjem spratu živela je mnogobrojna porodica Haljimi, a vrata do njih, nešto mlađa od mene, Roksana. Njen otac radio je treću smenu. Vraćao se jutrom, podbuo od pića. Zabadao je čačkalice u bravu ulaznih vrata kuće da ih niko ne bi zaključavao. Kad god bih sišao u dvorište, ludača je već bila tu. Mimoilazili smo se kao pas i mačka koji su se odavno onjušili i prihvatili postojanje onog drugog. Kad mi je primirje dojadilo, počeo sam je pozdravljam u prolazu. Nije prošlo dugo, prišla mi je. Isprva smo se igrali šuge. Trčeći kroz hodnik, promašio sam kvaku i pesnicom prošao kroz okno zastakljenih vrata. Zaradio sam brazgotinu i beli ožiljak koji još nosim na unutrašnjoj strani nadlaktice. Igrali smo se i frizerskog salona. Sakrili smo se u dvorištu, ispod terase. Seo sam na stolicu ispod koje sam raširio stare novine. Rosanda mi je odsecala čekinjaste bokore s glave. Kući sam se vratio kao pregažen kosilicom. Kad je pošla u školu dosadile su joj igre iz kojih sam izlazio osakaćen ili unakažen.
Jedne jeseni stigao je ugalj. Otac je pregradio ostavu daskama. Naredio mi je da svakih sat vremena silazim u podrum i u kantu zahvatam crno grumenje. Prišao sam vratima prestrašen hukom. Podrhtavala su kao da će kroz njih svakog trena provaliti đavoli. Između paučine i ogoljenih žica nesigurnom rukom pronašao sam prekidač rasvete. U zamršenim hodnicima koji se prostiru sve do pakla trepere rudarske svetiljke. Utešilo me je prisustvo bicikla. Naježen kao preplašeno mače stupio sam pred zakatančenu šupu. Razmandrljao sam lanac i ušao u svet očevih otpadaka. Naslonjene na branu za ugalj bile su merdevine prošarane skorenim krečom. Crne kese za đubre opasane trakom za pakovanje visile su kao grozdovi s tavanice. Pri vrhu bile su okačene crvene skije sa starinskim vezovima na oprugu. Desno od ulaza je nakrivljena polica na kojoj su četkice raznih veličina, razgnječene tube uljanih boja, slikarske mistrije i palete, grubo platno i vojnički kovčeg za municiju u kome su rezervni delovi za mašine koje odavno ne postoje, kažnjene cipele i čizme, odbačeni kaputi i zbirka priručnog alata.
Popeo sam se merdevinama na vrh ugljokopa i napunio kantu. Užasno iskustvo puno tmine i prašine oplemenilo se kada sam ugledao nasmejano žensko lice. Svuda po zidovima bili su zalepljeni posteri lepotica. Zbog uglja video sam samo poluzatrpane glave, kose ili lenjo zabačenu ruku.
Iako podrum nije postao manje strašan, ulazio sam nešto hrabrije, kao arheolog obuzet istraživanjem. Zahvatao sam grumenje do zida i kroz dane i nedelje strpljivo otkopavao ogoljeno rame, grud, ispruženu nožicu s lakiranim noktima. Pretpostavljao sam da otac ovde negde krije časopise iz kojih potiču zidne dame. Rasporio sam crnu kesu i pronašao blago za kojim sam tragao. Čim ostavim kanticu pored peći zatvorim se u sobu i procenjujem plen. Brojeve s najlepšim modelima slagao sam u najveću fioku radnog stola. Ostale sam držao ispod kreveta, a raščerupana izdanja iz kojih sam makazicama uklonio golotinju odlagao sam u kotlarnicu. Iseckane cice lepio sam u veliki bibliotekarski registar iz pedeset i neke. Na slikama su me najviše zanimale ženske grudi. Dlakavi delovi uopšte nisu izgledali privlačno. Voleo sam i karikature. Rajzingerove su zaista bile smešne. Ništa nisam znao o oblicima, bojama i mirisima žene. Više sam verovao Lasalvijevim crtežima nego fotografijama.
Budući da nisam znao šta da radim s posterima lepotica, skakao sam na njih. Prvo podmetnem jastuke sa troseda i preko njih postavim duplerice. Zatim se zaletim sa drugog kraja sobe i sletim na papirnu gospođicu. Od te navike koja je sablažnjivala dadilje odvikla me luda Argentinka. Otac je svake nedelje zapošljavao drugu da kuva i pazi na mene. Nije imao radno vreme, pa je dolazio kući ređe od hajdučkog harambaše, a žene su bežale. Pritiskalo me je osećanje da sam ja kriv za to što odlaze. Tek, jednog dana pojavila se tamnoputa ženica. Imala je gustu kosu na sitne paperjaste kovrdže, crni kožni prsluk, košulju od džinsa, oko vrata vrpcu sa srebrnom kopčom u obliku raskriljenog orla, iscepane farmerke ukrašene maramom duginih boja i mokasine. Netremice je gledala oca u oči. Već to je bio podvig koji je nagoveštavao retku snagu ličnosti. Odobravala je slušajući uputstva i smejala se otkrivajući krupne bele zube vanevropskog porekla. Umesto da sedi sa mnom i nadzire me dok radim domaće zadatke, Mariela mi je pokazala kako se od štirka i tempera pravi omotač za sveske. Učila me je da vajam golubove od plastelina, da pletem novogodišnje ukrase, da pravim kućice od stiropora. Donosila je ručak, za oca uvek bistru supu, šniclu i varivo, za mene asado, milanesas, empanadas, fideos ili lokro. Vodila me je da upoznam majku, zbrčkanu Guarani Indijanku. Pokazala mi je prave gaučo bole, kolt četrdeset pet, prepariranog kajmana i kuvanu ljudsku glavu. Kad je otkrila moju skakačku sklonost, prasnula je u smeh. Zatvorila je vrata sobe i spustila se na kolena. Nemoj da se stidiš, svi imamo uši, oči, usta, nos, kosu, ruke, noge, rekla je otkopčavajući košulju. Užasnut posmatrao sam kako se dugmići otvaraju, kao odbrojavanje streljačkog voda. Grudi su takođe deo tela, to je sve prirodno, kazala je i pitala da li želim da ih vidim. Briznuo sam u plač. Zagrlila me je. Utonuo sam u golicave kovrdže. Mirisale su na reku Rio de la Plata i kiselkastu travu mate. Prestao sam da se zanimam za fotomodele, a zbirku sam prodao mnogo godina kasnije preprodavcu starih novina. Izlečen od naskakanja, postepeno sam razvio novi strah. Bio sam ubeđen da me žene gledaju halapljivo. Kasnije će se pokazati da je moja bojazan bila opravdana.
LUDAČE
(drugi deo)
Za razliku od Ivanine, moju kuću bilo je veoma jednostavno pronaći. Na pročelju je imala prozore sa okruglim rešetkama koje su podsećale na gvozdene mete. Ulaz je bio dugačak šest i po sekundi. Iz polutame je vrebao čika Nikola. Njegova šaka mogla je da obujmi dečju glavicu i smrska je kao orah. Zato sam uvek trčao kroz hodnik, sve do zastakljenih vrata s duplim šarkama. Bilo je dovoljno da piknem mesinganu kvaku i projurim između Scile i Haribde. Tik ispred stubišta, s leve strane bila su vrata od podruma, a s desne Pantin stan. U memljivu tamu punu paučine koja bi zaustavila i Indijanu Džonsa nisam voleo da ulazim. Tamo su stajali bicikli. Preuređeni vešeraj Železnica je dodelila večito umornom, polupijanom skretničaru. Čika Panta je terorisao stanare. Imao je podočnjake gore od Imperatora iz "Zvezdanih ratova", širio je oko sebe auru nezadovoljstva i gnojave zavisti. Ispod stepeništa protrčavalo se u dvorište, koje je bilo do pola betonirano, a od pola travnjak s dve topole i nekoliko jelki koje je moj otac sadio svake Nove godine. Zgrada je imala dva krila, sa svake strane po pet stanova. Prostor ispod terasa samo je naizgled pripadao dvorištu. S desne strane prostiralo se Pantino carstvo, a s leve otpad koji je otac godinama taložio. Radni stolovi, plišane fotelje, zabravljeni ormarići, arhiva požutelih spisa usendvičenih u kartonske oblande, od te gomile mogla je da se sastavi kafkijanska sudnica. Zidovi koji su razdvajali komšiluk imali su na vrhu zalivene stakliće polomljenih pivskih flaša. Ipak, preko zidića, u moje dvorište upadali su klinci. Imao sam najveću zbirku igračaka u kraju, pa su dolazili da prečešljavaju busenje ne bi li ulovili zaboravljenog vojnika, autić ili lopticu.
Četiri skoka uz ili dva skoka niz stepenice, na prvom spratu stanovao sam pored čika Nikole i njegovih zrikavih unučica. Iznad je u jednom stanu je živela baba-devojčica koja je jela odvratne zelene grumuljice, a u drugom tri polubakice iskrivljenih kukova. Bile su vrhunski programeri, u šta mi je bilo veoma teško da poverujem. Staro zdanje imalo je sve tanje zidove od prizemlja ka tavanu. Na poslednjem spratu živela je mnogobrojna porodica Haljimi, a vrata do njih, nešto mlađa od mene, Roksana. Njen otac radio je treću smenu. Vraćao se jutrom, podbuo od pića. Zabadao je čačkalice u bravu ulaznih vrata kuće da ih niko ne bi zaključavao. Kad god bih sišao u dvorište, ludača je već bila tu. Mimoilazili smo se kao pas i mačka koji su se odavno onjušili i prihvatili postojanje onog drugog. Kad mi je primirje dojadilo, počeo sam je pozdravljam u prolazu. Nije prošlo dugo, prišla mi je. Isprva smo se igrali šuge. Trčeći kroz hodnik, promašio sam kvaku i pesnicom prošao kroz okno zastakljenih vrata. Zaradio sam brazgotinu i beli ožiljak koji još nosim na unutrašnjoj strani nadlaktice. Igrali smo se i frizerskog salona. Sakrili smo se u dvorištu, ispod terase. Seo sam na stolicu ispod koje sam raširio stare novine. Rosanda mi je odsecala čekinjaste bokore s glave. Kući sam se vratio kao pregažen kosilicom. Kad je pošla u školu dosadile su joj igre iz kojih sam izlazio osakaćen ili unakažen.
Jedne jeseni stigao je ugalj. Otac je pregradio ostavu daskama. Naredio mi je da svakih sat vremena silazim u podrum i u kantu zahvatam crno grumenje. Prišao sam vratima prestrašen hukom. Podrhtavala su kao da će kroz njih svakog trena provaliti đavoli. Između paučine i ogoljenih žica nesigurnom rukom pronašao sam prekidač rasvete. U zamršenim hodnicima koji se prostiru sve do pakla trepere rudarske svetiljke. Utešilo me je prisustvo bicikla. Naježen kao preplašeno mače stupio sam pred zakatančenu šupu. Razmandrljao sam lanac i ušao u svet očevih otpadaka. Naslonjene na branu za ugalj bile su merdevine prošarane skorenim krečom. Crne kese za đubre opasane trakom za pakovanje visile su kao grozdovi s tavanice. Pri vrhu bile su okačene crvene skije sa starinskim vezovima na oprugu. Desno od ulaza je nakrivljena polica na kojoj su četkice raznih veličina, razgnječene tube uljanih boja, slikarske mistrije i palete, grubo platno i vojnički kovčeg za municiju u kome su rezervni delovi za mašine koje odavno ne postoje, kažnjene cipele i čizme, odbačeni kaputi i zbirka priručnog alata.
Popeo sam se merdevinama na vrh ugljokopa i napunio kantu. Užasno iskustvo puno tmine i prašine oplemenilo se kada sam ugledao nasmejano žensko lice. Svuda po zidovima bili su zalepljeni posteri lepotica. Zbog uglja video sam samo poluzatrpane glave, kose ili lenjo zabačenu ruku.
Iako podrum nije postao manje strašan, ulazio sam nešto hrabrije, kao arheolog obuzet istraživanjem. Zahvatao sam grumenje do zida i kroz dane i nedelje strpljivo otkopavao ogoljeno rame, grud, ispruženu nožicu s lakiranim noktima. Pretpostavljao sam da otac ovde negde krije časopise iz kojih potiču zidne dame. Rasporio sam crnu kesu i pronašao blago za kojim sam tragao. Čim ostavim kanticu pored peći zatvorim se u sobu i procenjujem plen. Brojeve s najlepšim modelima slagao sam u najveću fioku radnog stola. Ostale sam držao ispod kreveta, a raščerupana izdanja iz kojih sam makazicama uklonio golotinju odlagao sam u kotlarnicu. Iseckane cice lepio sam u veliki bibliotekarski registar iz pedeset i neke. Na slikama su me najviše zanimale ženske grudi. Dlakavi delovi uopšte nisu izgledali privlačno. Voleo sam i karikature. Rajzingerove su zaista bile smešne. Ništa nisam znao o oblicima, bojama i mirisima žene. Više sam verovao Lasalvijevim crtežima nego fotografijama.
Budući da nisam znao šta da radim s posterima lepotica, skakao sam na njih. Prvo podmetnem jastuke sa troseda i preko njih postavim duplerice. Zatim se zaletim sa drugog kraja sobe i sletim na papirnu gospođicu. Od te navike koja je sablažnjivala dadilje odvikla me luda Argentinka. Otac je svake nedelje zapošljavao drugu da kuva i pazi na mene. Nije imao radno vreme, pa je dolazio kući ređe od hajdučkog harambaše, a žene su bežale. Pritiskalo me je osećanje da sam ja kriv za to što odlaze. Tek, jednog dana pojavila se tamnoputa ženica. Imala je gustu kosu na sitne paperjaste kovrdže, crni kožni prsluk, košulju od džinsa, oko vrata vrpcu sa srebrnom kopčom u obliku raskriljenog orla, iscepane farmerke ukrašene maramom duginih boja i mokasine. Netremice je gledala oca u oči. Već to je bio podvig koji je nagoveštavao retku snagu ličnosti. Odobravala je slušajući uputstva i smejala se otkrivajući krupne bele zube vanevropskog porekla. Umesto da sedi sa mnom i nadzire me dok radim domaće zadatke, Mariela mi je pokazala kako se od štirka i tempera pravi omotač za sveske. Učila me je da vajam golubove od plastelina, da pletem novogodišnje ukrase, da pravim kućice od stiropora. Donosila je ručak, za oca uvek bistru supu, šniclu i varivo, za mene asado, milanesas, empanadas, fideos ili lokro. Vodila me je da upoznam majku, zbrčkanu Guarani Indijanku. Pokazala mi je prave gaučo bole, kolt četrdeset pet, prepariranog kajmana i kuvanu ljudsku glavu. Kad je otkrila moju skakačku sklonost, prasnula je u smeh. Zatvorila je vrata sobe i spustila se na kolena. Nemoj da se stidiš, svi imamo uši, oči, usta, nos, kosu, ruke, noge, rekla je otkopčavajući košulju. Užasnut posmatrao sam kako se dugmići otvaraju, kao odbrojavanje streljačkog voda. Grudi su takođe deo tela, to je sve prirodno, kazala je i pitala da li želim da ih vidim. Briznuo sam u plač. Zagrlila me je. Utonuo sam u golicave kovrdže. Mirisale su na reku Rio de la Plata i kiselkastu travu mate. Prestao sam da se zanimam za fotomodele, a zbirku sam prodao mnogo godina kasnije preprodavcu starih novina. Izlečen od naskakanja, postepeno sam razvio novi strah. Bio sam ubeđen da me žene gledaju halapljivo. Kasnije će se pokazati da je moja bojazan bila opravdana.
Blogigrica
Inficirao me Walker , jedino što kod mene nema str. 56, videćete posle zašto...
elem,
elem,
Your character's skills represent a variety of abilities, and you get better at them as you go up in level.
Ovo su propozicije igre;
1. Zgrabite najbližu knjigu
2. Okrenite stranu 56
3. Pronađite petu rečenicu
4. Napišite unos s tom rečenicom i pravilima igre.
Srećno
1. Zgrabite najbližu knjigu
2. Okrenite stranu 56
3. Pronađite petu rečenicu
4. Napišite unos s tom rečenicom i pravilima igre.
Srećno
Dvanaesti Ciklus - Sedmi dan
Ranko Trifković
LUDAČE
(prvi deo)
Sve je počelo u obdaništu. Bio sam zaljubljen u Ivanu. Nosila je cipele krem boje, prugaste čarape, tamnoplavu suknju do kolena i za nijansu tamniji blejzer sa čipkanom kragnom. Niz srcoliko lice spuštala se zlatna kosa protkana tamnim pramenovima.
Kad bi za trenutak prestali da se koškaju i bruje vozeći sportske automobile kroz vazduh, dečaci su zadirkivali jedni druge. Najsramotnija optužba bila je da si zaljubljen u najlepše u vrtiću, bliznakinje Saru i Martu. Uvek su bile odevene u plisirane haljinice i tamnocrvene džemperiće. Smejalice su im titrale u obraščićima. Druga kletva derana bila je visoka Sandra čija se dugačka crna kosa vijorila kroz igraonicu kao zastava.
Ja sam imao oči samo za Ivanu. Igrali smo se tate i mame. Ja sam bio kuče. Požrtvovano sam puzao na sve četiri i kevtao za njom. Upornost mi se isplatila. Dane sam provodio u Ivaninoj blizini, a biti psetance za mene je bila ogromna prednost. Kao prvo, oca je obično glumila devojčica, a mama Ivana je radije milovala kučence, nego što bi dodirivala tatu. Osim toga, davala mi je keksiće koje sam joj pažljivo jeo iz ruke.
Majka je prišivala kožne zakrpe na sve moje pantalone i džempere, i krstila se koliko sam trapav. Nisam umeo da vežem pertle i neprestano sam šmrkao guste zelene slince. Marko i Marija bili su brat i sestra, najstariji iz grupe. Brinuli su se o meni, brisali mi nos i vezivali pertle. Iako potpuni musavko, bio sam daleko napredniji od ostale dece.
Eto, na primer, pronašao sam šahovsku tablu i istresao figure na gusto tkanje tapisona izlizanog revnosnim usisavanjem i dečjim tabananjem. Zapanjio sam se kad je drvena kutija ispljunula pedesetak lakovanih figurica. Uzdahnuo sam i bacio se na posao. Prebirao sam po gomilici da ulovim dva topa, dva lovca, dva konja, osam pešaka, kralja i kraljicu. Tek što sam poređao početnu postavku, dolazi bucmasti deran. Usne su mu rumene kao da ga šminkaju. Trepće devojačkim trepuškama i predlaže mi da odigramo partiju. Uzleteo sam u nadi da nisam jedini u vrtiću koji zna da igra šah. Složio sam se namah i zamolio ga da, kao beli, povuče prvi. Čim je odigrao dva-tri poteza, kao da mi je topom zgazio srce.
Utehu sam tražio u društvu Igora Spasića. Kolega je, kao i ja, čitao Žila Verna i maštao o putu u središte zemlje. Osamimo se u uglu i raspravljamo o važnim temama. S kojim nedaćama bi se susreli istraživači dubina litosfere, da li Supermen može da oživi mrtve, da li kad porastemo da postanemo profesori istorije ili arheologije? Brojao sam mu do deset na engleskom i nemačkom, a on meni na francuskom i italijanskom jeziku. No, malu su nam utehu ovakvi razgovori pružali kada u igri partizana i Nemaca zapadnemo u Gestapo, onako balavi i raspertlani. Čak su i vaspitačice bile protiv nas. Na časovima crtanja, deca su krivila kuće, izduživala očeve, smanjivala majke, zubatila sunce. Naši radovi uvek su predstavljali predele mašte, Odisejevu borbu protiv kosturskih ratnika, Riđobradog i njegove gusare, podmornicu kapetana Nema. Učiteljica je sakupljala radove i na kraju godine nam ih vraćala. Crteže za koje nisu bili sigurni ko ih je nacrtao, davali su Igoru ili meni.
Prvu ludaču pokupio sam gotovo nagonski, kao što čamac zapati remoru ili majmun buve. Barbara je imala zagasitoriđe bujne kovrdže. Na sve se bezbrižno kliberila, mlatarajući rukama, što je naučila od majke. Bila je krupnija od ostalih devojčica ili ju je moje sećanje uveličalo. Takav sam ostao i do dana današnjeg. Sklon sam da visinu devojaka merim stepenom zaljubljenosti. Damice od metar i mobilni telefon postaju više od mene za glavu. Laknulo mi je kada sam otkrio da i drugi slično postupaju. Dragim bićima podare plave oči, mio glas ili posebnu boju čarapa.
Barbara nije bila moja ljubav, već moja guzica. Svaki dan posle ručka, vaspitačice su otključavale ormariće iz kojih su se spuštali kreveti. Igraonica bi začas postala spavaonica. Taj obred mi ni danas nije jasan, ali većina klinaca bi slatko zahrkala, kao da su jastuci bili natopljeni uspavljujućim sredstvom. Koristio sam dremku da se odmorim od ostale dece. Zurio sam u tavanicu i proučavao muve. Mimoilazile su se dostojanstveno. Držale su se ustaljenih putanja. Zamišljao sam da su vasionski brodovi. Iznenada nastane jurnjava. Mašta je docrtavala zelene munje koje su protivnici razmenjivali u žaru borbe. Smirile bi se bez vidljivog povoda i ponovo klizile vazduhom mirno kao da se ništa nije dogodilo.
Pored mene, neko se praćaknuo. Ispod pokrivača izronili su Barbarini uvojci. Nacerila se tako da su joj se pegice stopile u jednu. Legla je potrbuške i zbacila ćebe. Podigla je spavaćicu i razgolitila se. Svemirske lađe i leteći insekti iščezli su kada se maštarija povukla pred stražnjicom koja se mreškala kao puding. Sećam se pravilnih polulopti posutih belim pegicama i mirisa dečjeg sapuna. Licem u lice s dupetom takvog kalibra srešću se ponovo tek dvadesetak godina kasnije.
Spustio sam obraz na naježenu kožu. Milovao sam vrhovima prstiju obim hladne Barbarine guze. Strah od vaspitačice nije postojao. Nisam radio ništa zabranjeno. Odavati počast njenoj puti bila je najprirodnija stvar. U tom činu nije bilo drugog uzbuđenja do ushićenja pred apsolutom.
Popodnevno spavanje postalo je sveti trenutak, a Barbara je uvek nalazila način da se nađe na krevetu do mog. Nije pokušavala da se druži sa mnom, kao da jedno za drugo nismo postojali.
U igri sam i dalje bio Ivanin rob. Dočekao sam da mi šapne vrele reči zbog kojih sam trpeo odrane laktove i nosio zakrpe. Zakazala mi je sastanak i objasnila gde stanuje. Dok sam stajao na pljusku ispred pogrešne zelene kapije, sanjao sam zlatnu kosu, a ne kristalnu guzicu.
LUDAČE
(prvi deo)
Sve je počelo u obdaništu. Bio sam zaljubljen u Ivanu. Nosila je cipele krem boje, prugaste čarape, tamnoplavu suknju do kolena i za nijansu tamniji blejzer sa čipkanom kragnom. Niz srcoliko lice spuštala se zlatna kosa protkana tamnim pramenovima.
Kad bi za trenutak prestali da se koškaju i bruje vozeći sportske automobile kroz vazduh, dečaci su zadirkivali jedni druge. Najsramotnija optužba bila je da si zaljubljen u najlepše u vrtiću, bliznakinje Saru i Martu. Uvek su bile odevene u plisirane haljinice i tamnocrvene džemperiće. Smejalice su im titrale u obraščićima. Druga kletva derana bila je visoka Sandra čija se dugačka crna kosa vijorila kroz igraonicu kao zastava.
Ja sam imao oči samo za Ivanu. Igrali smo se tate i mame. Ja sam bio kuče. Požrtvovano sam puzao na sve četiri i kevtao za njom. Upornost mi se isplatila. Dane sam provodio u Ivaninoj blizini, a biti psetance za mene je bila ogromna prednost. Kao prvo, oca je obično glumila devojčica, a mama Ivana je radije milovala kučence, nego što bi dodirivala tatu. Osim toga, davala mi je keksiće koje sam joj pažljivo jeo iz ruke.
Majka je prišivala kožne zakrpe na sve moje pantalone i džempere, i krstila se koliko sam trapav. Nisam umeo da vežem pertle i neprestano sam šmrkao guste zelene slince. Marko i Marija bili su brat i sestra, najstariji iz grupe. Brinuli su se o meni, brisali mi nos i vezivali pertle. Iako potpuni musavko, bio sam daleko napredniji od ostale dece.
Eto, na primer, pronašao sam šahovsku tablu i istresao figure na gusto tkanje tapisona izlizanog revnosnim usisavanjem i dečjim tabananjem. Zapanjio sam se kad je drvena kutija ispljunula pedesetak lakovanih figurica. Uzdahnuo sam i bacio se na posao. Prebirao sam po gomilici da ulovim dva topa, dva lovca, dva konja, osam pešaka, kralja i kraljicu. Tek što sam poređao početnu postavku, dolazi bucmasti deran. Usne su mu rumene kao da ga šminkaju. Trepće devojačkim trepuškama i predlaže mi da odigramo partiju. Uzleteo sam u nadi da nisam jedini u vrtiću koji zna da igra šah. Složio sam se namah i zamolio ga da, kao beli, povuče prvi. Čim je odigrao dva-tri poteza, kao da mi je topom zgazio srce.
Utehu sam tražio u društvu Igora Spasića. Kolega je, kao i ja, čitao Žila Verna i maštao o putu u središte zemlje. Osamimo se u uglu i raspravljamo o važnim temama. S kojim nedaćama bi se susreli istraživači dubina litosfere, da li Supermen može da oživi mrtve, da li kad porastemo da postanemo profesori istorije ili arheologije? Brojao sam mu do deset na engleskom i nemačkom, a on meni na francuskom i italijanskom jeziku. No, malu su nam utehu ovakvi razgovori pružali kada u igri partizana i Nemaca zapadnemo u Gestapo, onako balavi i raspertlani. Čak su i vaspitačice bile protiv nas. Na časovima crtanja, deca su krivila kuće, izduživala očeve, smanjivala majke, zubatila sunce. Naši radovi uvek su predstavljali predele mašte, Odisejevu borbu protiv kosturskih ratnika, Riđobradog i njegove gusare, podmornicu kapetana Nema. Učiteljica je sakupljala radove i na kraju godine nam ih vraćala. Crteže za koje nisu bili sigurni ko ih je nacrtao, davali su Igoru ili meni.
Prvu ludaču pokupio sam gotovo nagonski, kao što čamac zapati remoru ili majmun buve. Barbara je imala zagasitoriđe bujne kovrdže. Na sve se bezbrižno kliberila, mlatarajući rukama, što je naučila od majke. Bila je krupnija od ostalih devojčica ili ju je moje sećanje uveličalo. Takav sam ostao i do dana današnjeg. Sklon sam da visinu devojaka merim stepenom zaljubljenosti. Damice od metar i mobilni telefon postaju više od mene za glavu. Laknulo mi je kada sam otkrio da i drugi slično postupaju. Dragim bićima podare plave oči, mio glas ili posebnu boju čarapa.
Barbara nije bila moja ljubav, već moja guzica. Svaki dan posle ručka, vaspitačice su otključavale ormariće iz kojih su se spuštali kreveti. Igraonica bi začas postala spavaonica. Taj obred mi ni danas nije jasan, ali većina klinaca bi slatko zahrkala, kao da su jastuci bili natopljeni uspavljujućim sredstvom. Koristio sam dremku da se odmorim od ostale dece. Zurio sam u tavanicu i proučavao muve. Mimoilazile su se dostojanstveno. Držale su se ustaljenih putanja. Zamišljao sam da su vasionski brodovi. Iznenada nastane jurnjava. Mašta je docrtavala zelene munje koje su protivnici razmenjivali u žaru borbe. Smirile bi se bez vidljivog povoda i ponovo klizile vazduhom mirno kao da se ništa nije dogodilo.
Pored mene, neko se praćaknuo. Ispod pokrivača izronili su Barbarini uvojci. Nacerila se tako da su joj se pegice stopile u jednu. Legla je potrbuške i zbacila ćebe. Podigla je spavaćicu i razgolitila se. Svemirske lađe i leteći insekti iščezli su kada se maštarija povukla pred stražnjicom koja se mreškala kao puding. Sećam se pravilnih polulopti posutih belim pegicama i mirisa dečjeg sapuna. Licem u lice s dupetom takvog kalibra srešću se ponovo tek dvadesetak godina kasnije.
Spustio sam obraz na naježenu kožu. Milovao sam vrhovima prstiju obim hladne Barbarine guze. Strah od vaspitačice nije postojao. Nisam radio ništa zabranjeno. Odavati počast njenoj puti bila je najprirodnija stvar. U tom činu nije bilo drugog uzbuđenja do ushićenja pred apsolutom.
Popodnevno spavanje postalo je sveti trenutak, a Barbara je uvek nalazila način da se nađe na krevetu do mog. Nije pokušavala da se druži sa mnom, kao da jedno za drugo nismo postojali.
U igri sam i dalje bio Ivanin rob. Dočekao sam da mi šapne vrele reči zbog kojih sam trpeo odrane laktove i nosio zakrpe. Zakazala mi je sastanak i objasnila gde stanuje. Dok sam stajao na pljusku ispred pogrešne zelene kapije, sanjao sam zlatnu kosu, a ne kristalnu guzicu.
Dvanaesti Ciklus - Šesti dan
Ranko Trifković
Prolog
Bilo je dovoljno pogledati u nebo. Teški oblaci shyama boje skupljali su se danima. Uskoro će početi. Uzdahnuo sam i uneo u stan poslednji tovar. Osnovne namirnice odavno su planule. Ostale su samo tegle ruskog kavijara, konzerve meksičke salate s norveškom tunjevinom, crnogorski pršut i godišnju proizvodnju pirinčanog hleba. Zdravu hranu kartonskog ukusa narod nije hteo da jede ni na Sudnji dan.
Upalio sam računare. Prijalo mi je da slušam zujanje mašina. Ventilatori su tiho krkljali. Veza je bila u prekidu. Pustio sam muziku, „Honking antelope“, Serđa Tankiana. Činilo mi se prikladno. Na televiziji su se smenjivali klovnovi koji su lagali planetu da će civilizacija opstati još neko vreme. Nema sumnje, desilo se daleko brže nego što je bilo ko mogao da pretpostavi.
Bio sam trezveni pesimista. Zamišljao sam da će se čovečanstvo istrebiti. Nuklearni rat odavno je ispao iz igre. Tipovao sam na kataklizmičnu klimatsku promenu koja će nas jednostavno oduvati. Šta god da se dogodi, očekivao sam da će se okean ljudi postepeno svesti na barice, sve dok i poslednji ne umre. Da ćemo se zagrcnuti koskom i umreti na putu za bolnicu, to je zaista bio obrt kakav samo sudbina režira!
Zapalio sam cigaretu. Seo sam na ulegli trosed i podigao noge na olupani stočić. Počeo sam da pušim na nagovor jedne ludače. Želela je da bude balerina. Iz daljine je dopiralo zavijanje sirena. Nisam se čudio onima kojima su otkazale kočnice. Razumeo sam ih. Kuga, suočenje sa konačnošću, Arto bi voleo da može ovo da vidi. Nisu mi bili jasni oni što se udružuju. Kakav privid poretka je mogao da ih spasi od ljuštenja stvarnosti?
Svet će nestati.
Prolog
Bilo je dovoljno pogledati u nebo. Teški oblaci shyama boje skupljali su se danima. Uskoro će početi. Uzdahnuo sam i uneo u stan poslednji tovar. Osnovne namirnice odavno su planule. Ostale su samo tegle ruskog kavijara, konzerve meksičke salate s norveškom tunjevinom, crnogorski pršut i godišnju proizvodnju pirinčanog hleba. Zdravu hranu kartonskog ukusa narod nije hteo da jede ni na Sudnji dan.
Upalio sam računare. Prijalo mi je da slušam zujanje mašina. Ventilatori su tiho krkljali. Veza je bila u prekidu. Pustio sam muziku, „Honking antelope“, Serđa Tankiana. Činilo mi se prikladno. Na televiziji su se smenjivali klovnovi koji su lagali planetu da će civilizacija opstati još neko vreme. Nema sumnje, desilo se daleko brže nego što je bilo ko mogao da pretpostavi.
Bio sam trezveni pesimista. Zamišljao sam da će se čovečanstvo istrebiti. Nuklearni rat odavno je ispao iz igre. Tipovao sam na kataklizmičnu klimatsku promenu koja će nas jednostavno oduvati. Šta god da se dogodi, očekivao sam da će se okean ljudi postepeno svesti na barice, sve dok i poslednji ne umre. Da ćemo se zagrcnuti koskom i umreti na putu za bolnicu, to je zaista bio obrt kakav samo sudbina režira!
Zapalio sam cigaretu. Seo sam na ulegli trosed i podigao noge na olupani stočić. Počeo sam da pušim na nagovor jedne ludače. Želela je da bude balerina. Iz daljine je dopiralo zavijanje sirena. Nisam se čudio onima kojima su otkazale kočnice. Razumeo sam ih. Kuga, suočenje sa konačnošću, Arto bi voleo da može ovo da vidi. Nisu mi bili jasni oni što se udružuju. Kakav privid poretka je mogao da ih spasi od ljuštenja stvarnosti?
Svet će nestati.
Dvanaesti Ciklus - Peti dan
(preradjena verzija, stavljena u jedan blok)
Ranko Trifković
SEDAM PRIČA O GOSPODINU SMOLEU
Radionica gospodina Smolea
Gospodin Smole pravio je ljude. To je bio njegov zanat. Mnogi su ga smatrali luckastim, pomalo opasnim. Ličio je na naučnika koji je u filmovima uvek na strani zlikovaca. Smole je pošteno radio i nije kršio zakon. Osim toga, samo je podražavao ono što je milijardama godina radila majka priroda.
Stvaranje ljudi bio je ozbiljan poduhvat. Nimalo lak i veoma skup. Potražnja za ljudima bila je velika. Zato je Smole mogao da bira svoje mušterije. Na tržištu su uvek nedostajali valjani ljudi, baš onakvi kakve je Smole najviše voleo da pravi.
Svako može da napravi ljudsko biće. Ta društvo se time bavi od svog nastanka. Spoje se otac i majka. Već posle devet meseci dobiju seme budućeg čoveka. Dodajte tome dvadesetak godina, koliko je potrebno da čovek izraste i sazri. Kada se saberu svi troškovi ishrane, vaspitanja i obrazovanja, društvo dobija prilično skup proizvod. Neprocenjiv, neki bi rekli. Ipak, nije sva roba vrhunskog kvaliteta. Zapravo, novi ljudi su uglavnom prosečni. Neki su genijalci, ali neki su veoma štetni. Velika većina je baš u sredini, i to je za društvo dovoljno.
Gospodin Smole je za gotovo istu cenu proizvodnje prosečnog čoveka nudio majstorski rad. Ljudi iz njegove radionice bili su spremni za upotrebu. Niste među Smoleovim pulenima mogli da pronađete loše, nedorađene, nesazrele ili neprilagođene. Smole se ponosio time što pravi ljude bolje nego priroda i društvo zajedno.
Zaljubljeni Franko i gospodin Smole
Franko je patio. Bio je zaljubljen u Loru. Upravo je saznao da se verila za kapetana duge plovidbe. Franko je bio ubeđen da su sve najbolje žene već uzete. Eto, pre Lore voleo je Bjanku, koja je sad žena oficira. Franko je bio očajan.
"Na svetu ima još žena!" tešili su ga drugovi.
Franko je poslušao savet. Otišao je u strane zemlje da pronađe ljubav. Baš kad se zaljubio u Lornu, otkrio je da su je roditelji verili za bankara. Franko je posumnjao da je pod kletvom. Eto, pre Lorne susreo je Blanku, koja je sad popadija. Franko je bio očajan.
Jednog dana čuo je za neobični zanat gospodina Smolea. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Franko se raspitao za cenu. Želeo je da naruči najluksuzniji model, rešen da za stekne ženu.
"Poludeo je, ljubav ne može da se kupi!" gunđali su mu drugari.
Gospodin Smole bi na to samo frknuo.
"Gluposti, naravno da može, ali ovde se ne radi o tome. Ne prodajem ljubav, već proizvodim ljude."
Predao je Franku ljupku brinetu, sveže ofarbanu i mirisnu kao jutro.
"Ženu je najteže sačuvati..." reče šegrt Vanja i dobi ćušku.
Gospodin Smole i ljudsko zagađenje
Gospodin Smole je žurno ušao u svoju radionicu. Prošao je zabrinut pored niza nedovršenih ljudskih bića. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Ispred vrata sa puta mu se uklonio šegrt Vanja.
"Kako je napolju?" pitao je dečak i ostao živ.
Gospodin Smole zaustavio se u koraku. Ošinuo je pogledom mladića. Glupava pitanja bila su zabranjena. Na listi nedozvoljenih, najstrašnija su bila, "kako si?" i "šta ima?" Vanjino pitanje nalazilo se veoma visoko na tom neslavnom spisku. Umesto da padne ćuška, gospodin Smole zagledao se u Vanjine oči.
"Ljudi neće nestati sa ove planete zbog lošeg vazduha, zatrovane zemlje ili vode." Gospodin Smole uzdahnu duboko.
"Najopasnije je ljudsko zagađenje."
Vanjuška se razrogačio. Cedio je krpu koju je držao u ruci. "Negativna energija, sukob i strah tvore opnu kojom ljudi prekrivaju jedni druge. Ne može se sprati i vremenom postaje sve deblja. Dotok pozitivne energije se zapuši i postaneš siv, umoran, kao jedan od njih, zombija i vampira." Gospodin Smole iskrivi kvrgave prste u preteću kandžu.
"Ima li leka?" upita tihim glasom Vanja.
Gospodin Smole kratko se zamislio. Odlučno je klimuo glavom.
"Ima!" reče napokon, "Potrebno je da legneš i pustiš da ti pas, mačka, konj ili krava oližu lice. Životinje pojedu skramu. Istog trena osećaš se kao preporođen!"
Gospodin Smole okrenu se na petama.
"Reci majstorima da sam otišao kući."
Ipak, u prolazu, čvrknu Vanju u razdeljak.
Gospodin Smole i moda
Gospodin Smole stavljao je katanac na vrata radionice. Majstori su stajali po strani i pušili. Šegrt Vanja šljapkao je baricu i šutirao posebno nezanimljive kamenčiće. Gospodin Smole okrenuo se nasmejan. Video je zabrinuta lica svojih saradnika.
"Nemojte biti tužni. Otvorićemo radnju čim se stiša pomama."
Pre nedelju dana, novine su pisale o neobičnoj radionici gospodina Smolea. Baš juče bila je i televizijska ekipa. Snimili su prilog o Smoleovom radu. Od tada, telefoni neprestano zvone. Još se iz zamandaljene kancelarije čulo muklo zvrjanje. Preko noći Smoleovi jedinstveni proizvodi postali su veoma traženi. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Religija je opijum za narod, reče bradati debeljko. Nije nego. Niko za Boga više i ne mari. Nije važno da li ga ima ili nema. Moda je novi opijum. Dragi moji, od danas ste na odmoru, vratićemo se tek kad prođe."
Gospodin Smole stavi šešir na glavu i ode niz ulicu, vrteći štapom. Majstori pobacaše cigarete u blato i raziđoše se u tišini.
"Nedostajaće mi miris kose.", reče šegrt Vanja i uzdahnu. Dan je bio lep i prolećno sunce treperelo je u krošnjama.
Gospodin Smole i helix pomatia
Gospodin Smole šetao je ulicom i vrteo štap. Osluškivao je udaljenu gradsku vrevu kroz koju se probijalo ševino pevušenje. Izvio je glavu da pomiriše cvet bagrema, pustio je da ga prsti žalosne vrbe pomiluju po licu. Voleo je tu malu ulicu, nalik na aleju, koja se spuštala iz grada ka njegovoj neobičnoj radionici. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
Na pločniku, gospodin Smole spazio je sluzav trag, smrskanu ljušturu. Zastao je za trenutak, negodujući. Cenio je život, pa i najmanjih bića kao što su puževi. Odajući poštu nastradalom gastropodu, gospodin Smole je nastavio šetnju.
Tek što je sustigao misao, gospodin Smole ponovo je ugledao sluz i krhotine. Nežno svetlucavo telo mekušca curelo je kroz uništenu kućicu. Vinogradski puž, zgažen. Gospodin Smole se namrštio. Padala je kiša, puževi su izašli na vazduh, a ljudi su tako nepažljivi. Oprostio se od pužića i produžio dalje.
Nije stigao ni da smiri kolebanje primisli, a već je naišao na još jednu baricu sluzi. Gospodin Smole nagnuo se da pogleda bolje. Ovaj puž bio je nagažen. Školjka je bila sravnjena sa zemljom, a od tela-stopala ostale su slinave krpice.
Zgrožen pokoljem vrste helix pomatia, gospodin Smole se ozbiljno zamislio. Ko je tako surov? Neko ko ne ceni život, ko ne haje za smrt.
"Deca!" promrmljao je gorko gospodin Smole.
Ševa je utihnula, a kroz huk automobila, čule su se nervozne sirene vozača.
Gospodin Smole i Dule Mitrović
U radionici gospodina Smolea bilo je veoma živo. Na krovu radionice sedeo je najveći čovek koga je svet ikada video. Pod njim, greda debela kao ljudska noga izgledala je kao drvce koje će svakog trena popustiti. Zbog popravki na krovu, gospodin Smole i njegovi pomoćnici nisu mogli da obavljaju svoj neobični zanat. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Ko je onaj čovek?" pitao je šegrt Vanja opčinjen lakoćom kojom je ogromni čovek oblikovao drvo.
"To je majstor tesar, Dule Mitrović. Kad se rukuješ s njim, pruži mu samo dva prsta." odgovorio je gospodin Smole zamišljeno, čupkajući brk.
Uz gromovit tresak, gospodin Mitrović spustio se među smrtnike. Odložio je tesarsku sekiricu i rukavom karirane košulje obrisao orošeno čelo. Šegrt Vanja pružio mu je pivo, ali je majstor potegnuo rakiju. Gasio je žeđ šljivovicom, kao da je izvorska voda. Oduševljen pojavom Duleta Mitrovića, Vanja je poželeo da se upozna sa majstorom.
"A da vas pitam, je l' možete da vežete rožnjaču za potporni stub bez sprega?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' možete da napravite vezu samo užljebljenjem, bez klinova i lepka?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' bi moglo..."
"Slušaj dečak", preseče ga majstor Dule, "napravim ti ja od drveta šta hoćeš. Napravim i celog čoveka, samo da ga lepo izlakiram, bude k'o pravi, razumeš?"
Dule Mitrović pružio je ruku i Vanja je srdačno prihvatio pozdrav. Dugo će pamtiti taj stisak, jak kao stolarska stega. Gospodin Smole samo je odmahnuo glavom, nasmejao se i nastavio da nervozno čupka svoj brk gledajući zabrinuto u ogoljen krov radionice.
Gospodin Smole i kraj
Šegrt Vanja sedeo je na ulazu u radionicu. Gledao je kišu i pokušavao da udahne malo svežine. Nije ni primetio kad mu je prišao gospodin Smole, majstor neobičnog zanata, i stavio ruku na rame. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Gospo'n Smole, ništa ne razumem. Zašto sve ovo radimo? Čemu sav znoj i suze? Dan i noć provodimo praveći ljude, a već sutra ih proguta vihor rata, čeljust života, pakao droge, besmisao, potištenost, ludilo."
"Ako me pitaš za smisao života, ne mogu da ti odgovorim. Ali ako me pitaš zašto radim, odgovor postoji."
Gospodin Smole iz prsluka izvadi tabakeru. Sporim, strpljivim pokretima zapalio je dve cigarete.
"Za tebe je život lavirint, ali ne zamršen kao labris kralja Minosa, već kao Borhesov, otvorena pustinja. Vanjuška, čini ti se da je život sažižuća tačka koja guta budućnost i šalje svaki sadašnji trenutak bespovratno u prošlost."
Sunce je granulo, a kiša je iza sebe ostavila dugu na nebu. Svežina je počela stidljivo da se uvlači u radionicu.
"Nije svaki rad isti. Samo ako radiš punim srcem, živiš istinski. Takav rad ostavlja delo oko koga se stvara odjek, kao što kamičak pravi talase na površini jezera. Delo je prolazno, baš kao što oblutak istog časa tone na dno. Ali sećanja ne nestaju kao suze na kiši, već ostaju u tvojoj duši, pune tvoju ladicu uspomena."
Oblaci su se razilazili, a povetarac je odnekud doneo miris peciva.
"Pred kraj života, kada nam snaga bude najpotrebnija da se pripremimo za smrt, otvorićemo ladicu punu blaga, moj Vanjuška. Sećanja će ispuniti naše grudi i utešiti kao majčin zagrljaj."
Gospodin Smole povukao je još jedan dim i udahnuo uspomenu na jedno vreme, jedan grad, jedan park, jednu ljupku devojku. Nasmejao se kao dečak, zagrlivši šegrta Vanju, i poveo ga u radionicu.
Ranko Trifković
SEDAM PRIČA O GOSPODINU SMOLEU
Radionica gospodina Smolea
Gospodin Smole pravio je ljude. To je bio njegov zanat. Mnogi su ga smatrali luckastim, pomalo opasnim. Ličio je na naučnika koji je u filmovima uvek na strani zlikovaca. Smole je pošteno radio i nije kršio zakon. Osim toga, samo je podražavao ono što je milijardama godina radila majka priroda.
Stvaranje ljudi bio je ozbiljan poduhvat. Nimalo lak i veoma skup. Potražnja za ljudima bila je velika. Zato je Smole mogao da bira svoje mušterije. Na tržištu su uvek nedostajali valjani ljudi, baš onakvi kakve je Smole najviše voleo da pravi.
Svako može da napravi ljudsko biće. Ta društvo se time bavi od svog nastanka. Spoje se otac i majka. Već posle devet meseci dobiju seme budućeg čoveka. Dodajte tome dvadesetak godina, koliko je potrebno da čovek izraste i sazri. Kada se saberu svi troškovi ishrane, vaspitanja i obrazovanja, društvo dobija prilično skup proizvod. Neprocenjiv, neki bi rekli. Ipak, nije sva roba vrhunskog kvaliteta. Zapravo, novi ljudi su uglavnom prosečni. Neki su genijalci, ali neki su veoma štetni. Velika većina je baš u sredini, i to je za društvo dovoljno.
Gospodin Smole je za gotovo istu cenu proizvodnje prosečnog čoveka nudio majstorski rad. Ljudi iz njegove radionice bili su spremni za upotrebu. Niste među Smoleovim pulenima mogli da pronađete loše, nedorađene, nesazrele ili neprilagođene. Smole se ponosio time što pravi ljude bolje nego priroda i društvo zajedno.
Zaljubljeni Franko i gospodin Smole
Franko je patio. Bio je zaljubljen u Loru. Upravo je saznao da se verila za kapetana duge plovidbe. Franko je bio ubeđen da su sve najbolje žene već uzete. Eto, pre Lore voleo je Bjanku, koja je sad žena oficira. Franko je bio očajan.
"Na svetu ima još žena!" tešili su ga drugovi.
Franko je poslušao savet. Otišao je u strane zemlje da pronađe ljubav. Baš kad se zaljubio u Lornu, otkrio je da su je roditelji verili za bankara. Franko je posumnjao da je pod kletvom. Eto, pre Lorne susreo je Blanku, koja je sad popadija. Franko je bio očajan.
Jednog dana čuo je za neobični zanat gospodina Smolea. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Franko se raspitao za cenu. Želeo je da naruči najluksuzniji model, rešen da za stekne ženu.
"Poludeo je, ljubav ne može da se kupi!" gunđali su mu drugari.
Gospodin Smole bi na to samo frknuo.
"Gluposti, naravno da može, ali ovde se ne radi o tome. Ne prodajem ljubav, već proizvodim ljude."
Predao je Franku ljupku brinetu, sveže ofarbanu i mirisnu kao jutro.
"Ženu je najteže sačuvati..." reče šegrt Vanja i dobi ćušku.
Gospodin Smole i ljudsko zagađenje
Gospodin Smole je žurno ušao u svoju radionicu. Prošao je zabrinut pored niza nedovršenih ljudskih bića. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Ispred vrata sa puta mu se uklonio šegrt Vanja.
"Kako je napolju?" pitao je dečak i ostao živ.
Gospodin Smole zaustavio se u koraku. Ošinuo je pogledom mladića. Glupava pitanja bila su zabranjena. Na listi nedozvoljenih, najstrašnija su bila, "kako si?" i "šta ima?" Vanjino pitanje nalazilo se veoma visoko na tom neslavnom spisku. Umesto da padne ćuška, gospodin Smole zagledao se u Vanjine oči.
"Ljudi neće nestati sa ove planete zbog lošeg vazduha, zatrovane zemlje ili vode." Gospodin Smole uzdahnu duboko.
"Najopasnije je ljudsko zagađenje."
Vanjuška se razrogačio. Cedio je krpu koju je držao u ruci. "Negativna energija, sukob i strah tvore opnu kojom ljudi prekrivaju jedni druge. Ne može se sprati i vremenom postaje sve deblja. Dotok pozitivne energije se zapuši i postaneš siv, umoran, kao jedan od njih, zombija i vampira." Gospodin Smole iskrivi kvrgave prste u preteću kandžu.
"Ima li leka?" upita tihim glasom Vanja.
Gospodin Smole kratko se zamislio. Odlučno je klimuo glavom.
"Ima!" reče napokon, "Potrebno je da legneš i pustiš da ti pas, mačka, konj ili krava oližu lice. Životinje pojedu skramu. Istog trena osećaš se kao preporođen!"
Gospodin Smole okrenu se na petama.
"Reci majstorima da sam otišao kući."
Ipak, u prolazu, čvrknu Vanju u razdeljak.
Gospodin Smole i moda
Gospodin Smole stavljao je katanac na vrata radionice. Majstori su stajali po strani i pušili. Šegrt Vanja šljapkao je baricu i šutirao posebno nezanimljive kamenčiće. Gospodin Smole okrenuo se nasmejan. Video je zabrinuta lica svojih saradnika.
"Nemojte biti tužni. Otvorićemo radnju čim se stiša pomama."
Pre nedelju dana, novine su pisale o neobičnoj radionici gospodina Smolea. Baš juče bila je i televizijska ekipa. Snimili su prilog o Smoleovom radu. Od tada, telefoni neprestano zvone. Još se iz zamandaljene kancelarije čulo muklo zvrjanje. Preko noći Smoleovi jedinstveni proizvodi postali su veoma traženi. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Religija je opijum za narod, reče bradati debeljko. Nije nego. Niko za Boga više i ne mari. Nije važno da li ga ima ili nema. Moda je novi opijum. Dragi moji, od danas ste na odmoru, vratićemo se tek kad prođe."
Gospodin Smole stavi šešir na glavu i ode niz ulicu, vrteći štapom. Majstori pobacaše cigarete u blato i raziđoše se u tišini.
"Nedostajaće mi miris kose.", reče šegrt Vanja i uzdahnu. Dan je bio lep i prolećno sunce treperelo je u krošnjama.
Gospodin Smole i helix pomatia
Gospodin Smole šetao je ulicom i vrteo štap. Osluškivao je udaljenu gradsku vrevu kroz koju se probijalo ševino pevušenje. Izvio je glavu da pomiriše cvet bagrema, pustio je da ga prsti žalosne vrbe pomiluju po licu. Voleo je tu malu ulicu, nalik na aleju, koja se spuštala iz grada ka njegovoj neobičnoj radionici. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
Na pločniku, gospodin Smole spazio je sluzav trag, smrskanu ljušturu. Zastao je za trenutak, negodujući. Cenio je život, pa i najmanjih bića kao što su puževi. Odajući poštu nastradalom gastropodu, gospodin Smole je nastavio šetnju.
Tek što je sustigao misao, gospodin Smole ponovo je ugledao sluz i krhotine. Nežno svetlucavo telo mekušca curelo je kroz uništenu kućicu. Vinogradski puž, zgažen. Gospodin Smole se namrštio. Padala je kiša, puževi su izašli na vazduh, a ljudi su tako nepažljivi. Oprostio se od pužića i produžio dalje.
Nije stigao ni da smiri kolebanje primisli, a već je naišao na još jednu baricu sluzi. Gospodin Smole nagnuo se da pogleda bolje. Ovaj puž bio je nagažen. Školjka je bila sravnjena sa zemljom, a od tela-stopala ostale su slinave krpice.
Zgrožen pokoljem vrste helix pomatia, gospodin Smole se ozbiljno zamislio. Ko je tako surov? Neko ko ne ceni život, ko ne haje za smrt.
"Deca!" promrmljao je gorko gospodin Smole.
Ševa je utihnula, a kroz huk automobila, čule su se nervozne sirene vozača.
Gospodin Smole i Dule Mitrović
U radionici gospodina Smolea bilo je veoma živo. Na krovu radionice sedeo je najveći čovek koga je svet ikada video. Pod njim, greda debela kao ljudska noga izgledala je kao drvce koje će svakog trena popustiti. Zbog popravki na krovu, gospodin Smole i njegovi pomoćnici nisu mogli da obavljaju svoj neobični zanat. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Ko je onaj čovek?" pitao je šegrt Vanja opčinjen lakoćom kojom je ogromni čovek oblikovao drvo.
"To je majstor tesar, Dule Mitrović. Kad se rukuješ s njim, pruži mu samo dva prsta." odgovorio je gospodin Smole zamišljeno, čupkajući brk.
Uz gromovit tresak, gospodin Mitrović spustio se među smrtnike. Odložio je tesarsku sekiricu i rukavom karirane košulje obrisao orošeno čelo. Šegrt Vanja pružio mu je pivo, ali je majstor potegnuo rakiju. Gasio je žeđ šljivovicom, kao da je izvorska voda. Oduševljen pojavom Duleta Mitrovića, Vanja je poželeo da se upozna sa majstorom.
"A da vas pitam, je l' možete da vežete rožnjaču za potporni stub bez sprega?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' možete da napravite vezu samo užljebljenjem, bez klinova i lepka?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' bi moglo..."
"Slušaj dečak", preseče ga majstor Dule, "napravim ti ja od drveta šta hoćeš. Napravim i celog čoveka, samo da ga lepo izlakiram, bude k'o pravi, razumeš?"
Dule Mitrović pružio je ruku i Vanja je srdačno prihvatio pozdrav. Dugo će pamtiti taj stisak, jak kao stolarska stega. Gospodin Smole samo je odmahnuo glavom, nasmejao se i nastavio da nervozno čupka svoj brk gledajući zabrinuto u ogoljen krov radionice.
Gospodin Smole i kraj
Šegrt Vanja sedeo je na ulazu u radionicu. Gledao je kišu i pokušavao da udahne malo svežine. Nije ni primetio kad mu je prišao gospodin Smole, majstor neobičnog zanata, i stavio ruku na rame. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Gospo'n Smole, ništa ne razumem. Zašto sve ovo radimo? Čemu sav znoj i suze? Dan i noć provodimo praveći ljude, a već sutra ih proguta vihor rata, čeljust života, pakao droge, besmisao, potištenost, ludilo."
"Ako me pitaš za smisao života, ne mogu da ti odgovorim. Ali ako me pitaš zašto radim, odgovor postoji."
Gospodin Smole iz prsluka izvadi tabakeru. Sporim, strpljivim pokretima zapalio je dve cigarete.
"Za tebe je život lavirint, ali ne zamršen kao labris kralja Minosa, već kao Borhesov, otvorena pustinja. Vanjuška, čini ti se da je život sažižuća tačka koja guta budućnost i šalje svaki sadašnji trenutak bespovratno u prošlost."
Sunce je granulo, a kiša je iza sebe ostavila dugu na nebu. Svežina je počela stidljivo da se uvlači u radionicu.
"Nije svaki rad isti. Samo ako radiš punim srcem, živiš istinski. Takav rad ostavlja delo oko koga se stvara odjek, kao što kamičak pravi talase na površini jezera. Delo je prolazno, baš kao što oblutak istog časa tone na dno. Ali sećanja ne nestaju kao suze na kiši, već ostaju u tvojoj duši, pune tvoju ladicu uspomena."
Oblaci su se razilazili, a povetarac je odnekud doneo miris peciva.
"Pred kraj života, kada nam snaga bude najpotrebnija da se pripremimo za smrt, otvorićemo ladicu punu blaga, moj Vanjuška. Sećanja će ispuniti naše grudi i utešiti kao majčin zagrljaj."
Gospodin Smole povukao je još jedan dim i udahnuo uspomenu na jedno vreme, jedan grad, jedan park, jednu ljupku devojku. Nasmejao se kao dečak, zagrlivši šegrta Vanju, i poveo ga u radionicu.
Dvanaesti Ciklus - Četvrti dan
Ranko Trifković
NEZNANKA
Suvonjavi krčmar Tulik i služavka Irfena imali su pune ruke posla. Za velikim stolom sedeli su plaćenici i ispijali pivo. Predvodio ih je omanji plavušan s ožiljkom preko desnog obraza. Po kožnom oklopu ukrašenom vrpcama, reklo bi se da je odnekud s juga. Hrapavim glasom bodrio je drugare da još glasnije nazdravljaju. Ostatak bande sačinjavali su seljački sinovi, kvrgave siledžije, dva oronula borca i propali kicoš, najverovatnije kockar. Skvirac, njegova baka Julija i ja, sedeli smo u uglu kraj peći. Nervozno je grickao riđi brk, posmatrajući vojnike. Kao stotinar, Skvit se brinuo za red u varošici, a zna se da pijani ratnici začas naprave štetu. Osim toga, nije voleo da se bije pred bakom. Desno od ulaza, za dugačkim stolom, ručali su putnici. Umesto oružja nosili su okovane knjižice. Bili su umotani u teške vunene ogrtače, pa nisam mogao da razaberem pojedinosti po kojima bih mogao da prepoznam da li su iz Stoglava ili Srebrograda. Baš kad sam hteo da im nazovem dobar dan, neko je banuo na vrata.
- Ljudi, gle šta smo našli!
Čupavi lovac, Hvoslav i okružni šumar Filc nosili su na rukama obamrlo telo. Spustili su ga na sto ispod svećnjaka.
- Ju! Devojka! Ju, ju! – uskliknu Julija. Pohitala je da skine šal i pokrije obnaženu kožu. Neznanka je imala kosu boje paprati. Bila je odevena u suknjicu, lake čizmice od kože i tamnozeleni jelek i baka nije mogla baš sve da skrije od pogleda okupljenih. Gosti su se sjatili, osim putnika koji su i dalje držali glave u Tulikovom pasulju.
- 'Ajde, odbij! 'Ajde de! – siktala je babuška i progurala se do ivice stola.
Devojčina koža sjaktala se zlatnim prelivom. Bila je sitne građe i mršava kao smrt. Nije bila bujna kao naša Irfena, više je ličila na dečkića, ako razumete šta hoću da kažem.
- Pogledajte, đavolja rabota! – piskutnuo je rmpalija slomljenog nosa.
Ispod kose nazirale su joj se kozje uši, šiljate i povijene unazad.
- Šta ste ovo doneli? – zavapio je krčmar.
Kapetan plaćenika dao je rukom znak da se svi utišaju.
- Bez brige, stari. Ovo je mimik. Video sam to davno, dok sam kao kadet služio u gardi vojvode Krala. Poslali su po nas iz jedne zabiti, sasvim slične ovoj...
Na to se Skvirac ljutnuo, ali ga baka Julija pljusnu preko ruke i ukori pogledom.
- Seljani su se žalili da ih nečastivi potkrada. Obično čuvaju tu pesmu za poreznike; jarići pobegli, lija zaklala kokoši, orao odneo celu krmaču sa trinaest prasića. Napast se proširila na okolna sela. Kad je nestala mlinareva ćerka, vlastelin je poslao elitnu jedinicu da ispita stvar.
Plavušan je otpio dug gutljaj piva i nastavio priču.
- Zapovednik nas je podelio u trojke i poslao da pretražimo šumu. Zapali su mi Brikmajer i Arnolt. Bili su iskusni borci, premda nevični snalaženju u divljini. Lutali smo čestarom ceo dan. Dosetio sam se da siđemo do potoka i pratimo ga. Nadao sam se da ćemo izbiti pravo na vodenicu i stići u selo pre mraka. Verali smo se uz kamenjar i kad smo izašli na zaravan, na pojilu smo pronašli ženski leš. To je to, rekao je Brikmajer, zadovoljan što se potraga okončala. Kako da budemo sigurni da je po sredi mlinareva ćerka, a ne kakva pastirica, pitao je Arnolt. Naređenje je jasno, pronaći devojku! Uprtite je, pa da se vraćamo, gunđao je Brikmajer. Čudno je to. Nagledao sam se mrtvaca, uglavnom razbojnika na vešalima, dezertera na panju kod dželata. Devojka je mirisala na ruže. Zagonetan osmeh krasio joj je lice. Usne su joj bile do pola blede, od pola crne, kao da je ljubila demona.
Kapetan plaćenika ponovo je potegnuo iz krigle.
- Šta je bilo dalje? – pitao sam.
Skamenjenog lica, plavušan je kratko zurio u prazninu, a onda gotovo dreknuo.
- U varoši smo zatekli devojku, živu i zdravu! Ista kestenjasta kosa, haljina boje jutarnjeg neba, čipkasta podsuknja i beli obojci. Smejala se i plesala. Debeli mlinar plakao je od sreće. Majka je bila vidno uzbuđena, ali kao da se ustezala da zagrli dete.
- I? Šta ste uradili? – pitao je okružni šumar Filc.
- Isto što i vi, gospodo. Spustili smo lešinu nasred stola. Nastala je vriska. Tetke su lelekale, majka se stropoštala. Mlinar je pao na kolena gledajući u nebesa. Dvojnica je frktala kao mačka saterana u zamku. Istrgla se iz ruku vojnika koji su pokušali da je dograbe. Pobegla bi u šumu da se nije pojavio sveštenik i oborio je kosom. Mudri pop reče nam da je to mimik, nečastivo biće koje ubija i preuzima žrtvin lik. Pozvao je đakona da svuče haljinu s leša, ali to nije bilo moguće. Odeća je bila puka opsena, deo mimikovog tela.
Nešto me je žacnulo. Bilo mi je teško da poverujem da je devojka zlatne puti čudovište. Uostalom, to se lako moglo proveriti. Povukao sam rub jeleka i blesnula je zlatasta grud. Osim što sam zaradio šljusku od baba Jule, nesumnjivo sam dokazao da je odeća prava.
- Mimik nije! – zaključio sam, a okupljeni su žamorili odobravajući.
- Znam šta je! – na opšte iznenađenje, javila se Irfena – Vampirica! Prić'o mi brat Drafid. Bio ne'akav 'erceg Milfoš i imao ćer Zefiru za udaju. Vele da je bila ljepotica kakve nema. Vrana kosa, pada joj do struka, blijedo lice, male usnice, zubi k'o biseri. Dolazili prosci sa sviju strana, ali babo je ne daje nijednome. Nudili mu tovare blaga, svilu i kadifu, ćauše, kamile, slonove i dobre konje, al' od ženidbe šipak. Rašćuje se najzad da 'erceg ubija đuvegije i pljaćka ih.
Kapetan je na to opsovao i podigao kriglu.
- Poznata mi je ta sorta! Sve ih treba ognjem i mačem!
Irfena je obrisala ruke o krecelju i nastavila priču.
- Ma jâ, bolan. Nego, prestanu svatovi dolazit', al' udari belaj na raju. Ovdje, ondje nalazili su kmetove krepane, ublijedele, izujedane. Raja se stade zamandaljivat' noću, pročuo se glas da ih vampir pohodi. Zalud je 'erceg slao pandure da ga uhvate, svake noći drugo ćeljade bi nestalo.
Služavka je zastala kao da proverava da li je svi slušaju.
- E sad, Drafid je vodio karavan i zaluta' u 'ercegov kraj. Predvećer pronađe jedan zap'šten saraj i tuna se smjeste. Bi mu ćudno jel nema raje, ali šta će ćo'ek, đaba konak, k'o veli, baš zgodno, je l' de? Kad se primiće ponoć, ćuje Drafid nešto kako krcka. Prepa'ne se, izvadi ćak'ju i zublju, pa da vidi ko's to šunja. Ima i šta dav'di, na divanu leži karavanbećar, a preko njeg' đevojka, siše li ga, siše! Ajoj, šta't je bona? – pobunila se Irfena jer ju je baba Jula šljepila preko prstiju.
- Zavrat, ženska glavo. Za vrat ga siše, krv mu pije! – rekla je devojka kad je kikotanje slušalaca utihnulo.
- Drafid se prepa'ne! Potegne hanđar i naredi buljubaši da spapunjaju krvopiju. Zam'anu ćakijom, al' sjećivo prođe k'o kroz luben'cu. Lipti krv kao iz đevđira. Ciknu neman i okrene se, a Drafid i njegovi imaju šta da vide. Ljepota đevojka, sva u svili, vita kao jela, kosa vrana, lice blijedo, uši iste 'vake kozje – rekla je Irfana pokazujući na sto.
- I? Šta je bilo dalje, govori! – rekao je nestrpljivo oniži plaćenik.
- Vampirica ih poćne da razgoni. Padaju k'o snoplje! Drafid se izmiće, krvopijka primiće! Pobeže moj braca iz saraja na džadu i baš kad se nagla da ga šćepa, uz bljesak munje pojave se dvoj'ca. Visok i sed, brada mu se vijori na vjetru, u ruci bojna kosa, uz njeg' deran s kandilom. Sijevn'o je krst, krešti beštija. Daj luka, dreći sjedobradi. Iz torbe od kostreti djećaćić vadi vezu ćešnjaka. Uhvati se s vampirušom u kosti i nataće joj vijenac od lukca! Jadan ti Bog! Pišti đevojka k'o guja i sve s' 'vako izvija, stade se top'ti. Dok si reko muštuluk, ostade od nje krvava barica. Veli onaj matori, tako se druškane upokojava vampir.
- Onda ćemo lako proveriti... – stresao sam se i mahnuo krčmaru. Tulik se ušeprtljao, ali je otrčao do ostave i vratio se sa vezom belih glavica. Namaknuo sam joj venac oko vrata. Kosa joj je bila gusta kao griva i meka kao vunica.
- Mislim da nije krvopija! – oteo mi se povik.
- Naravno da nije – reče kicoš – to je Fata Paduri! Šumojka!
Zadenuo je palčeve za olinjali prsluk koji se ukazao kad je razgrnuo ofucanu plišanu pelerinu i podigao glavu kao da se priseća.
- Pre nego je stupio u veselu družinu poštovanog markiza Alfonsa – zastao je i pokazao na kapetana – Alveš Dioho Goritas de Batista Barios Santin i Naslamentin, to jest, njegova malenkost, putovao je po svetu kao ljubavnik Fortune...
- Bio je kockar – objasnio sam Skvircu kome se lice zgužvalo kao otarak.
- Kao i svaki poklonik igre imao je bolje i lošije dane. Jednom prilikom našao se na samotnom drumu koji vijuga kroz Mordavske planine. Divlji planinski narod nije dizao gradove, a varošice su bile retke kao džokeri u špilu. Nabasati na katun pre mraka, e to bi bila sreća! Alveš je zastao. Pokraj puta stajala je devojka, kao da ga čeka. Kakve li su mi karte podeljene, čudio se. I za koju igru? Odevena u zelenu haljinu širokih rukava, sa pojasom od loze delovala je kao nevesta. Kad se primakao na dvanaestak koraka, primetio je da joj se kroz crnu kosu prepliće olistala puzavica. Na obrazima je sevalo rumenilo, iste krvave boje kao na blago podignutim usnicama. Izvijene obrvice isticale su krupne crne oči u kojima su blistale zvezdice. Povela ga je u šumu. Povodio se opčinjen ogoljenim ramenima i lepršanjem tkanja oko njene puti.
- Ma skrati priču! Jesi li je...joooj! – dreknuo je Skvirac jer ga je Julka očepila po žuljevima.
Izanđali kockar samo je umorno prevrnuo očima i nastavio:
- Zalazili su pod granje sve gušće šume. Jedina svetlost koju je video dopirala joj je iz očiju. Razdrljila mu je košulju i prinela ledene usne grudima. Prenula ga je studen. Pokušao je da se otrgne, ali nije mogao ni da makne. Bio je obmotan puzavicom kao muva u paučini. Devojčino lice rastočilo se u bolesnožutu čeljust. Suknula je napred da mu iščupa srce, ali između njih blesnu sečivo. Alfonsov raspar pretvorio se u kentu! Neko ga je grubo gurnuo. Povratio mu se osećaj u udovima, pa je šmugnuo da posmatra iz žbunja. Tminu su razgonile dve baklje kojima je mahao žilavi mladić. Starac raspuštene sede kose plesao je okolo i držao visoko uzdignutu kosačicu. Široka oštrica pokušavala je da pronađe demonicu koja je siktala iz senke.
- Kako su je ubili? – pitao sam nestrpljivo češkajući zatiljak.
- Ne znam. – Olinjali kicoš je uzdahnuo i iskapio čašicu punu Tulikove medovače. Obrisao je drhtavom rukom orošeno čelo. Kad je konačno progovorio glas mu je bio sasvim tih.
- Baklje su se udaljile. Kosača je progutao mrak. Pojavili su se tek pred zoru. Pronašli su Alveša i pomogli mu da se pribere. Sedobradi se predstavio kao otac Toč. Neman koju su ubili jedna je od Šumojki. To su ćerke Šumame i Šumtate, drevnih bića koja proganjaju putnike. Demona ste uneli u krčmu! – sevnuo je pogledom ka šumaru i okružniku.
Steglo me u grlu. Nije bilo načina da opovrgnem optužbu. Neznanka je zaista delovala kao dete divljine. Uzeo sam joj desnu šaku u svoju i zapitao se da li je moguće da se ovi ljupki prstići pretvaraju u kandže.
- Kuššššujte ssssvi! – zapenila je Julka – Ovo dete nije ni mimik, ni vampir, ni šumski demon, a ne!
Babi niko nije smeo da se suprotstavi. Strpljivo smo sačekali da izvadi maramicu i otare balice sa uglova usana.
- Potpuno je jasno, da je veštica, da, da! – baka Juca je ispitivački prostreljala sve prisutne i nastavila.
- Suprotno uvreženom praznoverju, veštice nisu starice koje kisele mleko, pretvaraju se u mačke i sisaju bradavice, a ne.
Tu se cela krčma grohotom nasmejala. Ako je i pocrvenela, to se nije moglo videti na Julijaninom izboranom licu.
- Tišina derani! – nije se dala zbuniti – Veštice su često veoma lepe, da, da. Jašu na muškarcima, sveštenici i đakoni su im najluksuzniji prevoz, aha. Imaju čak i livadu na kojoj ih poslažu kad slete, dok su u poseti selu Bljakula na godišnjem skupu svih veštica.
- Šta li rade na tom skupu? – pitao je markiz Alfonso i srknuo gutljaj piva.
- Većaju, sinko! Da, da! Do-go-va-ra-ju-se, da, da. Kuju zaaa-veru! Aha. Nekada su veštice bile veoma cenjene i tražene zbog znanja i mudrosti, da. Lečile su, donosile decu na svet, tešile ucveljene, smirivale iskonske sile i milostivile ih kad im prpošni ljudski rod nagazi na žulj, hm, hm, da, da. Onda su došli jednobošci i kult čoveka, aha! Uz pretnje, često i ispod vešala, propovedali su novo učenje, gradili novi svet u kome nije bilo mesta za drugačije, ne, o ne.
- Drugačije? Kao što je ona? – pitao sam gotovo šapatom.
Škrgutao sam zubima. Na samu pomisao da bi iko mogao da joj naudi, pesnice su mi se stezale. Baka se učkiljila i podigavši prstić ka meni počela da nabraja:
- Ljudi i njihovi novi čarobnjaci, popovi, istrebili su aždaje, vodenjake, rusalke, lesnike, domaće, patuljke, talasone, ale i zmajeve, aveti, bauke, drekavce, psoglave, todorce i osenje. Sva drugačija bića, opasna ili ne...
Glas joj je utihnuo. Začulo se pucketanje cepanica iz peći.
Putnik koji je do tada glabao pasulj, nakašljao se značajno. Ustao je i lakim pokretom zbacio vunenu kapuljaču. Ukazalo se izduženo lice, s orlovskim nosem, upalim obrazima i gustim prosedim veđama. Cereći se, izbacio je požutele, gotovo konjske zube i zatapšao.
- No, krasno, zbilja. Bakutaner nam je podarila govor poput ženske suknjice. Dovoljno dugačak za pokriti temu, dovoljno kratak da bi bilo zanimljivo. Takovoj erudiciji mjesto je na sveučilištu, kaj velite? – pasuljdžije se zakikotaše.
Babina se ne poriče! Povukao sam se korak unazad. Očekivao sam da će se bar neko usprotiviti. Skvirac je krv prolivao i za manje uvrede. Okovana knjižica koja je visila sa strančevog pojasa pričvršćena lancem, zveckala je dok je koračao kroz krčmu.
- Kaj vam je micek ukral jezik?
Zaustavio se i potražio me pogledom.
- Kaj nisi skužil?
- Ja?
- Rusalka. Ova dva pajceka su donela šumsko dijete. Vila koja ima zlatno tijelo i zelenu kosu. Žive na drveću ili oblacima. Tko ih ugleda može zanemjeti ili se smrtno zaljubiti. Brijem da i dalje ne kužiš?
Odmahnuo sam glavom. Cerekao se. Kao jeka, pridružili su mu se pasuljari.
- Zaludeli su ti glavu, hlapec. Pojeli su ti sjećanja. Mato, daj kosu! – viknuo je. Omanji putnik bacio se pod sto i ispod klupe izvadio krivo sečivo. Oštrica je uhvatila zrak svetlosti i blesnula kao da mi namiguje.
- Toč? Otac Toč? Glavni istrebljivač Svete stolice? – zamucao sam.
- Kak je krasno kad te se sjeti omiljeni đakon.
- Šta...šta će biti s devojkom? – iskoračio sam ka stolu.
- Zakaj ne pitaš svoju novu klapu?
Umesto izlizanog kockara, ispred stola stajala je posmrtno bleda seljanka. Smeškala mi se polu-crnim usnama. Irfena je nestala, a pored krčmara je bila u zeleno odevena žena obrasla puzavicom. Kapetan Alfonso cerio se široko pokazujući vampirske očnjake. Baba Juca se uspravila tako da sam je jedva prepoznao, a u ruci joj se drveni štapić iskrio plavičastilom.
Počela je oluja.
Dvanaesti ciklus - Treći dan
Ranko Trifković
PORNO GLUMICA
Uspešno spajanje šatla i svemirskog broda krunisano je gromoglasnim povicima. Kada su se vrata lifta otvorila, na komandni most stupilo je savršenstvo. Zapovednik, admiral Nagumo čudio se odluci Centralne komande da se u poslednjem trenutku na spisak putnika doda porno zvezda, Dženi Dži. Istraživačka letelica "Duboki svemir" nosila je vrhunske matematičare, astrofizičare, ksenobiologe i kriptopsihologe. Posadu su sačinjavali najbolji inžinjeri, tehničari, navigatori i prekaljeni kosmonauti. Objašnjenje iznenadnog dolaska glumice ostalo je zapečaćeno, zajedno sa naređenjima.
Natporučnica Izli, Sanitet
Meni je to veoma sumnjivo. Šta jedna fufulija traži na ovakvoj misiji? Nisu tu čista posla. Znam da psihološki profil posade mora da bude raznovrstan, na primer, Svenson iz Održavanja igra valcere, a Kumar iz Obezbeđenja majstor je za prepariranje bakterija. Hobiji pomažu da se začini svakodnevica i da se međuljudski odnosi obogate novim sadržajima. Naučila sam mnogo o paleoakustici od Vojčenkove iz Navigacije, a Šušek iz Obezbeđenja uputio me je u tajne boginje Kali. Čisto sumnjam da ta plastična starleta ume da radi nešto drugo osim da širi noge! Molim, na svakom brodu ima poneka slavna ličnost. Sirtis, polinežanska princeza, služi na "Neustrašivom", a Kravčuk, sin patrijarha, na "Nepromočivom". Kod nas na brodu je šampion osmoboja, gospodin Diboa i, hvala lepo, ne treba nam tamo neka dronfulja. Zašto tako govorim o gospođici Dži? Da li ste čuli kad joj je admiral poželeo dobrodošlicu? "Evala šjor kapitan! Ajme ća je lipo u ovijoj krocadi. Neg' di van je fineštrin? Ki da smo u buvelu!" Zar joj nisu objasnili da se na brodu govori samo književni jezik, a ne prostačka narečja? S njenim rečnikom, ni robotski prevodilac nam neće pomoći. Ništa lično protiv gospođice u roze letačkom odelu. Admiral ju je zamolio da ostane u kabini dok traje skok. Razume se, meni je dao zadatak da je dvorim. More, samo nek' me pogleda popreko, dobiće ona svoje!
Razvodnik Kovalenko, Pogon
Dragi batice,
radili smo na poslednjim proverama Alkubijerovog pogona, kad se iz razglasa čulo najčudnije obaveštenje; dolazi Dženi Dži ! Najpre smo mislili da je to šala. Znaš da Centralna komanda podržava šaljivdžije. Kosmoplovci moraju da vežbaju duhovitost u svakoj prilici. Prepoznali smo admiralov glas i shvatili da će se Dženi zaista ukrcati. Kakva je samo strka nastala! Pušić i Kursula odmah skočiše da se ponovo obriju, a poručnik Majer tražio je da mu se donese svečana uniforma. Onaj kundak Čeng, odmah je počeo da se hvali da će da je pokosi. Pale su i opklade. Stavio sam šest somova na Ludviga, ipak je on najveći šmeker na brodu. Posle, kad smo stali u počasni stroj, da ne poveruješ! Ti što su arlaukali i kleli se da će joj se uvući u gaćice, porumeneše kao devojčice. Nisam smeo da je gledam golim okom. Pratio sam je na monitoru. Kao da je ekran pripitomio njene čari. Dženi je čudo! Da vidiš samo kako su se žene podelile. U dve boje, zavistzelenu i stidljivocrvenu. Sad se vidi, sad se zna. Jedino je gazda Nagumo bio kul. Verovatno zato što je zen budista. U stvari, neki misle da je gej, pa je i oko toga palo klađenje. Dao sam deset somova na gejadu. Dženi Dži izgleda tako zanosno, da ti ni Alah, ni Isus, ni Krišna zajedno ne bi pomogli, razumeš? Pisaću ti ponovo kad izađemo iz skoka.
Voli te,
Batomedo
Major Fjano, Navigacija
"Ruše se stubovi koji nebo drže, klupa sa nama polako u prazno propada..."
Bliži se čas uključenja Pogona. Otisnućemo se i padati kroz prostor i vreme.
"U mojoj glavi stanuješ, tu ti je soba i mali balkon s kog puca vidik na moje misli najtananije..."
Kako da pomirim dva uzbuđenja? Zaista sam morao da pronađem kutak i zatočim je u sebi. Kao muž koji skriva preljubu, besprekorno obavljam zadatke oko završne pripreme, a njen osmeh mi je pred očima. Admiral Nagumo daje nam znak. Nedostaje svečanosti u trenutku kada kvantni motori zabruje. Napustili smo svemir, ali ništa se nije dogodilo. Očekivao sam bilo kakvu promenu, zvučnu ili svetlosnu pojavu. Jezdimo preko galaksije na mehuru od matematike.
Kao loš ljubavnik, nestrpljivo čekam da ushit uspešnog skoka prestane da pulsira. Sklapam oči i zamenjujem crninu svemira njenom raznobojnom kosom. Dženi ispunjava moj unutrašnji prostor.
Narednica Periera, Održavanje i mlađi vodnik Bakulesku, Obezbeđenje
"Hej, Vlad! Doneo si mi?"
"Ćao Gabi! Tu je sve, hoćeš odmah da probamo?"
"Jes' lud, zar u hodniku?"
"Ne mogu više da čekam, daj mi odmah."
"Čekaj, setila sam se. Idemo u vešeraj."
"Ne, imam bolje rešenje. Zavući ćemo se u torpednu cev!"
"Isuse, stvarno si poludeo!"
"U perionici smrdi, ništa nećemo osetiti. Uopstalom, može neko da naiđe."
"Da, nikom neće pasti na pamet da nas traži u..."
"Prati me."
"Čekaj, ne mogu tako brzo!"
"Hehe, moraš više da vežbaš, s tom latinskom genetikom, guzica ti se naduje začas!"
"Hehe, sad ti ne valjam je l', a ovamo hoćeš da me torpeduješ!"
"Stigli smo, upadaj!"
"Auuu, kolika cevčuga!"
"Znači sviđa ti se?"
"Blesane! Ahhh, divno!"
"Pomeri se još malo tamo i pućkaj u cev, ako senzori osete dim, nagrabusili smo!"
"Nego da ti ispričam šta sam videla!"
"Slušam."
"Čim smo izašli iz skoka, ona porno glumica šmugnula je iz kabine."
"Šta je radila?"
"Ne znam, valjda se muvala po komandnom mostu. Uglavnom, baš kad sam završila sa prvom turom, eto ti nje!"
"Sama?"
"Naravno, ne sama!"
"Ma šta kažeš! S kim je bila?"
"Nisam mogla ni da provirim, sakrila sam se iza kontejnera sa prljavim čaršavima!"
"Sirotice!"
"Ali sam prepoznala glas one male iz admiralove pratnje!"
"Silvije? One nogate!"
"Da, zamisli!"
"Šta su radile?"
"Joj, kakvo ti je to pitanje?"
"Ženska glavo, nemoj da me mučiš, opiši mi šta...kako...?"
"Nisam mogla da razaberem. Bila sam opijena."
"Od čega, da ti nije deterdžent udario u glavu?"
"Poslednje čega se sećam je zujanje patent-zatvarača na Dženinom kombinezonu. Osetila sam miris koji me je skljokao. Kao...kao da sam kocka leda koju prelivaju viski i sok od ananasa. Udahnula sam fosfornobelu pustinju i osećala sam se tako dobro."
"Šta li stavljaju u ove cigarete? Hej, šta to radiš?"
"Umukni i pomeri se malo, taaako!"
Pukovnica Pazoglu, Prvi kontakt
Izašli smo iz skoka u blizini Alfa zvezde Malog medveda. Šunjali smo se ka zvezdi nemaštovitog naziva "B". Admiral je sazvao sastanak komande. Otpečatio je poslednji niz naređenja. Lice mu je delovalo spokojno. Zadržavala sam suze. Uskoro ćemo saznati tačne koordinate. Centralna komanda nije mogla da sakrije tajnu. Znala sam da su stupili u vezu sa njima i da smo došli da ispunimo dogovor. Nagumo nam je pročitao zadatke. Sablažnjena, stavila sam ruku na usta. Zar smo se godinama pipremali samo da budemo posluga Dženi Dži? Zar je to najbolje što čovečanstvo može da ponudi? Kakvi su to vanzemaljci koji traže porno glumicu kao ambasadora?
Razišli smo se zbunjeni. Dok sam koračala brodskim hodnicima osetila sam promenu. Šapat govorkanja širio se brzinom svetlosti. Ljudi su se gledali podozrivo. Napetost se zgušnjavala kao puding.
Proključalo je na komandnom mostu kada je major Fjano upao sa grupom razdrljenih oficira zahtevajući da madam Dženi ostane na "Dubokom svemiru". Nisam uspela da shvatim složenost situacije dok u istu prostoriju nije nahrupila natporučnica Izli predvodeći gomilicu raščupanih žena. Iz graktavog višeglasja razabrala sam da žele da se gospođica Dži namaže katranom i perjem, izbaci u svemir, preda tuđincima ili sve navedeno. Povrh svega, tabori buntovnika režali su jedni na druge. Pokušala sam da razbistrim glavu, ali u tom trenutku pojavio se razvodnik Kovalenko sa bandom iz Pogona. Tražili su da im admiral prizna da je homoseksualac!
Kao hladna ruka za vratom, otreznio nas je znak za uzbunu. Brodski računar prijavio je uzletanje. Šatl za spasavanje udaljavao se od "Dubokog svemira" sve većom brzinom. Narednica Periera i mlađi vodnik Bakulesku oteli su Dženi Dži i pobegli sa zalihama viskija i soka od ananasa.
Malo po malo, butovnici su se razilazili. Admiral Nagumo nakašljao se i nasmejao.
"Izgleda da ćemo ipak imati dostojanstven prvi susret?"
PORNO GLUMICA
Uspešno spajanje šatla i svemirskog broda krunisano je gromoglasnim povicima. Kada su se vrata lifta otvorila, na komandni most stupilo je savršenstvo. Zapovednik, admiral Nagumo čudio se odluci Centralne komande da se u poslednjem trenutku na spisak putnika doda porno zvezda, Dženi Dži. Istraživačka letelica "Duboki svemir" nosila je vrhunske matematičare, astrofizičare, ksenobiologe i kriptopsihologe. Posadu su sačinjavali najbolji inžinjeri, tehničari, navigatori i prekaljeni kosmonauti. Objašnjenje iznenadnog dolaska glumice ostalo je zapečaćeno, zajedno sa naređenjima.
Natporučnica Izli, Sanitet
Meni je to veoma sumnjivo. Šta jedna fufulija traži na ovakvoj misiji? Nisu tu čista posla. Znam da psihološki profil posade mora da bude raznovrstan, na primer, Svenson iz Održavanja igra valcere, a Kumar iz Obezbeđenja majstor je za prepariranje bakterija. Hobiji pomažu da se začini svakodnevica i da se međuljudski odnosi obogate novim sadržajima. Naučila sam mnogo o paleoakustici od Vojčenkove iz Navigacije, a Šušek iz Obezbeđenja uputio me je u tajne boginje Kali. Čisto sumnjam da ta plastična starleta ume da radi nešto drugo osim da širi noge! Molim, na svakom brodu ima poneka slavna ličnost. Sirtis, polinežanska princeza, služi na "Neustrašivom", a Kravčuk, sin patrijarha, na "Nepromočivom". Kod nas na brodu je šampion osmoboja, gospodin Diboa i, hvala lepo, ne treba nam tamo neka dronfulja. Zašto tako govorim o gospođici Dži? Da li ste čuli kad joj je admiral poželeo dobrodošlicu? "Evala šjor kapitan! Ajme ća je lipo u ovijoj krocadi. Neg' di van je fineštrin? Ki da smo u buvelu!" Zar joj nisu objasnili da se na brodu govori samo književni jezik, a ne prostačka narečja? S njenim rečnikom, ni robotski prevodilac nam neće pomoći. Ništa lično protiv gospođice u roze letačkom odelu. Admiral ju je zamolio da ostane u kabini dok traje skok. Razume se, meni je dao zadatak da je dvorim. More, samo nek' me pogleda popreko, dobiće ona svoje!
Razvodnik Kovalenko, Pogon
Dragi batice,
radili smo na poslednjim proverama Alkubijerovog pogona, kad se iz razglasa čulo najčudnije obaveštenje; dolazi Dženi Dži ! Najpre smo mislili da je to šala. Znaš da Centralna komanda podržava šaljivdžije. Kosmoplovci moraju da vežbaju duhovitost u svakoj prilici. Prepoznali smo admiralov glas i shvatili da će se Dženi zaista ukrcati. Kakva je samo strka nastala! Pušić i Kursula odmah skočiše da se ponovo obriju, a poručnik Majer tražio je da mu se donese svečana uniforma. Onaj kundak Čeng, odmah je počeo da se hvali da će da je pokosi. Pale su i opklade. Stavio sam šest somova na Ludviga, ipak je on najveći šmeker na brodu. Posle, kad smo stali u počasni stroj, da ne poveruješ! Ti što su arlaukali i kleli se da će joj se uvući u gaćice, porumeneše kao devojčice. Nisam smeo da je gledam golim okom. Pratio sam je na monitoru. Kao da je ekran pripitomio njene čari. Dženi je čudo! Da vidiš samo kako su se žene podelile. U dve boje, zavistzelenu i stidljivocrvenu. Sad se vidi, sad se zna. Jedino je gazda Nagumo bio kul. Verovatno zato što je zen budista. U stvari, neki misle da je gej, pa je i oko toga palo klađenje. Dao sam deset somova na gejadu. Dženi Dži izgleda tako zanosno, da ti ni Alah, ni Isus, ni Krišna zajedno ne bi pomogli, razumeš? Pisaću ti ponovo kad izađemo iz skoka.
Voli te,
Batomedo
Major Fjano, Navigacija
"Ruše se stubovi koji nebo drže, klupa sa nama polako u prazno propada..."
Bliži se čas uključenja Pogona. Otisnućemo se i padati kroz prostor i vreme.
"U mojoj glavi stanuješ, tu ti je soba i mali balkon s kog puca vidik na moje misli najtananije..."
Kako da pomirim dva uzbuđenja? Zaista sam morao da pronađem kutak i zatočim je u sebi. Kao muž koji skriva preljubu, besprekorno obavljam zadatke oko završne pripreme, a njen osmeh mi je pred očima. Admiral Nagumo daje nam znak. Nedostaje svečanosti u trenutku kada kvantni motori zabruje. Napustili smo svemir, ali ništa se nije dogodilo. Očekivao sam bilo kakvu promenu, zvučnu ili svetlosnu pojavu. Jezdimo preko galaksije na mehuru od matematike.
Kao loš ljubavnik, nestrpljivo čekam da ushit uspešnog skoka prestane da pulsira. Sklapam oči i zamenjujem crninu svemira njenom raznobojnom kosom. Dženi ispunjava moj unutrašnji prostor.
Narednica Periera, Održavanje i mlađi vodnik Bakulesku, Obezbeđenje
"Hej, Vlad! Doneo si mi?"
"Ćao Gabi! Tu je sve, hoćeš odmah da probamo?"
"Jes' lud, zar u hodniku?"
"Ne mogu više da čekam, daj mi odmah."
"Čekaj, setila sam se. Idemo u vešeraj."
"Ne, imam bolje rešenje. Zavući ćemo se u torpednu cev!"
"Isuse, stvarno si poludeo!"
"U perionici smrdi, ništa nećemo osetiti. Uopstalom, može neko da naiđe."
"Da, nikom neće pasti na pamet da nas traži u..."
"Prati me."
"Čekaj, ne mogu tako brzo!"
"Hehe, moraš više da vežbaš, s tom latinskom genetikom, guzica ti se naduje začas!"
"Hehe, sad ti ne valjam je l', a ovamo hoćeš da me torpeduješ!"
"Stigli smo, upadaj!"
"Auuu, kolika cevčuga!"
"Znači sviđa ti se?"
"Blesane! Ahhh, divno!"
"Pomeri se još malo tamo i pućkaj u cev, ako senzori osete dim, nagrabusili smo!"
"Nego da ti ispričam šta sam videla!"
"Slušam."
"Čim smo izašli iz skoka, ona porno glumica šmugnula je iz kabine."
"Šta je radila?"
"Ne znam, valjda se muvala po komandnom mostu. Uglavnom, baš kad sam završila sa prvom turom, eto ti nje!"
"Sama?"
"Naravno, ne sama!"
"Ma šta kažeš! S kim je bila?"
"Nisam mogla ni da provirim, sakrila sam se iza kontejnera sa prljavim čaršavima!"
"Sirotice!"
"Ali sam prepoznala glas one male iz admiralove pratnje!"
"Silvije? One nogate!"
"Da, zamisli!"
"Šta su radile?"
"Joj, kakvo ti je to pitanje?"
"Ženska glavo, nemoj da me mučiš, opiši mi šta...kako...?"
"Nisam mogla da razaberem. Bila sam opijena."
"Od čega, da ti nije deterdžent udario u glavu?"
"Poslednje čega se sećam je zujanje patent-zatvarača na Dženinom kombinezonu. Osetila sam miris koji me je skljokao. Kao...kao da sam kocka leda koju prelivaju viski i sok od ananasa. Udahnula sam fosfornobelu pustinju i osećala sam se tako dobro."
"Šta li stavljaju u ove cigarete? Hej, šta to radiš?"
"Umukni i pomeri se malo, taaako!"
Pukovnica Pazoglu, Prvi kontakt
Izašli smo iz skoka u blizini Alfa zvezde Malog medveda. Šunjali smo se ka zvezdi nemaštovitog naziva "B". Admiral je sazvao sastanak komande. Otpečatio je poslednji niz naređenja. Lice mu je delovalo spokojno. Zadržavala sam suze. Uskoro ćemo saznati tačne koordinate. Centralna komanda nije mogla da sakrije tajnu. Znala sam da su stupili u vezu sa njima i da smo došli da ispunimo dogovor. Nagumo nam je pročitao zadatke. Sablažnjena, stavila sam ruku na usta. Zar smo se godinama pipremali samo da budemo posluga Dženi Dži? Zar je to najbolje što čovečanstvo može da ponudi? Kakvi su to vanzemaljci koji traže porno glumicu kao ambasadora?
Razišli smo se zbunjeni. Dok sam koračala brodskim hodnicima osetila sam promenu. Šapat govorkanja širio se brzinom svetlosti. Ljudi su se gledali podozrivo. Napetost se zgušnjavala kao puding.
Proključalo je na komandnom mostu kada je major Fjano upao sa grupom razdrljenih oficira zahtevajući da madam Dženi ostane na "Dubokom svemiru". Nisam uspela da shvatim složenost situacije dok u istu prostoriju nije nahrupila natporučnica Izli predvodeći gomilicu raščupanih žena. Iz graktavog višeglasja razabrala sam da žele da se gospođica Dži namaže katranom i perjem, izbaci u svemir, preda tuđincima ili sve navedeno. Povrh svega, tabori buntovnika režali su jedni na druge. Pokušala sam da razbistrim glavu, ali u tom trenutku pojavio se razvodnik Kovalenko sa bandom iz Pogona. Tražili su da im admiral prizna da je homoseksualac!
Kao hladna ruka za vratom, otreznio nas je znak za uzbunu. Brodski računar prijavio je uzletanje. Šatl za spasavanje udaljavao se od "Dubokog svemira" sve većom brzinom. Narednica Periera i mlađi vodnik Bakulesku oteli su Dženi Dži i pobegli sa zalihama viskija i soka od ananasa.
Malo po malo, butovnici su se razilazili. Admiral Nagumo nakašljao se i nasmejao.
"Izgleda da ćemo ipak imati dostojanstven prvi susret?"
Dvanaesti ciklus - Drugi dan
Ranko Trifković
ZAGUBLJENI
Na sve što nas je snašlo, nestalo je sapuna. Morali smo da odvaljujemo daščice sa gajbica i stružemo kožu. To je, u stvari, bila skrama od prljavštine i mrtvih ćelija, bela masna tvar koju smo s gađenjem brisali o travu. Kosu smo jednom dnevno trljali snažno nagnuti nad list. Svu perut bismo dodavali gomili piljevine za potpalu. Da ne poveruješ kako dobro gori! Znoj smo strpljivo brisali sa čela, kap po kap, tankim vatiranim štapićima. Cedili bismo ga u bočice i ostavljali na sunce. Iznad svake bio je kartonski levak, okrenut širokom stranom nadole. Povrh je stajala obična papirna traka savijena u obliku slova v. Tečnost bi se pročistila isparavanjem i slivala u zajedničku posudu iz koje bismo na smenu pili.
Jedno vreme vladala je nedoumica da li da isto tako sakupljamo i suze. Ipak smo se složili da je bolje da ih srčemo jedni drugima s lica. Tako smo nadoknađivali dragocenu so, a prisni dodir pružao je utehu. Zaključili smo da bi nam seks oduzeo previše snage. Lizanje suza sa drugog ljudskog bića bilo je plemenito, bez iscrpljenosti i osećanja krivice. Oh, mogli smo i da se zagrlimo i šapnemo, biće sve u redu, ali reči su gubile šest nula od jezika i toplog daha sapatnika.
Sa mokraćom smo imali mnogo više muke. Za početak, smrdela je. Nismo znali kako da napravimo dobru spravu za destilaciju, pa smo je sakupljali u buretu, nadajući se da ćemo je unekoliko pročistiti taloženjem. Tek posle dve nedelje uspeli smo da krivom nategom odlijemo malo vode. Nije mirisalo bajno, ali smo bar imali čime da se zaperemo. Sa fekalijama, na primer, nismo imali problema. Već prvog dana dogovorili smo se da svi to obavljamo u zajedničkoj rupi u koju smo bacali i papiriće i kore od voća, iskorišćene daščice-češljeve i sve druge otpatke. Čak smo i tela nastradalih pobacali u septiku, kad se dovoljno napunila. Pošto nismo želeli da čekamo dve godine, da se izmet pretvori u zemlju, potištenost smo lečili snažnim udisajima ogavnih isparenja. Obrvanog bi dvojica nagnula nad jamu. Nekoliko sekundi bilo je dovoljno da se ražalošćeni povrati u život i shvati da nije sve tako strašno.
Mučile su nas i ukrštene reči. Znate, jednom kad smo uspostavili ritam svakodnevice, postalo je strašno dosadno. Oni hrabriji zavukli su se u olupinu aviona i pronašli nekoliko starih "Eureka" i svežanj novina. Prve dve skandinavke su planule, a čim je izbila tuča, odlučili smo da štedljivo trošimo zalihu zabave. Sat pred spavanje bio je određen za ukrštenicu. Stara je čitala naglas, a svako je imao pravo na jedan pokušaj. Tako smo dobijali tri do šest reči po večeri. Cedili smo do kraja svaku engimatsku zagonetku. Bilo je tu i belih ukrštenica, anagrama, rebusa i osmosmerki, ali nije svako mogao da ih svari.
ZAGUBLJENI
Na sve što nas je snašlo, nestalo je sapuna. Morali smo da odvaljujemo daščice sa gajbica i stružemo kožu. To je, u stvari, bila skrama od prljavštine i mrtvih ćelija, bela masna tvar koju smo s gađenjem brisali o travu. Kosu smo jednom dnevno trljali snažno nagnuti nad list. Svu perut bismo dodavali gomili piljevine za potpalu. Da ne poveruješ kako dobro gori! Znoj smo strpljivo brisali sa čela, kap po kap, tankim vatiranim štapićima. Cedili bismo ga u bočice i ostavljali na sunce. Iznad svake bio je kartonski levak, okrenut širokom stranom nadole. Povrh je stajala obična papirna traka savijena u obliku slova v. Tečnost bi se pročistila isparavanjem i slivala u zajedničku posudu iz koje bismo na smenu pili.
Jedno vreme vladala je nedoumica da li da isto tako sakupljamo i suze. Ipak smo se složili da je bolje da ih srčemo jedni drugima s lica. Tako smo nadoknađivali dragocenu so, a prisni dodir pružao je utehu. Zaključili smo da bi nam seks oduzeo previše snage. Lizanje suza sa drugog ljudskog bića bilo je plemenito, bez iscrpljenosti i osećanja krivice. Oh, mogli smo i da se zagrlimo i šapnemo, biće sve u redu, ali reči su gubile šest nula od jezika i toplog daha sapatnika.
Sa mokraćom smo imali mnogo više muke. Za početak, smrdela je. Nismo znali kako da napravimo dobru spravu za destilaciju, pa smo je sakupljali u buretu, nadajući se da ćemo je unekoliko pročistiti taloženjem. Tek posle dve nedelje uspeli smo da krivom nategom odlijemo malo vode. Nije mirisalo bajno, ali smo bar imali čime da se zaperemo. Sa fekalijama, na primer, nismo imali problema. Već prvog dana dogovorili smo se da svi to obavljamo u zajedničkoj rupi u koju smo bacali i papiriće i kore od voća, iskorišćene daščice-češljeve i sve druge otpatke. Čak smo i tela nastradalih pobacali u septiku, kad se dovoljno napunila. Pošto nismo želeli da čekamo dve godine, da se izmet pretvori u zemlju, potištenost smo lečili snažnim udisajima ogavnih isparenja. Obrvanog bi dvojica nagnula nad jamu. Nekoliko sekundi bilo je dovoljno da se ražalošćeni povrati u život i shvati da nije sve tako strašno.
Mučile su nas i ukrštene reči. Znate, jednom kad smo uspostavili ritam svakodnevice, postalo je strašno dosadno. Oni hrabriji zavukli su se u olupinu aviona i pronašli nekoliko starih "Eureka" i svežanj novina. Prve dve skandinavke su planule, a čim je izbila tuča, odlučili smo da štedljivo trošimo zalihu zabave. Sat pred spavanje bio je određen za ukrštenicu. Stara je čitala naglas, a svako je imao pravo na jedan pokušaj. Tako smo dobijali tri do šest reči po večeri. Cedili smo do kraja svaku engimatsku zagonetku. Bilo je tu i belih ukrštenica, anagrama, rebusa i osmosmerki, ali nije svako mogao da ih svari.
Dvanaesti ciklus - Prvi dan
Ranko Trifković
CRNI PANTER
Budim se iz košmara. Skidam ulepljenu majicu i nogama guram frotirski pokrivač. Praćaknem se i iskočim iz postelje. Iza mene ostaje izgužvano polje snova. Teturam se kroz polumrak. Kao da napuštam borilište, bauljam ka kupatilu. Palim rasvetu. Stuštim se na šolju. Obnažene devojke gledaju me sa korica naslaganih magazina. Istegnem se da dohvatim prvi sa gomile. Sneno prepoznajem zavodljiva tela sa fotografija. Neke modele poznajem lično, druge samo iz redovnog prelistavanja zbirke časopisa.
Ustajem, puštam vodu i perem ruke. Operem zube, da sastružem skramu cigareta i alkohola od sinoć. Želim da se vratim u postelju. Zato se ne umivam, samo iščačkam krmelje.
Ulazim u hladan hodnik. Odakle promaja? Vrata su odškrinuta. Proverim bravu, zadaje mi nevolje u poslednje vreme. Priđem i zaključam ih. Okrenem se ka spavaćoj sobi i ukopam se.
Na kraju hodnika stoji crni panter. Žute oči i beli zubi bleskaju iz tmine. Ispod sjajne dlake migolje se mišići. Zamrzle su mi se misli. Zver se baci na mene.
Budim se iz košmara. Drhtim. Posteljina mi se zalepila za kožu, zgužvani frotir sklupčan je u uglu, kao prebijeno pseto. Krevet me ispljune. Jedva stojim, hvatam se za dovratak. Tražim spas u kupatilu. Odavno je svanulo vrelo letnje jutro. Umivam se, ribam zube, čistim uši.
– Opet panterski san!
Počelo je pre pet nedelja, tri dana i šesnaest časova. Isprva sam mislio da će košmari proći sami od sebe, ali postali su učestaliji. Išao sam na terapiju kod Lene, drugarice iz srednje škole. Imala je privatnu praksu.
To je samo posledica stresa. Unapređenje je dodalo pritisak na već prebrz ritam života. Crni panter predstavlja strahove od prepreka s kojima se suočavaš na poslu, setio sam se Leninih reči.
– To sam znao i bez tebe! – namrštio sam se.
Osim toga, u godinama si kada se muškarci preobražavaju. Živiš sam, ego ti se bori između potrebe za nesputanim libidom i osećanja dužnosti prema društvu.
– Jes' đavola, ovo je nešto drugo!
Ogledam se. Mnogo sam zgodan, čak i ovako neobrijan. Muževne crte lica, čvrst pogled čeličnoplavih očiju, kratko podšišan, pravi sam ubermensch. Možda sam ja taj crni panter. Dižem ruke kao za borbu, kezim se na odraz u ogledalu.
– Grrrrr!
Divim se mišićima. Volim to što nisam ni previše krupan, ni previše sitan. Savršen sklad, dušo. Mogao sam još da radim, ali su me istisnuli mlađi. Šta ako je Lena u pravu?
Spreman sam za novi dan. Doručkujem ovsene pahuljice i srkućem jaku kafu. Pakujem laptop i užinu u tašnu. Oblačim crno odelo, belu košulju bez kravate i kožne cipele. U hodniku ponovo virnem u ogledalo i odlazim.
* * *
Vraćam se u stan izgužvan od užurbanog dana. Zatvaram vrata od spavaće sobe da ne gledam razbarušenu posteljinu i ulazim u dnevnu sobu. Prolazim pored dugačke police krcate knjigama. Ispraznim džepove, ostavljam ključeve od kola, novčanik, papiriće, sitniš. U prolazu do kuhinje, na jednom stoliću ostavljam knjigu, poster i
Ručam na šanku koji deli kuhinju i dnevnu sobu. Pažljivo da ne umastim stranice, listam knjigu. Volim istoriju. Već sam progutao celog Herodota, pa sam kupio 'Gates of Fire', Stivena Presfilda. Jasno mi je da je to jeftin roman holivudskog pisca, ali nikako da se zasitim štiva o bici u Termopilskom klancu. Doneo sam i film, a poster ću staviti u spavaću sobu, preko puta uzglavlja. S knjigom u ruci odlazim do frižidera po hladan sok i čitajući, dovršim obrok. Odvojio sam se od romana tek kada sam morao u kupatilo. Presvukao sam se.
Stavljam film u prorez kućnog bioskopa i zavalim se na sredini troseda. Sa svih strana ravnomerno dopire muzika, počinje obrada kultnog Milerovog stripa '300'.
Vrelo leto na Peloponezu. Nebo je zastrto sivkastim pramenovima. Povetarac njiše žito. Klasje me golica po bedrima. Sutra će se podići oluja. Naslonjen na koplje posmatram agelai. Dolaze stazom što krivuda između terasa. Hvališu se, zavijaju. Predvodi ih Leander. Obojica smo završili obuku i u isto vreme prešli u eiren. Samo što je on juče bio lukaviji, pa danas predvodi dečake, dok ja stražarim na suncu.
– Hej, Likanore! Vučiji sine! – zadirkivao me je.
Mahnuo sam teškim kopljem. Naspram crne kose koja se ravno spuštala niz gola leđa i suncem oprljene kože, Leandrov osmeh belasao se kao pena na vrhu talasa. Išli smo bosi i cele godine nosili jednu istu tuniku, kao što je i priličilo mladićima. Telo mu je jednako snažno i čvrsto kao moje. Dokazao sam da nisam lošiji borac od njega, borili smo se onoliko puta. Iz našeg čopora nikog još nisu pozvali u kripteju. Nastradali su oni koji su obećavali. Miron je poginuo prošle zime u lovu. Hermokrata je pogodilo koplje tokom vežbe, Alkimaja je pokosila bolest, a Filandar je izdahnuo dok su ga kažnjavali. Palica je pogodila deo kičme tako da su mu se noge oduzele. Timon, njegov eispnelos, prekratio mu je muke. Premda ni Leandru ni meni udvarači još nisu prilazili, slutio sam da će samo jedan od nas stupiti u kripteju. Zabrinula me je pomisao da ću morati da ga ubijem.
– Ja ću tebe ubiti! – zarežao je glas iza mene.
Okrenuo sam se i podigao dori. Iz klasja je skočila senka zveri. Uperio sam koplje u protivnika, ali mi je velika mačka prvim udarcem izbila oružje. Klečao sam goloruk naspram crnog pantera.
– E sad je stvarno dosta! – dreknuo sam i ustao.
Uzimam tašnu sa stolića i stavljam je na šank. Nervozno kopam i iz pregrade izvadim posetnicu. Odlazim u drugi kraj sobe i sa držača na zidu podignem slušalicu. Nestrpljivo tražim prave dirke na brojčaniku.
– Lena?
– Halo? Ko je to?
– Crni panter.
– Oh, bože, zar opet?
– Da... Budi srce, prepiši mi lekić.
– Ne, nikako, znaš šta je bilo prošli put.
– U redu, ali šta da radim? Ne mogu više ni da se odmaram. Unapređen sam i ne smem da popustim, jedna greška i idem pod led.
– Izbroj do deset, sećaš se šta sam te učila. Polako, postoji rešenje. Sećaš se, pominjala sam ti drugaricu...
– Onu što se bavi...
– Da, da. Zakazaću ti već sutra.
– Poslaćeš mi poruku? Stvarno si dušica...
* * *
Uspešno sam izbegao sve poslovne sastanke i izašao ranije. Pomislio sam da svratim do stana da se osvežim. Ipak, sam se samo umio i seo u kola. Stojim ispred stare kuće obrasle puzavicom. Okolo su vile novopečenih bogataša. Debelo plaćeni majmuni iz obezbeđenja gledaju me neskrivenim gađenjem. Gurnem kitnjastu kapiju od kovanog gvožđa i prolazim kroz bašticu. S leve strane rastu patuljasti čempresi i paprat, a s desne bokor sitnog cveća. Usred zelenog tepiha nikle se raznobojne pečurke koje šarenim kapicama tvore oblik mandale. Ispod čvrsto stegnute kravate iskobelja mi se dug uzdah. Prene me pokret senke. Tamo iza kuće nešto je projurilo. Verovatno je samo mačka, video sam ih da stražare na kontejneru. Pre nego što sam prišao ulaznim vratima, otvorila su se tek toliko da me propuste. Penjem se uz stepenice. Stižem do zastora od indijanskih perlica. Na svaku nit složeno je orlovo pero, drvena kuglica, grumen ćilibara, zečje krzno i glinena kockica.
– Uđi, dolaziš tačno na vreme – čujem taman mecosopran.
Razmaknem prolaz i provučem se. Prozori su prekriveni teškom draperijom sa resama. U sredini je sto, na njemu su tarot–karte, dva raskupusana špila kao za remi, čigra i nedostaje samo kristalna kugla. Na levoj strani sobe su komoda u rokoko stilu i dvoranska fotelja, a na desnoj ugaona stolica. Isprva sam bio siguran da osećam samo pačuli, ali čim sam stupio u odaju prepoznao sam lavandu i sandalovinu. Da, na komodi gori sveća posađena u ljusku kokosa. Osvrnem se i izvučem stolicu bez naslona, preko koje je prebačen pleteni šal.
Pojavila se zelenooka žena odevena u jednostavan crni triko. Gusto ukovrdžana kosa i garava linija iznad jarkocrvenih usana podsetile su me na slike Luja Četrnaestog. Hoda gipko, obučena u crne baletanke. Kada je prišla osetio sam miris kamelija. Na grudima nosi broš od gagata optočenog zlatom. Prepoznao sam oblik crnog pantera i stresao se.
– Madam Glavacka? – pitam.
– Molim te, Ivanuška će biti dovoljno – kaže i sedne preko puta.
– Lena vam je objasnila moj slučaj?
Klimnula je.
– Paaa... Koji je sledeći korak?
– Dok te nisam ugledala, pretpostavljala sam da će hipnoza biti dovoljna. Možda i egzorcizam. Ipak, biće nam potrebne drastičnije mere...
Ne verujem potpuno u te vradžbine. Lena me je uveravala da je Madam Glavacka stručnjak. Metod joj je nesvakidašnji, ali oporavak je gotovo izvestan.
– Opusti se i ne skreći pogled.
Na ženama uvek najpre primetim oči. Njene su bile blistavozelene, poput mačijih. Kao žad prekriven kestenjastim žilicama. Učinilo mi se da su za trenutak promenile boju. Odolevao sam iskušenju da se osvrnem. Senke su se odvojile i zaplesale.
– Hej!
Plave oči.
– Hej, Likanore, vučji sine!
Ustajem i stresem prašinu. Vrti mi se u glavi.
– Nije mu ništa – začuo sam.
Prepoznajem patronomov glas.
– Pobedio si, Leandre. Nosite ovog na vrelo.
Naslućujem da ga krunišu vencem. Spuste me kraj kamene kadice kod izvora. Voda kao da je pihtijasta i ledena. Prućim se ispod zidića. Izgubio sam još jednu gimnopediju. Nikada me neće pozvati u kripteju. Ne trudim se da ustanem. Slušam zujanje mušica. Mirišu lavanda i dim žrtve paljenice. Od povetarca mi se učini da me neko miluje. Osećam hladne ruke na bedrima. Bogovi me preziru.
Ovo nije dodir vetra. Trgnem se. Iznad mene kleči Leandar, sličan Apolonu. Usne mu se tresu. Povlači ruku sa moje butine.
– Likanore...
Kapljice mu se slivaju niz šiške i rose mi stomak. Spušta se i kliza do mojih grudi.
– Pobedio si me, šta još hoćeš?
– Želim te, vučji sine – glas mu podrhtava.
Ne šali se.
Prebira preko mojih ramena i privlači mi se. Titram, kao da smo još u pankratiji. Stežem ga za mišicu. Sklapa meke usne oko bradavica i pritiska me uz studeni kamen. Kao da sam korikos, puštam da mi radi šta god želi. Kugla žara penje mi se iz stomaka. Nežnost me peče.
Želim ga.
Prekidaju nas povici agelaja. Ustaje i pljuska se vodom sa izvora. Bacam se u stranu i trčim, što dalje od sebe.
Zaustavljam se tek na vrhu brda, u maslinjaku. Bubnji mi u slepoočnicama. Likurgov zakon je jasan. Proteraće nas ili naterati da se bacimo na mač. Zašto uopšte i pomišljam na to. Leander je suparnik. On nije Apolon, ja nisam Hijakint! Prokletnik, navući će nam optužbu za hubris! Ostao sam na Tajgetu plačući do jutra.
Srećemo se sutradan na rvanju, u palaistri. Bio sam efedros. Sedim u senci i posmatram ga. Obara protivnike i šali se sa starim patronomom. Sledeću borbu gubim da se ne bismo sukobili. Znao sam da će me potražiti kasnije. Čekam ga u oružarnici. Ušetao je oprezno, gledajući preko ramena. Nag i još napet od takmičenja, izgleda kao planinski lav. Oklevam.
– Leandre...
– Likanore! – šapuće molećivo.
Sudaramo se, kao u boju. Pritiska me grudima uz stub. Privlačim ga, stežući mu ramena. Obuhvata me kao rvač i ljubi mi vrat. Kucnemo se glavama, tražeći usne. Ljubimo se dok nam ne ponestane daha. Iz trenutka u trenutak obuzima me sve veći strah. Plašim se da će nas otkriti. Gubim se u naletima strasti. Odlažem neizbežno.
Okrenem se i obgrlim stub. Pokušavam da se rashladim u naručju mermera. Leander mi prelazi prstima uz kičmu. Traži moje grudi. Osećam ga. Trlja mi se uz butine i jeca. Napipam dršku kratkog mača i izvučem ga iz soške. Strgnem ga sa sebe i uperim vrh ksifosa u grudi koje sam ljubio.
– Vučji sine!
Iako mi reči još uvek stoje u mislima, ne mogu da razlučim da li je to bio prekor ili pritužba. Nije pokušao da se brani. Pogodio sam ga u srce. Krv je prsnula i zaslepila me.
Pred eforima sam se lako opravdao. Ali pred sobom nisam, ni posle smrti.
–Hej!
Zelene oči.
– Hej, druškane! Gotovo je.
Osmehnuo sam se madam Glavackoj.
– U redu je. Možeš da ostaneš ovde ako želiš.
Klimnuo sam. Posedeo sam još malo i skupio snage da nadvladam utrnulost.
– Lena će te zvati ujutru, biće sve u redu.
Sišao sam u bašticu. Palo je veče. Učinilo mi se da me iz senke posmatraju mačije oči. Vratio sam se u telo tek kada sam ušao u stan, okupao se i uvukao u postelju. S postera preko puta uzglavlja gledao me je grčki ratnik. Poželeo sam mu laku noć.
– Laku noć... Vučji sine... – šapnuo mi je povetarac.
Sanjao sam stare maslinjake i miris bosiljka. Ponovo sam trčao kroz vinograde Helade i čuvao stražu u žitištu. Na vrhu brega pronašao sam jedan zumbul. Pao sam na kolena kao da mu se klanjam i spustio glavu ispod mirisnih cvetova. Sutra ću prineti žrtvu Apolonu.
Jedanaesti ciklus - Trideseti dan
Ranko Trifković
PROCES
"Mir! Mir!"
Zvuk čekića rasterao je žamor i saterao ga u ćoškove sudnice. Najpre je posedala vojska posetilaca. Gurali su se na izlizanim klupicama, kojegde se prigušeno smejali i upirali prstom u optuženog. Zatim su seli predstavnici odbrane, značajno klimajući šiljatim advokatskim kukuljicama. Tužioci su iskoristili priliku da poravnaju odore, ali su se i oni vrlo brzo smirili. Porota je imala povlasticu da se ponaša kako joj drago. Zato se niko nije obazirao na to što se osmorica od dvanaest porotnika i dalje kikoću, grokću i krevelje. Deveti i deseti porotnik nastavili su da igraju šah. Jedanaesti se nakašljao, pokušavši da zadrži dostojanstvenost usred gungule. Dvanaesti je blaženo dremao, naslonjen na bližnjega svoga.
Sudija je bio iskusan u ovoj vrsti procesa i odmah je iskoristio primirenje.
"Optuženi, ustanite!"
Klempavi starac tromo se pridigao sa klupe za branjenike. Tanki golubijesivi džemperić zapeo je za iver i povukao ga nadole. Tek kada ga je uklonio, ustao je. Ogromno uvo iz koga je virilo sedo žbunje uperio je ka sudiji. Isprekidanim kretnjama zavukao je ruku u levi džep lanenih pantalona boje ljuštenog badema. Promašivši nekoliko puta nos, konačno je dodao nov sadržaj slinavoj maramici.
"Gospodine R, prekinite da izigravate senilnog čiču, sudski psihijatar je procenio da ste u potpunosti sposobni da pratite proces."
Starkelju je uhvatio napad suvog kašlja. Osmehnuo se i klimnuo.
"Izbrišite iz zapisnika ovo poslednje", sudija je dao znak službenici. Velika punđa se naklonila sudu, a rečenica je nestala iz beležnice.
"U procesu VS. protiv R. broj predmeta jedan kroz šest milijardi šest stotina dva miliona dve stotine dvadest četiri hiljade sto sedamdeset pet, pošto što smo primili zahtev javnog tužioca, održali smo početno saslušanje i odredili visinu kaucije na pet hiljada tri stotine pedeset četiri minuta duboke kome. Na pretprocesnom saslušanju tužioci su uverili sud da se krivični postupak nastavi, i to po Zakonu o životu. Pozvali su se na sledeće odrednice; opšte odredbe članovi jedan, četiri i devet, te odredbe o odrastanju, članovi od devetnaest do dvadeset pet, zatim odredbe o traganju članovi šesnaest i sto osam i odredbe o smislu član četrdeset dva. Održano je sedamdeset devet ročišta na kojima su tužioci izneli dokaze o krivici optuženog. Zastupnici branioca pozvali su se na podzakonski akt o ograničenju slobode izbora i gradili odbranu na temelju pretpostavke o predodređenju. Po saslušanju svedoka, unakrsnog ispitivanja i predstavljanja dokaza, sud je spreman da donese presudu."
Advokat ćušnu matorog, a ovaj se prenuo iz dremeža. Sudija je namestio monokl i odmerio branjenika.
"Dakle, optuženi R. proglašava se krivim za delo koje mu se stavlja na teret, a to je vođenje buntovničkog života kroz koji je iskazao duboko nepoštovanje zakona."
Sudnicom se prolomio smeh. Posetioci su skočili na noge. Pljeskali su i mahali papirima, šalovima, bacali šljokice. Tužioci su čestitali jedan drugom uz lagani naklon. Branioci su vrteli glavom i snebivljivo se smešili starcu. Porota je i dalje bila zaokupljena svojim poslovima. Čavrljali su, igrali šah ili dremali. Jedanaesti porotnik, jedini vidno pogođen presudom, negodovao je, prekrstivši ruke na prsima, dureći se na sudiju.
"Zato sud izriče kazneno porpavnu meru prvog reda. Povratak u prošlost. Kazna će se izvršti odmah. Sledeći!"
Čekić je odjeknuo poput groma. Čuvari su nahrupili na vrata i odveli starca noseći ga kao da je džak paprike. Spustili su ga u podrum i predali dželatu. Sudski izvršitelj nosio je mesarsku pregaču preko bele košulje čiji su rukavi bili umrljani džemom od malina. Kada su uneli gospodina R, službenik je završavao doručak. Obrisao je salvetom šiljate brkove, a potom i male naočari koje je nosio na vrhu nosa. Sed i razbarušen, više je ličio na rasejanog profesora, nego na dželata. Kretnjom ruke dao je znak čuvarima. Starca su podigli i naglavačke ubacili u levkasti otvor mašine za putovanje kroz vreme. Izvršitelj je kvrcnuo prstom u merač. Kazaljka se nervozno prošetala preko svih podeoka i vratila na nulu. Zatim je povukao polugu kojom je podesio brojač. Zadovoljno je coknuo i mahnuo čuvarima da se odmaknu. Mašina je zabrundala. Tiho cvilenje zupčanika nadjačalo je krckanje. Smenio ga je vlažan zvuk šljapkanja kroz blato.
Levi stražar merkao je ostatke doručka. Obliznuo se kao štene pred ukor.
"Šta misliš, Alberte, gde će baciti ovu ptičicu?" upitao je dželata desni stražar. Izvadio je pozlaćenu tabakeru iz unutrašnjeg džepa kaputa i otvorio je.
"Hehe, da li je koji raspoložen da se oko toga opkladi?" reče krvnik. Poslužio se cigaretom i pozvao službenike da mu se pridruže za stolom.
"Hihi, da vidimo... Bilo bi glupo da ga vrate na sam kraj, tik pred smrt..."
"...ali i vrlo zabavno!" začkiljio je Albert. "Sećam se takvog slučaja. Sirota duša, kako se samo zbunio kada su ga ponovo izveli pred sud!"
Desni stražar se iscerio i laktom bocnuo saradnika. Ovaj je, misleći da je uhvaćen u pokušaju da makne komadić tosta sa džemom, stidljivo povukao ruku i sakrio je ispod stola.
"Franci, šta ti kažeš? Gde će završiti starkelja?"
"Zašto ja da kažem? Znaš i sam Vileme, da slabo razmišljam na prazan stomak."
"Evo, kladim se u doručak da nećete pogoditi!" iskezio im se dželat.
"Važi!" povika izgladneli stražar. "Ako se dobro sećam suđenja, dedica je imao tri žene. Staviće ga u dan kada je druga žena odnela sve iz stana i ostavila mu samo kućni ogrtač!"
"Franci, molim te! To i nije neka muka, bar se rešio brbljivice. Seti se samo koliko je novca trošila. Nemaš nimalo smisla za mučenje, kako si uopšte postao stražar?" brecnuo se Vilem. "Kad si već pomenuo ženu, hihi, vidim ga da stoji i drži bebu u naručju, a pored njega je uplakana mlada pedikirka. Na nišanu ih drži njen pobesneli dečko, a starkeljina prva žena upada s ljubavnikom, učiteljem heklanja, misleći da je gospodin još uvek na poslu!"
Vilem je od sreće zapljeskao.
"Ako si toliko siguran, uloži tabakeru!" čikao ga je Albert.
Pozlaćena kutijica sletela je na sto.
"A ti, Franci? Odustaješ?" bockao je dželat.
"Hm... Mogu da ponudim obećanje. Tetka Hajdi će mi poslati džem od zove..." kad je Albert dao znak da prihvata ulog, nastavio je, "Rekao bih da će ga poslati u detinjstvo. Kada je bio dvanaestogodišnjak upao je u bure mastila. Dvadeset devet dana i petnaest sati bio je ljubičast kao beduin!"
Albert je zgrabio tabakeru. Stavio je šaku na uho, podražavajući Hijavatu.
"Rođenje, razume se. Vratiće ga na početak."
"Nema šanse!"
Vilem je zagroktao od sreće i odmahnuo prezrivo. Franci je liznuo usnu i posegnuo za poslasticom. Uto se iz mašine začuo krik novorođenčeta.
Obojica potonuše kao šećer u kafu.
Krvnikov smeh pratio ih je sve do novog suđenja.
PROCES
"Mir! Mir!"
Zvuk čekića rasterao je žamor i saterao ga u ćoškove sudnice. Najpre je posedala vojska posetilaca. Gurali su se na izlizanim klupicama, kojegde se prigušeno smejali i upirali prstom u optuženog. Zatim su seli predstavnici odbrane, značajno klimajući šiljatim advokatskim kukuljicama. Tužioci su iskoristili priliku da poravnaju odore, ali su se i oni vrlo brzo smirili. Porota je imala povlasticu da se ponaša kako joj drago. Zato se niko nije obazirao na to što se osmorica od dvanaest porotnika i dalje kikoću, grokću i krevelje. Deveti i deseti porotnik nastavili su da igraju šah. Jedanaesti se nakašljao, pokušavši da zadrži dostojanstvenost usred gungule. Dvanaesti je blaženo dremao, naslonjen na bližnjega svoga.
Sudija je bio iskusan u ovoj vrsti procesa i odmah je iskoristio primirenje.
"Optuženi, ustanite!"
Klempavi starac tromo se pridigao sa klupe za branjenike. Tanki golubijesivi džemperić zapeo je za iver i povukao ga nadole. Tek kada ga je uklonio, ustao je. Ogromno uvo iz koga je virilo sedo žbunje uperio je ka sudiji. Isprekidanim kretnjama zavukao je ruku u levi džep lanenih pantalona boje ljuštenog badema. Promašivši nekoliko puta nos, konačno je dodao nov sadržaj slinavoj maramici.
"Gospodine R, prekinite da izigravate senilnog čiču, sudski psihijatar je procenio da ste u potpunosti sposobni da pratite proces."
Starkelju je uhvatio napad suvog kašlja. Osmehnuo se i klimnuo.
"Izbrišite iz zapisnika ovo poslednje", sudija je dao znak službenici. Velika punđa se naklonila sudu, a rečenica je nestala iz beležnice.
"U procesu VS. protiv R. broj predmeta jedan kroz šest milijardi šest stotina dva miliona dve stotine dvadest četiri hiljade sto sedamdeset pet, pošto što smo primili zahtev javnog tužioca, održali smo početno saslušanje i odredili visinu kaucije na pet hiljada tri stotine pedeset četiri minuta duboke kome. Na pretprocesnom saslušanju tužioci su uverili sud da se krivični postupak nastavi, i to po Zakonu o životu. Pozvali su se na sledeće odrednice; opšte odredbe članovi jedan, četiri i devet, te odredbe o odrastanju, članovi od devetnaest do dvadeset pet, zatim odredbe o traganju članovi šesnaest i sto osam i odredbe o smislu član četrdeset dva. Održano je sedamdeset devet ročišta na kojima su tužioci izneli dokaze o krivici optuženog. Zastupnici branioca pozvali su se na podzakonski akt o ograničenju slobode izbora i gradili odbranu na temelju pretpostavke o predodređenju. Po saslušanju svedoka, unakrsnog ispitivanja i predstavljanja dokaza, sud je spreman da donese presudu."
Advokat ćušnu matorog, a ovaj se prenuo iz dremeža. Sudija je namestio monokl i odmerio branjenika.
"Dakle, optuženi R. proglašava se krivim za delo koje mu se stavlja na teret, a to je vođenje buntovničkog života kroz koji je iskazao duboko nepoštovanje zakona."
Sudnicom se prolomio smeh. Posetioci su skočili na noge. Pljeskali su i mahali papirima, šalovima, bacali šljokice. Tužioci su čestitali jedan drugom uz lagani naklon. Branioci su vrteli glavom i snebivljivo se smešili starcu. Porota je i dalje bila zaokupljena svojim poslovima. Čavrljali su, igrali šah ili dremali. Jedanaesti porotnik, jedini vidno pogođen presudom, negodovao je, prekrstivši ruke na prsima, dureći se na sudiju.
"Zato sud izriče kazneno porpavnu meru prvog reda. Povratak u prošlost. Kazna će se izvršti odmah. Sledeći!"
Čekić je odjeknuo poput groma. Čuvari su nahrupili na vrata i odveli starca noseći ga kao da je džak paprike. Spustili su ga u podrum i predali dželatu. Sudski izvršitelj nosio je mesarsku pregaču preko bele košulje čiji su rukavi bili umrljani džemom od malina. Kada su uneli gospodina R, službenik je završavao doručak. Obrisao je salvetom šiljate brkove, a potom i male naočari koje je nosio na vrhu nosa. Sed i razbarušen, više je ličio na rasejanog profesora, nego na dželata. Kretnjom ruke dao je znak čuvarima. Starca su podigli i naglavačke ubacili u levkasti otvor mašine za putovanje kroz vreme. Izvršitelj je kvrcnuo prstom u merač. Kazaljka se nervozno prošetala preko svih podeoka i vratila na nulu. Zatim je povukao polugu kojom je podesio brojač. Zadovoljno je coknuo i mahnuo čuvarima da se odmaknu. Mašina je zabrundala. Tiho cvilenje zupčanika nadjačalo je krckanje. Smenio ga je vlažan zvuk šljapkanja kroz blato.
Levi stražar merkao je ostatke doručka. Obliznuo se kao štene pred ukor.
"Šta misliš, Alberte, gde će baciti ovu ptičicu?" upitao je dželata desni stražar. Izvadio je pozlaćenu tabakeru iz unutrašnjeg džepa kaputa i otvorio je.
"Hehe, da li je koji raspoložen da se oko toga opkladi?" reče krvnik. Poslužio se cigaretom i pozvao službenike da mu se pridruže za stolom.
"Hihi, da vidimo... Bilo bi glupo da ga vrate na sam kraj, tik pred smrt..."
"...ali i vrlo zabavno!" začkiljio je Albert. "Sećam se takvog slučaja. Sirota duša, kako se samo zbunio kada su ga ponovo izveli pred sud!"
Desni stražar se iscerio i laktom bocnuo saradnika. Ovaj je, misleći da je uhvaćen u pokušaju da makne komadić tosta sa džemom, stidljivo povukao ruku i sakrio je ispod stola.
"Franci, šta ti kažeš? Gde će završiti starkelja?"
"Zašto ja da kažem? Znaš i sam Vileme, da slabo razmišljam na prazan stomak."
"Evo, kladim se u doručak da nećete pogoditi!" iskezio im se dželat.
"Važi!" povika izgladneli stražar. "Ako se dobro sećam suđenja, dedica je imao tri žene. Staviće ga u dan kada je druga žena odnela sve iz stana i ostavila mu samo kućni ogrtač!"
"Franci, molim te! To i nije neka muka, bar se rešio brbljivice. Seti se samo koliko je novca trošila. Nemaš nimalo smisla za mučenje, kako si uopšte postao stražar?" brecnuo se Vilem. "Kad si već pomenuo ženu, hihi, vidim ga da stoji i drži bebu u naručju, a pored njega je uplakana mlada pedikirka. Na nišanu ih drži njen pobesneli dečko, a starkeljina prva žena upada s ljubavnikom, učiteljem heklanja, misleći da je gospodin još uvek na poslu!"
Vilem je od sreće zapljeskao.
"Ako si toliko siguran, uloži tabakeru!" čikao ga je Albert.
Pozlaćena kutijica sletela je na sto.
"A ti, Franci? Odustaješ?" bockao je dželat.
"Hm... Mogu da ponudim obećanje. Tetka Hajdi će mi poslati džem od zove..." kad je Albert dao znak da prihvata ulog, nastavio je, "Rekao bih da će ga poslati u detinjstvo. Kada je bio dvanaestogodišnjak upao je u bure mastila. Dvadeset devet dana i petnaest sati bio je ljubičast kao beduin!"
Albert je zgrabio tabakeru. Stavio je šaku na uho, podražavajući Hijavatu.
"Rođenje, razume se. Vratiće ga na početak."
"Nema šanse!"
Vilem je zagroktao od sreće i odmahnuo prezrivo. Franci je liznuo usnu i posegnuo za poslasticom. Uto se iz mašine začuo krik novorođenčeta.
Obojica potonuše kao šećer u kafu.
Krvnikov smeh pratio ih je sve do novog suđenja.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset deveti dan
Ispravljena prica
Ranko Trifković
PEGAVICA
Žena mi treba, ne mogu da pišem. Pokušavam da se setim devojke koju bih mogao da zovem, bar na kafu. Kao da nisam dovoljno rumen, pred njima još više pocrvenim. Kada mi se obrate, onda i mucam, baš sam dasa i po. Sećam se jedne devojčice, sa njom nisam imao poteškoća. Imao sam petnaest ili šesnaest godina.
Došla je u posetu sa decom prijateljice mojih roditelja. Klinci su voleli da dolaze kod mene. Imao sam džak iz koga sam vadio lopte, pravu Barbiku, koferčić sa njenom odećom, dvadesetak figurica junaka crtanih filmova, veliki džip za lutke, kockice, vasionski brod, olovne vojnike, automobilčiće, klikere, paketić šarenih bombonica, majmunče na navijanje, plastične životinjice, aviončiće, vijaču i pravi australijski bumerang.
Neznanka je prošla pažljivo do stolice, pazeći da ne nagazi igračku. Srećom, ništa nije progovorila, te nisam počeo da mucam. Sedeo sam ispod police sa knjigama i posmatrao je. Nisam mogao da se odlučim da li je ružna ili lepa. Bila je sva pegava. Mrljice su joj prekrivale obraze i spuštale se sve do brade. Držala se uspravno i razgledala ljubopitivo kao da je u muzeju. Bila je vitka. Imala je zelene oči. Riđa. Uši su mi gorele, a obrazi buktali. Rekla je da su joj pričali o meni. Osećao sam se ponosno. Počeo sam da brbljam. Bio sam začuđen svojom odvažnošću. Pričao sam joj o crtežima. Gledala me je netremice i povremeno bi klimnula. Pokazivao sam joj sveske. Sve ju je zanimalo. Moja stidljivost se topila. Seo sam za klavir. Svirao sam joj etidu koju sam savladao prethodne nedelje. Primetio sam da joj crvena kosa postane još vatrenija kad se zakikoće. Opisivao sam joj omiljenu profesorku i priznao da sam plakao na prošlom času. Razumela me je i saosećajno se smešila. Hvalisao sam se, objašnjavao joj pojedinosti recepta za pirinač sa sirom i vatreno obrazlagao odluku da prestanem da jedem meso. Prasnula je u smeh i odmah me razuverila da nije mislila ništa loše. Mogao sam još da pričam, ali pitao sam je da mi kaže nešto o sebi. Odgovarala mi je kroz osmeh, kratko i nejasno. Nisam želeo da da tražim dodatno objašnjenje. Koga je bilo briga kad je bila tu i slušala me pametno, i bila tako božanstverno i ružna i lepa.
Misim da se zove Stanislava.
Poželeo sam da je pronađem. To je žena za mene! Osoba sa kojom sam razgovarao bez stida, pred kojom sam mogao da budem ja. Priznao sam joj i da sam svojeručno šio haljinice za Barbiku, a ona je mislila da je to slatko. Jedva sam dočekao da prođe cik zore i pozvao sam majku.
– Kako se zove visoka devojka koja je bila jednom kod nas zajedno sa Mirkovićima?
– Ne znam na koga misliš.
– Stanislava? Zar ne, zvala se Stanislava?
– Ne, Staša je dečak. Mali Mirković se zove Stanislav.
– A sestra?
– Milica, sestra je Milica.
– Onda druga sestra?
– Nemaju drugu sestru.
– Rođaka? Riđa, visoka, sa mrljicama oko usta, onako čkiljava?
– Ne, pogrešio si.
– Sećam se dobro, svirao sam joj klavir.
– Da, svirao si, ali nije tamo bila Stanislava.
Duboko sam uzdahnuo. Eh, moja majka nije pouzdan svedok. Seća se samo stvari koje joj odgovaraju. Morao sam da pozovem Mirkoviće.
– Halo? Milice? Tebe tražim. Kako se zove ona vaša sestra...Stanislava?
– Koja sestra?
– Kad ste ti i Staša bili mali, došli ste nam u posetu, svirao sam vam klavir.
– Sećam se, tada si mi poklonio Barbiku.
– Sa vama je došla i jedna starija devojka, imala je izlizane farmerke marke Armani i sivi džemper marke Lakost preko bele košulje.
– Uh, sigurno bih se setila da imamo takvu sestru!
Nisam odustao. Stanislava je rekla da me poznaje. O meni je mogla da joj ispriča jedino Jelena. Mirkovići su se družili sa Žikićima, koji su imali ćerku Stanislavinih godina. Veza je krčala, ništa čudno s obzirom na to da sam pozvao broj u Kanadi.
– Halo? Jelena? Ja sam...
– Je l' znaš ti koliko je sati?
– Izvini, moram da te pitam za Stanislavu.
– Molim?
– Pomozi mi, moram da pronađem Stašinu sestru, družila si se s njom, zar ne?
– Milicu? Misliš na malu Milicu?
– Ne, ne... Onu drugu, visoku, drčnu, sa zelenim očima i plamenom kosom.
– Poludeo si...
Tu se veza prekinula, a i trag. Nisam imao više koga da zovem. Nestala je čitava jedna pegava žena!
Zaustavio sam se. Kakav sjajan predložak za priču! Skicirao sam sledeći sinopsis. Mladi pisac mučen teškim detinjstvom seća se susreta sa devojkom. Počinje da je traži. Svi ga ubeđuju da ona ne postoji, a jedini dokaz je živa uspomena koju zapisuje. Istražuje i pronalazi slične slučajeve. Zaključuje da mnogi imaju posetioce iz sećanja, ali ih samo retki upamte. Počinje da se pita da li je u pitanju bila poseta iz budućnosti? Šta ako je devojčica koju je sreo zapravo ćerka koja se vratila u prošlost da ga upozna. Taj susret će pokrenuti mladića i usmeriti ga ka književnosti. Početni uspeh daje mu samopouzdanje i niz događaja dovodi ga do upoznavanja njene majke. Pisac umire mlad i ostavlja iza sebe knjige i zapisano sećanje koje će ćerki služiti kao Arijadnina nit za odlazak u prošlost.
Ustao sam u zoru i počeo da radim na novoj priči o Stanislavi. U predahu oprao sam nagomilane sudove. Opisao sam naš susret zamišljajući ga iz njenog ugla. Odvojio sam se od ekrana tek uveče. Preneo sam opran veš iz mašine na sušilicu i obrisao prašinu sa nameštaja u stanu. Na spavanje sam otišao pre ponoći. Nisam sanjao.
Prestao sam da se hranim nezdravo i naučio da kuvam. Svakodnevno sam pisao o njoj. Napustila je krletku sećanja i postala junak svih mojih priča. Iz rukopisa u rukopis ukazivala mi se sve jasnije. Upoznao sam stoičku pomirljivost kojom je prihvatala prepreke. Saznao sam čega se plaši i zašto ne voli da telefonira. Otkrila mi je šta je to smeh ispod vešala. Naučio sam da prepoznam kada govori ozbiljno, a kada mi podmeće šalu.
Kao opčinjen sedeo sam i satima pisao. Prisećao sam se najsitnijih pojedinosti; dok se klatila na stolici izvijala je desno stopalo kao da je boli noga, nosila je mrke cipele marke Kikers, imala je pramenove boje cimeta.
Prsti su mi leteli preko crnih dirki. Zraci zalazećeg sunca kupali su sobu bojama tropskog voća. Na trenutak mi se učinilo da osećam dodir povetarca na ruci. Zaustavljao sam se poput pijaniste koji iz vivo usporava ka andante i prelazi u lento. Vazduhom kao da je prostrujao miris bademovog ulja. Spustio sam ruke u krilo i zatvorio oči. Latice su mi milovale obraze, spuštale se niz vrat i leđa. Čuo sam njen glas.
Poput satenskog pokrivača veče se spustilo u sobu. Imali smo vremena do jutra.
Ranko Trifković
PEGAVICA
Žena mi treba, ne mogu da pišem. Pokušavam da se setim devojke koju bih mogao da zovem, bar na kafu. Kao da nisam dovoljno rumen, pred njima još više pocrvenim. Kada mi se obrate, onda i mucam, baš sam dasa i po. Sećam se jedne devojčice, sa njom nisam imao poteškoća. Imao sam petnaest ili šesnaest godina.
Došla je u posetu sa decom prijateljice mojih roditelja. Klinci su voleli da dolaze kod mene. Imao sam džak iz koga sam vadio lopte, pravu Barbiku, koferčić sa njenom odećom, dvadesetak figurica junaka crtanih filmova, veliki džip za lutke, kockice, vasionski brod, olovne vojnike, automobilčiće, klikere, paketić šarenih bombonica, majmunče na navijanje, plastične životinjice, aviončiće, vijaču i pravi australijski bumerang.
Neznanka je prošla pažljivo do stolice, pazeći da ne nagazi igračku. Srećom, ništa nije progovorila, te nisam počeo da mucam. Sedeo sam ispod police sa knjigama i posmatrao je. Nisam mogao da se odlučim da li je ružna ili lepa. Bila je sva pegava. Mrljice su joj prekrivale obraze i spuštale se sve do brade. Držala se uspravno i razgledala ljubopitivo kao da je u muzeju. Bila je vitka. Imala je zelene oči. Riđa. Uši su mi gorele, a obrazi buktali. Rekla je da su joj pričali o meni. Osećao sam se ponosno. Počeo sam da brbljam. Bio sam začuđen svojom odvažnošću. Pričao sam joj o crtežima. Gledala me je netremice i povremeno bi klimnula. Pokazivao sam joj sveske. Sve ju je zanimalo. Moja stidljivost se topila. Seo sam za klavir. Svirao sam joj etidu koju sam savladao prethodne nedelje. Primetio sam da joj crvena kosa postane još vatrenija kad se zakikoće. Opisivao sam joj omiljenu profesorku i priznao da sam plakao na prošlom času. Razumela me je i saosećajno se smešila. Hvalisao sam se, objašnjavao joj pojedinosti recepta za pirinač sa sirom i vatreno obrazlagao odluku da prestanem da jedem meso. Prasnula je u smeh i odmah me razuverila da nije mislila ništa loše. Mogao sam još da pričam, ali pitao sam je da mi kaže nešto o sebi. Odgovarala mi je kroz osmeh, kratko i nejasno. Nisam želeo da da tražim dodatno objašnjenje. Koga je bilo briga kad je bila tu i slušala me pametno, i bila tako božanstverno i ružna i lepa.
Misim da se zove Stanislava.
Poželeo sam da je pronađem. To je žena za mene! Osoba sa kojom sam razgovarao bez stida, pred kojom sam mogao da budem ja. Priznao sam joj i da sam svojeručno šio haljinice za Barbiku, a ona je mislila da je to slatko. Jedva sam dočekao da prođe cik zore i pozvao sam majku.
– Kako se zove visoka devojka koja je bila jednom kod nas zajedno sa Mirkovićima?
– Ne znam na koga misliš.
– Stanislava? Zar ne, zvala se Stanislava?
– Ne, Staša je dečak. Mali Mirković se zove Stanislav.
– A sestra?
– Milica, sestra je Milica.
– Onda druga sestra?
– Nemaju drugu sestru.
– Rođaka? Riđa, visoka, sa mrljicama oko usta, onako čkiljava?
– Ne, pogrešio si.
– Sećam se dobro, svirao sam joj klavir.
– Da, svirao si, ali nije tamo bila Stanislava.
Duboko sam uzdahnuo. Eh, moja majka nije pouzdan svedok. Seća se samo stvari koje joj odgovaraju. Morao sam da pozovem Mirkoviće.
– Halo? Milice? Tebe tražim. Kako se zove ona vaša sestra...Stanislava?
– Koja sestra?
– Kad ste ti i Staša bili mali, došli ste nam u posetu, svirao sam vam klavir.
– Sećam se, tada si mi poklonio Barbiku.
– Sa vama je došla i jedna starija devojka, imala je izlizane farmerke marke Armani i sivi džemper marke Lakost preko bele košulje.
– Uh, sigurno bih se setila da imamo takvu sestru!
Nisam odustao. Stanislava je rekla da me poznaje. O meni je mogla da joj ispriča jedino Jelena. Mirkovići su se družili sa Žikićima, koji su imali ćerku Stanislavinih godina. Veza je krčala, ništa čudno s obzirom na to da sam pozvao broj u Kanadi.
– Halo? Jelena? Ja sam...
– Je l' znaš ti koliko je sati?
– Izvini, moram da te pitam za Stanislavu.
– Molim?
– Pomozi mi, moram da pronađem Stašinu sestru, družila si se s njom, zar ne?
– Milicu? Misliš na malu Milicu?
– Ne, ne... Onu drugu, visoku, drčnu, sa zelenim očima i plamenom kosom.
– Poludeo si...
Tu se veza prekinula, a i trag. Nisam imao više koga da zovem. Nestala je čitava jedna pegava žena!
Zaustavio sam se. Kakav sjajan predložak za priču! Skicirao sam sledeći sinopsis. Mladi pisac mučen teškim detinjstvom seća se susreta sa devojkom. Počinje da je traži. Svi ga ubeđuju da ona ne postoji, a jedini dokaz je živa uspomena koju zapisuje. Istražuje i pronalazi slične slučajeve. Zaključuje da mnogi imaju posetioce iz sećanja, ali ih samo retki upamte. Počinje da se pita da li je u pitanju bila poseta iz budućnosti? Šta ako je devojčica koju je sreo zapravo ćerka koja se vratila u prošlost da ga upozna. Taj susret će pokrenuti mladića i usmeriti ga ka književnosti. Početni uspeh daje mu samopouzdanje i niz događaja dovodi ga do upoznavanja njene majke. Pisac umire mlad i ostavlja iza sebe knjige i zapisano sećanje koje će ćerki služiti kao Arijadnina nit za odlazak u prošlost.
Ustao sam u zoru i počeo da radim na novoj priči o Stanislavi. U predahu oprao sam nagomilane sudove. Opisao sam naš susret zamišljajući ga iz njenog ugla. Odvojio sam se od ekrana tek uveče. Preneo sam opran veš iz mašine na sušilicu i obrisao prašinu sa nameštaja u stanu. Na spavanje sam otišao pre ponoći. Nisam sanjao.
Prestao sam da se hranim nezdravo i naučio da kuvam. Svakodnevno sam pisao o njoj. Napustila je krletku sećanja i postala junak svih mojih priča. Iz rukopisa u rukopis ukazivala mi se sve jasnije. Upoznao sam stoičku pomirljivost kojom je prihvatala prepreke. Saznao sam čega se plaši i zašto ne voli da telefonira. Otkrila mi je šta je to smeh ispod vešala. Naučio sam da prepoznam kada govori ozbiljno, a kada mi podmeće šalu.
Kao opčinjen sedeo sam i satima pisao. Prisećao sam se najsitnijih pojedinosti; dok se klatila na stolici izvijala je desno stopalo kao da je boli noga, nosila je mrke cipele marke Kikers, imala je pramenove boje cimeta.
Prsti su mi leteli preko crnih dirki. Zraci zalazećeg sunca kupali su sobu bojama tropskog voća. Na trenutak mi se učinilo da osećam dodir povetarca na ruci. Zaustavljao sam se poput pijaniste koji iz vivo usporava ka andante i prelazi u lento. Vazduhom kao da je prostrujao miris bademovog ulja. Spustio sam ruke u krilo i zatvorio oči. Latice su mi milovale obraze, spuštale se niz vrat i leđa. Čuo sam njen glas.
Poput satenskog pokrivača veče se spustilo u sobu. Imali smo vremena do jutra.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i osmi dan
Ranko Trifković
PROCES
"Mir! Mir!"
Zvuk čekića rasterao je žamor i saterao ga u ćoškove sudnice. Najpre je posedala vojska posetilaca. Gurali su se na izlizanim klupicama, kojegde se prigušeno smejali i upirali prstom u optuženog. Zatim su seli predstavnici odbrane, značajno klimajući šiljastim advokatskim kukuljicama. Tužioci su iskoristili priliku da poravnaju svoje odore, ali su se i oni vrlo brzo smirili. Porota je imala povlasticu da se ponaša kako joj drago. Zato se niko nije obazirao na to što se osmorica od dvanaest porotnika i dalje kikoću, grokću i krevelje. Deveti i deseti porotnik nastavili su da igraju šah. Jedanaesti se nakašljao, pokušavši da zadrži dostojanstvenost usred gungule. Dvanaesti je blaženo dremao, naslonjen na bližnjega svoga.
Sudija je bio iskusan u ovoj vrsti procesa i odmah je iskoristio primirenje.
"Optuženi, ustanite!"
Klempavi starac tromo se pridigao sa branjeničke klupe. Tanki golubijesivi džemperić zapeo je za iver i povukao ga nadole. Tek kada ga je uklonio, ustao je. Ogromno uvo iz koga je virilo sedo žbunje uperio je ka sudiji. Isprekidanim kretnjama zavukao je ruku u levi džep lanenih pantalona boje ljuštenog badema. Promašivši nekoliko puta nos, konačno je dodao nov sadržaj slinavoj maramici.
"Gospodine R. prekinite da izigravate senilnog čiču, sudski psihijatar je procenio da ste u potpunosti sposobni da pratite proces."
Starkelju je uhvatio napad suvog kašlja. Osmehnuo se i klimnuo.
"Izbrišite iz zapisnika ovo poslednje", sudija je dao znak službenici. Velika punđa se naklonila sudu, a rečenica je nestala iz beležnice.
"U procesu VS. protiv R. broj predmeta jedan kroz šest milijardi šestotina dva miliona dvestotine dvadest i četiri hiljade sto sedamdeset i pet, nakon što smo primili zahtev javnog tužioca održali smo početno saslušanje i odredili visinu kaucije na pet hiljada tri stotine pedeset i četiri minuta duboke kome. Na predprocesnom saslušanju tužioci su uverili sud da se krivični postupak nastavi, i to po Zakonu o životu. Pozvali su se na sledeće odrednice; opšte odredbe članovi jedan, četiri i devet, te odredbe o odrastanju, članovi od devetnaest do dvadeset i pet, zatim odredbe o traganju članovi šesnaest i sto osam i odredbe o smislu član četrdeset i dva. Održano je sedamdeset i devet ročišta na kojima su tužioci izneli dokaze o krivici optuženog. Zastupnici branioca pozvali su se na podzakonski akt o ograničenju slobode izbora i gradili odbranu na temelju pretpostavke o predodređenju. Nakon saslušanja svedoka, unakrsnog ispitivanja i predstavljanja dokaza, sud je spreman da donese presudu."
Advokat ćušnu matorog, a ovaj se prenuo iz dremeža. Sudija je namestio monokl i odmerio branjenika.
"Dakle, optuženi R. proglašava se krivim za delo koje mu se stavlja na teret, a to je vođenje buntovničkog života kroz koji je iskazao duboko nepoštovanje zakona."
Sudnicom se prolomio smeh. Posetioci su skočili na noge. Pljeskali su i mahali papirima, šalovima, bacali šljokice. Tužioci su čestitali jedan drugom uz lagani naklon. Branioci su vrteli glavom i snebivljivo se smešili starcu. Porota je i dalje bila zaokupljena svojim poslovima. Čavrljali su, igrali šah ili dremali. Jedanaesti porotnik, jedini vidno pogođen presudom, negodovao je prekrstivši ruke na prsima, dureći se na sudiju.
"Zato sud izriče kazneno porpavnu meru prvog reda. Povratak u prošlost. Kazna će se izvršti odmah. Sledeći!"
Čekić je odjeknuo poput groma. Čuvari su nahrupili na vrata i odveli starca noseći ga kao da je džak paprike. Spustili su ga u podrum i predali dželatu. Sudski izvršitelj nosio je mesarsku pregaču preko bele košulje čiji su rukavi bili umrljani džemom od malina. Kada su uneli gospodina R. službenik je završavao doručak. Obrisao je špicaste brkove salvetom, a potom i male naočari koje je nosio na vrhu nosa. Sed i razbarušen, više je ličio na rasejanog profesora, nego na dželata. Kretnjom ruke dao je znak čuvarima. Starca su podigli i naglavačke ubacili u levkasti otvor mašine za putovanje kroz vreme. Izvršitelj je kvrcnuo prstom u merač. Kazaljka se nervozno prošetala preko svih podeoka i vratila na nulu. Zatim je povukao polugu kojom je podesio brojač. Zadovoljno je coknuo i mahnuo čuvarima da se odmaknu. Mašina je zabrundala. Tiho cvilenje zupčanika nadjačalo je krckanje. Smenio ga je vlažan zvuk šljapkanja kroz blato.
* * *
Sada si sam u tmini. Prisećaš se da si se srušio u bašti. Zastao si da ubereš krušku. Već sledećeg trena služavka je izbezumljeno dozivala pomoć. Snažni momci iz hitne službe nosili su tvoje telo preko travnjaka. Ples doktorke Kibler-Ros otvorio si nevericom. Nemoguće, osećam se sasvim dobro. Na putu do bolnice pokušao si da se cenjkaš. Samo još malo, nisam napisao testament, posvađaće se deca. Dajte mi još dan, da odredim ko će da preuzme kompaniju! Bes te je ščepao kad si prvi put stupio u sudnicu. Tražio si da se taj cirkus smesta prekine. Ovo uopšte i nije neki postupak, jer će to biti samo onda ako ga i ja kao takvog priznam. Naglašavam da sudski postupak priznajem, u izvesnom smislu iz sažaljenja. Porotnici su oduševljeno klicali. Sudija je sevao pogledom kroz monokl. Nastupila je potištenost koju tako dobro predstavlja ovaj mrak. Gotov sam, zašto prigovarati. Nema svrhe boriti se. Pokušavaš da naslutiš u koji trenutak prošlosti će te vratiti. Besmisleno bi bilo da te postave blizu časa smrti. Dovoljno su te mrcvarili na suđenju, a ako bi se probudio u bolnici, prekasno je da se život iz temelja promeni. Koliko je bilo ključnih trenutaka u tvom životu? To su one prilike u kojima se život istanji. Boje su svetlije, čini ti se da možeš da nazreš Flamarionovu drugu stranu. Trenutak kasnije, nešto se promenilo. Glava ti oteža i stvarnost te pokupi kao brzi voz samoubicu. Tako si se osećao kod oca. Još ti je u nosu miris čistoće koja ubija bakterije. Tek što je otvorio oči posle infarkta. Bio je starac kao ti sada. Očekivao je da se pomirite pre nego što umre. Dao si mu samo zlurad osmeh. No, to je trajalo svega nekoliko sekundi i svakako da nije moglo da promeni odnos koji je zabiberen mnogo ranije. Ne, otputovaćeš u onaj dan kada si je ostavio. Ušla je u salon, držao si viski s ledom, hladan kao i tvoje srce. Odbacio si je posle toliko godina. Tada si i osetio cepanje života, rastakanje u dve velike linije mogućnosti. Pa opet, zar bi se cela mašinerija suda pokretala zbog tričarije kao što je ljubav? Ta, prirodno je da se odrasli ljudi rastanu i krenu svak' svojim putem. Baciće te negde pred kraj cveta mladosti, u vreme raskršća. Šta bi bilo da nisi slagao oca i napustio fakultet? Možda biste se u tom slučaju i pomirili? Ipak bi se zagrlila dva advokata, a ne odmetnik i pater familijas. No, sedeći u ovom mraku, čini ti se da to i nije bio presudan trenutak. Nisi ostao propalica, već si postao ugledan i imućan čovek. Da bi ti suštinski uticali na život, morali bi da te pomaknu u tačku u kojoj je nevolja nastala. Negde si čitao da se odnos između deteta i oca razvija oko pete godine. To je vreme kada roditelji poseju sve muke koje te kroz život prate. Ne možeš da se setiš presudnog dana tako rano u detinjstvu. Ne, ne sud je luckast ali nije brljiv. Vratiće te u određeni trenutak, u čas kada si nastao.
Vreme je! Zidovi se sužavaju, mrak postaje vreo. Pritisnut kao šunka osećaš da se celo tvoje biće sabija. Zagušljivo je. Propadaš u žitku kašu. Kiselina te pecka kroz opnu u kojoj si zatočen. Bio si gnevan, tražio si pravdu, sada ti je jasno da si proveo ceo život u čeljustima gordosti. Muka je nepodnošljiva, ali te upotpunjava kao što kaolin mora da izgori u peći. Obećavaš da ćeš bolje odigrati i da povratak neće biti uzaludan. Doktorka Kibler-Ross kaže da je poslednji korak uvek prihvatanje. Preuzimaš na sebe krivicu i urlajući od bola čist izlaziš u novi početak.
* * *
Doktor lupka bebicu po leđima, a sestra joj preseca pupčanu vrpcu. Gospodin advokat snima porođaj kamerom izbezumljen od radosti pred činom rođenja. Odlučio je da dečkiću daju ime R.
PROCES
"Mir! Mir!"
Zvuk čekića rasterao je žamor i saterao ga u ćoškove sudnice. Najpre je posedala vojska posetilaca. Gurali su se na izlizanim klupicama, kojegde se prigušeno smejali i upirali prstom u optuženog. Zatim su seli predstavnici odbrane, značajno klimajući šiljastim advokatskim kukuljicama. Tužioci su iskoristili priliku da poravnaju svoje odore, ali su se i oni vrlo brzo smirili. Porota je imala povlasticu da se ponaša kako joj drago. Zato se niko nije obazirao na to što se osmorica od dvanaest porotnika i dalje kikoću, grokću i krevelje. Deveti i deseti porotnik nastavili su da igraju šah. Jedanaesti se nakašljao, pokušavši da zadrži dostojanstvenost usred gungule. Dvanaesti je blaženo dremao, naslonjen na bližnjega svoga.
Sudija je bio iskusan u ovoj vrsti procesa i odmah je iskoristio primirenje.
"Optuženi, ustanite!"
Klempavi starac tromo se pridigao sa branjeničke klupe. Tanki golubijesivi džemperić zapeo je za iver i povukao ga nadole. Tek kada ga je uklonio, ustao je. Ogromno uvo iz koga je virilo sedo žbunje uperio je ka sudiji. Isprekidanim kretnjama zavukao je ruku u levi džep lanenih pantalona boje ljuštenog badema. Promašivši nekoliko puta nos, konačno je dodao nov sadržaj slinavoj maramici.
"Gospodine R. prekinite da izigravate senilnog čiču, sudski psihijatar je procenio da ste u potpunosti sposobni da pratite proces."
Starkelju je uhvatio napad suvog kašlja. Osmehnuo se i klimnuo.
"Izbrišite iz zapisnika ovo poslednje", sudija je dao znak službenici. Velika punđa se naklonila sudu, a rečenica je nestala iz beležnice.
"U procesu VS. protiv R. broj predmeta jedan kroz šest milijardi šestotina dva miliona dvestotine dvadest i četiri hiljade sto sedamdeset i pet, nakon što smo primili zahtev javnog tužioca održali smo početno saslušanje i odredili visinu kaucije na pet hiljada tri stotine pedeset i četiri minuta duboke kome. Na predprocesnom saslušanju tužioci su uverili sud da se krivični postupak nastavi, i to po Zakonu o životu. Pozvali su se na sledeće odrednice; opšte odredbe članovi jedan, četiri i devet, te odredbe o odrastanju, članovi od devetnaest do dvadeset i pet, zatim odredbe o traganju članovi šesnaest i sto osam i odredbe o smislu član četrdeset i dva. Održano je sedamdeset i devet ročišta na kojima su tužioci izneli dokaze o krivici optuženog. Zastupnici branioca pozvali su se na podzakonski akt o ograničenju slobode izbora i gradili odbranu na temelju pretpostavke o predodređenju. Nakon saslušanja svedoka, unakrsnog ispitivanja i predstavljanja dokaza, sud je spreman da donese presudu."
Advokat ćušnu matorog, a ovaj se prenuo iz dremeža. Sudija je namestio monokl i odmerio branjenika.
"Dakle, optuženi R. proglašava se krivim za delo koje mu se stavlja na teret, a to je vođenje buntovničkog života kroz koji je iskazao duboko nepoštovanje zakona."
Sudnicom se prolomio smeh. Posetioci su skočili na noge. Pljeskali su i mahali papirima, šalovima, bacali šljokice. Tužioci su čestitali jedan drugom uz lagani naklon. Branioci su vrteli glavom i snebivljivo se smešili starcu. Porota je i dalje bila zaokupljena svojim poslovima. Čavrljali su, igrali šah ili dremali. Jedanaesti porotnik, jedini vidno pogođen presudom, negodovao je prekrstivši ruke na prsima, dureći se na sudiju.
"Zato sud izriče kazneno porpavnu meru prvog reda. Povratak u prošlost. Kazna će se izvršti odmah. Sledeći!"
Čekić je odjeknuo poput groma. Čuvari su nahrupili na vrata i odveli starca noseći ga kao da je džak paprike. Spustili su ga u podrum i predali dželatu. Sudski izvršitelj nosio je mesarsku pregaču preko bele košulje čiji su rukavi bili umrljani džemom od malina. Kada su uneli gospodina R. službenik je završavao doručak. Obrisao je špicaste brkove salvetom, a potom i male naočari koje je nosio na vrhu nosa. Sed i razbarušen, više je ličio na rasejanog profesora, nego na dželata. Kretnjom ruke dao je znak čuvarima. Starca su podigli i naglavačke ubacili u levkasti otvor mašine za putovanje kroz vreme. Izvršitelj je kvrcnuo prstom u merač. Kazaljka se nervozno prošetala preko svih podeoka i vratila na nulu. Zatim je povukao polugu kojom je podesio brojač. Zadovoljno je coknuo i mahnuo čuvarima da se odmaknu. Mašina je zabrundala. Tiho cvilenje zupčanika nadjačalo je krckanje. Smenio ga je vlažan zvuk šljapkanja kroz blato.
* * *
Sada si sam u tmini. Prisećaš se da si se srušio u bašti. Zastao si da ubereš krušku. Već sledećeg trena služavka je izbezumljeno dozivala pomoć. Snažni momci iz hitne službe nosili su tvoje telo preko travnjaka. Ples doktorke Kibler-Ros otvorio si nevericom. Nemoguće, osećam se sasvim dobro. Na putu do bolnice pokušao si da se cenjkaš. Samo još malo, nisam napisao testament, posvađaće se deca. Dajte mi još dan, da odredim ko će da preuzme kompaniju! Bes te je ščepao kad si prvi put stupio u sudnicu. Tražio si da se taj cirkus smesta prekine. Ovo uopšte i nije neki postupak, jer će to biti samo onda ako ga i ja kao takvog priznam. Naglašavam da sudski postupak priznajem, u izvesnom smislu iz sažaljenja. Porotnici su oduševljeno klicali. Sudija je sevao pogledom kroz monokl. Nastupila je potištenost koju tako dobro predstavlja ovaj mrak. Gotov sam, zašto prigovarati. Nema svrhe boriti se. Pokušavaš da naslutiš u koji trenutak prošlosti će te vratiti. Besmisleno bi bilo da te postave blizu časa smrti. Dovoljno su te mrcvarili na suđenju, a ako bi se probudio u bolnici, prekasno je da se život iz temelja promeni. Koliko je bilo ključnih trenutaka u tvom životu? To su one prilike u kojima se život istanji. Boje su svetlije, čini ti se da možeš da nazreš Flamarionovu drugu stranu. Trenutak kasnije, nešto se promenilo. Glava ti oteža i stvarnost te pokupi kao brzi voz samoubicu. Tako si se osećao kod oca. Još ti je u nosu miris čistoće koja ubija bakterije. Tek što je otvorio oči posle infarkta. Bio je starac kao ti sada. Očekivao je da se pomirite pre nego što umre. Dao si mu samo zlurad osmeh. No, to je trajalo svega nekoliko sekundi i svakako da nije moglo da promeni odnos koji je zabiberen mnogo ranije. Ne, otputovaćeš u onaj dan kada si je ostavio. Ušla je u salon, držao si viski s ledom, hladan kao i tvoje srce. Odbacio si je posle toliko godina. Tada si i osetio cepanje života, rastakanje u dve velike linije mogućnosti. Pa opet, zar bi se cela mašinerija suda pokretala zbog tričarije kao što je ljubav? Ta, prirodno je da se odrasli ljudi rastanu i krenu svak' svojim putem. Baciće te negde pred kraj cveta mladosti, u vreme raskršća. Šta bi bilo da nisi slagao oca i napustio fakultet? Možda biste se u tom slučaju i pomirili? Ipak bi se zagrlila dva advokata, a ne odmetnik i pater familijas. No, sedeći u ovom mraku, čini ti se da to i nije bio presudan trenutak. Nisi ostao propalica, već si postao ugledan i imućan čovek. Da bi ti suštinski uticali na život, morali bi da te pomaknu u tačku u kojoj je nevolja nastala. Negde si čitao da se odnos između deteta i oca razvija oko pete godine. To je vreme kada roditelji poseju sve muke koje te kroz život prate. Ne možeš da se setiš presudnog dana tako rano u detinjstvu. Ne, ne sud je luckast ali nije brljiv. Vratiće te u određeni trenutak, u čas kada si nastao.
Vreme je! Zidovi se sužavaju, mrak postaje vreo. Pritisnut kao šunka osećaš da se celo tvoje biće sabija. Zagušljivo je. Propadaš u žitku kašu. Kiselina te pecka kroz opnu u kojoj si zatočen. Bio si gnevan, tražio si pravdu, sada ti je jasno da si proveo ceo život u čeljustima gordosti. Muka je nepodnošljiva, ali te upotpunjava kao što kaolin mora da izgori u peći. Obećavaš da ćeš bolje odigrati i da povratak neće biti uzaludan. Doktorka Kibler-Ross kaže da je poslednji korak uvek prihvatanje. Preuzimaš na sebe krivicu i urlajući od bola čist izlaziš u novi početak.
* * *
Doktor lupka bebicu po leđima, a sestra joj preseca pupčanu vrpcu. Gospodin advokat snima porođaj kamerom izbezumljen od radosti pred činom rođenja. Odlučio je da dečkiću daju ime R.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i sedmi dan
Ranko Trifković
PEGAVICA
Progutao sam nešto. Zastalo mi je negde između grla i duše. Ne sećam se tačno kada se to dogodilo. Veliki deo života nestao je u komešanju slika i osećanja. Brkam godine. Ugrušak muke nije nastao odjednom, već se nataložio. Čini mi se da se okamenjujem. Počelo je sa udrvenjivanjem, usledio je čelični deo, a danas mi se misli i srce pretvaraju u stenu.
Praznina stana me istisne na ulicu. Uhvati me panika, ne mogu da udahnem. Otrčim do prodavnice i kupim sok i komadić sira. Dajem novac, uzmem kesu i smirim se. Strepim da ću odlutati i naći se u nepoznatom kraju. Zato svraćam do pekare i naručujem burek. Trpam u želudac masnoću i mleveno meso i zalivam hladnim jogurtom. Brzo kući!
Kad padne noć sve se lakše podnosi. Iz spavaće sobe bije hladnoća. Snove mi pohode đavoli. Dočekaću jutro i tako ih prevariti. Provodim veče ispred ekrana, pokušavajući da pišem. Nemoćan, kao zaustavljen kletvom, osluškujem zov koji nikako da se oglasi. Želim da sastavim priču koja će mi povratiti otkucaje srca.
Žena mi treba, poludeću od samoće. Pokušavam da se setim devojke koju bih mogao da zovem, bar na kafu. Kao da nisam dovoljno rumen, pred njima još više pocrvenim. Kada mi se obrate onda i mucam, baš sam dasa i po. Sećam se jedne devojčice, sa njom nisam imao poteškoća. Imao sam petnaest ili šesnaest godina.
Došla je u posetu sa decom prijateljice mojih roditelja. Klinci su voleli da dolaze kod mene. Imao sam džak iz koga sam vadio lopte, pravu Barbiku, koferčić sa njenom odećom, dvadesetak figurica junaka crtanih filmova, veliki džip za lutke, kockice, vasionski brod, olovne vojnike, automobilčiće, klikere, paketić šarenih bombonica, majmunče na navijanje, plastične životinjice, aviončiće, vijaču i pravi australijski bumerang.
Neznanka je prošla pažljivo do stolice, pazeći da ne nagazi igračku. Srećom, ništa nije progovorila, te nisam počeo da mucam. Sedeo sam ispod police sa knjigama i posmatrao je. Nisam mogao da se odlučim da li je ružna ili lepa. Bila je sva pegava. Mrljice su prekrivale njene obraze i spuštale se sve do brade. Držala se uspravno i razgledala ljubopitivo kao da je u muzeju. Bila je vitka. Imala je zelene oči. Riđa. Uši su mi gorele, a obrazi buktali. Rekla je da su joj pričali o meni. Osećao sam se ponosno. Počeo sam da brbljam. Bio sam začuđen svojom odvažnošću. Pričao sam joj o crtežima. Gledala me je netremice i povremeno bi klimnula. Pokazivao sam joj sveske. Sve ju je zanimalo. Moja stidljivost se topila. Seo sam za klavir. Svirao sam joj etidu koju sam savladao prethodne nedelje. Primetio sam da joj crvena kosa postane još vatrenija kad se zakikoće. Opisivao sam joj omiljenu profesorku i priznao da sam plakao na prošlom času. Razumela me je i saosećajno se smešila. Hvalisao sam se, objašnjavao joj pojedinosti recepta za pirinač sa sirom i vatreno obrazlagao odluku da prestanem da jedem meso. Prasnula je u smeh i odmah me razuverila da nije mislila ništa loše. Mogao sam još da pričam, ali pitao sam je da mi kaže nešto o sebi. Odgovarala mi je kroz osmeh, kratko i nejasno. Nisam želeo da da tražim dodatno objašnjenje. Koga je bilo briga kad je bila tu i slušala me pametno, i bila tako božanstverno i ružna i lepa.
Misim da se zove Stanislava.
Poželeo sam da je pronađem. To je žena za mene! Osoba sa kojom sam razgovarao bez stida, pred kojom sam mogao da budem ja. Priznao sam joj i da sam svojeručno šio haljinice za Barbiku, a ona je mislila da je to slatko. Jedva sam dočekao da prođe cik zore i pozvao sam majku.
– Kako se zove visoka devojka koja je bila jednom kod nas zajedno sa Mirkovićima?
– Ne znam na koga misliš.
– Stanislava? Zar ne, zvala se Stanislava?
– Ne, Staša je dečak. Mali Mirković se zove Stanislav.
– A sestra?
– Milica, sestra je Milica.
– Onda druga sestra?
– Nemaju drugu sestru.
– Rođaka? Riđa, visoka, sa mrljicama oko usta, onako čkiljava?
– Ne, pogrešio si.
– Sećam se dobro, svirao sam joj klavir.
– Da, svirao si, ali nije tamo bila Stanislava.
Duboko sam uzdahnuo. Eh, moja majka nije pouzdan svedok. Seća se samo stvari koje joj odgovaraju. Morao sam da pozovem Mirkoviće.
– Halo? Milice? Tebe tražim. Kako se zove ona vaša sestra...Stanislava?
– Koja sestra?
– Kad ste ti i Staša bili mali, došli ste nam u posetu, svirao sam vam klavir.
– Sećam se, tada si mi poklonio Barbiku.
– Sa vama je došla i jedna starija devojka, imala je izlizane Armanijeve farmerke i sivi Lakost džemper preko bele košulje.
– Uh, sigurno bih se setila da imamo takvu sestru!
Nisam odustao. Stanislava je rekla da me poznaje. O meni je mogla da joj ispriča jedino Jelena. Mirkovići su se družili sa Žikićima, koji su imali ćerku Stanislavinih godina. Veza je krčala, ništa čudno s obzirom na to da sam pozvao broj u Kanadi.
– Halo? Jelena? Ja sam...
– Je l' znaš ti koliko je sati?
– Izvini, moram da te pitam za Stanislavu.
– Molim?
– Pomozi mi, moram da pronađem Stašinu sestru, družila si se s njom, zar ne?
– Milicu? Misliš na malu Milicu?
– Ne, ne... Onu drugu, visoku, drčnu, sa zelenim očima i plamenom kosom.
– Poludeo si...
Tu se veza prekinula, a i trag. Nisam imao više koga da zovem. Nestala je čitava jedna pegava žena!
Zaustavio sam se. Kakav sjajan predložak za priču! Skicirao sam sledeći sinopsis. Mladi pisac mučen teškim detinjstvom seća se susreta sa devojkom. Počinje da je traži. Svi ga ubeđuju da ona ne postoji, a jedini dokaz je živa uspomena koju zapisuje. Istražuje i pronalazi slične slučajeve. Zaključuje da mnogi imaju posetioce iz sećanja, ali ih samo retki upamte. Počinje da se pita da li je u pitanju bila poseta iz budućnosti? Šta ako je devojčica koju je sreo zapravo ćerka koja se vratila u prošlost da ga upozna. Taj susret će pokrenuti mladića i usmeriti ga ka književnosti. Početni uspeh daje mu samopouzdanje i niz događaja dovodi ga do upoznavanja njene majke. Pisac umire mlad i ostavlja iza sebe knjige i zapisano sećanje koje će ćerki služiti kao Arijadnina nit za odlazak u prošlost.
Ustao sam u zoru i počeo da radim na novoj priči o Stanislavi. U predahu oprao sam nagomilane sudove. Opisao sam naš susret zamišljajući ga iz njenog ugla. Odvojio sam se od ekrana tek uveče. Preneo sam opran veš iz mašine na sušilicu i obrisao prašinu sa nameštaja u stanu. Na spavanje sam otišao pre ponoći. Nisam sanjao.
Prestao sam da se hranim nezdravo i naučio da kuvam. Svakodnevno sam pisao o njoj. Napustila je krletku sećanja i postala junak svih mojih priča. Iz rukopisa u rukopis ukazivala mi se sve jasnije. Upoznao sam stoičku pomirljivost kojom je prihvatala prepreke. Saznao sam čega se plaši i zašto ne voli da telefonira. Otkrila mi je šta je to smeh ispod vešala i naučio sam da prepoznam kada govori ozbiljno, a kada mi podmeće šalu.
Kao opčinjen sedeo sam i satima pisao. Prisećao sam se najsitnijih pojedinosti; dok se klatila na stolici izvijala je desno stopalo kao da je boli noga, nosila je mrke Kikers cipele, imala je pramenove boje cimeta.
Prsti su mi leteli preko crnih dirki. Zraci zalazećeg sunca kupali su sobu bojama tropskog voća. Na trenutak mi se učinilo da osećam dodir povetarca na ruci. Zaustavljao sam se poput pijaniste koji iz iz vivo usporava ka andante i prelazi u lento. Vazduhom kao da je prostrujao miris bademovog ulja. Spustio sam ruke u krilo i zatvorio oči. Latice su mi milovale obraze, spuštale se niz vrat i leđa. Čuo sam njen glas.
Poput satenskog pokrivača veče se spustilo u sobu. Imali smo vremena do jutra.
PEGAVICA
Progutao sam nešto. Zastalo mi je negde između grla i duše. Ne sećam se tačno kada se to dogodilo. Veliki deo života nestao je u komešanju slika i osećanja. Brkam godine. Ugrušak muke nije nastao odjednom, već se nataložio. Čini mi se da se okamenjujem. Počelo je sa udrvenjivanjem, usledio je čelični deo, a danas mi se misli i srce pretvaraju u stenu.
Praznina stana me istisne na ulicu. Uhvati me panika, ne mogu da udahnem. Otrčim do prodavnice i kupim sok i komadić sira. Dajem novac, uzmem kesu i smirim se. Strepim da ću odlutati i naći se u nepoznatom kraju. Zato svraćam do pekare i naručujem burek. Trpam u želudac masnoću i mleveno meso i zalivam hladnim jogurtom. Brzo kući!
Kad padne noć sve se lakše podnosi. Iz spavaće sobe bije hladnoća. Snove mi pohode đavoli. Dočekaću jutro i tako ih prevariti. Provodim veče ispred ekrana, pokušavajući da pišem. Nemoćan, kao zaustavljen kletvom, osluškujem zov koji nikako da se oglasi. Želim da sastavim priču koja će mi povratiti otkucaje srca.
Žena mi treba, poludeću od samoće. Pokušavam da se setim devojke koju bih mogao da zovem, bar na kafu. Kao da nisam dovoljno rumen, pred njima još više pocrvenim. Kada mi se obrate onda i mucam, baš sam dasa i po. Sećam se jedne devojčice, sa njom nisam imao poteškoća. Imao sam petnaest ili šesnaest godina.
Došla je u posetu sa decom prijateljice mojih roditelja. Klinci su voleli da dolaze kod mene. Imao sam džak iz koga sam vadio lopte, pravu Barbiku, koferčić sa njenom odećom, dvadesetak figurica junaka crtanih filmova, veliki džip za lutke, kockice, vasionski brod, olovne vojnike, automobilčiće, klikere, paketić šarenih bombonica, majmunče na navijanje, plastične životinjice, aviončiće, vijaču i pravi australijski bumerang.
Neznanka je prošla pažljivo do stolice, pazeći da ne nagazi igračku. Srećom, ništa nije progovorila, te nisam počeo da mucam. Sedeo sam ispod police sa knjigama i posmatrao je. Nisam mogao da se odlučim da li je ružna ili lepa. Bila je sva pegava. Mrljice su prekrivale njene obraze i spuštale se sve do brade. Držala se uspravno i razgledala ljubopitivo kao da je u muzeju. Bila je vitka. Imala je zelene oči. Riđa. Uši su mi gorele, a obrazi buktali. Rekla je da su joj pričali o meni. Osećao sam se ponosno. Počeo sam da brbljam. Bio sam začuđen svojom odvažnošću. Pričao sam joj o crtežima. Gledala me je netremice i povremeno bi klimnula. Pokazivao sam joj sveske. Sve ju je zanimalo. Moja stidljivost se topila. Seo sam za klavir. Svirao sam joj etidu koju sam savladao prethodne nedelje. Primetio sam da joj crvena kosa postane još vatrenija kad se zakikoće. Opisivao sam joj omiljenu profesorku i priznao da sam plakao na prošlom času. Razumela me je i saosećajno se smešila. Hvalisao sam se, objašnjavao joj pojedinosti recepta za pirinač sa sirom i vatreno obrazlagao odluku da prestanem da jedem meso. Prasnula je u smeh i odmah me razuverila da nije mislila ništa loše. Mogao sam još da pričam, ali pitao sam je da mi kaže nešto o sebi. Odgovarala mi je kroz osmeh, kratko i nejasno. Nisam želeo da da tražim dodatno objašnjenje. Koga je bilo briga kad je bila tu i slušala me pametno, i bila tako božanstverno i ružna i lepa.
Misim da se zove Stanislava.
Poželeo sam da je pronađem. To je žena za mene! Osoba sa kojom sam razgovarao bez stida, pred kojom sam mogao da budem ja. Priznao sam joj i da sam svojeručno šio haljinice za Barbiku, a ona je mislila da je to slatko. Jedva sam dočekao da prođe cik zore i pozvao sam majku.
– Kako se zove visoka devojka koja je bila jednom kod nas zajedno sa Mirkovićima?
– Ne znam na koga misliš.
– Stanislava? Zar ne, zvala se Stanislava?
– Ne, Staša je dečak. Mali Mirković se zove Stanislav.
– A sestra?
– Milica, sestra je Milica.
– Onda druga sestra?
– Nemaju drugu sestru.
– Rođaka? Riđa, visoka, sa mrljicama oko usta, onako čkiljava?
– Ne, pogrešio si.
– Sećam se dobro, svirao sam joj klavir.
– Da, svirao si, ali nije tamo bila Stanislava.
Duboko sam uzdahnuo. Eh, moja majka nije pouzdan svedok. Seća se samo stvari koje joj odgovaraju. Morao sam da pozovem Mirkoviće.
– Halo? Milice? Tebe tražim. Kako se zove ona vaša sestra...Stanislava?
– Koja sestra?
– Kad ste ti i Staša bili mali, došli ste nam u posetu, svirao sam vam klavir.
– Sećam se, tada si mi poklonio Barbiku.
– Sa vama je došla i jedna starija devojka, imala je izlizane Armanijeve farmerke i sivi Lakost džemper preko bele košulje.
– Uh, sigurno bih se setila da imamo takvu sestru!
Nisam odustao. Stanislava je rekla da me poznaje. O meni je mogla da joj ispriča jedino Jelena. Mirkovići su se družili sa Žikićima, koji su imali ćerku Stanislavinih godina. Veza je krčala, ništa čudno s obzirom na to da sam pozvao broj u Kanadi.
– Halo? Jelena? Ja sam...
– Je l' znaš ti koliko je sati?
– Izvini, moram da te pitam za Stanislavu.
– Molim?
– Pomozi mi, moram da pronađem Stašinu sestru, družila si se s njom, zar ne?
– Milicu? Misliš na malu Milicu?
– Ne, ne... Onu drugu, visoku, drčnu, sa zelenim očima i plamenom kosom.
– Poludeo si...
Tu se veza prekinula, a i trag. Nisam imao više koga da zovem. Nestala je čitava jedna pegava žena!
Zaustavio sam se. Kakav sjajan predložak za priču! Skicirao sam sledeći sinopsis. Mladi pisac mučen teškim detinjstvom seća se susreta sa devojkom. Počinje da je traži. Svi ga ubeđuju da ona ne postoji, a jedini dokaz je živa uspomena koju zapisuje. Istražuje i pronalazi slične slučajeve. Zaključuje da mnogi imaju posetioce iz sećanja, ali ih samo retki upamte. Počinje da se pita da li je u pitanju bila poseta iz budućnosti? Šta ako je devojčica koju je sreo zapravo ćerka koja se vratila u prošlost da ga upozna. Taj susret će pokrenuti mladića i usmeriti ga ka književnosti. Početni uspeh daje mu samopouzdanje i niz događaja dovodi ga do upoznavanja njene majke. Pisac umire mlad i ostavlja iza sebe knjige i zapisano sećanje koje će ćerki služiti kao Arijadnina nit za odlazak u prošlost.
Ustao sam u zoru i počeo da radim na novoj priči o Stanislavi. U predahu oprao sam nagomilane sudove. Opisao sam naš susret zamišljajući ga iz njenog ugla. Odvojio sam se od ekrana tek uveče. Preneo sam opran veš iz mašine na sušilicu i obrisao prašinu sa nameštaja u stanu. Na spavanje sam otišao pre ponoći. Nisam sanjao.
Prestao sam da se hranim nezdravo i naučio da kuvam. Svakodnevno sam pisao o njoj. Napustila je krletku sećanja i postala junak svih mojih priča. Iz rukopisa u rukopis ukazivala mi se sve jasnije. Upoznao sam stoičku pomirljivost kojom je prihvatala prepreke. Saznao sam čega se plaši i zašto ne voli da telefonira. Otkrila mi je šta je to smeh ispod vešala i naučio sam da prepoznam kada govori ozbiljno, a kada mi podmeće šalu.
Kao opčinjen sedeo sam i satima pisao. Prisećao sam se najsitnijih pojedinosti; dok se klatila na stolici izvijala je desno stopalo kao da je boli noga, nosila je mrke Kikers cipele, imala je pramenove boje cimeta.
Prsti su mi leteli preko crnih dirki. Zraci zalazećeg sunca kupali su sobu bojama tropskog voća. Na trenutak mi se učinilo da osećam dodir povetarca na ruci. Zaustavljao sam se poput pijaniste koji iz iz vivo usporava ka andante i prelazi u lento. Vazduhom kao da je prostrujao miris bademovog ulja. Spustio sam ruke u krilo i zatvorio oči. Latice su mi milovale obraze, spuštale se niz vrat i leđa. Čuo sam njen glas.
Poput satenskog pokrivača veče se spustilo u sobu. Imali smo vremena do jutra.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i šesti
Osim što se dvadesetšesti piše zajedno, ovo je priča na kojoj još uvek radim: Za sad je naslov Crni Panter iako je radni naslov GejPanter
Crni panter
Budim se iz košmara. Skidam ulepljenu majicu i nogama guram frotirski pokrivač. Praćaknem se iskočim iz postelje. Iza mene ostaje izgužvano polje snova. Teturam kroz polumrak. Kao da napuštam arenu, bauljam ka kupatilu. Ne palim rasvetu. Stuštim se na šolju. Prvi mlaz je pravo olakšanje. Gole žene gledaju me sa korica naslaganih magazina. Toaletska literatura. Istegnem se da dohvatim prvi sa gomile. Naslovi se lelujaju, a paragrafi trepere. Sneno prepoznajem zavodljiva tela sa fotografija. Neke devojke poznajem lično, druge samo iz redovnog prelistavanja zbirke časopisa.
Oh, konačno evo i govneta. Dugačko i čvrsto. Nikome još nisam otkrio da volim osećaj kad mi snažnan kenj izmasira čmar. Ne volim šiljata sranja, ni one kašaste prilike kad iz mene lije kao iz betonjerke.
Ustajem, puštam vodu i perem ruke. Operem zube, da sastružem skramu cigareta i alkohola od sinoć. Želim da se vratim u postelju. Zato se ne umivam, samo iščačkam krmelje.
Ulazim u hladan hodnik. Odakle promaja? Vrata su odškrinuta. Proverim bravu, zadaje mi nevolje u poslednje vreme. Škljoca, otvara se i zatvara. Priđem i zaključam ih. Okrenem se ka spavaćoj sobi i ukopam se.
Na kraju hodnika stoji crni panter. Žute oči i beli zubi bleskaju iz tmine. Ispod sjajne kratke dlake migolje se mišići. Zamrzle mi se misli. Zver se baci na mene ispruživši sivkaste kandže.
Budim se iz košmara.
Drhtim. Posteljina se zalepila za mene, zgužvani frotir sklupčan u uglu kao prebijena lapurda. Krevet me ispljune. Jedva stojim, hvatam se za dovratak. Tražim spas u kupatilu. Odavno je svanulo vrelo letnje jutro. Umivam se, ribam zube, čistim uši.
- Jebem ti! Opet panterski san – psujem sam za sebe.
To je samo posledica stresa. Unapređenje je donelo pritisak u ionako prebrz ritam tvog života. Crni panter predstavlja tvoje strahove od prepreka sa kojima se suočavaš na poslu.
- To sam znao i bez nje! – ljutim se na svoju terapeutkinju.
Osim toga, ti si u godinama kada muškarac doživljava preobražaj svog identiteta. Živiš sam, tvoj ego se bori između potrebe za divljom slobodom libida i dužnosti prema društvenoj normi.
- Jes' kurac, ovo je nešto drugo!
Ogledam se. Mnogo sam zgodan, čak i ovako neobrijan. Muževne crte lica, čvrst pogled čeličnoplavih očiju, moderna kratka frizura, pravi sam ubermensch. Možda sam ja taj crni panter. Dižem ruke kao za borbu, kezim se na odraz u ogledalu.
- Grrrroar! – režim na sebe.
Divim se svojim mišićima. Volim to što nisam ni previše krupan, ni previše mršav. Idealne proporcije, dušo. Mogao sam još da radim, ali istisnuli su me mlađi. Spuštam peškir na rub kade. Možda je doktorka u pravu...
Svež i okupan, spreman sam za novi dan. Doručkujem ovsene pahuljice i jaku kafu. Pakujem laptop i užinu u aktovku. Oblačim crno odelo sa belom košuljom bez kravate i kožne cipele. U hodniku se još jednom pogledam u ogledalu, doteram frizuru i odlazim.
Vraćam se u stan izgužvan od užurbanog dana. Zatvaram vrata od spavaće sobe da ne gledam razbarušenu posteljinu i ulazim u dnevnu sobu. Prolazim pored police krcate knjigama. Ispraznim džepove, ostavljam ključeve od kola, sitniš, papiriće. U prolazu do kuhinje, na jednom stoliću ostavljam knjigu, poster i DVD, a na drugom laptop. Ne želim da me posao pregazi, te sam odlučio da se večeras zabavim. Skinem gornji deo odela i zasučem rukave. Perem sudove od doručka i stavljam paketić gotove hrane u mikrotalasnu. Zviždućem, zadovoljan kako sam preuredio sobu. Iako je pod kosim krovom, izgleda prostrano i toplo, nameštaj je od svetlog drveta. U uglu pored televizora je svetljika iznad udobne fotelje, sa druge strane, uz trosed je škrinja. Ponosim se na to što stan nije momački. Osim spavaće sobe u kojoj se rvem sa snovima, sve je čisto i uredno. Moji prijatelji mahom žive po jebarnicima prepunim kiča.
Ručak kusam na šanku koji deli kuhinju i dnevnu sobu. Pažljivo da ne umastim stranice, listam knjigu. Volim istorijske teme. Već sam progutao celog Herodota, pa sam kupio 'Gates of Fire', Stivena Presfilda. Jasno mi je da je to jeftin roman holivudskog pisca, ali nikako da se zasitim štiva o bici u Termopilskom klancu. Doneo sam i film, a poster ću staviti u spavaću sobu, preko puta uzglavlja. S knjigom u ruci odlazim do frižidera po hladan sok i čitajući dovršim obrok. Odvajam se od romana tek kada sam morao u kupatilo. Presvukao sam se.
Stavljam film u prorez kućnog bioskopa i zavalim se na sredini troseda. Sa svih strana ravnomerno dopire muzika, počinje obrada kultnog Milerovog stripa '300'.
Vrelo leto na Peloponezu. Nebo je zastrto sivkastim pramenovima. Povetarac njiše žito. Klasje me golica po bedrima. Sutra će se podići oluja. Naslonjen na koplje posmatram agelai – čopor klinaca. Dolaze stazom što krivuda između terasa. Hvališu se, zavijaju. Predvodi ih Leander. Obojica smo završili obuku i u isto vreme prešli u eiren – mladiće. Samo što on juče bio lukaviji, pa danas obučava dečake, dok ja stražarim na suncu.
- Hej, Likanore! Vučiji sine! – zadirkivao me je.
Mahnuo sam teškim kopljem - dori. Naspram crne kose koja se ravno spuštala niz gola leđa i suncem oprljene kože, Leandrov osmeh belasao se kao pena na vrhu talasa. Išli smo bosi cele godine i nosili samo tuniku kao što je i priličilo mladićima. Video sam njegovo telo nebrojeno puta, jednako snažno i čvrsto kao moje. Dokazao sam da nisam lošiji borac od njega, sukobili smo se onoliko puta. Iz našeg čopora nikog još nisu pozvali u tajno društvo – kripteju. Nastradali su oni koji su obećavali. Miron i Fotis poginuli su prošle zime u lovu. Hermokrata je pogodilo koplje tokom vežbe, Alkimaja je pokosila bolest, a Filandar je izdahnuo dok su ga kažnjavali. Palica je pogodila deo kičme tako da su mu se noge oduzele. Timon, njegov ljubavnik – eispnelos, prekratio mu je muke. Premda ni Leandru ni meni udvarači još nisu prilazili, slutio sam da će samo jedan stupiti u kripteju. Sneveselio sam se na pomisao da ću morati da ga ubijem.
- Ja ću tebe ubiti! – zarežao je glas iza mene.
Okrenuo sam se i podigao koplje. Iz klasja je skočila senka zveri. Uperio sam dori u protivnika, ali mi je velika mačka prvim udarcem izbila oružje. Klečao sam, goloruk naspram crnog pantera.
- E sad je stvarno dosta! – dreknuo sam i ustao .
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i peti
Dreampie
Ostrvo drhtaja srca mog je daleko. Predeli mojih snova su okovani ledom. Klizam se niz glečer i posmatram senke koje promiču. Ponekad u magnovenju ugledam lik. Jednom je to prijatelj, nekad je devojka, vidim i boginju.
Moja boginja je crvena i kruni se. Vidim njene oči u komadićima koji padaju na zemlju kao krupne pahulje.
Ležimo na podu, utonuli u gusto tkanje prostirke. Šćućureni smo u kolibi kao da smo pile koje dete pažljivo drži u sklopljenim šakama. Greje nas vatra iz zidanog kamina. Plamen je postojan, gori kao da obavlja državnički posao.
Fotografije se ređaju ispred mojih očiju. Kao dokazi. Sa njih me gleda tvoj lik. Prepoznajem, prepoznajem lice, jagodice, kosu, oči, ramena, grudi, stas. Ti me ne poznaješ, ali ja tebe znam. Sreli smo se jednom u snu.
Gorim. Vrelim rukama prelazim preko tvojih leđa. Milujem kožu nežnu kao malada voćka. Spuštam prste u teglu džema od kajsija. Mažem donji deo leđa, vučem naviše, ostavljam trag uz kičmu i stižem do nežnog vrata.
Zašto džem od kajsija? Ne znam da je to tvoj omiljeni ukus. Znam samo da je to boja moje boginje, boja tvoje kose. Ti si pahulja, odblesak božanskog.
Pod mojim prstima nastaje tanak namaz koji se pretvara u sirup. Njenoj bledoj koži džem daje bronzani ten. Obavijam je vrelinom i mirišem njenu kosu. Naravno, sa ukusom kajsije. Muzika od uzdaha širi se oko nas. Vozim jezik preko njenih leđa. Jedem kolač svojih snova.
Da li sam dodirnuo tvoje grudi? Da li sam milovao trešnjice? Da li sam spustio svoje telo preko tvoga? Da li sam ti prišao otpozadi? Da li smo zajedno kriknuli?
Dreampie
Island of the tremble of my heart is far away. Scenery of my dream is locked in ice. Skating down the glacier I see shadows passing by. Sometimes in a flash I see silhouettes, image of a friend, portrait of a girl, shape of my goddess.
My goddess is red and crumbling. Glimpse of her eyes I see in pieces that fall on the earth like large snowflakes.
Comfortably snuggled, we lay on thick woolen carpet. We are huddled in a shack as if we are a chicken carried carefully by the kid's clasped hands. Fireplace warms the place. Flame is steady, burns solemnly.
Photographs flash before my eyes. Like the evidence. Your face watches me from the photos. I recognize you, I know that face, cheekbones, hair, eyes, shoulders, bosom, shape. You don't know me, but I know you. We've met once upon a dream.
I'm burning. My warm hands flow across her back. I caress skin soft as a fresh fruit. I sink my fingers in the apricot jam jar. Thick layer spreads upwards, leaving trail along her spine, reaching tender neck.
Why the apricots jam? I didn't know it's your favorite. I just know that it's the color of my goddess, the color of your hair. You are a snowflake, a flash of divine.
Under my fingertips, thin coat of jam turns to syrup. Her pale skin tans to a bronzed color. Enveloping her with my heat, I sense the scent of her hair. Of course, it tastes of apricots. Music of sighs radiates from us. I drive my tongue across her back. I eat my dreampie.
Did I touch your breasts? Did I caress the cherries? Did I press my body against yours? Did I come from behind? Did we scream together?
No. But it wasn't just a dream. It was a portent. A wink from the goddess…
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i četvrti
Ranko Trifković
Slovokradica
Šerlok Holms, dragi prijatelj i jedini nezvanični detektiv, bio je u nevolji. Gospođa Hadson je rubom maramice skrivala suze, previše rastrojena da mi rečima objasni šta je po sredi.
– Da li je opet dolazio Adler? – nisam podnosio tu nastranu spodobu. Retki su znali da se iza izmena Irene Adler krije orlušina!
Marta je za tren spustila maramu i zgrozila se.
– Lestrad? Gergson? Hopkins? Mekdonald? – nabrajao sam imena uvažene gospode iz Skotland Jarda.
Gospođa Hadson je žustro odmahivala rukom na pomen svakoga od njih. Ostalo mi je samo da ustrčim sedamnaest ili devetnaest stepenika, nikako da ih čestito prebrojim. Zaustavio sam se ispred vrata da oslušnem. Čuo sam prigušeni bat koraka i isprekidani govor. Oprezno sam otvorio i skamenio se. Razbarušen i razdrljen, Holms je skakutao na levoj nozi. Osim što je izgledao veoma nedolično, s obzirom na to da su izvesni delovi tela bili upereni čas u pod, čas u tavanicu, krivudao je između stolova i klatio se kao da će svakog časa da ih obori. Ništa strašno, osim što je na svakom bio upaljen gorionik, a iz retorti je ključalo.
Veliki detektiv nije našao smirenje ni kada se susreo sa zidom. Skljokao se, ali nastavio da trza levom nogom. Poleteo sam da mu pomognem. Podvrnuti rukav košulje otkrivao je četiri uboda, četiri modrice. Opet se odao starom poroku.
– Mnjmh – reče Holms.
Spustio sam se do njega i veštim pokretom zadigao kapke. Nisam bio načisto. Napad gimnastike i ukrućenost ispod pojasa ukazivali su na kokain, ali otupelost je verovatno bila posledica morfijuma. Preneo sam omlitavelog prijatelja na divan. Kao lekar, znao sam da mu nema druge pomoći osim mirovanja.
– Mmhmh! – promrmljao je Holms.
Neko je pokucao na vrata. Bila je to gospođa Hadson. Prestala je da plače, ali joj je lice još uvek bilo naduveno. Mahnula mi je da izađem u hodnik.
– Doktore Votson, stiglo je pismo – rekla je bojažljivo.
Uzeo sam omotnicu. Kraljevski pečat je nedvosmisleno svedočio o poreklu pošiljke. Uprkos slabosti, Šerlok Holms nije mirovao.
– Mnjnjnj!
– Želiš da otvorim pismo?
Slomio sam pečat. Na skupocenoj hartiji bila je poruka od kraljevog sekretara. Pročitao sam rukopis naglas. Tajanstveni zločin pogodio je krunu. Priroda nevolje bila je takva da se pojedinosti nisu mogle preneti pismenim putem.
– Njhmh?
– Hm, mogu da zaključim da je u pitanju osetljiva stvar koja može da osramoti krunu.
– Mmmh?
– Još? Dakle, mogu da primetim da je gospodin sekretar pisao u žurbi, ispustio je poneko slovo.
– Mmmmh! Mh! Mh!
– Neverovatno, dragi prijatelju! Nema nijednog samoglasnika!
Spustio sam pismo i pokušao da napregnem um. Da li to može biti slučajnost, ili se u odsustvu slova nalazio trag koji će rasvetliti zagonetku?
Na vratima se pojavila gospođa Hadson. Mahnula je velikom kovertom boje peska.
– Doktore Votson, stiglo je još jedno pismo!
Uzeo sam pošiljku i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Isti prečat sa grbom kraljevske porodice, nova poruka sa dvora. Poželeo sam da smesta otvorim pošiljku, ali sam se vratio u sobu i seo pored starog prijatelja. Trzaji levom nogom su popustili. Lice mu je izgledalo kao izliveno u vosku. Jedino su mu oči igrale, kao da traže izlaz.
– Mhhhm – zavapio je.
– Da, da, odmah ću ga pročitati!
Gospodin sekretar umoljavao je cenjenog gospodina Holmsa da hitno dođe na dvor. Nevolja je upravo postala još složenija. Kraljevska porodica je veoma zabrinuta.
– Mhhmnj?
– Oh, u pravu ste, dragi prijatelju. Ne samo da u pismu nema samoglasnika, nestali su i poneki glasnici!
– Mhmhmhhmm! – zaključio je Holms.
– Veoma neobično! Da li mislite da imamo slučaj? Ko je mogao da ukrade slova? Qui bono?
Bio sam uzbuđen. Ovako se nisam osećao još od Baskervila. S obzirom na trenutno stanje jedinog nezvaničnog detektiva, moraću da se oslonim na sopstvene snage i pokušam da razmrsim uzroke ove tajanstvene nevolje. Poskočio sam kao deran koji je upravo osvojio novi kliker u igri.
Gospođa Hadson je upala u sobu, sad već ljutita.
– Zaboga, gospodine Votsone, još jedno!
Razbucao sam omotnicu i izvadio potpuno prazan list. Pritrčao sam uzglavlju divana.
– Nebesa! Odoše i suglasnici!
– Njhhh! – jeknuo je.
– Smesta idem u Bakingemsku palatu!
Pokrio sam Šerloka Holmsa kućnim ogrtačem i požurio da što pre stignem na dvor. Zastao sam na vratima i osvrnuo se.
– Odspavajte dobro i oporavite se što pre, dragi prijatelju. Ne brinite, uhvatiću ja tog...slovokradicu!
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i treći dan
Ranko Trifković
Đavo i pisac
Istrčao sam iz zgrade fakulteta. Potrčao sam za autobusom. Stuštio sam se na prazno sedište. Video sam priču! To volim, kad me nadahnuće pogodi. U trenutku vidim to što ću napisati. Zadovoljan, posolio sam buduću pričicu novim komadićima zapleta i žvakao je sve do kuće. Za svaki slučaj, usput sam kupio dva velika sendviča. Nije valjda svim piscima suđeno da budu bolesno mršavi kao Kafka? Zviždukao sam veselo, sve do vrha stepenica. Tu mi je ponestalo daha. Vrata mi je otvorio Đavo. Kad god vidim sitne direrovske kovrdže, samo što ne prasnem u smeh. Pristaju mu uz tužne oči, a nikako uz šiljate brkove i jareću bradicu. Ličio je na musketara, ali umesto ljiljanom ukrašene dobedrice, nosio je kecelju na kojoj je vrelo ulje ostavilo mrlje poput mesečevih kratera. Pogledao me je upitno i podigao obrvicu.
– Hej, već si se vratio! Kako je bilo?
– Odlično, profa je u redu. Voli Murakamija.
– Stvarno? Znači ipak nije onako loše kao što si očekivao?
– Da i ne. U stvari, dobro je. Akademski, ali i nije. Učili smo o navodnicima, zašto pišemo i tako to.
Vrag je klimao glavom, pun razumevanja. Prihvatio je kesu sa hranom. Presvukao sam se, doneo poslužavnik u dnevnu sobu i prionuo na sendviče.
– Moraš da mi pomogneš. Hoću da napišem najbolju priču.
– Najbolju? – pitao je Đavo.
– Aha – rekao sam preko zalogaja – moram da zadivim matorog!
– Zašto, čoveče?
– Kako ne razumeš, želim da budem slavan! Ako napišem priču koja će privući profinu pažnju, onda sam primljen i put je otvoren!
– Primljen? – reče Đavo s trunkom gađenja u glasu.
– Da, prihvaćen u bratstvo pisaca! Iniciran!
– Glupo je uopšte pokušavati da oduševiš svog učitelja, još je gluplja pretpostavka da ćeš tako postati pisac, i to slavan! – primetio je vrag.
– Mani pridike, pomagaj – prekinuo sam ga i dovršio sendvič.
– Žao mi je, ne mogu.
– Šta ti je sad?
– Još nije jedanaest. Znaš i sam da nećeš napisati ništa pre dva.
– Neću ja ništa ni da pišem. Ti ćeš!
Bacio sam reciklirani papir u koji je bio umotan "Dupli sa sirom i svim prilozima" i skočio da Đavolu privučem stolicu. Posadio sam ga ispred računara i potapšao po ramenu.
– Ali vampirizam, osluškivanje noći, čas preobraženja... prerano je!
– De, de, samo ti piši tako si pričao i prošli put, pa smo uboli nagradu – namignuo sam mu šeretski.
Zavrteo je glavom i počeo da piše. Nisam bio siguran kako to čini. Šareni kovitlac mojih misli, Đavo je pretvarao u slova. Pojavljivala su se na mahove, kao što plima i oseka valjaju kamenčiće. Video sam kako nastaje obris priče, a zatim nestaje. Pisanije je bujalo u skokovima. Postaću slavan! Predosećao sam to. Nije mi se žurilo, ali sam već mogao da osetim ukus počasti.
Prenuo sam se i virnuo preko njegovog ramena. Setio sam se nadahnuća iz autobusa i osetio žal. Možda je to bila i mrvica sujete, tek imao sam utisak da izdajem svoju priču. Ne bih tako odabrao reči, niti bih izbrusio tok misli kao on, ali bih imao dobar početak. Greške iz kojih ću moći da učim.
Spustio sam ruku na njegovo rame.
– Matori, odavde ću ja...
Đavo je ustao gunđajući. Izbrisao sam sve što je do tada napisao i zamislio se nad prvim slovom.
Zapanjen, podigao je ruku, ispružio prstić i zaustio da nešto kaže, ali ostao je nem. Zgužvao je kecelju i vrteći glavom odjurio u kuhinju.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i drugi dan
Izdaja! Koračao sam ispred grudobrana poput razjarene zveri. Zid je bio postavljen prenisko, a umesto katapulta dali su nam bube koje u kesicama čuvaju zapaljivu smesu koja neće da gori. Englezi su izveli strelce sakrivene iza pokretnih zasuna. Naličje su ukrasili krilaticom, ispisanom belim srpastim slovima na crvenoj podlozi – "Lepša strana života". Izlazili su na bojište u kolonama.
Naredio sam da uz krunište postave stolice da bi moji borci imali kakvu-takvu zaštitu. Nisu hteli da izađu na položaj, ugledali su kralja na ekranu. Tužno lice bilo je uokvireno gustim kovrdžama, ali obešeni brkovi su mu davali komičan izgled. Nema nade, vrteo je glavom, predlažem da se časno predamo.
Zapenio sam u vulkanskom vrhuncu besa
- Izdajniče!
Upro sam prst u televizor.
- Priznaj koliko si uzeo za ovu izdaju! Platili su te bedniče!
Iza mene, vlastelini su se nelagodno premeštali s noge na nogu. Nisu imali hrabrosti da mi priđu, stave ruku na rame, zamole za oproštaj.
- Zar ste svi potplaćeni?
Razočarano sam zavapio.
- Borite se, seme izdajnično!
Usiljeno su prišli stolicama, klekli na sedište i pustili strelice. Zagolicali su bube. Grč je izbacio kupaste kesice ka Englezima, ali pogoci nisu mogli da prevrnu čvrsto posađene grudobrane.
- Ne možemo, gospodine, ne vredi – žalio se kapetan.
- Sklanjajte mi se s očiju, izdajnici! Sad ćete da vidite kako se pobeđuje.
Zgrabio sam najbližu stolicu i bacio na Engleze. Rasturio sam ih kao čunjeve. Bacio sam još jednu i uništio im borbeni red. Gađao sam ih i dok su bežali, smrvio sam i rezervu koja se tiskala u daljini čekajući znak.
- Tako se to radi!
Javio se kraljev glas:
- U redu, nemaju zaklone ali imaju strelce. Ne možeš da oteraš čitavu englesku vojsku.
Nagnuo sam se preko grudobrana. Istegnuo sam se koliko god sam mogao. Vrhovima prstiju uspeo sam da dohvatim stolicu koja je kao izvrnuta kornjača ležala na bojištu. Bacio sam je još dalje, ali polje je bilo prazno. Englezi su se tiskali iza zavese. Čekali su da se smirim. Potegao sam luk i gađao ih bez strela.
- Ovako, ovako, ovako se gađa! Možemo sve da ih poubijamo. Zašto neće da padnu?
Da nisam ostao sam, mogli smo da ih pobedimo. Izdalo me je i oružje.
- Gledao sam vesti juče. Video sam lebdeći poslužavnik sa francuskim doručkom. Prevrnuo se i iskrvario. Kao vodopad od mulja, kafa se prosula po travi. Kroasani su pali na zemlju iz njih je potekla čokolada. Znam zašto si se prodao.
- Koka-kola – opsovao sam tiho.
Jedanaesti ciklus - Dvadeset i prvi dan
(Vezba sa skole, neispravljena varijanta)
Ranko Trifković
Đavo i pisac
Istrčao sam iz zgrade fakulteta. Potrčao sam za autobusom. Stuštio sam se na prazno sedište. Video sam priču! To volim, kad me nadahnuće pogodi. U trenutku vidim to što ću napisati. Zadovoljan, posolio sam svoju buduću pričicu novim komadićima zapleta i žvakao je sve do kuće. Za svaki slučaj, usput sam kupio dva velika sendviča. Nije valjda svim piscima usuđeno da budu bolesno mršavi kao Kafka? Zviždukao sam veselo, sve do vrha stepenica. Tu mi je ponestalo daha. Vrata mi je otvorio Đavo. Pogledao me je upitno i podigao obrvicu.
– Hej, već si se vratio! Kako je bilo?
– Odlično, profa je u redu. Voli Murakamija.
– Stvarno? Znači ipak nije onako loše kako si očekivao?
– Da i ne. U stvari, dobro je. Akademski, ali i nije. Učili smo o navodnicima, zašto pišemo i tako to.
Vrag je klimao glavom, pun razumevanja. Prihvatio je kesu sa hranom. Presvukao sam se, doneo poslužavnik u dnevnu sobu i prionuo na sendviče.
– Moraš da mi pomogneš. Hoću da napišem najbolju priču.
– Najbolju? – pitao je Đavo.
– Aha – rekao sam preko zalogaja – moram da zadivim matorog!
– Zašto, čoveče?
– Kako ne razumeš, želim da budem slavan! Ako napišem priču koja će privući profinu pažnju, onda sam primljen i put je otvoren!
– Primljen? – reče Đavo s trunkom gađenja u glasu.
– Da, prihvaćen u bratstvo pisaca! Iniciran!
– Glupo je uopšte pokušavati da oduševiš svog učitelja, još je gluplja ideja da ćeš tako postati pisac, i to slavan! – primetio je vrag.
– Mani pridike, pomagaj – prekinuo sam ga i dovršio sendvič.
– Žao mi je, ne mogu.
– Šta ti je sad?
– Još nije jedanaest. Znaš i sam da nećeš napisati ništa pre dva.
– Neću ja ništa ni da pišem. Ti ćeš!
Bacio sam reciklirani papir u koji je bio umotan "Dupli sa sirom i svim prilozima" i skočio da Đavolu privučem stolicu. Posadio sam ga ispred računara i potapšao po ramenu.
– Ali vampirizam, osluškivanje noći, čas preobrazbe... prerano je!
– De, de, samo ti piši tako si pričao i prošli put pa smo uboli nagradu – namignuo sam mu šeretski.
Zavrteo je glavom i počeo da piše. Nisam bio siguran kako on to čini. Šareni kovitlac mojih misli, Đavo je pretvarao u slova. Pojavljivala su se na mahove, kao što plima i oseka valjaju kamenčiće. Video sam kako nastaje obris priče, a zatim nestaje. Pisanije je bujalo u skokovima. Postaću slavan! Predosećao sam to. Nije mi se žurilo, ali sam već mogao da osetim ukus počasti.
Prenula me je zvonjava telefona. Da li je moguće da neko zove u ovo doba noći? Ko bi to mogao da bude? Đavo sigurno nije. Javio sam se oprezno. Glas sa druge strane je plakao. Probio je bankinu. Poginuo je. Na licu mesta. Sad su zvali da provere. Nema ga više, razumeš? Klimao sam glavom, iako sam znao da to nije prigodna uteha. Pokušavao sam da prihvatim činjenicu da jedan čovek više ne postoji. Uto se telefonski poziv okončao.
– Ko je to bio? Dođi da vidiš priču, još malo pa je gotova – reče Đavo.
– Pusti, to sad više nije važno. Poginuo je A.
– Nije ti više do slave?
– Bio je rastrzan na sve strane. Nema šta nije radio a, eto, na kraju nije stigao ni da se vrati kući...
Đavo je ćutke ustao i prepustio mi mesto za računarom. Odlučio sam čvrsto te noći da završim svoj roman. Pre tog poduhvata želeo sam da ispunim jednu obavezu, da napišem ovu priču sam, bez vražije pomoći.
Jedanaesti ciklus - Dvadeseti dan
Uruvion je gledao u blještavo belilo. Apsolut ništavila. Praznina, neispunjena i nepostojeća. Počelo je da mu se vrti u glavi od te iluzije. Činilo mu se da sjaj pulsira iz rupe u stvarnosti, kao da se unutar beline naziru oblici, znaci i tanke niti meta-postojanja. Generalov um je kao uznemireni papagaj lepetao krilima o zidove poimanja. Od ludila ga je verovatno spasavalo strpljenje. Uruvion nije ništa očekivao. Jednostavno je posmatrao nedovršetak. Uskoro mu se pridružila i Alasea. Kao hipnotisani su gledali u nepomični ples belog bljeska. Finelin je podlegao poslednji, ali je kao preobraćeni skeptik piljio u isto mesto.
Nepomično su posmatrali i pokušavali da dočekaju trenutak. Papagaj je sleteo, stresao sa sebe paperje i izgladio neposlušne peruške. Neko vreme se njihao na ljuljašci a onda se spustio na dno krletke da zoba neotvorene semenke. Tek kad se šćućurio u svom kutku i zaspao, tek tada je moglo doći do promene. Stvarnost nije odustala od postojanja ne-postojanja. Rupa je bila dosledno bela i sjajna i pulsirala je. Ali Uruvion je mogao da ustane, opijen saznanjem. Alasea je zažmurila, a Finelin je zagrizao svoju šaku do krvi.
Saznali su tajnu koja je tu čučala od samog postanka. Vilenjaci su bili ukleti, na neki način, to im je sada bilo jasno. Priroda te kletve je stajala izvan granica ovog sveta i ticala se jednog drugog, ne-sanjanog, onostranog, izvrnutog. Kroz belasanje ništavila, Uruvion je sada mogao da jasno vidi niti koje su povezivale sve vilenjake...Vezu. Bila je to povezanost sa jednom svešću koja je prebivala sa druge strane nedovršetka. Iza nje se krio Autor.
Isprva je to bio jedan Autor koji je ideju o vilenjacima pozajmio. On je postavio temelj Veze. Oni koji su došli iza njega, kopije i sledbenici, u tal su dobili sazanje ili osećanje Veze. Nastavili su da je predu i tako je prećutno došlo do konvencija koje su se krile iza Veze. Vilenjaci nikada neće moći da se ujedine, da se organizuju u političkom ili vojnom smislu. Nikada neće moći da proizvode kao Nir ili Uruk. Za njih će bogovi, masovna proizvodnja i uništavanje biti zauvek zabranjeni. Bili su osuđeni na individualizam i propadanje. Njihovo je bilo da kopne i pomalo nestanu sasvim. Za Uruviona je to bilo kao naređenje, sasvim dovoljno. Za Finelina, nešto izvan njegove moći poimanja, nekakav zakon prirode, mistično kao način na koji krave proizvode mleko. Alasei se ukazala i jedna malo drugačija slika. Videla je vilenjake raznih boja i oblika, mogućnosti, varijante, drskost oholog preuzimanja sudbine u svoje ruke. Nije bila sigurna šta sa tim da radi. Niti je bila sigurna da li su Uruvion i Fineliln videli isto što i ona.
General je delovao utučeno, Finelin smireno kao i uvek. Smeškao se zadovoljno kao da je upravo pomogao srni da donese na svet mladunče. Alasea je uzdrhtala. Ona je videla nešto, što oni nisu...
Jedanaesti ciklus - Devetnaesti dan
Pa ipak, na pomen kule, Alaseina strpljivost je bila obnovljena, kao i njena radoznalost. Ko god da ju je gradio, možda je u njoj ostavio artefakte, sada već drevne i po vilenjačkom račnanju vremena. Iako nisu svi čarobnjaci živeli u kuli, niti je svaka kula krila magijsko blago, Alasea se nadala da će u legendarnom Kal Satharaku pronaći još nešto osim razrešenja Uruvionove mistične vizije. Zato je družina grabila napred.
Kada su zašli pod krošnje Zaboravljene Šume, zastali su. Čak je i Uruvion osećao magiju. Peckala mu je kožu i golicala ga. Finelin je cupkao sa noge na nogu i smeškao se. Jedino je Alasea mogla da vidi svu veličanstvenost prizora. Svojim magijskim okom ona je mogla da prati azurnosrebrnkaste niti koje su se kao gusto tkanje uplitale u svaku krošnju, oko svake grane i svakog lista. Netaknuta priroda je služila kao mreža u kojoj se magija taložila, kroz eone. Insekti, svetlucavi kao ribe u jezercetu, gmizali su i reflektovali šljašteću boju magije. Listići na vrhovima hrastova treperili su i sipali zelenkasti prah čarolije. Činilo se da u prašumi nema životinja, ali onda je Alasea ugledala crvendaće sa zlatnim kljunovima, pijane od magije. I samo vreme je bilo uhvaćeno u magijsku predionicu, kao da je jedna od potki oko koje su se slagale astralne niti.
Nisu mogli da putuju kroz Kal Satharak, hodali su nogu pred nogu. Smerno kao hodočasnici, tražili su samo one puteljke koje im je sama Zaboravljena Šuma ukazivala. Čarobna supstanca ih je hranila. Nijednom za dva dana nisu morali da zastanu da bi jeli ili spavali. Zaobilazili su zidove trnjika i najgušči čestar. Prolazili su samo tamo gde je to bilo moguće i puštali da ih prašuma vodi.
Tako im se prikazala i kula od blještavo belog kamena, kao juče da je okrečena, jednostavno kameno zdanje. Jedina neobičnost je bila u tome što je toranj bio sagrađen na steni, tek nešto višoj od vilenjaka. Ulaz je bio običan drveni okvir sa tamnozelenim vratima, ali dva i po metra iznad njih, na kamenu. Alasea je kao opčinjena potražila način da se popne. Finelin se spustio na travu proplanka i zaklopio oči. Uruvion se naslonio na stenu, kucnuo je nekoliko puta ispitivački i potražio nešto, samo njemu znano šta.
- Ovde je – promrmljao je general.
Baš kao iz njegove vizije, stajalo je tu na zemlji.
Nedovršeno parče sveta.
Jedanaesti ciklus - Osamnaesti dan
Srećom, Finelin je odlučio da nastave putovanje. Pešačili su još nekoliko sati dok se nisu popeli na jedan veliki breg sa kog se videla gotovo cela šuma. Izviđač ih je poveo u obilazak. Divili su se krajoliku i zapitkivali ga za imena pojedinih vrhova, reka i šumaraka koji su se videli u daljini. Finelin je pronašao stari talan u krošnjama, severno od brda. Tu su se smestili i prenoćili.
Sutra rano izjutra, krenuli su da pešače na severoistok. Iz sata u sat, Finelin ih je vodio sve istočnije. I dalje ih je vodio blizu oboda Pelta. Tek sledećeg dana, oštro su skrenuli na sever i ponovo izbili na ravnicu. Alasea je veći deo dana prepešačila pokušavajući da se opet navikne na ogoljeni prostor. Izviđač je pokazao na crne planine na horizontu. Izgledale su preteći, kao tamni zid koji neće moći da preskoče, niti zaobiđu. Ali Fineliln ih je uverio da im se to samo čini i da su planine dovoljno razdvojene da može da se prođe bez penjanja. Pa opet, bilo je depresivno hodati po pustopoljini, mileći ka granitnom bloku ispred sebe.
Kao što je izviđač i obećao, izbegli su dugačku šetnju preko ravnice Motila i već sutradan su se našli u brdima ispred Sirmelinskog prolaza. Zapravo, Finelin ih je vodio uz obod Abatonskog grebena, do samog prolaza. U Alaseinoj mašti, planinski venci su izgledali kao brodovi koji se mimoilaze. Tamo gde je se jedan greben završavao, počinjao je drugi, a između mladih šiljatih planina nalazio se tanak pojas brežuljaka i doilna. Uz Abaton, došli su do usta prolaza i za jedan dan prošli na drugu stranu. Tamo su sa jednog brega ugledali neobičan pejzaž.
Sa svih strana isticali su se ošrti zubi planinskih venaca. Ogoljeni kamenjar nije izgledao kao gostoljubivo mesto za vilenjake. Sa severnog okeana dopirao je vetar koji je još uvek imao nešto od svoje siline, a donosio je hladan vazduh koji štipa za obraze čak i vilenjake koji su prirodno bili otporni na ekstremne razlike u temperaturama. U sred kamenjara, prostirala se šuma, kao zagrljena stenom. Bila je to velika prašuma, veća od Pelta.
- Tamo! – pokazao je Finelin – Kal Satharak, Zaboravljena Šuma.
Uruvion klimnu glavom, zadovoljan.
- Čuo sam da postoji jedna kula...
Finelin klimnu glavom.
- Iza ovog grebena, kroz prašumu. Još dva dana. – reče kratko.
- Šta čekamo, prijatelju! – isceri se general.
Alasei je bilo putovanja preko glave. Nije očekivala da avanturisti imaju tako dosadan i neudoban život. Spavali su na otvorenom, jeli veoma malo, veći deo dana su provodili hodajući u ritmu koji je nametao Finelin, retko su se kupali. A što je najstrašnije od svega, Finelin i Uruvion su imali nezgodnu naviku da ćute. Alasea je otkrila da je mogla da se odrekne svih materijalnih udobnosti, ali ne i prijateljskog razgovora
Jedanaesti ciklus - Sedamnaesti dan
Alasea je bila oduševljena krajolikom. Reka je izvirala visoko iznad zemlje iz stene okrunjene šarenim žbunjem. Padala je u luku i dubila stenu. Iz bazena, voda se prelivala niz strmu kaskadu pokrivenu mahovinom i tu se stvarao širok mlaz. Reka Pelt je izgledala kao duga kosa majke prirode koju češljaju stene. Oko brzaka izrastao je gustiš. Finelin stavi ruku na Alaseino rame.
- Tamo! – pokazao je na slap.
Ispod vodopada, u alkovu iznad prirodnog bazena, Alasea je uočila pokret. U senci, tik uz stenu čučalo je neko biće. Dok je čarobnica pokušavala da razabere oblike kroz tamu pećine, Finelin je već spremio luk i strele, a Uruvion se šunjao kroz žbunje. Alasea je pretpostavila da su to Uruk-ratnici, ali ko zna, možda su bili i neki Khazalid? Nadala se da ih Finelin i Uruvion neće oterati pre nego što ona osmotri malo bolje.
U senci iza vodopada nasta komešanje. Iz alkova na svetlost dana stupilo je nekoliko kreatura. Hodali su uspravljeno, bili su veoma mišićavi. U snažnim rukama nosili su koplja, a noge su im bile povijene, spremne za skok. Njihova zelenkasta koža se sjajila na suncu. Imali su gruba, koščata lica i niska čela. Ponešto spljošteni nosevi imali su velike nosnice. Alasei su bili odvratni, ali i zanimljivi u isto vreme. Nije mogla da ih posmatra kao inteligentna bića, već kao zveri. Predvodnik je očito nanjušio vilenjake. Okrenuo se da potraži uljeze. Delovao je kao planinski lav, gipko se prebacivao sa jedne klizave stenčuge na drugu. Oprezno, za njim krenuše njegovi pratioci.
- Ha! Ha! Ha! – povika Uruvion.
General je iskočio iz jednog žbuna blizu vode. Uruci se zaustaviše. Još uvek su bili na stenama, pokušavajući da balansiraju. Odnekud je iznikao Finelin. Munjevito je odapinjao strele.
Alasea kriknu. Nije primetila zasedu koju su vilenjaci odapeli. Orci se probijenih vratova sručiše u reku. Snažna reka Pelt ih je odnela kao što domaćica metlom izbaci đubre preko praga. Životinjska tela zelenih stvorova voda je prebacila preko kaskade i odnela dalje. Kad se malo primirila, Alasea nije bila sigurna šta da misli. Uruci zaista nisu izgledali onako kako ih je zamišljala, ali nije da su joj se baš dopali, kako ju je Uruvion zadirkivao.
Jedanaesti ciklus - Šesnaesti dan
- U bašti Minas Ingole, video sam nešto. Nisam siguran da li je to vizija, ali nešto mi govori da se u Kal Satharaku krije ono što tražimo. – reče Uruvion ozbiljno
Alasea u čas promeni raspoloženje. Od pomalo zaplašene čarobnice na ivici durenja, pretvorila se ponovo u ono smelo i bezgranično radoznalo mačkasto stvorenje.
- Zaista? Šta si video? Poruku? Događaj? Tengwar? Govori! – reče ona
- Ne, ne, ne mogu da ti kažem više od ovoga. Kad dođemo do Zaboravljene Šume znaćemo tačno da li sam bio u pravu ili ne. – odmahnu rukom, general.
- Otpustiću vaše konje. Stari Aiken zna put do prvih patrola. – reče kratko Finelin.
- Hodaćemo? – upita Alasea
Čim se pojavila prva svetlost na nebu, izviđač je probudio Uruviona i Alaseu. Svakom je dao po jedan smotuljak da nose umesto ranca i ogrtač sa dva lica. Jedna strana je bila svetle, oker boje, a druga sivkastozelene. Tako opremljeni, krenuli su na put. Na generalovo iznenađenje, Finelin okrenu na severoistok. Ceo dan su hodali da bi se spustili niz plato i ponovo izbili u ravnicu. U daljini se videla prašuma.
- Šta je ono? – upita Uruvuion – Idemo pravo ka granici ljudskog kraljevstva.
Finelin klimnu glavom.
- Put kroz planine je dve nedelje. Mnogo Uruka. Preko Motile četiri dana. Nir konjica. Zato idemo kroz šumu Pelt, pa na Sirmelinski prolaz. Sedam dana.
Ni Uruvion ni Alasea se nisu osećali bezbedno dok su hodali preko otvorenog polja. General je osmatrao horizont, pitao se za svaki oblačić prašine šta predstavlja. Iz svake nejasne tačke ili premena mogao je da izraste konjički puk, ili se tako opreznom Uruvionu činilo. Alasea je držala korak uz Uruviona, ali nije mogla da se nada da će sustići izviđača. Finelin je neko vreme hodao sa njima, a onda je otrčao ispred i lutao daleko ispred njih. Vratio bi se i mirno nastavio da ide uporedo sa generalom i čarobnicom. Nisu spavali. Na smenu su meditirali, prikriveni tamom. Srećom, mesec im je obasjao put, pa su nastavili da hodaju sve do zore. Ubrzali su čim je tanka zelena nit prerasla u mahovinu na horizontu, a onda i u pravu šumu.
Pelt je bila gusta četinarska šuma, ali nije imala magijsku moć prašume. Alasea je to osetila čim je udahnula prijatni miris smole. General je bio zadovoljan što će putovati pod zaštitom zelenila. Finelin je skrenuo ka severu i vodio ih je gotovo uz obod šume. Iako je teren bio težak, nagnut i ispresecan jarugama, vilenjaci su se kretali lako i veoma brzo su stigli do izvora reke Pele.
Jedanaesti ciklus - Petnaesti dan
Uruvion se nasmejao.
- Nije dobrom, ali još uvek ima nade da dobro može biti učinjeno. – reče general
Izviđač klimnu glavom.
- Hajmo onda do ognjišta, uz vatru i lulu ćemo se mnogo bolje razumeti. – reče on.
- Haha! Previše se družiš sa patuljcima! – pecnu ga Uruvion.
Finelin se pravio da gunđa. Seli su oko vatre. Izviđač je ispod svoje pelerine izvadio ranac. Pažljivo ga je spustio na zemlju i iz njega izvadio malu lulu od pečene gline obojenu jarkim bojama. Napunio je lulicu gustim čupama trave iz duvankese i zapalio ugarkom iz ognjišta. Uruvion je vrteo glavom i začuđeno gledao Finelinov ritual. Alasea je prepoznala travu i mahnula je izviđaču da joj doda lulicu. Čarobnjaci su često koristi stimulante, mada ne ovako slabe kao što je bio izviđačev list. Ako je bio iznenađen, Finelin to nije pokazivao. Uz osmejak je dodao čarobnici lulu i divio se kolutovima koje je vešto pućkala.
- Moram da stignem što pre do Kal Saitharaka – reče Uruvion posle duže pauze.
Finelin je ostao miran. General mu se zbog toga uvek divio, mada mu se ponekad činilo da izviđač često neće da reaguje samo zato da bi impresionirao sagovornika. Alasea je pućkala lulu i posmatrala prvo jednog, pa drugog vilenjaka.
- Šta je to Kal Saitharak? Zvuči gadno. – reče ona
- I jeste – odgovori kratko Finelin
General nije očekivao da izviđač postane pričljiviji, pa je na sebe uzeo da objasni čarobnici o čemu se radi.
- Kal Saitharak je Zaboravljena Šuma.
Alasea se zagrcnu, a lice joj prekri oblačić dima.
- Ne mislite valjda ozbiljno? – reče ona zabrinuto.
Legenda kaže da je nekada davno demonsko stvorenje pohodilo zemlju. Sva živa bića i svi bogovi su se ujedinili da ga unište. Posle strašne i teške bitke, bogovi i vilenjaci su prevladali i čudovište je bilo teško ranjeno. Pobeglo je sa bojišta, ali nije moglo daleko da stigne. Kad je konačno pao i izdahnuo, iz njegovog monstruoznog tela su izgmizala ogavna bića koja danas tumaraju svetom. Šume i prašume su od početka vremena nicale i nestajale, ali kaže se da je demon svojim telom, umirući počinio jedno dobro delo. Zaštitio je šumu i izolovao je od ostatka sveta tako da je drveće koje tamo raste tu od postanja, netaknuto. Izvori se ne slažu oko toga kolika je šuma i da li je nastanjena, ali se svi slažu da je Kal Saitharak, Zaboravljena Šuma negde u srcu planinskog venca Gorgonina Kruna.
- Dobro – reče izviđač – Odvešću te do Kal Saitharaka.
General se nasmeja.
- Znao sam da mogu da se pouzdam u tebe. – reče on.
Alasea odmahnu glavom.
- Zamolio si me da jašem sa tobom, ne da idem na kraj sveta, kroz planine krcate Urucima i Khazalidima! – bunila se Alasea.
- Zar ne želiš da znaš da li zaista postoji i šta tamo ima? – peckao ju je Uruvion
- A ne, sad eto, znam da Zaboravljena Šuma postoji, a šta je tamo može i ovaj da nam kaže, pa da krenemo nazad za Minas Ingole!
General i izviđač se nasmejaše
Jedanaesti ciklus - Četrnaesti dan
Što se Alasee tiče, razvalina uopšte nije delovala razvaljeno. Dok su prilazili, sa radoznalim divljenjem je gledala u zjapeće rupe na spoljašnjem zidu Tor Ikiliona. Iznad bivših zidina, izvirivala je centralna zgrada zamka. Okolo su bili nahereni minareti kula. Ruševina beše obrasla u rastinje. Gde se ukazao razmak između dva kamena, naselila se mahovina. Gde je mahovina progrizla kamen, nastanila se paprat. Tamo gde je bilo ma i parče zemlje izraslo je šipražje, a zatim i stabla divljeg kestena. Sudeći po takvoj spoljašnjosti čarobnica je očekivala da će unutar zidina biti šikara krcata zmijama. Zato se iznenadila kada je u unutrašnjem dvorištu ispred zamka videla uređen prostor. Ovde je bio bunar sa vitlom, tamo ognjište, onamo barake za konje. Kamene ploče dvorišta su bile u lošem stanju, ali uredno oplevljene, a uz jedan deo zida bila je uzdužno posađena bašta. U njoj su uglavnom rasle začinske biljke.
- I šta sad? – upita Alasea
- Ništa, sad čekamo Finelina, samo on može da nam pomogne. On je iskusan izviđač. Poznaje ove planine i čita njihovu ćud kao ti tengwar. Bez njega bismo se izgubili ili upali u zasedu Khazada ili Uruka.
Alasea se stresla pri pomsli da susretene jednog patuljka, a kamo li ork-zver. Khazade je zamišljala kao male izopačene besne nasilnike, a Uruke kao izvitoperena bića izvan životinjskog carstva.
Uruvion se nasmejao.
- De, nije to tako strašno, među patuljcima ima razumnih, a čuo sam za neke polu-Uruk, polu-Edhel koji su prilično zanimljivi tipovi...
- Fuj! Grozan si! Dosta! – zavapi Alasea – To govoriš samo da bi mi zgadio!
Posle kratke pauze, dodala je
- Ali kako polu...ugh..fuj! – ustala je i otrčala do bunara da zahvati vode, praćena Uruvionovim zadirkivanjem.
- Hej, zašto si takva. Nikada nisi videla Uruka izbliza, možda ti se dopadnu, mišićavi su i snažni, baš kao što ti voliš.
Alasea napravi grimasu gađenja, a onda se ljutnu.
- Podlače, otkud ti znaš šta ja volim?
- Video sam kako gledaš vojnike...
Alasea frknu i izvadi iz bunara kofu. Umila se i srkutala malo po malo da se osveži ledenom vodom. Nije ni primetila kada se pored nje stvorio nepoznati vilenjak. Bio je to Finelin, toliko joj je bilo jasno. Beše zaodenut u gračicama i travom okićenu kabanicu. Oko vrata mu je visila maska koju je skinuo sa lica. Alasea je nanjušila magiju. Bila je to verovatno jedan od onih artefakata koji su u sebi imali izatkane čarolije promene. Nije ostalo mnogo tih drevnih predmeta i Alaseu je kopkalo da je pobliže prouči. Finelinove oči su bile neobično mirne, ali hladne. Ispod kabanice se nazirala oklopna košulja koja je izgledala kao da je pletena. Nosio je tanke rukavice od tamnog velura i lake mokasine umesto čizmica.
- Ehej, Fineline! Mae gowannen! – viknuo je general kada ga je spazio.
- Pozdrav devojko – reče tihim glasom Finelin, a onda raširi ruke da prigrli Uruviona – Vendui! Kojim dobrom?
Jedanaesti ciklus - Trinaesti dan
Iste zvezde koje su pokazivale put Uruvionu i Alasei, treperile su i za savetnicu Tendijel. Sa čašom zlatnog vina u ruci stajala je na balkonu palate. Pokušavala je da pronađe sazvežđa i odagna brige. Eno ga Ratnik, onamo je Iša, počinje da izlazi Zmaj. Misli su joj lutale. Pitala se gde je sada hrabri general? Glandur je javio da su on i jedna mlada čarobnica nestali. Da li je to dobro ili loše? Da li će Heren Istarion uspeti da pronađu nešto u kripti?
Otpila je još malo iz tanke kristalne čaše. Zlatne kapi iz hobitskih vinograda sada počele su da proizvode svoju magiju. Tek kad je osetila opuštajući efekat vina, shvatila je koliko su joj ukočena ramena. Tendijel se spustila na jastučiće i duboko udahnula. Pokušala je sa nekoliko laganih vežbi pre nego što utone u meditaciju, ali joj ni to nije uspelo. Dosula je vina i počastila se još jednom čašom.
- Savetnica Tendijel pije, dok vilenjački narod strada? – čuo se glas iza nje.
Prepoznala je drkost u glasu Kalanona, jednog od savetnika. Ustala je polako, držeći čašu u ruci. On bi trebalo da je nervozan, a ne ja, ponavljala je u sebi Tendijel. Susreti savetnika su bili retki, formalni i u suštini zabranjeni. To je moglo da ga košta položaja u Savetu. Kalanon se naslonio na ogradu balkona i nasmejao se. Nosio je tamnozeleni ogrtač noćnog stražara, kožni oklop i visoke čizme.
- Savetnik Kalanon je na straži? – upita ga ona podrugljivo.
- Dok neki piju, drugi moraju da bdiju! – odgovori on.
Njegove oči su bile umorne, iza njih je tinjala hladna vatra besa i mržnje. Kako je to pogrešno, pomislila je Tendijel, što savetnici ne mogu da gledaju jedni drugima u oči. Ko zna kada je ovo stanje zahvatilo Kalanona.
- Zašto si došao? – promeni ona ton.
- Došao sam da vidim šta radiš. Svi mudruju, niko ništa ne preduzima. – procedi Kalanon.
Bilo je nešto strašno u vezi sa njegovom pojavom. Iz njegovih gestova i reči bila je izvučena svaka dubina. Govorio je kao otelotvorenje ogorčenosti. Iako se ispod zvezda čulo cvrkutanje noćnih ptica i dozivanje sova, on kao da je čuo zvuke bitke koja se vodi negde u daljini.
- Odlazi, - reče Tendijel strogo – znaš dobro kakav je protokol!
- Ili će biti...šta? – Kalanon je ošinu pogledom.
Nerado je morala da prizna da ju je zaustavio. Možda je bila previše iscrpljena ili opijena, ali Kalanon je posedovao neku moć. Zaustila je da nešto kaže, ali mu je umesto toga okrenula leđa i nesigurnom rukom odložila čašu na ogradu balkona.
- Vanja je na granici, tamo su Thandorijen. Svi kapetani su na svojim položajima. Više od toga ne može biti učinjeno. Sva naša nada leži sa generalom Uruvionom. – reče ona tiho, želeći da veruje u svaku reč.
- Znači igramo se žmurke sa sudbinom – reče Kalanon kao da pljuje
Čula je šuštanje njegovog ogrtača i škripu njegovih novih čizama na mermernom podu. Laknulo joj je kad je otišao, ali nije znala šta sa time da radi. Nije imala dovoljno argumenata da ga prozove na Savetu, bar ne u ovom teškom trenutku. Nije znala kome da se obrati za pomoć. Ali je bilo jasno da je Kalanona nešto obuzelo. Nešto o čemu vilenjaci veoma malo znaju.
Jedanaesti ciklus - Dvanaesti dan
- Da jašem? – pitala je iznenađena Alasea – Ali kuda?
Tek tad je primetila da je Uruvion izvan sebe. Pogled mu je bio okrenut negde unutra, nespretno je ustao i zateturao se. Pomislila je da nije uzeo neki od čarobnjačkih stimulansa, ali onda je ostavila poslužavnik i pohitala da ga stigne. Kao omađijan, general je odbauljao do štale i počeo da sprema konje. Ona je pritrčala da mu pomogne. I uskoro su bili ponovo na putu.
Isprva joj se činilo da besciljno tumaraju šumom, a onda joj je sinulo. Jahali su ka planinama na severu, naseljenim opasnm Uruk-plemenima. Kroz Alaseu su prošli žmarci i zažalila je što nije ponela magijska pomgala. Počela je da recituje u sebi magijske formule pokušavajući da se priseti nekih strašnih čarolija.
Trećeg dana puta stigli su do ivice šume. Uruvion je bio ćutljiviji nego inače. Prozborili su jedva nekoliko rečenica.
- Hej, polako! – Alasea je čula poziv iz krošnje.
Ispred i iza njih se pojaviše rendžeri. Iznenađeni što vide generala i čarobnicu, brzo su salutirali.
- Heroj! Finelien, stigao je heroj! Trči u Radgal i javi da je došao general Uruvion! – oduševljeno je klicao vođa patrole.
General se nasmešio i odmahnuo im.
- Neću se zadržavati, prijatelji. Tražim Faerdira, da li znate gde mogu da ga nađem?
Vilenjaci se pogledaše. Jedan omanji šumar pokaza negde ka severoistoku.
- Poslednji put smo ga sreli kod graničnog kamena, baš blizu ruševina Tor Ikiliona.
To je bila srušena tvrđava, poslednja tačka koju su vilenjaci držali izvan šume. U jednom strašnom napadu su je razvalili pobesneli trolovi. Patrole su nastavile da je povremeno obilaze, ali Ikilion odavno nije pripadao vilenjačkom carstvu.
- Ako ga ponovo susretnete, recite mu da ću ga čekati kod tvrđave – reče Uruvion i još jednom u znak pozdrava na rastanku mahnu vilenjačkoj patroli.
Nastavili su da jašu sve dok nisu izašli iz šume. Tor Iklilion je bilo teško promašiti. Bila je to razvalina na bregu iza koje su se jasno videle Mur Kilad planine. Alasea je pokušavala da se priseti mape koju je jednom videla. Ako bi se popeli na onaj tamo greben, na istoku bi bilo Nir-kraljevstvo sa kojim su u ratu. Na severu su planine patuljaka, saveznika ljudi. Na severozapadu je ležao glavni venac planina. Tamo su carevali Uruci. Alasea se pitala da li Uruvion zna kuda ide i da li je lud da se zaputi u srce divljih planina. No, za sada je njihov cilj bila razvalina Tor Ikiliona.
Jedanaesti ciklus - Jedanaesti dan
Uruvion je sve do večeri lutao baštama Minas Ingole. Čudio se kako čarobnjaci sami održavaju ceo kompleks. Očekivao je da vidi buljuk šegrta koji se muvaju po tvrđavi i obavljaju sve dosadne poslove. A onda je otkrio da je najrazvijenija grana vilin-magije upravo ona koja omogućava čarobnjaku da sve repetitivne poslove zameni mističnim pomagalima. General je posmatrao kapljice vode koje se materijalizuju iz vazduha i kao laka kiša padaju po žednim biljkama u bašti. Na drugom mestu je video kako se voda u bazenu sama uskomešava da bi se raščistilo suvo lišće i trunje koje beše napadalo. Možda je tajna tu negde, oko nas, pitao se Uruvion. Kripta sigurno krije zaboravljena znanja, ali odgovori su negde blizu, nadohvat ruke, sutio je general.
Za trenutak je ustao. Stajao je tako mirno ispod jednog drveta kajsije i motrio na okolinu. Meditativna smirenost mu je otkrila da se u bašti nalazi jedan zidić koji ranije nije primećivao. Uputio se ka njemu. To je bio običan zid od suvo slaganog kamenja. Prešao je prstima preko grube teksture fasade. Pokušao je da pronađe neki znak. Bila je to ludost, deo njega je to dobro znao. Ipak, nada je postojala. Intuicija? Vilenjaci su predugo direktno gledali stvari, oholi na svoje superiorne misaone sposobnosti. Osećanja? Pre bi to nazvao prijemčivost. Vilenjaci su mogli da uočavaju tanane vibracije, bili su veoma osetljivi na promene energije. Ali intuicija je bila nešto drugo. Kako drugačije objasniti trag na koji su naišli. Nisu ga dokučili, nisu ga ni osetili. Uruvion se vratio svojoj potrazi. Kao opčinjen je išao od drveta do drveta. Pokušavao je da pročita nešto u lišću. Pratio je svaku žilicu. Prešao bi na stablo i milovao ga, prateći izbrazdane linije kore. U čas mu se činilo da odgovor neće pronaći na drvetu, već na kamenu. Pratio je pomno minijaturne pukotine u mermeru, zagledao svaku pločicu baštenskih staza.
Na kraju se zamorio i ispružio na klupi u senici. Sunce je već zalazilo. Narandžasti oblaci su hitali ka noći. Uruvion je utonuo u san.
Gledao je u magloviti pejzaž sa one strane jave. Video je planinske vrhove u plamenu. Topljeno kamenje je kipelo niz obronke. Na nebu su se videla obličja bogova, obojene senke koje nije mogao da razazna. Zemlja se tresla. Veliki pramen magle za tren mu je zaklonio vidik. Kada se oblak razišao, video je samo plavetnilo. Nestali su netragom planine i vulkanska lava. Gledao je kako se nebo zastire tankim slojem oblaka. Belina se zgušnjavala. Na nebu se ukazaše simboli. Izgledali su više kao patuljački cirth nego kao pravi tengwar. Zapis se prostirao preko celog vidokruga i polako je plovio ka horizontu. "Šta ako rune odu i nikad ih više ne ugledam?", pitao se Uruvion i u trenu panično posegnuo za njima.
General se batrgnuo u snu i probudio se na ivici klupe.
- Hej! Hej, polako! – rekao je umilni glas.
Alasea je stajala iznad njega i na poslužavniku nosila vrč sa okrepljujućim sokom.
- Imaš sreće da sam spretna, inače bi sad bio okupan! – nasmejala se ona.
- Moraš da jašeš samnom! – buncao je Uruvion još uvek jednom nogom u snu.
Jedanaesti ciklus - Deseti dan
Majstor Glandur je prišao stalku. Ispružio je prst i pratio nemirne rune koje su plesale, pokušavajući da se otrgnu od njegovog strogog pogleda. Šapnuo je nekoliko magijskih formula i tengwar se umiriše. Titrali su obli trbuščići zapisa i vijorile se linije, ali je iskusni vilin-mag uspeo da sakupi sva slova. Iza njega su stajali nestrpljvi čarobnjaci. Glandur je mogao da oseti njihovu znatiželju. Ugrizao se za usnu i coknuo.
- Ništa. Idemo dalje. – reče majstor i mahnu im.
Alasea nije bila sigurna da li da se ušunja i gvirne u pregament. Možda se tajna nije nalazila na njemu, ali je svakako predstavljala veliki mamac za njenu radoznalost. No, Glandur je već bio kod sledećih vrata, praćen sumornim Iauronom.
- Ovde se nalazi svezak magijskih spisa koji je ostavio Lerendil Pelenorin – reče arhivar.
Magovi nahrupiše unutra. Na kamenom postolju stajao je balon od prozirnog stakla. Unutar njega lepršala je hartija, povezana slabašnom crvenom vrpcom. Izgledalo je kao da će se u svakom trenutku papiri otrgnuti. Glandur je pozvao Tiritiona. Svečano odeven, mag je pokupio skute svoje halje i prišao majstoru. Zajedno su usmerili svoju energiju na staklenu krletku i jedan po jedan, komadi hartije se smiriše na dnu. Zatim je Tirition otpuštao listove, a Glandurovi prsti su plesali u vazduhu. Po taktu koji im je zadavao majstor, papiri su se lelujali, a magijska slova oživljavala. Mučili su se tako veoma dugo. Ostali čarobnjaci su se povukli i prepustili blagoj meditaciji da ispune vreme. Alasea je nervozno tumarala hodnikom i da nije bilo budnog Iauronovog oka, već bi odavno pootvarala sva vrata. Uruvionu je bilo najteže, jer on nije razumeo šta se tačno zbiva. Za njega je svaki trenutak mogao da donese spektakularno otkriće koje je tako napeto iščekivao.
Konačno, majstor Glandur i Tirition napustiše odaju. Bled u licu i iscrpljen, slabašnim glasom je prozborio:
- Nije ni ovde. Moraćemo drugačije da se organizujemo.
Majstor je naredio Mirimae i Vendetijeli da pripreme okrepljujuće napitke i restorative koji će pomoći da se čarobnjaci što brže okrepe. Pozvao je Tiritiona i Veldagleriona da se smenjuju uz njega i Halrana. Otvarali su po dvoje vrata. Tamo gde su nalazili tomove magije priskakao je Glandur, a pojedine spise je tumačio Halran. Ponekad bi iza vrata pronašli i predmet, mistični artefakt. Glandur je odlučio da se oni ispitaju poslednji jer je za njih postojao katalog iz koga su lako mogli da saznaju opseg korisnog dejstva u svakom pojedinom slučaju. Alasei je dopao zadatak da se nervira i povremeno donosi hranu i piće iscrpljenim magovima. Uruvion se držao po strani, svestan da nije od pomoći.
Jedanaesti ciklus - Deveti dan
Majstor Glandur je dočekao putnike u dvorištu Minas Ingole. Nije mogao da miruje. Svaku noć je probdeo čekajući da se Uruvion i Alasea vrate. Čim je sa vrha svoje kule video par jahača, spustio se da izađe pred njih.
- Odobreno je! – viknula je Alasea.
Uruvion je sjahao i poklonio se majstoru.
- Odmah ćemo sazvati sve magove – reče Glandur.
Alasea je požurila da smesti konje u štalu. Dok se ona pobrinula za životinje, Glandur je prizvao sve čarobnjake. Okupili su se ispred ulaza u kriptu. Kad su svi bili na okupu, majstor je glavom dao znak i oni stupiše u podzemlje.
Drevne odaje gradili su čarobnjaci kojh se nije sećao ni Glandurov učitelj. Duboke i zaštićene mističnim runama i trajnim magijama, podzemne prostorije su nastale kad i potreba da se uskladišti opasno zanje ili nestabilna magijska energija. Osim toga, kripte su sadržale detaljne arhive zabeležene na lišću besmrtnog vilin-drveća. Iauron je bio beležnik i bibliotekar tajni. Nije voleo posetioce i posedovao je pozamašan arsenal magija i magijskog oružja kojim je mogao da se odbrani od neodgovornih magova. Što se Iaurona tiče, svaki čarobnjak koji je hteo da zaviri u kriptu, potpadao je pod tu definiciju. Niko nije mogao da se seti kada je Iauron postavljen za arhivara, a zabeleške o tom događaju čuvao je on sam. Glandur i ostali magovi prihvatali su Iauronovo prisustvo kao što su baratali činjenicom da Minas Ingole ima sedam tornjeva i da ih nikada nije bilo šest, niti će ih ikada biti osam. Magovi su vreme provodili u studiranju i vežbanju čarobnjačkih veština. Zbog toga su imali svetliji ten od ostalih vilenjaka. Iauron nikada nije izlazio iz kripte i zato je bio bled kao da su ga izujedali vampiri. Mnogi šegrti vilin-magova su duboko verovali da je to istina i da je Iauron i sam krvopija. Arhivar je nosio vunenu kapicu poput Nir-mornara. Osim što je grejala njegovu lobanju prošaranu nabubrelim venama, upijala je kondenzaciju koja je kapala sa svodova drevnih odaja. Iauron nije izlazio iz crne oklopne košulje koja mu je davala izgled reptila. Od struka do poda padala je hakama prošarana plesnivim trakama i ostacima Iauronovog doručka. Tačan sastav jednog prosečnog arhivarovog obeda bio je tema oko koje su se natezale generacije vilin-magova.
- Odlazite. Svi do jednog. Nestanite. – rekao je škripavim glasom Iauron buljuku čarobnjaka predvođenih Glandurom.
- Došao je čas da moramo da otvorimo drevne kripte. Vilin-narod je u velikoj opasnosti. – pokušao je da bude ljubazan Glandur.
- I? Šta vam tačno treba? – odgovorio je Iauron gledajući netremice svojim bledim, gotovo prozirnim očima.
Vilin-magovi zažamoriše kao školarci. Alasea ih je žustro umirila.
- Treba nam da otvarate jednu po jednu kriptu, dok ne pronađemo nešto što će nam pomoći da preokrenemo strašni udes koji je pogodio naš rod. – rekla je pomalo nestrpljivo
- Zaista? – mirno reče Iauron – Sigurni ste da ćete umeti da prepoznate pravu stvar?
Čarobnjaci na to frknuše i opet nastade žagor.
- Poštovani Iaurone, otvori nam kriptu u ime vilinskog Saveta! – reče čvrstim tonom Glandur
- Saveta? Saveta. Saveta! Bah! – gunđao je drevni vilenjak, ali se konačno pokrenuo i poveo čarobnjake u dubine drevnih odaja.
- Ovde se čuva tajni spis koji je deponovao Kelferion Bilbrandil. – reče Iauron.
Drvena vrata sa oljuštenom bojom nisu delovala dovoljno dostojanstveno. Glandur se prvi usudio da ščepa kvaku i uđe u kriptu. U maloj odaji koju je osvetljavala tinjajuća magija, na običnom postolju od hrastovine, počivao je široki komad pergamenta.
Jedanaesti ciklus - Osmi dan
Alasea je bila uzbuđena, to je bilo njeno prvo iskustvo sa Savetom. Potajno je sanjala o tome da i ona jednog dana bude pozvana u taj krug najmudrijih i najmoćnijih vilenjaka. Ali bio je to samo san, jer u Savet veoma dugo nisu nikoga primili. Članstvo je bilo doživotno, što je u slučaju vilenjaka značilo, gotovo večno. Alasea je uz sebe imala samo putne stvari, pa je general Uruvion za nju naručio da se izradi svečana odora dostojna njenog ranga. Iako je to bila samo formalnost, doduše važna, ali ipak samo formalnost, bilo joj je veoma drago i prihvatila je odoru kao lični poklon od generala. On je samo frknuo i slegnuo ramenima kao da kaže: "Ako ti je tako drago..."
Alasea je obukla mantiju od gusto tkanih crnih niti koje su se presijavale. Kroj je davao otmenost, a nije sputavao kretanje. Materijal je bio kao stvoren za to da Alasea pusti svoje srebrne kikice i u kosu uplete zlatne niti. Na grudima je nosila broš od plavog kamena, sa umetnutim simbolima Heren Istariona izrađenim od žada. General je nosio trostruko preklopljenu običnu belu tuniku sa motivima jesenjeg lišća izvezenim na obrubima. Ipak, Alasei je bio divan. Činilo joj se da zajedno izgledaju kao bogovi iz davnine.
Kad je počelo zasedanje Saveta, Alasea i Uruvion su čekali da se završi uvodna ceremonija i da ih pozovu. Čarobnica je bila nervozna i hodala je gore-dole. Konačno je došao čas i oni stupiše na centar širokog podijuma.
- Savet je dobro razmotrio vaš zahtev – reče savetnica Tendijel
Oči svih bile su uprte u čarobnicu i generala. Uruvion je mirno čekao odluku. Alasea je pokušavala da pronikne u skamenjena lica savetnika. Zavidela je svakom ponaosob i svima zajedno. Jasno je šta mora biti učinjeno, čemu toliko odlaganje. Konačno, Tendijel otvori svitak na kome su crvenim mastilom bile označene reči odluke.
- Posle dugog većanja, Savet zaključuje jednoglasno da je opasnost koja preti vilenjacima katastrofalnih razmera. Tragovi koje su naslutili čarobnjaci i general Uruvion ne ukazuju na to da bi otvaranje kripte moglo da pomogne. Ali ipak, Savet upućuje Heren Istarionu da može, u pratnji generala Uruviona otvoriti tajne odaje. Jedini uslov je da se odmah nakon obilaska kripte, general i jedan iz Heren Istariona vrati da podnese izveštaj Savetu.
Uruvion je uzdahnuo. To je bio odgovor koji je mogao da otvori još veću nevolju. Znao je koliko je teška bila odluka Savetnika. Poverena im je velika čast i velika odgovornost. Klimnuo je glavom i poklonio se savetnici Tendijel, a potom i svim članovima Saveta. Povukao se nekoliko koraka unazad, a onda sa osećajem težine na leđima napustio je dvoranu.
Alasea je posmatrala celo događanje kao nepotrebnu pompeznost i krutu ceremonijalnost. Naravno da nije bilo druge nego da se otvori kripta. To je znala još kad ih je Glandur prvi put okupio. Jedina uteha joj je bila to što će ponovo jahati, sama sa Uruvionom. Zato ga je uhvatila ispod ruke i nasmešila mu se. On je bio zabrinut.
- Čudno. Očekivao sam da ćemo krenuti na dalek put, ali izgleda da su sve najveće tajne baš ispod naših nogu. – reče general zamišljeno.
Jedanaesti ciklus - Sedmi dan
Alasea se probudila u kasno popodne. Talan je mirisao na borovinu. To je bilo prijatno osveženje od stana u njenoj kuli. Učenje magije pratili su zadah ustajalih papirusa, težak vonj prašnjavih svezaka, garež sveća i uznemirujući mirisi magijskih trava. Čarobnicu je svežina šume podsećala na nešto jednostavno, toliko prosto da nije mogla da se načudi. Godila joj je ta običnost. Zato je odlučila da se pred Savetom pojavi u jednostavnoj ritualnoj odori. Plavi komad tkanine padao je ravno niz njeno telo. Zlatni obrub i runska arabeska označavali su Alasein status u Heren Istarionu. Vezala je svoju srebrnkastu kosu u punđu, osim dve kikice koje je pustila da padaju napred, preko prsa.
Kad je došlo vreme da napusti talan, Alasea se malo zbunila. Učinilo joj se da neće uspeti da se vešto spusti niz uže pa je prizvala jednostavnu čaroliju vetra koja ju je prizemljila.
- Pompezan silazak, nema šta! – reče Uruvion zadirkujući je
Alasea se zbunila, što zbog toga što je za nju levitacija spadala u jednostavnije veštine, a delom zbog lepog generala. Blistao je u punoj svečanoj odori. Preko kožnog dubleta nosio je lagani ukrasni oklop. Crne jahaće pantalone bile su uvezane širokim svilenim pojasom. Rukavi su bili beli, od svilene košulje kakvu nose strelci. Osim što je Uruvionova bila izvezena zlatnim nitima, sa prigodnim generalskim oznakama. Na čelu je nosio jednostavan crveni dragulj pričvršćen srebrnkastom trakom. Tu je bila i Vana, u običnoj svakodnevnoj odeći. Ovaj put, Savetu će se predstaviti samo čarobnica i general.
Kada su ugledali Alaseu i Uruviona, mnogi savetnici nisu krili nezadovoljstvo. Izgledalo im je kao da sve vilenjačke uzdanice propadaju. Činilo im se da je sve gotovo, da ne postoji rešenje. Njihove zle slutnje činile su se potvrđene.
- Aj, aj! Avaj za vilenjake! – gunđali su neki – Ni Heren Istarion nam ne može pomoći. Mudrost najmudrijih i hrabrost najhrabrijih nisu dovoljni!
General Uruvion je izneo svoja opažanja i svoje sumnje, a onda je Alasea govorila u ime čarobnjaka.
- Majstor Glandur poručuje – istupila je Alasea – Dajte nam odobrenje da otpečatimo tajne kripte ispod šest kula. To će spojiti hraborst i mudrost, pa će zajedno isprepleteni doneti odgovor na nagoveštaj koji su mudri i hrabri uspeli da izoluju. – zaključila je čarobnica ovim rečima svoj govor.
Savet ih je pozvao da dođu po odgovor za tri dana. Nestrpljiva Alasea nije mogla da dočeka, ali sa druge strane, čekanje joj je davalo priliku da se druži za generalom.
Uruvion se pokazao kao ljubazan domaćin. Vodio je Alaseu u duge šetnje po okolnim gajevima i tumačio joj različite skulpture u vrtovima. On je poznavao veoma dobro vilenjačku istoriju i otkrivao joj je detalje koje njene knjige nisu poznavale. Već sredinom drugog dana, postalo je uobičajeno da ga drži pod ruku i tiska se blizu. Alasei je to bilo važnije od svih heroja i temeljnog pripovedanja strpljivog generala. Trećeg dana uveče, dobili su poziv da se prikažu Savetu
Jedanaesti ciklus - Sesti dan
Jahali su brzo i na Alaseino veliko razočaranje, u tišini. General je uglavnom bio smrknut, zadubljen u svoje misli, a lice bi mu se ozarilo u masku ljubaznosti, kada je Alasea pokušala da zapodene razgovor.
- Ćutiš Uruvione, a to je kao da nosiš u torbi lembas koji ne deliš saputnicima – odlučila je Alasea da ga ipak pecne.
Sedeli su na obali potoka, dok su konji, iscrpljni pokušavali da se napiju vode. Sunčevi zraci su močili svoje zlatne prste u klokotavi tok. Skriveno senkom visokih strana, kamenje obraslo mahovinom se nasadilo na sred potočića. Kao kroz klanac, voda je prskala sa jedne stene na drugu. Pomeriće se sivi kamenovi, baš kao što se mahovina izmestila i rasla samo na suprotnoj strani od matice.
General je iskrivo svoje lice u grč koji je imitirao osmeh.
- Strašne stvari sam video – reče tiho Uruvion
Alasea se stvorila pored njega, prihvatila mu ruku. Pogledala ga je toplo, kao da čeka sledeću reč da bi mogla da ga oblije saosećanjem i uteši ga. Ovo je bila njena prilika. Kad je Uruvion ostao nem i zamišljen, potražila je njegove oči i upitno ga pogledala. General je frknuo i nasmejao se, ovog puta iskreno.
- Mislio sam da se magovi gnušaju vojničkog zanata, pa i vojnika? – reče on
Alasea je glumila žacnutu uvređenost. Treptala je i pokušavala da skrije osmeh na usnama.
- Šta vam pada na pamet! Vi niste običan vojnik! Heroj vilin-naroda, tako pronicljivi povrh svega! Vaš um je... – Alasea zastade da potraži blaži izraz od onog koji joj je sevnuo u glavi.
- ... iznenađujuće oštar za glupavu vojničinu? – upita Uruvion.
Nije bio uvređen. Znao je da čarobnjaci misle brže i dublje od svakog vilenjaka. Dobio je dovoljno veliku pohvalu od majstora Glandura, da bi se vređao u sred trapavog zavođenja ove mačkolike čarobnice. Mogao je da joj kaže nekolilko predrasuda koje su vojnici gajili spram magova, ali umesto toga je samo pomilovao njenu srebrnu kikicu.
- Vreme je da krenemo, devojko – reče general.
Alasea nije bila sigurna da li da likuje ili da se obeshrabri. Zato je odlučila da i ona zaćuti. Jahali su u tišini. Posmatrala je način na koji Uruvion traži put, kako priprema obrok, šta šapuće svome konjiću i njegove treptaje, sitne titraje kad god se zadubi u misli i prizove svoja sećanja. Vreme je proletelo, ali je put ipak bio dug i iscrpljujući, a posebno za čarobnicu koja nije bila navikla na jahanje i neudobnosti putovanja.
Kada su stigli pred Yanwe generala su dočekali njegovi Thandorien. Alasea je spavala u sedlu, pa su morali da je prenesu u talan da se naspava i dođe k sebi. Vanja je s blagim gađenjem posmatrala bledu čarobnicu, ali je naredila da joj se donese sve što zatraži, kada se probudi.
- Vanja! – dozva je general
Ratnica nije imala vremena za žaoku ljubomore, niti za suvišna pitanja. Uruvion je imao zadatke za nju. Sutra će ponovo izaći pred Savet da postave možda i najteže pitanje koje su savetnici čulil za vreme svog stolovanja.
Sesto poglavlje - draft
Koliki proplanak, pomislio je Erinion. Stajao je na ivici šume i po prvi put u životu posmatrao ravnicu. Za svaki slučaj, držao se senke hrasta. Nije se usudio da kroči na sunce. Celoga života prašuma Sielwode je čuvala Eriniona. Uživao je mladi druid i na osunčanim poljanama, ali prostor koji je pucao pred njim izgledao je zastrašujuće neograničen. Erinionov svet je bio omeđen drvećem i zato se plašio da izađe na livadu oivičenu tek tamnim pramenom planina na horizontu. Da li se Erinion stideo svog straha? Nimalo, među vilenjacima je bilo mnogo onih koji su se osećali baš kao i on. Zato je radna grupa Anijer i došla ovde, da pošumi ukletu ravnicu.
Zahvaljujući veličanstvenom otkriću dara potpune slobode, Erinion i njegovi drugovi su mogli da vrate dostojanstvo prašumi koja ih je othranila. Nekada davno, Sielwode se prostirala dokle oko seže. Umesto pustopoljine, tu su rasli hrast, bukva, jela i bor. Erinion se radovao što je deo velikog plana za pošumljavanje. Trkom se vratio među svoje. Stotinjak vilenjaka je sedelo u travi odeveni su mrke livreje druidskog reda Orkan Laranis. Pomno slušaju predvodnicu Ornel.
- Svi znate da su Nir prvo udarili na šumu. Nemilosrdno su obarali stabla i krali život da bi mogli da nahrane svoje kraljevstvo. Samleli su šumu da bi podigli svoje zamkove, izradili lukove, sastavili opsadne mašine. Okopneli su snagu prašume a time i moć naše magije. Onda su izgradili puteve da bi mogli da se kreću brže. Nisu se zadovoljili običnim stazama, već su slagali kamen do kamena. Oni se odriču zelenila, odbacuju prirodu i poručuju nam da će i naše kraljevstvo da popločaju! Ovde i sada, Quendi uzvraćaju udarac!
Ornel je sačekala da talas klicanja umine i da se vilenjaci smire. Zasukala je široke rukave svoje grube radne odore i sklonila kosu s lica. Želela je da svi vide žar u njenim očima, vatru koju nosi u sebi.
- Svaki od vas se sigurno pita: "Zašto ja nisam u armiji?" – neki mladi vilenjaci se zakikotaše – Zar sam previše slab da bih nosio koplje? Zar nisam dovoljno vešt konjanik da jašem u formaciji? Igram li lošije od svih ratnika-plesača? Aha! Ja sam talentovan za magiju, setiće se oni pametniji! A šta je uopšte Orkan Laranis u poređenju sa pravim čarobnjacima? Pitate se!? Ako nisam mogao da postanem gospodar vatre, zar je bilo nemoguće da onda budem jedan od ratnih magova? Pa čak i najobičniji vrač služi u vojsci, tumači poruke i barata magijskim alatima!
Erinion se smeškao i divio Ornelinom govorničkom umeću. Razume se, on je znao zašto je tu, ali je rado upijao svaku reč kao da je prvi put čuje.
- Saborci moji! Orkan Laranis jeste armija! Mi smo vojska snažnija od svih! Kada ustanemo i zasadimo prvi žir. Kada ga pozovemo da izraste u snažno stablo i nahranimo ga mističnim silama. Kada iz zemlje proklija deblo i nikne šuma. Mi smo graditelji, mi podižemo štit, mi povezujemo Sielwode i Tuarhievel! Mi isceljujemo. Red kopljanika može da se rasrpši, konji da se propnu u ludilu i zbace jahača. Magijske sile mogu da izdaju i najmoćnijeg čarobnjaka, a čak i najveštiji Adman može da izgubi ritam u zanosu plesa. Hrast, bukvu, bor i jelu koju zasadimo ništa neće iščupati iz korena! Mi smo otelotvorenje ent-stvorova iz davnine. Mi smo šuma koja se kreće! Mi smo Orkan Laranis!
Vilenjaci poustajaše kličući Ornelinom vatrenom govoru. Ponosno su mahali oruđem, podizali u vis srp i ašov, lopatu i budak. Orkan Laranis! Orkan Laranis! Orilo se iz stotinu grla. Čak je i stidljivi Erinion skakao od sreće i mahao Orneli, oran da počne veliki posao. Ornela im dade znak za pokret i radna brigada se premestila na položaj. Erinionu je ovaj put bilo drago što izlazi na otvorenu poljanu. Vilnjaci su se rasporedili, po dvadeset u liniji, sa pet redova po dubini. Počeli su da vade iz torbica posebno pripremljene, magijski tretirane žirove.
- Prvo iskopaš rupicu, dve šake duboku, odozgore zemljicu. – šaptao je Erinion prvom žiru, kao da baja. Nasuo je malo magijske prašine i popunio rupu sveže iskopanom zemljom.
Spustio je ruke na tlo i počeo da izgovara reči čarolije. Ponavljao ih je sve brže i brže dok se nisu pretvorile u brujanje. Zapevao je, radostan što oko sebe čuje poj svojih drugova. Jedan po jedan, glasovi su se ulivali u veliku reku koja se orila preko ravnice. Magijska pesma se penušala i kovitlala. Sad je ponirala u potmulo brundanje, pa je onda prskala kao vodopad dodirijući cik najviših tonova.
Na Erinionov poziv, žir se otvorio. Raspuknut kao kokica, razmotavao se i oslobađao svoj potencijal sve dok nije postao klica. Mladi druid je nastavio da peva i klica je počela da buja. Ispod sebe je razvila prakoren i počela je da se izvija kao glista, hrleći ka površini. Tanana zelena pruga je prošla kroz sloj magijske prašine. Natopljena dodatnom energijom i ohrabrena visokim tonovovima čarolije, klica se pojavila iz rastresite zemlje kao mladica. Pustila je nekolio listića i ispravila se. Beba-hrast, za sada još uvek prozirno zelena vlat, zatreperila je na suncu očekujući kišu. Ali hrana je već bila tu, servirana i spremna za gozbu, a zov je proto-stabljiku vodio uvis. Mladica se presvukla koricom, prvom nabranom kožicom. Stručak se pretvorio u pravo drvce. Pesma se za trenutak smirila, kao reka pred kataraktom, a onda je stotinu vilenjaka nastavilo pojanje udvostručenom snagom. Hrastić je pustio grane, grane su dobile grančice, listići su rasli, širili se i opadali. Mladica je stasala u drvce spremno za rasad. Sad više nije bilo povratka, stabljike su drhtale od silne energije koja ih je hranila, popunjavala epitel, pravila nove godove. U trenu su prošle godine, od mladog drveta izraslo je veliko stablo, koren je očvorovnatio i dobro zagrlio zemlju. Grane su propupele i okitile se cvetovima-resicama sve dok krošnja nije počela da prska nove žireve. Kiša plodova je padala oko druida, ali pesma još nije stigla do kraja. Hrast se širio i širio sve dok nije ispod naborane korice nastao dva prsta debeo sloj plute. Vilenjaci su pesmu smirili i izvukli je nežno kao da predaju drvo prirodi.
Erinion nije više stajao na otvorenom proplanku, već u gaju među stotinu hrastova. Ozaren, zavukao je ruku u drugu torbicu i bacio šaku punu semenja. Dok su se mlađi druidi odmarali grleći svoje hrastove, Erinion, Ornela i još neki stariji Orkan Laranis pevušili su novi poj. Između hrastovine pojavila se paprat, žbunovi leske i drugo prateće rastinje. Prvi komad šume, prvi deo vilenjačkog štita bio je izgrađen.
Tak Mor Kadan je bio najveći goblinski grad u celom Markazoru. Tačnije, to je bila jedina stalna naseobina divljeg nomadskog naroda zelenokožaca. U Mor Kadanu je stolovao kralj Beguc Smrtljokljovi (zvali su ga i Beguc Smrta ili samo "Gos'n Smrta" ali samo iza njegovih dlakavih leđa). Drski goblinski pljačkaši su tumarali između šuma Tuarhievela i Sielwode, sve od reke Karijele na jugu, do Kamenog Kraja, planinskog venca na severu. Cela ravnica im je pripadala, kao i Markazorsko Zaleđe (to je bio goblinski naziv za planinski venac Riordon). Vilenjaci su prepustili ravnicu gobinima davno, još od vremena kad su Mur-Kilad patuljci i ljudi iz okolnih kneževina raskrčili prostor između dve prašume. Ljudi su pokušavali da se nasele na ivici Belvaduora i tu i tamo među Sutrenskim brdima. Goblini su ih puštali samo zato da bi mogli da imaju redovne "mušterije" za pljačku. Vremenom su se toliko osilili da su kraj južno od Sielwode nazvali Prerijski požar, a predeo severno od šume dobio je ime Vilin-propast.
Dok je Beguc bio mladi gardista u službi bivšeg kralja Dneza Ubikoljića shvatio je da stare goblinske vrednosti neće preživeti novi vek, doba ljudi, eru trgovine. Naime, patuljci iz Mur-Kilada su želeli da trguju sa ljudskim kneževinama Karijele, Elinie, i Morijedom a preko njih i sa drugim južnjačkim enklavama ljudi. Dok si rekao "otrovna strelica", kralj Dnez je pao pokošen rukom "nepoznatog" asasina. Kao najvećem i najpodmuklijem iz klana, Begucu je pripao tron. Dugo je morao da radi na svojoj divljačnoj sabraći da bi konačno zaradio poverenje patuljaka i ljudi. Za "mali" procenat Begucovi goblini su pružali usluge "pratnje i zaštite" karavanima koji su prolazili kroz Markazor. Saobraćaj je potekao u oba smera i sve već broj goblina je shvatao da je isplativije sedeti u Mor Kadanu i prodavati đinđuve ljudima i patuljcima, nego jahati po ceo dan na vukovima i tražiti plen. Kao prvo, vukovi su smrdeli, kao drugo ujedali su gobline (i hranili se njima) i kao treće uz Begucove gardiste, pljačka je postala veoma rizična grana privrede.
Ne treba posebno napominjati da je Mor Kadan predstavljao čir na licu zemlje. Grad je bio čist kao zbir svih goblina koji su u njemu ždrali, znojili se i ispoljavali svoj prirodni talenat za nehigijenu. Struktura i plan nisu postojali, pa su se ulice (često zakrčene blatom i fekalijama) zrakasto širile od glavnog šatora poglavice i kralja Beguca.
- Gospodaru, šuma nam se približava! – štektao je uplašeni kurir. Loše vesti su često bile smrtonosne po donosioca, a jedino gore od rđavih vesti bile su bizarne.
- Kako? Kako? – zakreketao je lenjo debeli kralj Beguc. On se godinama nije pomerao iz svojih udobnih jastuka sve dok nije došao u taj stepen gojaznosti da više nije mogao da se mrdne, sve i da je hteo. Njegov mozak, ušuškan u slatkiše i proračune o zaradi nije mogao da svari poruku koju je glasonoša ponavljao.
- Gospodaru...šuma...se približava – ponovio je drhtavim glasom kurir.
Kralj Beguc je nekoliko minuta gledao u ideju o raščerečenom glasonoši, začinjenu bičevanjem i nabijanjem na kolac, ali onda je odustao od sprovođenja tih zamisli jer još uvek nije došao do zaključka da li je ova poruka dobra, loša ili izmišljena.
- Kako? – ponovo je pitao debeli kralj i pogledom potražio svog ne-toliko-vernog šamana Dreka Boleštinu
Erinion je sedeo ispod sveže posađenog stoletnog debla. Pušio je poslednje mrvice trave-za-lulu. Kroz umorne udove počela je da kola nova energija iz svežih lembasa, ali Erinion nije hteo još da ustane. Želeo je da iskoristi trenutak i čestita samome sebi. Bio ponosan na svoj rad. Ornela ga je već tri puta hvalila pred celom radnom brigadom. Voleo je da vidi da ga ona pogleda sa divljenjem, sa poštovanjem.To ga je hranilo, tako da mu je bilo dovoljno svega dva ili tri sata meditacije i predaha da bi već bio spreman da ponovo služi Orkan Laranis. Erinionov nadahnuti primer sledili su i drugi. Danima su vilenjački druidi sadili žireve, pevali im i prizivali ih iz zemlje da bi izgradili pojas šume širi od borbenog reda strelaca. Zeleni put kroz ravnicu nije bio običan drvored, već prava šuma sa mahovinom, lišajevima, žbunjastim biljkama i trnjikama koje su rasle u senci hrastova.
Doselile su se i prve bubice, a sa njima su se pojavile i ptičice. Najpre su se pojavili ratoborni krupni crni mravi, pa dostojni im protivnik, plavi skarab čiji se sedefasti oklop presijavao kao najfiniji mitril. Usledila je najezda crva i glista, ali je ubrzo postalo jasno da su to zapravo leptirići. Oko gustih krošnji zatitrali su šumski pegavci mrkih krila. Uskoro su im se pridružili hrastovi repkari karakteristični po tragu svetlosti preko sive odore. Na kraju su došli beli admirali, koje još zovu i mali trepetljikari. Tako bogatu trpezu nisu propustile crnoglave muharice (i ako ih još neko nazove svrakolikim vrapcima stvarno će uvrediti ove zaista simpatične i elegantne ptičuljke). Za šarenilo među letećim stanovništvom bili su zaduženi žuto-beli šumski zviždak i crveno-crna crvenrepka. Odmah za njima su došli i jastrebovi, čisto da se zna ko je glavni! Kao sporedni efekat magijskog procesa sazrevanja hrastovi su bacali veliku količinu žireva. Priliku za gozbu nisu propustile veverice i puhovi, a i divlje svinje su otkrile blagodeti novog kraka prašume.
Zeleni zid je izrastao po sred ravnice i presekao je na pola. Šuma se svakim danom sve više približavala brdima. Erinion je očekivao da najkasnije do kraja nedelje prođu kroz zloglasne Smrskane gudure nastanjene Uruk plemenima. Onda će nastaviti kroz prolaz u Riordon planinama i spojiti dve velike vilenjačke oaze, Tuarhievel i Sielwode. Šuma je mogla sama da se čuva, ali je Erinion bio zabrinut za druide. Oni nisu bili ratnici i mogli su da nastradaju od goblinskih pljačkaša. Ornel ih je uveravala da će se danas ili sutra, najkasnije prekosutra pojaviti kapetan Maethorael sa jednom mešovitom borbenom grupom koja će čuvati pripadnike Orkan Laranis. Eriniona taj podatak nije smirivao jer je pretpostavljao da će lepuškasta Ornel zapasti za oko vojniku, a zna se da je vojnički poziv mnogo dobio na prestižu u poslednje vreme!
Na četiri sata hoda od šume-koja-se-približava, drama goblinskog glasonoše se nastavila. Kralj Beguc je odbijao da shvati značenje poruke "Šuma nam se približava!". Iščuđavao se i ponavljao je "Kako?!", čekajući da se pojavi šaman. Drek Boleština je grozničavo razmišljao. Ni njemu nije bio jasan smisao glasonošinog blebetanja. Sakriven iza paravana pokušavao je da pronikne u tu misteriju. Na dvoru kao što je Begucov, ritam smenjivanja funkcionera odgovarao je brzacima reke Karijele. Olinjali Drek je morao da smisli rešenje u taku, inače će se pridružiti dugoj liniji goblinskih ministara koji su podneli ostavku na giljotini. Srećom, teret neprijatnosti je i dalje ležao na nejakim plećima malog glasonoše.
- Gospodaru...šuma...dolazi – promrmljao je kurir u nadi da će mu preci oprostiti što skrnavi sveto pravilo svih glasonoša i menja izvornu poruku kapetana Goma Vatrometalnog.
Kralj Beguc je iznervirano zamlatarao rukama i gađao jastučetom jednog od stražara.
- Nađite mi Dreka! – urlikao je debeli goblin.
To je bio pravi šlagvort za osedelog šamana i poslednji trenutak da se pojavi na sceni. Visok i mršav bolesno-plavkaste kože, Drek se kretao kao šepava lasica. Širio je ruke i kezio se.
- Sam tu kralju moj! – gugutao je šaman ulizički.
Beguc je frknuo i promeškoljio se na dušeku. Zaustio je da nešto kaže, ali ga je Drek pretekao.
- Nam se šuma približava, jes' to jasno! Pitanje ima – mi li ćemo se približiti šumi?
Kralj Beguc je žmirnuo na jedno oko pokušavajući da rastumači šamanovo glagoljanje. Mahnuo je nervozno Dreku da nastavi.
- Da kapetana Kdoba Zloseklog pošaljemo sa vukojahača stotinu, to predlažem. – reče Boleština
Debeli goblin hitnu još jedno jastuče. Pogođeni stražar je salutirao i lupio potpeticama.
- Zovi Zloseklog, nek' sredi tu šumu! – komandovao je kralj ponosno.
Svi goblini se baciše na izvršenje. Naglavačke su napustili Begucov šator, a najsrećniji od svih bio je glasonoša sa koga se iznenada podigao lepljivi prst smrti.
Sa malog kurira, zloslutna pretnja prešla je na kapetana Kdoba i njegove momke. Oni su već danima posmatrali trag zelenila koji sa horizonta puzi ka Mor Kadanu. Nije im bilo jasno kakva je to šuma koja raste tolikom brzinom, ali su pretpostavljali da se radi o vilenjačkim vradžbinama. Kdob je jedva čekao da se sukobi sa šiljouhima. Dugo, predugo nije bilo borbe, a vileni-svileni su u njegovoj svesti još uvek bili jadne kukavice i odlične "mušterije". Čim je dobio poruku, Kdob je okupio svoj Yaghun-odred. Osedlao je krupnog varg-vuka Koksa i uzjahao ga. Štitonoša mu je dodao opako nazubljeno borbeno koplje.
- Momcovi, idemo u akciju, brijemo šiljate, šta kažete? – skičao je kapetan na svoje jahače.
Oni su mu se odazvali vrištanjem i skvičanjem. Vukovi su se propinjali, arlaukali i kevtali tako da se zaorio Mor Kadan. Kroz Kdobovo zeleno telo prostrujali su talasi uzbuđenja. Od miline koju nije mogao da zauzda, nagnuo se preko Koksovog hrbata i svojim naoštrenim očnjacima od milošte izujedao svog vuka. Kad se ponovo uspravio, pokazao je svojim saborcima okrvavljene zube. Svi goblini se zacerekaše i pojuriše ka izlazu iz grada!
Erinion nije bio srećan. Kao što je i pretpostavio, pojavila se borbena grupa kapetana Maethoraela. Isprva, Erinion je bio blago razočaran. Očekivao je da će videti letače ili bar konjicu, a u svakom slučaju mnogo više vojnika. Kapetan Maethorael je vodio dvadeset kopljanika pod teškim oružjem. Svaki vojnik je nosio čelični šlem, nov-novcat oklop, kratki mač, kratki luk, tobolac, magijsko koplje, široki štit iza koga je mogao ceo da se zakloni i povrh toga ranac. Oko njih je brujala magija, što nije čudno s obzirom na to da su u komandnoj grupi bili stegonoša sa magijskom opremom, kapetanov telohranitelj, četiri borbena čarobnjaka i jedan majstor za komunikaciju, svi naoružani do zuba mističnim oružjem. Osim njih došlo je i sedam ratnika-plesača, elitnih pripadnika grupe Adman Na Brionha. Bili su odeveni u drečavo šarene raznolike uniforme, naoružani čudnim i bizarnim sečivima kojima Erinion nije znao imena. Predvodio ih je smrknuti bubnjar naoružan samo svojim instrumentima. Naravno, Ornela je bila fascinirana vojnicima, a ponajviše lepršavim kapetanom. Maethorael je nosio laku oklopnu košulju koja mu je padala do kolena, preko toga ogrtač od kože planinskog lava, pričvršćen tokama od ljubičastog emajliranog čelika i okićen brošem od sugilita u obiliku osmokrake zvezde. Ispod oklopa je imao zelenu čojanu tuniku sa prigodno toniranim obrubom koji se slagao sa nakitom ogrtača. Na vrhu šlema je bila raskošna ćuba od konjske dlake, blještavo bela, a sama kaciga je bila ukrašena umetcima od ametista. Najblještaviji od svega bio je kapetanov osmeh koji je pokosio Ornelu, još iz daljine dok su ona i Erinion posmatrali vilenjački odred kako se kreće kroz šumu. Stegonoša je svirao u okarinu, a po njenim umilnim tonovima, kapetan je zapevao stihove koje su vojnici u glas ponavljali. Ona je bila ushićena, ponavljala je kako su divni i zahvaljivala im stotinu puta što su došli da podrže projekat Orkan Laranis. Sreća u nesreći je bila to što su uskoro vojnici morali da organizuju straže i što je jedan od izviđača primetio aktivnost na horizontu. Tako je Maethorael dobio manje vremena da očijuka sa Ornelom, ali Erinion i dalje nije bio srećan.
Sada su stajali na rubu šume. Sa zapada se približavao oblak prašine. To je mogla biti oluja, ali i četa Uruka. Erinion se, kao slučajno, zatekao na položaju. Želeo je da izblizine osmotri kapetana-kicoša. Iz sumanutog razloga, mladi druid je Maethoraelu bio veoma simpatičan i odlučio je da mu prikaže svu moć nove vilenjačke armije.
- Vidiš drugar, sve ovo što mi sad možemo da uradimo, svet nikada do sad nije video. Ako su ono Uruci – kapetan je ležerno pokazao na horizont – onda su velikoj nevolji.
- Cenim ja vaš napor, to ti je nešto stvarno neverovatno, ali ne može šuma da zameni pešadiju, razumeš? A umesto rendžerskih patrola i lokalne milicije sada imamo mnogo ovakvih odreda kao što je naš, pratiš me? Dobro smo uvežbani, fizički savršeno spremni. Oficirski kadar je cvet vilenjačkog naroda. Svi smo upili doktrinu o volji i podigli je na viši nivo u praktičnom smislu. Naravno, ništa bez pomoći naših magova. Svaki komad opreme je napunjen čarolijom! – kapetan je ponosno kucnuo svoj šlem, a dragulji se zacakliše.
Glupost, pomislio je Erinion, znam da ste nakrcani magijom, brujite na kilometar.
- Vojniče, dodaj mi koplje – kapetan uze oružje i pruži ga Erinionu – Pratiš me? Uzmi ga, ne boj se.
Druid je poslušao. Očekivao je da će kolac dva prsta širok i za pola dužine viši od Eriniona biti pretežak, sa sve kao šaka širokim sečivom koje se završavalo ubojitim šiljkom. Mladi druid je imao utisak da u ruci drži običan štap za šetnju!
- Hej, hej! – nasmeja se Maethorael – Polako sa tim! Kao što vidiš, oružje je magijskim putem olakšano, ali i dalje ima svoju punu inerciju i silinu udara. Grdno bi se prevario da si pokušao da vitlaš njime kao što si krenuo. Tako su olakšani i oklopi i štitovi, zato naši vojnici mogu da trče kroz šumu lako i spretno!
Mladi druid je klimnuo glavom i vratio koplje vojniku.
- Osim oštrice i šiljka, svako koplje ima i tajni magijski napad koji je svaki vojnik je obučen da aktivira, to ćeš tek da vidiš! – naceri se kapetan i namignu mu.
Erinion se kiselo nasmejao.
- Možda će da te iznenadi, ali naša jedinica je ustrojena tako da bitku ne dobija snaga golog oružja, već komunikacija i saradnja između svih delova celine. – kapetan je ponavljao dobro naučene reči. – Znači imamo kopljanike koji mogu da se bore kao mačevaoci ili strelci, po potrebi. Stegonoša je istovremeno i muzičar koji prenosi moje zapovesti vojnicima, verovao ili ne, svojom okarinom! Svaki manevar ima svoju melodiju koju oni savršeno prepoznaju. Moj telohranitelj ima poseban magijski luk koji uz koji idu raznovrsne strelice, od signalnih, preko zapaljivih, do razornih. Uz nas idu i četiri borbena čarobnjaka koji imaju arsenal magija prilagođenih za brzo izvođenje u vrevi bitke. Oni su savršeno obučeni za samostalnu borbu, kao i za sve manevre koji se tiču pešadije. Možda i najvažniji je onaj tamo, Filand. On je specijalista za komunikaciju i magijske naprave.
Erinion klimnu glavom, to ga je već zainteresovalo. Čuo je o novim čudima koje pravi Heren Istarion ali nikada ih nije video svojim očima. Maethorael je video da se druid konačno zagrejao za njegovu priču. Nasmešio se i nastavio da objašnjava.
- Vidiš li ove dragulje u mom šlemu? Oni su povezani sa napravom koju drži Filand. To je ono što liči na stakleni štap, ali to je zapravo kristal. Sve što ja gledam, može da bude pred očima glavne komande. General zadužen za našu jedinicu u svakom trenutku može da zna šta radimo i koja je situacija. Filand dobija poruke koje stižu od glavešina i zato smo u stanju da se bolje uskladimo sa drugim jedinicama i budemo uvek tamo gde je najpotrebnije. Osim toga, Filand nosi kristal pomoću koga može da gleda daleko, dalje od bilo kog vilenjaka. Razumeš?
Druid klimnu glavom oduševljen.
- Filande, šta je onaj oblak što nam se približava? – upita kapetan
- Goblini. Jahači. Varg-vukovi. Naoružani kopljima. Ima ih stotinu i pet. – reče vilenjak nakon pažljivog rukovanja magijskim kristalom.
Kapetan Maethorael bljesnu krvožedan pogled ka mladom druidu.
- Sada ćemo da ih iznenadimo, gledaj dobro i pamti ovo drugar!
Kapetan je podigao ruku i dao znak Filandu. Ovaj je klimnuo glavom i počeo da baja nad svojim kristalnim štapom. U potpunoj tišini, vilenjaci su se pokrenuli. Hodali su mirno i sporo, kao da idu do potoka da popiju malo vode. Grupa plesača ostala je u hladu hrastove šume. Erinion nije mogao da veruje. Očekivao je da će vojnici ostati zaštićeni šumom. Dočekivati jahače na otvorenom, to je bilo samoubistvo! U istom miru, vilenjaci su se poređali u dva reda po deset boraca. Pažljivo su odložili štitove i koplja i pripremili lukove i strele. Iza njih, poređali su se čarobnjaci. U sredini, između stegonoše i telohranitelja, bio je kapetan. Borbeni magovi su stali sa strane, po dvojica.
Iz oblaka prašine počeli su da se naziru pojedinačni oblici. Najbrži i najluđi vukojahači već su prišli na strelomet, željni da se što pre sudare sa vilenjacima. Kada su videli tanku liniju, njihov žar za borbom se rasplamsao. Za gobline ova bitka je već bila dobijena, zato su i jurili da preteknu svoje drugare i poskidaju više glava od ostalih! Goblini su podigli svoje štitove, očekujući vilenjačke strele. Zato su elitni vukojahači nosili dve vrste zaštite. Prvo su podmetali debele drvene ploče koje vilenjačke strele nisu mogle da probiju. Dok bi vilenjaci pokušali da ih pogode, vukovi su grabili strahovitom brzinom. Tek kada se sasvim približi, jahač bi odbacio tešku ploču i potegao lagani ručni štit obrubljen metalnim ramom.
Zaista, kiša strela je poletela ka vukovima koji su hrlili ka tankoj odbrambenoj
liniji. Erinion je posmatrao kako goblini ginu sa iznenađenim izrazom lica. Ne, to je malo reći. Bili su preneraženi. Strele su se u letu pretvarale u usijane projektile koji su probijali ploču, kožu, kosti, meso. Devet vukova i njihovih jahača ostaše u prašini, proburaženi. Jedna po jedna, lešina je buknula. Čarobnjaci su spremili prve magijske projektile. Trakaste munje poletele su ka drugom redu jahača. Još deset vukova ostalo je na bojištu. Bili su momentalno ugljenisani magijskim napadom. Goblinski juriš bi se tu i zaustavio da lukavi kapetan Kdob nije jahao malo iza ostalog Yaghuna.
- Juriiiš! Nema stajanja! Napred, napred za Mor Kadan! Zgazite militave šiljouhe! – urlikao je Kdob i bodrio svoje momke psovkama.
Umesto da se jedan po jedan zaustave, goblini pohrliše napred. Jahači odbaciše teške štitove i uperiše koplja u borbeni red vilenjaka, tanak kao vlat kose. Erionion je skrenuo pogled. Znao je da će se za koji trenutak krvožedni goblinski vukovi zakucati u kopljanike. Druid nije želeo da gleda pokolj, krvave njuške i blješteće očnjake. Vilenjački red nije imao šanse protiv juriša jahača. Međutim, svega nekoliko otkucaja srca pre strašnog udara, vilenjački kopljanici se baciše u akciju. Prvih deset vojnika se spustilo ispod štitova, proturivši koplja između spojeva. Iza njih, druga desetorica pružili su svoja koplja tako da se oslanjaju na štitove prvog reda. Standardna borbena procedura, osim što je svih dvadeset kopalja zasijalo plavičastom magijskom energijom. Oslobođena sila pogodila je goblinske jahače i raspršila ih. Oni koji su jahali sasvim napred, nestali su u spektakularnom bljesku čarolije. Ostali su zaobišli borbeni red vilenjaka u širokom luku praćeni urlicima umirućih i kevtanjem zaplašenih vukova.
Goblini su bili odbijeni, ali još uvek ne i razbijeni. Kdob je poveo svoje jahače na bok vilenjačke formacije. Očekivao je da će se brzi i okretni vuci za tili čas naći iza leđa kopljanicima. Tada im neće biti spasa, uzalud im i krupni štitovi i magijska koplja. Ali za tih nekoliko trenutaka, koliko je trebalo najhrabrijim goblinima da razigraju vukove i obruše se na bok, vilenjaci su već promenili poredak.
Umesto nejake linije, kopljanici su sada stajali u čvrstoj formaciji koja je opisivala kvadrat. Po pet boraca sa svake strane, sa pojednim čarobnjakom na ćošku. Vilenjački red se pretvorio u karo, superioran u odbrani protiv konjice.
Kdob je ipak poveo svoje jahače u juriš. Oni iskusniji su projurivši oko kare hitnuli svoje džilite. Bronzana koplja se odbiše o čelične štitove vilenjaka. Sumanuto hrabri mladunci zaleteli su se ravno na red kopalja. Vuci su oklevali da se zalete punom brzinom ka izbačenim šiljcima. Goblinski napad je izgubio odlučujući momenat koji je potreban za snažan udarac koji bi raspršio vilenjake. Dok su se oni uporniji hrvali sa svojim vucima, a oni manje uporni oklevali, vilenjaci su ponovo stupili u akciju. Zaštićeni sa svih strana redom kopljanika, magovi su nesmetano bacali svoje smrtonosne čarobne projektile. Kapetan i njegovi pratioci mogli su da smireno i precizno biraju svoje mete. U samo jednom prolazu palo je dvadesetak jahača. Najbolje su prošli oni koje su pogodile strele. Ako se izvuku sa bojišta, sva je prilika da će preživeti. Magijska sila nije tako milostiva. Pogođeni ljubičastim munjama, goblini i vuci behu živi spaljeni, stopljeni u jedno groteskno biće, a potpuno razorenog postojanja.
Gledajući u zapaljeno krzno, istopljene očnjake i prosuta creva, Erinion je plakao. Nije žalio za goblinima, ali je tugovao za osakaćenim varg-vucima. Znao je da su oni iskvarena perverzija prirode, ali su ipak bili životinje i kao takvi očišćeni od predrasuda dobra i zla. Njihova opakost poticala je iz surovosti njihovih gospodara, goblina.
Kdob nije imao vremena za plakanje. Morao je da smisli kako da porazi novu armiju vilenjaka, prepunu strašnih trikova. Izbor je bio jednostavan, izginuti ili pobediti, živ se na oči Begucu nije mogao da se vrati. Kdob je pustio jedan oštar zvižduk i poveo svoje borce podalje od vilenjačkih ratnika. Iako je ostao sa trećinom svog yaghuna, goblini su i dalje bili duplo brojniji od vilenjaka.
- Moramo da im probijemo sredinu. Ako oborimo jedan štit, svi su pali. – urlao je na svoje megdandžije Kdob. Oni su mu odgovorili bujicom psovki, kletvi, a sve to kroz štektanje i kevtanje vukova koji su skičali i protestvovali.
- Strela, treba nam strela – vikao je Kdob. Goblini su bili ozbiljno uzdrmani, ali i dalje su se najviše na svetu plašili svog zapovednika. Smirili su svoje atove i pojahali u koliko-toliko sređenoj formaciji.
- Zbijte se ! – psovao je za njima kapetan. Goblini se zaista okupiše. Jahali su zgusnuto, dodirujući jedni drugima kolena. Vukovi su se tiskali, ujedali se i zavijali jedni na druge. Nevažno, pomislio je Kdob. Bitno je samo da održimo trouglasti red i da oni na špicu uspeju da obore bar jednog štitonošu!
Goblinski jahači su osećali snagu mase i utišali su se. Na bojištu je ostao samo zvuk vučijeg kevtanja. Isprva tiho, a onda sve glasnije, počelo je odnekud da dopire bubnjanje. Zelenokošci su počeli da bruje, a njihov poslednji juriš je počeo da se ubrzava, iz hoda u kas, iz kasa u galop. Držali su se i dalje čvrsto zbijeno, a njihov poj je postepeno jačao, bližio se smrtonosnom kreščendu. Povremeno je iznad goblinske dreke probijao oštar zvuk tarabuka. Očajni i sluđeni, jahači su prihvatili doboše zdravo za gotovo. Za njih je to bio deo božanske inspiracije, borbena halucinacija koja im daje za pravo i uliva snagu u srce. Zato i nisu videli kada su se sedmoro Adman Na Brionha ratnika bacili među njih kao orlovi među jato golubova.
Strašna je bila igra ratnih plesača. Kad su začuli prve udarce bubnja, počeli su da se raduju. Jedan je viknuo, drugi je već počeo da skakuće u mestu i priprema svoje mišiće za natprirodne napore koji ih očekuju. Svaki plesač je izgledao drugačije i koristio različito oružje, a bili su šareni kao pajaci. Brat Herion je imao obrijanu glavu osim jedne zelene kreste, guste trake obojene kose koja je stajala uspravno, natopljena tutkalom. Na sebi je nosio samo tanak kožni prsluk sa malim tokama i pripijene pantalone od obojaka. U ruci je nosio koplje koje je bilo zašiljeno sa oba kraja. Središnji deo drške bio je izlomljen na dva mesta, a tri dela štapa bila su spojena kratkim, ali veoma snažnim lancem. Sestra Ilmari je imala veoma kratku crvenkastu kosu sa jednom jedinom kikom koja je izvirala kao ćuba na vrhu njene glave i spuštala se gotovo do njenih potpetica. U celu viticu je bio upleten komad lanca koji se završavao širokim sečivom. Na sebi je imala tanku tuniku slepljenu za njeno vitko telo. Svaki nokat na ruci i nozi bio je okovan sečivom, tankim i oštrim kao britva. Bilo je teško odrediti ko od plesača ima čudniju odeću, spektakularniju frizuru ili bizarnije oružje.
Bubanj ih je pokrenuo, ritam ih je razigrao, kreščendo ih je poslao preko granice razuma, odveo u nepoznate predele transa. Plesači su se kretali svaki za sebe, u skokovima, uvijali se, pratili unutrašnji ritam zanosa. Neki su koristili svoja koplja kao motke za skok i odbacivali se krupnim koracima ka masi goblina. Drugi su trčali kao vetar, zastajali samo da bi se okrenuli u divljačnoj igri, prateći nevidljiva pravila i obilazeći nevidljive prepreke.
Goblinski juriš se zabio u formaciju vilejnačkih kopljanika. Srećom oni više nisu stajali u karo formaciji inače bi sedam puta brojniji i gotovo sedam puta teži protivnik zbrisao vilenjake. Silina inercije bi odbacila vilenjake i gobinski juriš bi zdrobio bojni red, bez obzira na isturena koplja. Hitrim manevrom koji je bilo teško pratiti, vilenjački kopljanici pretopiše bojni red. Talas goblina udario je u zid od četiri reda kopalja. Sedam jahača, momentalno proburaženi, mrtvi udariše u red štitova. Snaga udarca odgurnula je vilenjake, ali se duboki redovi samo pomeriše unazad koliko da kopljanici uhvate bolji upor. Napad beše prihvaćen, vilenjačka linija je izdržala. Ali masa goblina je postala lak plen za razluđene Adman Na Brionha!
Erinion ni posle mnogo godina nije mogao tačno da objasni šta je video. Tipično za jednog druida, služio se prirodnim pojavama da opište šta se tog dana na bojištu dogodilo. Ipak, nije nedostatak reči pravio Erinionu problem, već duboka uznemirijuća dvojnost koja ga je pogodila. Ples ratnika-igrača bio je gnusni pokolj ali istovremeno nešto veoma sveto. "Oni su prestali da postoje kao vilenjaci i pretvorili se u nešto primalno, kao sila prirode", sećao se Erinion. Orkan koji razveje i nosi sve pred sobom, iščupa žbunje i obori stabla nije zloban. Šumski požar koji spali gaj i sve životinje u njemu nije zlonameran. Tako su sedmoro članova Adman Na Brionha jednostavno prošli kroz buljuk goblina. Erinion nije mogao da prati tačno šta se zbiva. Video je da se igrači bacaju u skokove, izvode piruete i salta. Herion je stajao u grudima jednog jahača i proburazivši vuka ispod sebe odbacio se ka novom protivniku. Zamah je iskoristio da skoči na goblina i kopljem mu probije vrat, ali samo da bi se okrenuo u mestu i šiljkom sa drugog kraja pogodio razjapljenu čeljust varg-zveri. Sestra Ilmari je mahala svojom kikicom. Njena čvrsta kosa je kao bič hvatala jahače dok je ona plesala sitan korak između leševa. Koji god je goblin bio oboren, ona bi mu istog trena zgazila u grkljan, ne prekidajući ritam i ne kvareći svoj plesni korak. U sred krvavog vrtloga, polomljenih glava, otvorenih grudi, prelomljene kičme, oni su igrali svoj ples po nekom unutrašnjem taktu. Erinion se kasnije kleo da to nije bio haos bitke. "Njihova harmoničnost je bila savršena, nijedan plesač se nije sudario sa drugim, goblini su padali posečeni i prepolovljeni, smrskani kao zrno žita između dva mlinska kamena", bile su tačne reči druidove.
Ratnici-igrači su iza sebe ostavili trideset unakaženih goblina i isto tolilko vargi. Plesali su po poljani dok ih impuls za igrom nije napustio. Poljem je krivudala krvava brazda, kao da je livadom prošao džinovski demonski puž i ostavio iza sebe grotesknu mrko-crvenu sluz. Bitka je konačno bila završena.
Kapetan Maethorael je zatekao Eriniona kako povraća u šumarku. Potapšao je mladića po ramenu i poveo svoje pešadince na zasluženi odmor.
- Ništa ne brini drugar, ti si na potezu. Ples Admana nije ništa naspram šume-ubice koja će zdrobiti ceo grad!
Erinon je u luku izbacio još smeđih grumuljica koje su kao iz katapulta stizale iz njegovog stomaka. Do tog trenutka se nadao da će šuma proći kroz brda i planinski prolaz i spojiti dve prašume. Od tog momenta mu je u svest došlo ono što je ipak znao, a odbacivao, krijući od sebe tu strašnu istinu. Šuma koju on i njegovi saborci grade biće pretvorena u oružje kakvo svet nije video. U sredstvo masovnog uništenja. Možda su plesači u transu mogli mirno da ubijaju, ali Erinion će morati svesno da zloupotrebi svoju moć, izvrne blagoslove prirode i iskoristi ih da zdrobi hiljade života. Još dok je pljuckao poslednje komadiće hrane iz svog stomaka, Erinion je znao da će postati pobunjenik.
Ljudi nisu voleli diplomatske misije vilenjaka. Najčešće nisu razumeli šta ti tanki čovečuljci govore. Služili su se suviše kitnjastim jezikom, bili su nedovoljno direktni i insistirali su na razgovoru. Među ljudskim kraljevstvima i kneževinama mera uspešnosti je bila bogatstvo i njegovo prelivanje, a poverenje je bila samo reč koja se sticala kroz zajedničke aktivnosti kao što su pijančenje, bludničenje ili nasilje. Nisu ni sve ljudske države bile iste, ali čak ni uglađeni Mhor nije mogao uvek da shvati na šta se tačno žale vilenjaci.
Mihael Mhoried, bio je šesti Mhor u svojoj lozi. On je vladao kraljevstvom koje je stajalo kao klin između vilenjačkih šuma, goblinskih ravnica i južnih prinčevina koje su bile zauzete međusobnim spletkama i ratovanjem, da bi se brinuli za diplomatske odnose ljudi i vilenjaka. Mhoried i nije bilo pravo kraljevstvo. Mihaelova zvanična titula je bila Mhor, što bi moglo da se prevede kao "stražar". Zakoni su bili malobrojni, prenosili su se sa kolena i koleno. Uglavnom su se svodili na svima razumljiva pravila koja su podržavala sve ono što želiš sebi, a da ne ugrožava druge. Mhorova vlast se oslanjala na lični autoritet šerifa i sistem rendžerskih milicija koji je preuzet direktno od vilenjaka. Vremenom, zbog stalnih pretnji južnih suseda, Mhor je morao da organizuje malobrojnu ali snažnu armiju dobrovoljaca i impresivnu rečnu flotu. Ka vilenjačkoj šumi držali su retke patrole, više zbog goblinskih pljačkaša, nego zbog vilenjaka. Već generacijama, vladari Mhorieda su se trudili da se približe šumskom narodu. Čak je jednim zakonom iz davnine zabranjena seča šume u Belvaduoru, pa su dragoceni hektari prašume ostali netaknuti. Zahvaljujući mudrosti starih Mhorova, kraljevstvo je bilo jedan od ozbiljnih izvoznika najkvalitetnijeg krzna i kože.
Kada su mu javili da dolaze vilenjački izaslanici, nadao se da je u pitanju još jedna peticija da se zaustavi seča stabala ili potraži pomoć u pregovorima sa ljudima na severu. Ali kada su narmšteni vilenjaci ušli na dvor, Mihaelu se steglo nešto u stomaku. Emisari su bili obučeni u mrkozelene odore. Nosili su jednostavne šlemove i uredno su ostavili svoje oružje na ulazu. Prišli su na polovinu razdaljine između vrata i Mhorovog jednostavog trona.
- Prenosimo pozdrave vladara svih vilenjaka, velikog vođe Kalanona. Mhor je najmanje iskvareno od svih ljudskih kneževina. – izaslanik je govorio sporo i tiho, tako da su svi morali da se dobro naćulje da protumače šaptave reči vilenjaka.
Mihael se promeškoljio u stolici. Ovo nije bila uobičajena poseta. Ovo je bio drugačiji govor. Vilenjaci se razmaknuše. Jedan je ispod ogrtača izvadio nešto poput letvice, drugi je držao jednostavan drveni obruč, a treći sjajnu kristalnu ploču. Pohitali su da sastave priručni tronožac na koji su učvrstili tablu, tako da je Mihael mogao da gleda sa trona. Ako je to bio poklon, delovao je zaista impresivno i odudarao je od priprostih šumarskih ukrasa Mhorijedovog dvorca.
Predvodnik emisara je istupio. Pokazao je na kristalnu ploču. Ona se u trenutku zamutila, a onda se iz nje postepeno pojavila slika. Mihaelu se učinilo da gleda kroz prozor. Setio se jednog od onih luksuznih vitraža koje je video davno, dok je sa ocem bio na hodočašću u Haelinovoj katedrali u Ilijenu. U kristalnoj ploči ukazao se šumski pejzaž. Ono što se Mihaelu učinilo neobično je to što je šuma izgledala pravilno, kao drvored, kao zid. Slika je počela da se kreće. Nehotice, Mhor je pružio ruku, ličilo mu je da može da dodirne grane drveća. Vilenjaci se podrugljivo nasmejaše, ali vladar se nije obazirao. Sišao je sa trona, fasciniran kristalnom pločom i pokretnim slikama.
- Vilenjaci su se obraćali ljudima mnogo puta u prošlosti. Molili smo za mir, molili smo za milost. Naše molbe nisu uslišene. Prašuma je rascepljena, mnogo stabala je spaljeno i oboreno. Naša svetilišta su oskrnavljena, naše kule srušene, naš narod uništen i proteran. Vilenjaci ne mogu da vide razliku između Nira i Uruka. Ako niste mogli da trpite mir, sada ćete morati da trpite rat. – mirno je saopštio vilenjački poklisar.
Mihaelovo lice se iskrivilo. Zaustio je da odbaci ove pretnje, ali mu se zebnja uvukla u srce.
- Ali Mhoried je već generacijama naklonjen vililn-narodu... – počeo je Mhor, ali njegov glas je vrlo brzo zadrhtao.
- Zbog toga smo te i odabrali da ti preneseš poruku i prvi shvatiš moć vilin-naroda. – sa smeškom je odgovorio ambasador i uputio Mihaela na kristal.
Slika je prikazivala grad, tvrđavu. Mhor je prepoznao Mor Kadan, goblinski grad. Blagi bože Haeline?! Mihael je tek sad primetio da je šuma "stigla" do grada. Video je kako se iz zemlje dižu stabla, u trenu od žira do džinovskog debla. Nije mogao da skine pogled sa kristala. Video je stotine druida, stotine magova, guste redove vilenjačkih kopljanika, perjanice ponosnih strelaca, gizdavu konjicu, čitavu legiju vilenjaka!
Goblini su uzalud gađali vatrenim projektilima, šuma nije mogla tako lako da se zapali. Možda suv gaj u jesen može da plane, ali sveže izraslo stablo još uvek vlažno od primalnih sokova nije gorelo. Jahači su uzalud obletali oko prašume. Drveće nije moglo da se ubije kopljima, a ni strelama. Vilenjački kopljanici su držali zid štitova oko druida koji su nastavili da seju galopirajuću šumu. Goblini su pokušali da raskopaju žirove, saseku mladice dok još rastu. Ali tako su samo prišli u domet vilenjačkim magovima, strelcima i pobesnelim plesačima koji su kosili kroz uspaničene gobline.
Mihael je zabezeknuto gledao kako šuma grabi ka zidinama Mor Kadana. Kada je masa goblinskih branilaca ozbiljno zapretila grupi druida i kopljanika, kroz šumu je počeo da duva magijski vetar. Bio je toliko gust da je i Mhor mogao da vidi raznobojne pramenove u vazduhu. Za trenutak je zatreperela linija magijskih sila, vidljiva golim okom iznad šume kao debeli krak pulsirajuće energije. Zidine grada su popucale. Blokovi su padali na gobline-branioce. Kule su se rušile. Zemlja je podrhtavala. Vatre su izbile na stotine mesta istovremeno. Naselje se našlo u loncu elementalnih sila. Mihael nije mogao da vidi pojedine gobline, ali je znao da će žrtve biti stravične.
Nekoliko sati kasnije. Mhorijed je sedeo na tronu, uznemiren, zaplašen i šokiran. Od velikog trgovačkog grada i tvrđave ostalo je samo zgarište, osim tamo gde je šuma izrasla u vidu krivudave staze. Vilenjački izaslanici su odavno otišli. Obećali su mu da će pokoriti ceo Markazor i pošumiti ga. Zabranili su njegovom narodu da prelazi granicu i najavili su da je na redu Koeranis, ljudsko vojvodstvo na istoku. Ostavili su mu i poruku koju je morao da prosledi svim vladarima ljudi.
Kraljičina srebrna kosa je vijorila na vetru. Osećala je sve godine koje su prošle. Kamen parapeta tvrđave je bio neprijatno hladan pod njenim prstima. Svaka kapljica znoja ispod teškog čeličnog oklopa pekla je njenu ostarelu kožu. Uprtači i postava od štavljene kože žuljali su njene zglobove željne sunca i toplote. Lilian je gledala zamišljeno u močvaru sa druge strane reke. Želela je da može da otputuje u zaliv Karlie i leži na vreloj peskovitoj plaži. Postala je zimogrožljiva.
Ispod oklopa, bilo je telo ratnice. Svakodnevna vežba i brižljiva nega dvorskih dama prijale su kraljici. Trag vilenjačke krvi od njene bake polu-vilenjakinje radio je svoju magiju. Lilianino lice nije više bilo mladalački zategnuto, ali je njena koža još uvek bila nežna i svetla. U svakom slučaju kraljica Lilian Sordrejt nije izgledala kao da ima osamdeset godina, ali se osećala starački umorno.
Malo šta se događalo u najjužnijem kraljevstvu, povučenom i izlovanom od drugih poslova, ljudskih ili vilenjačkih. Kraljici je tako odgovaralo, a ni njeni podanici nisu bili žedni ratovanja i takozvanog progresa. Ipak, rat se približavao. Lilian je to osećala u kostima. Oh, njen severni sused Oesorde je neprestano bio uzdrman sukobima. To nije bio taj rat koji je sedokosa kraljica slutila. Čak ni odvratni baron Tael i njegova bezumna težnja da povrati Roeson i stavi celu južnu rivijeru pod svoj steg nisu bili ravni pretnji koja će se uskoro ukazati.
Kraljica se okrenula ka istoku. Tamo iza magluština močvare, nazirala se gusta šuma. Ratovi su retko prolazili njenom kraljevinom. Aerenve je bila divlja teritorija, zaboravljena još od vremena kada su se ljudi iskrcali i sa dopuštenjem vilenjaka naselili se na obali. Močvara i prašuma odbijale su ljude željne otvorenih polja. U tim pionirima još uvek je bilo strahopoštovanja spram prirode. Divlja prašuma Erbaninen je istovremeno oduševljavala doseljenike. Njena surova lepota zaustavila je koloniste. Od tada nijedna vojska nije kročila u šumu. Čak i danas, svi lordovi su, bar na rečima, štovali svetost prašume i nepisanog dogovora da u Erbaninen ničija armija neće stupiti. "Baš da vidim šta će da kažu kad iz prašume pokuljaju vilenjačke legije", pomislila je kraljica.
- Počistiće nas, sve će nas baciti u more. Okrenuće šumu i useve protiv nas, naterati životinje da zbace jaram. Zgaziće nas onako kako mi gazimo korov. Neće biti milosti, a posebno ne za polušanski izrod. Proključaće im krv, bilo bi im bolje da se ubiju pre nego što im jedna strana tela napadne drugu.
Tako je glasila poruka vilenjaka. Znali su dobro da su Koul i Kejl Alvijer napolvilni. Lilian se osetila lično pogođena, iako je ona sama nosila samo delić vilinske krvi. Dva brata su bila uz nju još od samih početaka, kada nije bila Sordrajt već samo Lilian, siroto seosko devojče. Bili su uz nju kada je kao mlada udovica podigla Haermanov mač i krenula u pohod protiv kralja-tiranina. Preko šezdeset godina su bili njena podrška, njene uši i oči. To malo slobodnog vremena što ga je provodila na vrhu kule, mogla je da zahvali trudu i odanosti braće Alvijer.
Vladari su nastavili da se bore za vlast, da pohlepno žele komšijsku zemlju, da zidaju utvrde, švercuju oružje, sklapaju saveze i podilaze Princu Avanu. Mladi Mhoried i kraljica Sordrejt su znali šta se sprema, ali su bili nemoćni da bilo šta urade. Ljudima se nije moglo objasniti, a vilenjaci su im okrenuli leđa. Lilian je zadrhtala. Možda od vetra, možda od jeze?
Jedanaesti ciklus - peti dan
Kraljičina srebrna kosa je vijorila na vetru. Osećala je sve godine koje su prošle. Kamen parapeta tvrđave je bio neprijatno hladan pod njenim prstima. Svaka kapljica znoja ispod teškog čeličnog oklopa pekla je njenu ostarelu kožu. Uprtači i postava od štavljene kože žuljali su njene zglobove željne sunca i toplote. Lilian je gledala zamišljeno u močvaru sa druge strane reke. Želela je da može da otputuje u zaliv Karlie i leži na vreloj peskovitoj plaži. Postala je zimogrožljiva.
Ispod oklopa, bilo je telo ratnice. Svakodnevna vežba i brižljiva nega dvorskih dama prijale su kraljici. Trag vilenjačke krvi od njene bake polu-vilenjakinje radio je svoju magiju. Lilianino lice nije više bilo mladalački zategnuto, ali je njena koža još uvek bila nežna i svetla. U svakom slučaju kraljica Lilian Sordrejt nije izgledala kao da ima osamdeset godina, ali se osećala starački umorno.
Malo šta se događalo u najjužnijem kraljevstvu, povučenom i izlovanom od drugih poslova, ljudskih ili vilenjačkih. Kraljici je tako odgovaralo, a ni njeni podanici nisu bili žedni ratovanja i takozvanog progresa. Ipak, rat se približavao. Lilian je to osećala u kostima. Oh, njen severni sused Oesorde je neprestano bio uzdrman sukobima. To nije bio taj rat koji je sedokosa kraljica slutila. Čak ni odvratni baron Tael i njegova bezumna težnja da povrati Roeson i stavi celu južnu rivijeru pod svoj steg nisu bili ravni pretnji koja će se uskoro ukazati.
Kraljica se okrenula ka istoku. Tamo iza magluština močvare, nazirala se gusta šuma. Ratovi su retko prolazili njenom kraljevinom. Aerenve je bila divlja teritorija, zaboravljena još od vremena kada su se ljudi iskrcali i sa dopuštenjem vilenjaka naselili se na obali. Močvara i prašuma odbijale su ljude željne otvorenih polja. U tim pionirima još uvek je bilo strahopoštovanja spram prirode. Divlja prašuma Erbaninen je istovremeno oduševljavala doseljenike. Njena surova lepota zaustavila je koloniste. Od tada nijedna vojska nije kročila u šumu. Čak i danas, svi lordovi su, bar na rečima, štovali svetost prašume i nepisanog dogovora da u Erbaninen ničija armija neće stupiti. "Baš da vidim šta će da kažu kad iz prašume pokuljaju vilenjačke legije", pomislila je kraljica.
- Počistiće nas, sve će nas baciti u more. Okrenuće šumu i useve protiv nas, naterati životinje da zbace jaram. Zgaziće nas onako kako mi gazimo korov. Neće biti milosti, a posebno ne za polušanski izrod. Proključaće im krv, bilo bi im bolje da se ubiju pre nego što im jedna strana tela napadne drugu.
Tako je glasila poruka vilenjaka. Znali su dobro da su Koul i Kejl Alvijer napolvilni. Lilian se osetila lično pogođena, iako je ona sama nosila samo delić vilinske krvi. Dva brata su bila uz nju još od samih početaka, kada je bila samo Lilian, seosko devojče. Bili su uz nju kada je kao mlada udovica podigla Haermanov mač i krenula u pohod protiv kralja-tiranina. Preko šezdeset godina su bili njena podrška, njene uši i oči. To malo slobodnog vremena što ga je provodila na vrhu kule, mogla je da zahvali trudu i odanosti braće Alvijer.
Vladari su nastavili da se bore za vlast, da pohlepno žele komšijsku zemlju, da zidaju utvrde, švercuju oružje, sklapaju saveze i podilaze Princu Avanu. Mladi Mhoried i kraljica Sordrejt su znali šta se sprema, ali su bili nemoćni da bilo šta urade. Ljudima se nije moglo objasniti, a vilenjaci su im okrenuli leđa. Lilian je zadrhtala. Možda od vetra, možda od jeze?
Subscribe to:
Posts (Atom)
