Deseti Ciklus - Četrnaesti dan

6.2

Zaćutali su, a onda je jedan po jedan vilenjak napuštao stanje povišene pažnje. Dok su sa ognjišta isparavali i poslednji pramenovi isfaera, čarobnjaci su se zagledali. Glandur je čupkao donju usnu. Pokušavao je da iskoristi poslednji talas blagotvornog mirisa koji je lebdeo u vazduhu i pokuša da pronikne do punog značenja zaključka koji su upravo iznedrili. Neki magovi su ustali i protegnuli se. Mirimae je žustro uklanjala ugarke iz ognjišta i pripremala novu mešavinu sa athelasom da osveži prostoriju i razbudi vilenjake. Alasei se činilo da sve u njoj treperi. Svet je dobio još jedan sloj. Kao da se upravo probudila iz sna u jedan novi san. Njena percepcija bila je puna neverice, a svaki detalj izgledao je kao potcrtan. Van-magijska, van-fizička zakonitost. Uverenje da je to istina pulsiralo je u Alasei kao minuli orgazam. Postoji jedna viša odrednica. Ona se ne nalazi u prostoru božanskog, to je naslućivala.

Alasea se naslonila na klupu i zagledala u bakarni krov senice. Zapitala se koliko je nesposobnost vilenjačkih čarobnjaka da učestvuju u ratovanju bila deo moralne postavke njihovog duha, a koliko nametnuto ograničenje. Priče su kazivale o vremenu kada su vilenjaci otkrivali svet. O prvim sukobima sa Uruk rasom. Balada o Faelinu Korulionu govorila je o dogodovštinama družine vilenjaka koji su se sukobili sa orcima i trolovima i hordama gobilna. Svako dete zna za gromoviti štap koji je nosila Sigilijel Palanijel, moćna čarobnica iz davnine. Upravljanje elementima je bila jedna od redovnih magijskih disciplina. Alaseu je taj deo čarobnjačke veštine najmanje interesovao, ali je čak i ona mogla da od vetra formira vazdušnu pesnicu, od vatre plamene strele.

U Alaseino srce se uvlačila teskoba. Osvrnula se oko sebe. Očekivala je da vidi budno oko Glandurovo kako motri na nju. Stari majstor je bio zadubljen u svoje misli. Zamisao da nešto izvan ovog sveta ograničava vilenjačke magije, bila joj je užasna i strana. Možda negde postoji granica njenih veština? Ne limit koji određuju priroda i sposobnost, već hladna, surova, namerno postavljena granica nevidljivog slučaja ili skrivenog autoriteta. Kao žulj koji će se tek pojaviti, Alaseu je počelo da svrbi neznanje.