JEDANAESTA GLAVA
Zahvalio sam kelnerici i pogledao hranu. Kafa je ličila na vreo mulj, tost na sasušeni sunđer, a viršle i jaja na ostatke pregažene životinjice. Otvorio sam koverat, pa izvadio posetnicu i knjigu "O popovima i trgovcima". Uzdahnuo sam. Neko mi je ponovo poslao primerak knjige koju sam napisao. Na kartici je pisalo "Nađin kutak – korišćene, retke, antikvarne i rasprodate knjige".
Odložio sam knjigu i karticu i ispio kafu. Ukus joj je bio mnogo bolji od izgleda, pa sam navalio na hranu. Bio sam gladan i razdražen. Jaja su bila sveža i dobro posoljena, viršle punjene sirom, a tost prijatno krckav. Pozvao sam kelnericu i naručio veliki sok od pomorandže i komad torte s kajsijama.
"O popovima i trgovcima" moj je drugi roman. Napisao sam ga prerano, pa je podsećao na "Život posle" više nego što sam želeo. Počeo sam da prelistavam primerak strepeći da ću i u njemu naći zacrnjenja. Kada sam ugledao prvu uništenu stranicu, ljutnuo sam se. Ma, ko je taj prostak? Zašto se okomio na moje knjige? Reči su bile veoma precizno izrezane. Nije bilo tragova na sledećoj stranici, a ivice reza bile su glatke. Razdraživalo me je i to što je knjiga sakaćena proračunato.
"Ako 'oćeš repete, ja sam u kuhinji, pa me vikni", rekla je kelnerica.
Donela je slatkiš i sok, a odnela ostatke doručka. Zahvalio sam joj se i počeo da brojim rupe. Bilo ih je stotinu dvadeset tri. Moraću da pitam Vingu da li taj broj nešto znači. Susret s Nađom me je iscrpeo, a susret s uništenom knjigom iznervirao. Osećao sam se kao brucoš posle cele noći učenja, kao novinar poslednjeg dana roka za predaju teksta. Nisam imao drhtavicu, samo sam bio veoma nestrpljiv i gladan. Slistio sam tortu u dva zalogaja i zalio je sokom. Ostavio sam dve novčanice na šanku, uzeo knjigu i karticu i izišao iz restorana. Prišao sam aparatu za sokove i ulovivši u džepu pregršt kovanica kupio dve konzerve koka-kole. Prvu sam iskapio do autoputa, a drugu sam pijuckao dok me šećer nije opustio. Um je počeo da mi radi bistrije, dovoljno da postavim pitanje – ko je poslao knjigu?
Doktorka Mozes pomenula je da je pošta stigla jutros, verovatno običnom poštom, jer bi mi skrenula pažnju da je posredi posebna isporuka. Knjigu je poslao neko ko je znao da ću ići u posetu Nađi. Osim Vinge i mene, za put je znao jedino još Trifun Ranković. Zaustavio sam automobil sa strane i izvadio telefon. Neko vreme sam prelistavao telefonski imenik, nije mi bilo sasvim jasno koga da nazovem. Odlučio sam da po povratku kući razmislim još jednom o svemu.
Vratio sam se na autoput i požurio da prestignem putnički kombi. Sa zadnjeg stakla kezila mi se rundava glava japanskog akite.
Četrnaesti ciklus - Dvanaesti dan
HIDRINE GLAVE U ŠKEMBETU
Dragi moji orkići, za večeras sam vam pripremio hidrine glave u škembetu. Zašto hidrine glave? Zar je praseća glava manje ukusna? Zar smo zaboravili da su i goveda jestiva? Eh, ali zamislite da se vraćate pobedonosni iz pohoda. Valja ugostiti poglavice. Običaj nalaže da im se posluži glava, skuvana u čorbici i prigodno ukrašena. Istog časa kad tanjiri dotaknu sto, počinje svađa – te čija je glava veća, te kome je zapao vepar, a kome krmača. Sluge nisu ni hleb iznele, a harambaše već potežu noževe, kindžale, sekirice, buzdovane, kratke i dugačke mačeve, rapire, oštropere, koplja, helebarde, partizane, te ostali pribor za jelo – i počinje metež. Iznesite im hidrine glave i ne samo da će svi biti zadovoljni istovetnošću porcija, već se neće usuditi da započinju kavgu na prijemu kod ratnog gospodara koji pred goste iznosi meso tako opasne zveri.
Hidre žive u močvarama, imaju tamnosmeđu kožu, žućkast stomak, ćilibarne oči i mutnobele zube. Prepoznašćete ih i po mnoštvu glava. Petoglave hidre su najmanje, dok su dvanaestoglave najkrupniji primerci. Rane joj zaceljuju skoro trenutno, a svaka odsečena glava rađa dve nove. Neka vas to ne obeshrabri, veoma je korisna osobina, posebno kad vam u goste dolazi više od dvanaest gostiju. Hidre s crvenim glavama su pirohidre i bljuju mlaz vreline, dok su one s ljubičastim glavama kriohidre i bljuju mraz. Pirohidrine glave čuvajte na ledu, a kriohidrine u vatri. Budući da je dobro oklopljena i veoma žilava, uobičajena hajka ne dolazi u obzir. Hidru ćete najlakše uloviti ako joj poremetite temperaturu tela. Mamac za pirohidre jeste pohovani sladoled preliven vrelim ovčijim lojem, a za kriohidre kocke leda punjene čilijem. Hladnoća odnosno vrelina omamiće hidru. Čim zverka poklekne, dajte znak trolovima da je poklope stenom. Naberite glava koliko vam je neophodno i naredite trolovima da zadignu kamenčinu. Sastružite stomačnu maramicu sa stenčuge, sakupite creva i džigerice, pa trk nazad u kuhinju.
E, sad.
Glave dobro očistite, operite u nekoliko voda i kuvajte tridesetak dana. Prokuvane glave ostavite da se prohlade, pa posolite. Hidrine džigerice operite, skuvajte i naseckajte na kockice. Na masti zagrejte pet stotina sedam džakova crnog luka. Kad zacakli, dodajte mu džigerice, tucanu papriku, so, biber, pa prodinstajte još dve-tri nedelje. Na oprano škembe pažljivo spustite posoljene glave. Oko glava složite luk i džigerice. Zašijte škembe i prebacite ga u dobro namašćen pleh. Nalijte sto sedamdeset buradi vode i pecite mesec dana u zagrejanoj pećini na sto osamdeset zmajskih stepeni. Tokom pečenja, škembe okrećite i zalivajte njegovim sokom. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im glava ispadne suva, a škembe hrskavo. To je zato što je nisu prelivali tokom pečenja. Zato ponavljam, ukoliko voda ispar,i dodajte još dve stotine buradi vode, te bure i po masti – i zalivajte pečenje! Uz hidrine glave iznose se pivo, pavlaka i svež hleb u neograničenim količinama. Laku noć, mali moji orkići
Dragi moji orkići, za večeras sam vam pripremio hidrine glave u škembetu. Zašto hidrine glave? Zar je praseća glava manje ukusna? Zar smo zaboravili da su i goveda jestiva? Eh, ali zamislite da se vraćate pobedonosni iz pohoda. Valja ugostiti poglavice. Običaj nalaže da im se posluži glava, skuvana u čorbici i prigodno ukrašena. Istog časa kad tanjiri dotaknu sto, počinje svađa – te čija je glava veća, te kome je zapao vepar, a kome krmača. Sluge nisu ni hleb iznele, a harambaše već potežu noževe, kindžale, sekirice, buzdovane, kratke i dugačke mačeve, rapire, oštropere, koplja, helebarde, partizane, te ostali pribor za jelo – i počinje metež. Iznesite im hidrine glave i ne samo da će svi biti zadovoljni istovetnošću porcija, već se neće usuditi da započinju kavgu na prijemu kod ratnog gospodara koji pred goste iznosi meso tako opasne zveri.
Hidre žive u močvarama, imaju tamnosmeđu kožu, žućkast stomak, ćilibarne oči i mutnobele zube. Prepoznašćete ih i po mnoštvu glava. Petoglave hidre su najmanje, dok su dvanaestoglave najkrupniji primerci. Rane joj zaceljuju skoro trenutno, a svaka odsečena glava rađa dve nove. Neka vas to ne obeshrabri, veoma je korisna osobina, posebno kad vam u goste dolazi više od dvanaest gostiju. Hidre s crvenim glavama su pirohidre i bljuju mlaz vreline, dok su one s ljubičastim glavama kriohidre i bljuju mraz. Pirohidrine glave čuvajte na ledu, a kriohidrine u vatri. Budući da je dobro oklopljena i veoma žilava, uobičajena hajka ne dolazi u obzir. Hidru ćete najlakše uloviti ako joj poremetite temperaturu tela. Mamac za pirohidre jeste pohovani sladoled preliven vrelim ovčijim lojem, a za kriohidre kocke leda punjene čilijem. Hladnoća odnosno vrelina omamiće hidru. Čim zverka poklekne, dajte znak trolovima da je poklope stenom. Naberite glava koliko vam je neophodno i naredite trolovima da zadignu kamenčinu. Sastružite stomačnu maramicu sa stenčuge, sakupite creva i džigerice, pa trk nazad u kuhinju.
E, sad.
Glave dobro očistite, operite u nekoliko voda i kuvajte tridesetak dana. Prokuvane glave ostavite da se prohlade, pa posolite. Hidrine džigerice operite, skuvajte i naseckajte na kockice. Na masti zagrejte pet stotina sedam džakova crnog luka. Kad zacakli, dodajte mu džigerice, tucanu papriku, so, biber, pa prodinstajte još dve-tri nedelje. Na oprano škembe pažljivo spustite posoljene glave. Oko glava složite luk i džigerice. Zašijte škembe i prebacite ga u dobro namašćen pleh. Nalijte sto sedamdeset buradi vode i pecite mesec dana u zagrejanoj pećini na sto osamdeset zmajskih stepeni. Tokom pečenja, škembe okrećite i zalivajte njegovim sokom. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im glava ispadne suva, a škembe hrskavo. To je zato što je nisu prelivali tokom pečenja. Zato ponavljam, ukoliko voda ispar,i dodajte još dve stotine buradi vode, te bure i po masti – i zalivajte pečenje! Uz hidrine glave iznose se pivo, pavlaka i svež hleb u neograničenim količinama. Laku noć, mali moji orkići
Četrnaesti ciklus - Jedanaesti dan
DESETA GLAVA – drugi deo
Skrenuo sam u hodnik i prišao drugim vratima s leve strane. Zastao sam, udahnuo duboko i... shvatio da na vratima nema kvake. Potražio sam zvonce, ali ni njega nije bilo. Pokucao sam. Iznutra se začula škripa stolice. Iza ugla se pojavila sestra. Plava kosa bila joj je skupljena u punđu na sličan način kao doktorkina. Iako veoma visoka, nosila je sandale sa povećom debelom štiklom. Iz džepa je izvadila kvaku, osmehnula se i otvorila vrata. Zatvorila ih je iza mene čim sam stupio u prostoriju. S druge strane staklenog zida mahnula mi je doktorka Mozes.
Nađa je sedela na stolici. Skupljene ruke držala je ispred sebe. Prsti su joj prevlačili po bradi, povremeno milujući obraz. Smršala je. Skratili su joj kosu crnu i sjajnu kao mačje krzno. Nekim ženama ništa ne može oduzeti draž, pa ni bolnička spavaćica. Prišao sam i spustio se do nje. Pogled joj je bio pun... sedativa ili onostranih prizora, nisam bio siguran.
"Ne raduju joj se zato što je vide..." prošaputala je.
Oklevao sam da joj nešto kažem.
"Nego zato što se njihova..." dodala je.
Nastavio sam da ćutim.
"Previsoko je i ne mogu da je dohvate."
Naglo me je uhvatila za podlakticu i protresla je. Pogledao sam ka staklenom zidu. Plavokosa sestra dala mi je znak da ostanem miran.
"Nađa, pusti mi ruku", rekao sam blago.
Zagrcnula se i pustila me da bi nadlanicom obrisala bale. Za trenutak sam ugledao Minjinu majku, a onda je ponovo potonula.
Mahnuo sam sestri i izišao čim su se vrata odškrinula. Želeo sam što pre da odem, ali zadržala me je doktorka Mozes.
"Samo trenutak, gospodine Kurcvejl, da vam dam Nađinu poštu."
"Poštu?"
"Da, niste dugo dolazili, ima nekoliko pisama. Jedno je stiglo baš jutros."
"Jutros?"
"Neću vas zadržavati, samo ćemo da svratimo do službe."
Napustili smo odeljenje i vratili se do glavne zgrade. Potpisao sam prijem kod buckastog bolničara, pozdravio doktorku i otišao do kola. Svežanj pisama bacio sam na suvozačko sedište i pokrenuo automobil. Mahnuo sam uniformisanom gospodinu. Listao je novine, pa me nije ni primetio.
Poželeo sam da dam gas i sjurim se niz planinu, ali odlučio sam da usporim i primirim se čim mi "Železna brda" nestanu iz retrovizora.
Vožnja kroz šumu me je ohladila. Više nisam bio uznemiren već samo iscrpljen. Ogladneo sam kao da mi je vrtlog ispraznio stomak. Zaustavio sam se na benzinskoj stanici. Mačor sjajne dlake odlutao je nekuda, a starac je brisao znoj s čela i pljuckao na asfalt. Uzeo sam poštu i potražio kantu za đubre. Bacio sam sva pisma od Trifuna, osim velikog žutog koverta koji nije imao naznačenog pošiljaoca. Pored stanice bio je restoran. Ušao sam i naručio jaku crnu kafu, tost, viršle i kajganu. Stavio sam koverat na šank. Otvorio sam ga kad je kelnerica donela hranu.
Skrenuo sam u hodnik i prišao drugim vratima s leve strane. Zastao sam, udahnuo duboko i... shvatio da na vratima nema kvake. Potražio sam zvonce, ali ni njega nije bilo. Pokucao sam. Iznutra se začula škripa stolice. Iza ugla se pojavila sestra. Plava kosa bila joj je skupljena u punđu na sličan način kao doktorkina. Iako veoma visoka, nosila je sandale sa povećom debelom štiklom. Iz džepa je izvadila kvaku, osmehnula se i otvorila vrata. Zatvorila ih je iza mene čim sam stupio u prostoriju. S druge strane staklenog zida mahnula mi je doktorka Mozes.
Nađa je sedela na stolici. Skupljene ruke držala je ispred sebe. Prsti su joj prevlačili po bradi, povremeno milujući obraz. Smršala je. Skratili su joj kosu crnu i sjajnu kao mačje krzno. Nekim ženama ništa ne može oduzeti draž, pa ni bolnička spavaćica. Prišao sam i spustio se do nje. Pogled joj je bio pun... sedativa ili onostranih prizora, nisam bio siguran.
"Ne raduju joj se zato što je vide..." prošaputala je.
Oklevao sam da joj nešto kažem.
"Nego zato što se njihova..." dodala je.
Nastavio sam da ćutim.
"Previsoko je i ne mogu da je dohvate."
Naglo me je uhvatila za podlakticu i protresla je. Pogledao sam ka staklenom zidu. Plavokosa sestra dala mi je znak da ostanem miran.
"Nađa, pusti mi ruku", rekao sam blago.
Zagrcnula se i pustila me da bi nadlanicom obrisala bale. Za trenutak sam ugledao Minjinu majku, a onda je ponovo potonula.
Mahnuo sam sestri i izišao čim su se vrata odškrinula. Želeo sam što pre da odem, ali zadržala me je doktorka Mozes.
"Samo trenutak, gospodine Kurcvejl, da vam dam Nađinu poštu."
"Poštu?"
"Da, niste dugo dolazili, ima nekoliko pisama. Jedno je stiglo baš jutros."
"Jutros?"
"Neću vas zadržavati, samo ćemo da svratimo do službe."
Napustili smo odeljenje i vratili se do glavne zgrade. Potpisao sam prijem kod buckastog bolničara, pozdravio doktorku i otišao do kola. Svežanj pisama bacio sam na suvozačko sedište i pokrenuo automobil. Mahnuo sam uniformisanom gospodinu. Listao je novine, pa me nije ni primetio.
Poželeo sam da dam gas i sjurim se niz planinu, ali odlučio sam da usporim i primirim se čim mi "Železna brda" nestanu iz retrovizora.
Vožnja kroz šumu me je ohladila. Više nisam bio uznemiren već samo iscrpljen. Ogladneo sam kao da mi je vrtlog ispraznio stomak. Zaustavio sam se na benzinskoj stanici. Mačor sjajne dlake odlutao je nekuda, a starac je brisao znoj s čela i pljuckao na asfalt. Uzeo sam poštu i potražio kantu za đubre. Bacio sam sva pisma od Trifuna, osim velikog žutog koverta koji nije imao naznačenog pošiljaoca. Pored stanice bio je restoran. Ušao sam i naručio jaku crnu kafu, tost, viršle i kajganu. Stavio sam koverat na šank. Otvorio sam ga kad je kelnerica donela hranu.
Subscribe to:
Posts (Atom)
