LUDAČE VI
Glavne u odeljenju bile su Tijana i Ana. Bilo je beznadežno zaljubiti se u njih. Ana je imala dugačku ravnu crnu kosu i vesele tamnosmeđe oči. Imala je orlovski nos. Kad se pojavi u belom džemperu, plisiranoj suknjici i crnim čizmama, pogledi nisu zalazili iznad okovratnika. Šalila se oštro kao rapir koji se provuče između rebara i ubada srce. Tijana je vladala toplinom velike majke. Nadvisivala je većinu devojaka, ali nije bila štrkljasta. Sve je na njoj bilo bujno i oblo, uvojci, lice i stas. Kad je govorila svi su ćutali, a smejala se zvonko. Predvodila je i bežanje sa časova i pomoć ranjenoj kuci iz dvorišta i pritužbe razrednoj i molila profesore da isprave nepravedno smanjenu ocenu đaku koji se trudio.
Otac je bio veoma ljut što ništa ne učim. Nije vredelo to što sam mu uvek donosio najbolje ocene. Objašnjavao sam mu da je gimnazija drugačija, da se profesori trude da razgovaraju sa nama, podstiču nas da pitamo, puštaju nam filmove, tonske zapise, pokazuju fotografije. Isticao sam se na svim časovima. Dozvoljavali su mi da pričam zanimljivosti iz istorije, geografije, biologije, fizike, divili se znanju latinskog i starogrčkog, uživali u raspravama koje sam pokretao na časovima sociologije, logike i filozofije.
Odlikaši koji uvek dižu dva prsta nisu omiljeni ni u jednoj školi , ali zahvaljujući Tijani i Ani postao sam maskota odeljenja. Njihova naklonost ulila mi je sampouzdanje. Umesto da na velikom odmoru stojim sa strane kao semafor u slepoj ulici, počeo sam da letim kroz društvene oblake kao jedrilica. Sam sam sebe iznenadio vedrinom i duhovitim dosetkama koje su se prepričavale. Upozano sam i učenice drugih odeljenja i iznutra posmatrao kako se menja raspored na lestvice, a klasično odeljenje postaje sve poštovanije.
- Hej, genijalac, ajde s nama.
Tijana i Ana su mi mahnule da im se pridružim. Pritrčao sam i pratio ih do ulaza u školsko dvorište.
- Kuda ćete? Za pet minuta nam počinje čas.
Zakikotale su se, a Tijana me je čvrknula u razdeljak.
- Bežimo sa časova, Bosanac.
- Idemo na kafu, tu prekoputa – dodala je Ana.
Zastao sam. Čak i kada sam najviše mrzeo školu u osmom osnovne nije mi padalo na pamet da izostajem. Pokušao sam da zamislim šta bi mi otac kazao. Sećam se kad mi je pričao da nije učestvovao u studentskim protestima u vreme hipika, smatrajući da je obrazovanje najvažnije, a svaki propust čist gubitak. Nedoumicu je razrešila Anina ruka koja mi je obujmila mišicu.
- Idem, idem – nasmejao sam se.
Otišli smo u kafić na vrhu novog tržnog centra. Zapalile su cigarete i pre nego što nam je buckasta kelnerica u zelenoj karlsbergovoj pregači spustila na sto kafe za devojke i sok za mene.
- Ana i ja smo se kladile... – rekla je Tijana preko gutljaja kafe.
- Kladile smo se da ćemo pogoditi ko ti se dopada najviše u razredu.
- Uh!
- Ajde, ajde nama možeš da kažeš. Nikom nećemo reći, a možemo i da ti pomognemo – smeškala se Tijana.
- Hm...
Nina je imala oči kao Mišel Fajfer, možda nešto svetlije. Da je ćutala, večno bih bio zaljubljen. Srećom već na prvom odgovaranju iz nje je pokuljala glupost i sprala mi čežnju kao što bujica odnese brvno. Tea je bila zanimljiv sagovornik, ali je pričala samo o Heseu i drogama. Zaključio sam da je previše plava. Osim toga, po nju je dolazio ćelavi grmalj koji je mogao biti mesar, dizač tegova ili razbojnik. Gabrijelina kosa je bila vatrenocrvena, a oči crne kao grafit. Podsećala me je na amazonku. Za njenu naklonost već su se otimali Vukan i Marko, pa sam odustao od primisli da se takmičim.
- Lola Pavlović – rekao sam naposletku i zarumeneo se do ušiju.
Tiha i povučena, Lola je ličila na koker-španijela s toplim smeđim očima i prijatnim osmehom iznad kog je lebdeo mladež. Premestio sam se u klupu ispred njene. Do pred kraj polugodišta upoznao sam je dovoljno da se zaljubim. Nisam se usuđivao da joj otvoreno kažem da mi se dopada, pa sam joj pisao poruke. Tada još nisam znao ništa o Crnogorkama, pa sam se čudio zašto mi ne daje nikakav znak. Pismanca su uzalud postajala sve duža, kitnjastija i deblja od stihova.
- Hej, pa to je sjajno! Ona je preslatka – uskliknula je Tijana.
- Ništa ne brini, porazgovaraćemo s njom – namignula mi je Ana.
Eto, otac mi je bio advokat, a tek sam tad shvatio vrednost dobrog zastupnika. Bio sam siguran da će mi Tijana i Ana pomoći da saznam na čemu sam. Užasavala me je pomisao da bi Lola mogla da postane druga Ljiljana.
U učionicu sam se vratio preporođen i nasmejan. Razredna je svratila da nam kaže da smo konačno dobili zamenu za profesorku književnosti.
- Mlada je... i zgodna – dodala je razredna, kao da šapuće kletvu.
