REČI KRVARE
"To svako zna, to svako zna. Želiš da staviš sunce na dlan, istrpiš još jedan život. Uzalud se kaješ, nebu je došao kraj."
Čvor u čvoru, iz njega krvare suze. Reči pljušte. Krupne kapi nestaju u porama tastature. Žedna je slova. Pijani bog urla i proliva vino kao da mi latice ruže pretače u krvotok.
"Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim."
Razvijam kore od mašte, tanke kao trenutak. Preko hladnih reči ređam trake sirovih sećanja. Zamotavam suši detinjstva, sečem na komade i gutam. Gledajući u prošlost, osvrćem se ka neprozirnosti sadašnjosti. Probio sam rampu i hrlim ka usamljenosti.
"Ne možemo da priuštimo smak, ali ipak jet tu. Nebu je došao kraj. Ne želim da te pustim da odeš. Nebu je došao kraj."
Šta će biti iza magle? Da li će postojati tata i mama? Kad se završi džihad protiv životinja, protiv reka i oblaka, šta ćemo raditi? Koga ćemo uništavati kad ne bude više ni civilizacije, ni carstva?
" Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim. Zar ne želiš da pobegnem? Od sunca da se sakrijem."
Na noge lagane!
Dvanaesti ciklus - Dvadesetprvi dan
LUDILO SE CEREKA
"Lažovi, lažovi!"
Čvor u čvoru, kroz njega prolazi prst pijanog božanstva. Čep, pampur, zatvarač, zapušač, knedla u vulkanskom grlu. Okamenjena nada, vrelo seme proguta slivnik. Nema uspona. U muladari je prazno, svadištana ćuti, u manipuri je bol. Tu sam prelomljen.
"Banana, banana, banana, pitica, banana, pitica, pitica od blata!"
Makaze lete. Škljocaju, gladne krvi. Moram da sakupim sećanja, podvežem ih i začvorim. Nema raspleta bez Gordijeve premise. Kako razvezati rasutost? Zapisati! Sve zabeležiti. Sunovratiti se. Anahata je puna gnoja, višuda se topi, agja zvekeće. Bacam se na pisanje.
"Da li postoji pravi način da te držim u naručju? Blizina opscenosti je u tvome oku. Pitica, pitica, pitica od blata!"
Bliži se kraj sveta. Nemam izbora. Naoružavam se rečenicama. Šiljim svaku reč. Na hartiju pribadam uspomene kao mrtve leptirove. Oštrim slova. Rasporim žabu pre nego što je progutam.
"Da li učimo poraz od kurvi trulih stopala? Tresi-mesi, maži-laži, dok žuto ne poteče iz ušiju."
Reči krvare.
"Lažovi, lažovi!"
Čvor u čvoru, kroz njega prolazi prst pijanog božanstva. Čep, pampur, zatvarač, zapušač, knedla u vulkanskom grlu. Okamenjena nada, vrelo seme proguta slivnik. Nema uspona. U muladari je prazno, svadištana ćuti, u manipuri je bol. Tu sam prelomljen.
"Banana, banana, banana, pitica, banana, pitica, pitica od blata!"
Makaze lete. Škljocaju, gladne krvi. Moram da sakupim sećanja, podvežem ih i začvorim. Nema raspleta bez Gordijeve premise. Kako razvezati rasutost? Zapisati! Sve zabeležiti. Sunovratiti se. Anahata je puna gnoja, višuda se topi, agja zvekeće. Bacam se na pisanje.
"Da li postoji pravi način da te držim u naručju? Blizina opscenosti je u tvome oku. Pitica, pitica, pitica od blata!"
Bliži se kraj sveta. Nemam izbora. Naoružavam se rečenicama. Šiljim svaku reč. Na hartiju pribadam uspomene kao mrtve leptirove. Oštrim slova. Rasporim žabu pre nego što je progutam.
"Da li učimo poraz od kurvi trulih stopala? Tresi-mesi, maži-laži, dok žuto ne poteče iz ušiju."
Reči krvare.
Dvanaesti ciklus - Dvadeseti dan
POLJE ZVEČKASTIH NITI
Sedim na kamenu koji je nekada bio kap vatrene reke. Prašinu i šupljikavi plovućac oglodao je vetar. Ostala je samo izdubljena stena, tanka kao nit, u kojoj zvečka moje prisustvo. Tri dana sam živela bez duše, vratila mi se tek jutros. Hranim je suzama. Novi utisci su me nažuljali, um je radio predugo kao jedini pogon svesti. Čekajući da se ponovo ispuni duhom, telo je taložilo slike, zvuke i mirise.
Skrenuli smo u prvi rukavac. Odvojili smo se od reke i krenuli ka visoravni. Matica pritoke postala je previše snažna, pa smo izvukli čamac iz vode i nosili ga. Oko vodotoka raslo je nisko žbunje. Iznad žilave trave džikljalo je poljsko cveće. Prepoznala sam jednu vrstu nane. Prošli smo kroz usek između dve uzvisine. Na plaži posutoj krupnim kvrgavim kamenjem ostavili smo čun. Popeli smo se na zaravan. Zaputili smo se ka kupastom bregu načičkanom kulama. Štrčale su iz grebena kao bodlje. Čaka je snažno zazviždao. Miška mi je ponosno objavio da smo stigli u Zvečkastu Nit.
Između sivih vrškova rasle su čekinjaste vreže. Tri bele životinje brstile su ih marljivo. Imale su povijene rogove boje peska i kratku belu dlaku. Ispod njuške klatila se bradica koja je krila visuljke. Podsetili su me na učkur kapuljače. Tako je Divna podvezivala kabanicu. Zasmejala sam se. Zakikotale su se i životinje. Šaka im se pridružio u mektanju. Kreketala sam dok me stomak nije zaboleo. Miška je strpljivo sačekao da preplovim vodopad utisaka. Iz crnog šjunkastog nanosa i mrke zemlje rasle su puzavice. Životinje brstilice tumarale su slobodno u grupicama, majke sa porodom. Naselje nije imalo nijednu zgradu. Nije bilo ljudi u selu ili ih ja nisam videla. Miška me je pozvao. Sledila sam ga do grebena. Sa druge strane, na kraju strme kosine zelenila se gusta šuma. Usek je krivudao do podnožja. Učinilo mi se da vidim pokret ispod krošnje. Spuštajući se obronkom primetila sam odsustvo biljaka. Mutnomrki kamen nije puštao ni mahovini da ga zastre i smekša mu ivice. Zelenilo je počinjalo iznenada, kao da je čitava dolina veliki vrt. Zakoračila sam na crvenkastu zemlju i zarila prste u glibavi oker. Kada mi je u tlo utonuo i zglob, osetila sam pod prstima kamen. Na jagodicama šake videla sam svetlucave tragove peska. Riđa zemlja bila je pridošlica, baš kao i ja
Pošla sam ka drvoredu belokorih stabala. Raskriljene grane ličile su na žbunove. Oko svakog drveta stajao je par seljana. U kožne torbice spuštali su ljubičaste plodove. Miška im je doviknuo.
– Hej, Urijele! Vratili smo se! Doveli smo je!
– Ehej, zovite Aksakalu! - povikao je starac, mršav kao motka.
Ispod pletene kupaste kapice štrčao je pramen, pepeljast kao i razbarušene obrve. Pored njega stajala je žena. Merkala me je prozirnoplavim pogledom ispod bele marame. Tamna kosa bila joj je skupljena u krpasto maramče i izlomljena. Nosila je smeđi jelek preko musave košulje. Starac se osmehnuo i nastavio da bere ljubičaste mahune. Žena je pokušala da mi pročita nešto sa lica. Nezadovoljna odgovorom, osvrnula se ka grupici koja se brzo sjatila. Dvadesetak odrpanih težaka prišli su da me osmotre. Stidljivo su se smeškali. Delovali su oronulo. Pred mene je stupila žena izbrazdanog lica. Ožiljci preko ožiljaka izobličili su joj izraz. Crne obrve, oštre kao rez noža, naperile su u mene ženine zelene oči. Šare dužica vrtložile su se kao da joj pogled dopire do mog detinjstva. Frknula je.
–Vodi je. Nije još došla k sebi. Razgovaraćemo kad se spoji sa dušom.
– Aksakalka – Miška joj se naklonio i blago me uhvatio za ruku – Hajd'mo, pokazaću ti gde ćeš stanovati.
Pokušala sam nešto da prozborim, ali nisam mogla da prizovem reči. Stanovnici Zvečkaste Niti pretočili su se u lelujave senke. Miška me je pridržavao sve do vrha brda. Poveo me je do prolaza koji je vodio u šupljinu kamene kule. Pomogao mi je da sednem u položaj za meditaciju.
– Nekada davno, iz dubine zemlje potekla je kaša topljenog kamena, metala i vreline – počeo je Miška priču.
Bilo je to u vremenu pre našeg. Ljudi su živeli u mravinjaku od lažnog kamena. Imali su vrlo malo neba i vrlo malo zemlje. Hranili su se grehom, a otrovne ogriske bacali su u more. Ležali su zatočeni u treperavoj laži. Zamenili su ruke i noge za snagu metala, telo za dugovečnost lažnih biljaka, glavu za neumoljivost nevidljivih otkucaja klatna. Sažižuća glad onovremenih ljudi uništavala je Majku Zemlju. Pokušavala je da zbaci jaram. Razjarivala je oluje i stišavala kiše, talasala je mora i davila jezera, ledila je pustinje i topila glečere. Podmetala im je pošasti, ali ljudi nisu prestajali da se kote. Sve je bilo dozvoljeno. Kad su pojeli i sagoreli sve što je moglo da se pojede i sagori, posegnuli su u dubinu, ka srcu Velike Majke. Proboli su joj kožu i pili joj krv. Na mestu gde je danas Zvečkasta Nit bol je bio najveći. Rastopljeni kamen pokuljao je na površinu. Toplota za kojom su naši sramni prapretci žudeli, uništila ih je. Davno su utihnuli pramenovi stihije. Vetar je imao čitavu večnost da strpljivo očisti pepeo i ogoli skamenjene Majčine kandže.
Tako su nastale Niti.
Aksakalka pre naše Aksakalke donela je prvu sadnicu i spustila je u zemlju, dole u krateru. Kada se vratila na vrh pun ježikastih stubova, čula je da nešto zveči. Prokopala je prvi kanal kroz kamenu kulu. Čak i prsti Majčine osvete nose blagoslov. Aksakalka pre naše Aksakalke primila je iz zemlje obsidijan, garnet, spinel, hrisolit, ametist, opal, topaz, akvamarin. Posedela je da meditira o ovom mestu punom ožiljaka. Možda baš kao što ti sada sediš i čekaš dušu da ti se vrati u krilo. Kada je dočekaš, ispričaću ti sve o tome šta je videla Aksakalka pre naše Aksakalke i zašto je odlučila da se nastani usred Zvečkastih Niti.
Sedim na kamenu koji je nekada bio kap vatrene reke. Prašinu i šupljikavi plovućac oglodao je vetar. Ostala je samo izdubljena stena, tanka kao nit, u kojoj zvečka moje prisustvo. Tri dana sam živela bez duše, vratila mi se tek jutros. Hranim je suzama. Novi utisci su me nažuljali, um je radio predugo kao jedini pogon svesti. Čekajući da se ponovo ispuni duhom, telo je taložilo slike, zvuke i mirise.
Skrenuli smo u prvi rukavac. Odvojili smo se od reke i krenuli ka visoravni. Matica pritoke postala je previše snažna, pa smo izvukli čamac iz vode i nosili ga. Oko vodotoka raslo je nisko žbunje. Iznad žilave trave džikljalo je poljsko cveće. Prepoznala sam jednu vrstu nane. Prošli smo kroz usek između dve uzvisine. Na plaži posutoj krupnim kvrgavim kamenjem ostavili smo čun. Popeli smo se na zaravan. Zaputili smo se ka kupastom bregu načičkanom kulama. Štrčale su iz grebena kao bodlje. Čaka je snažno zazviždao. Miška mi je ponosno objavio da smo stigli u Zvečkastu Nit.
Između sivih vrškova rasle su čekinjaste vreže. Tri bele životinje brstile su ih marljivo. Imale su povijene rogove boje peska i kratku belu dlaku. Ispod njuške klatila se bradica koja je krila visuljke. Podsetili su me na učkur kapuljače. Tako je Divna podvezivala kabanicu. Zasmejala sam se. Zakikotale su se i životinje. Šaka im se pridružio u mektanju. Kreketala sam dok me stomak nije zaboleo. Miška je strpljivo sačekao da preplovim vodopad utisaka. Iz crnog šjunkastog nanosa i mrke zemlje rasle su puzavice. Životinje brstilice tumarale su slobodno u grupicama, majke sa porodom. Naselje nije imalo nijednu zgradu. Nije bilo ljudi u selu ili ih ja nisam videla. Miška me je pozvao. Sledila sam ga do grebena. Sa druge strane, na kraju strme kosine zelenila se gusta šuma. Usek je krivudao do podnožja. Učinilo mi se da vidim pokret ispod krošnje. Spuštajući se obronkom primetila sam odsustvo biljaka. Mutnomrki kamen nije puštao ni mahovini da ga zastre i smekša mu ivice. Zelenilo je počinjalo iznenada, kao da je čitava dolina veliki vrt. Zakoračila sam na crvenkastu zemlju i zarila prste u glibavi oker. Kada mi je u tlo utonuo i zglob, osetila sam pod prstima kamen. Na jagodicama šake videla sam svetlucave tragove peska. Riđa zemlja bila je pridošlica, baš kao i ja
Pošla sam ka drvoredu belokorih stabala. Raskriljene grane ličile su na žbunove. Oko svakog drveta stajao je par seljana. U kožne torbice spuštali su ljubičaste plodove. Miška im je doviknuo.
– Hej, Urijele! Vratili smo se! Doveli smo je!
– Ehej, zovite Aksakalu! - povikao je starac, mršav kao motka.
Ispod pletene kupaste kapice štrčao je pramen, pepeljast kao i razbarušene obrve. Pored njega stajala je žena. Merkala me je prozirnoplavim pogledom ispod bele marame. Tamna kosa bila joj je skupljena u krpasto maramče i izlomljena. Nosila je smeđi jelek preko musave košulje. Starac se osmehnuo i nastavio da bere ljubičaste mahune. Žena je pokušala da mi pročita nešto sa lica. Nezadovoljna odgovorom, osvrnula se ka grupici koja se brzo sjatila. Dvadesetak odrpanih težaka prišli su da me osmotre. Stidljivo su se smeškali. Delovali su oronulo. Pred mene je stupila žena izbrazdanog lica. Ožiljci preko ožiljaka izobličili su joj izraz. Crne obrve, oštre kao rez noža, naperile su u mene ženine zelene oči. Šare dužica vrtložile su se kao da joj pogled dopire do mog detinjstva. Frknula je.
–Vodi je. Nije još došla k sebi. Razgovaraćemo kad se spoji sa dušom.
– Aksakalka – Miška joj se naklonio i blago me uhvatio za ruku – Hajd'mo, pokazaću ti gde ćeš stanovati.
Pokušala sam nešto da prozborim, ali nisam mogla da prizovem reči. Stanovnici Zvečkaste Niti pretočili su se u lelujave senke. Miška me je pridržavao sve do vrha brda. Poveo me je do prolaza koji je vodio u šupljinu kamene kule. Pomogao mi je da sednem u položaj za meditaciju.
– Nekada davno, iz dubine zemlje potekla je kaša topljenog kamena, metala i vreline – počeo je Miška priču.
Bilo je to u vremenu pre našeg. Ljudi su živeli u mravinjaku od lažnog kamena. Imali su vrlo malo neba i vrlo malo zemlje. Hranili su se grehom, a otrovne ogriske bacali su u more. Ležali su zatočeni u treperavoj laži. Zamenili su ruke i noge za snagu metala, telo za dugovečnost lažnih biljaka, glavu za neumoljivost nevidljivih otkucaja klatna. Sažižuća glad onovremenih ljudi uništavala je Majku Zemlju. Pokušavala je da zbaci jaram. Razjarivala je oluje i stišavala kiše, talasala je mora i davila jezera, ledila je pustinje i topila glečere. Podmetala im je pošasti, ali ljudi nisu prestajali da se kote. Sve je bilo dozvoljeno. Kad su pojeli i sagoreli sve što je moglo da se pojede i sagori, posegnuli su u dubinu, ka srcu Velike Majke. Proboli su joj kožu i pili joj krv. Na mestu gde je danas Zvečkasta Nit bol je bio najveći. Rastopljeni kamen pokuljao je na površinu. Toplota za kojom su naši sramni prapretci žudeli, uništila ih je. Davno su utihnuli pramenovi stihije. Vetar je imao čitavu večnost da strpljivo očisti pepeo i ogoli skamenjene Majčine kandže.
Tako su nastale Niti.
Aksakalka pre naše Aksakalke donela je prvu sadnicu i spustila je u zemlju, dole u krateru. Kada se vratila na vrh pun ježikastih stubova, čula je da nešto zveči. Prokopala je prvi kanal kroz kamenu kulu. Čak i prsti Majčine osvete nose blagoslov. Aksakalka pre naše Aksakalke primila je iz zemlje obsidijan, garnet, spinel, hrisolit, ametist, opal, topaz, akvamarin. Posedela je da meditira o ovom mestu punom ožiljaka. Možda baš kao što ti sada sediš i čekaš dušu da ti se vrati u krilo. Kada je dočekaš, ispričaću ti sve o tome šta je videla Aksakalka pre naše Aksakalke i zašto je odlučila da se nastani usred Zvečkastih Niti.
Subscribe to:
Posts (Atom)
