Zvoni telefon
Spuštam mericu sa vodom pored leje sa bokvicom. Vraćam se u dnevnu sobu. Telefon je na polici iznad računara. Ruter mi namiguje, a na ekranu se pojavljuje belina Guglovog pretraživača.
– Halo?
– Da li si shvatio ko je ona prava? – čujem staložen muški glas.
– Ko je to?
– Po čemu si je prepoznao? – savršeno je ozbiljan.
– Po boji, uvek preseci zelenu žicu!
– Da li veruješ da postoji žena samo za tebe? – uporan je glas.
– Ne!
– Ne veruješ?
– Ne verujem. Postoji mnogo žena, možda i previše.
– Kako to misliš?
Ha, zbunio sam ga!
– Nema tu žena za mene, žena za tebe. To ste izmislili vi, paćenici. Hteo si da je vežeš zauvek. Plašio si se da će kad-tad da te provali i pobegne! Srećom, niste imali dece inače bi i klince učio da veruju u te romantične besmislice! – skrešem mu u slušalicu.
– Hm, slušam te. Nastavi.
– Svet zato i propada. Zato što ti i takvi kao što si ti uče decu da veruju u Deda Mraza. Monogamija ne postoji u prirodi. To nije normalo, čuješ li me?
– Čujem, čujem – odgovara mirno.
– Ljubav je biohemijski proces koji služi da bi se podstakao seks kao sredstvo održanja vrste.
Ćuti, ne odgovara. Znam ko je, nego hoću još malo da ga nagazim.
– Slušaj, ti! Gotovo je, razumeš? Iskočio si iz voza, ali je voz odavno iskočio iz šina, kapiraš? Halo? Zvezdane?
Prekinuo je vezu.
Tišina zuji.
Dvanaesti ciklus - Trinaesti dan
ZASAD MIRIŠLJAVIH SNOVA
Drum je niz gusto zbijenih kamenčića koji kriju prašinu. Krivuda od kapije spoljašnjeg zida hrama, preliva se preko hrbata planine i vijugavo silazi do reke. Divim se belim javorima. Drvored prati stazu i skriva golet. Kao rasuti oblaci, obluci očekinjali kamenim jasminom krase polje obokoreno jagelicom. Sa grebena se vide ponori zakriveni brkovima magle.
Sestra Magda mi je na polasku dala dve sadnice. Običaj je da, napuštajući Hram, devojke zasade po jedno drvo sa svake strane puta. Javori se smanjuju, spuštaju do jednogodišnje mladice. Izbrojala sam dvanaest koraka i iskopala jamicu. Predala sam zasad zemlji. Nisam više mogla da vidim ni zid Hrama ni lepršanje maramica. Mahanjem su me ispratile Divna, Mav, Gordana, Tomislava, Felisitas i Oenon.
Koračam sporo. Osećam šiljate kamičke pod stopalima. Pratioci su strpljivi. Došli su da me odvedu u Zvečkastu Nit. Miška, suvonjavi kopljanik pokazuje bregove koji kao da mogu da stanu na dlan. Hrani me novim rečima, plaz, prevoj, kik, drumlin, esker, kame, kotlina, pingo. Mrgodni strelac Čaka ima obraze izrovane kao lice planine, cirk, čuka, udolje, ponikva, škrapa, vrtača, vlaka, sipar. Teturam se, opijena vetrom. Donosi mi slatkasti miris runolista i alpske ruže. Na odmorištu delimo bledo zrnevlje iz ljubičastih mahuna. Gorko je. Miška i Čaka mi se smeškaju. Učinilo mi se da mi se podsmehuju. Pokriva me veo vreline, obrazi mi bride. Kikoćem se, stena mi vraća štektavi odjek. Povlači se prisenak gladi. Treperim tamo gde me je jutros dodirivala Brigit dok smo se opraštale. Pričala sam joj o razgovoru sa sestrom Magdom.
Posle utakmice i proslave razmišljala sam o odlasku. Odabrala sam Zvečkastu Nit. Probudila sam se u drhtavici. Odjurila sam u rasadnik. Sestra Magda je prevrtala bunjište. Nosila je odoru boje kajsije i crne kaljače. Kapuljača joj je bila spuštena. Ispod kudeljaste kose virio joj je samo nos. Okrenula se ka meni. Za trenutak mi se učinilo da su joj oči narandžaste. Kao da se obraćam izumrloj ptici, orlu ili jastrebu. Spustila je vile i pobola ih u senik.
– Ena? Šta je bilo, dete moje? – pitala je sestra Magda.
– Magdice...da li bi? – zastala sam.
– Da? – Glasnik, da li je prekasno da ga zaustaviš?
– Predomislila si se? – zabrinuto je pitala Magda. Klimnula sam glavom.
– Izaslanici su još u Hramu, možemo da im objasnimo...
– Ne, ne... – prekinula sam je – ne želim, radi se o tome da...
Magda je sklonila kosu sa lica i natukla kapuljaču. Sakrila je ruke u široke rukave odore. Nasmešila mi se.
– Želiš da ostaneš u Hramu, zar ne?
Oćutala sam.
– Hajde, de. Đubrište može da sačeka. Dođi.
Izašle smo iz rasadnika i prešle do Dijaninog vrta. Ušle smo u senicu. Preko stočića je bila postavljena lanena marama koju je pritiskala kamena kadionica. Sela sam u pletenu fotelju. Krckala je, pa sam se brzo smirila. Sestra Magda je raspalila kadilo i obavio nas je smolasti miris smrečike.
– Ne možeš da ostaneš.
Odavno nisam čula blago, ali odlučno izrečenu zabranu. Hramska pravila su jednostavna, svako ih vrlo brzo usvoji. Sestra Magda nam je otkrila da i najmlađe dete može da razume objašnjenje koje mu se pruži. Razlozi koje ne bi poimalo potiču od nevolja koje mu još nisu iskrsle, pa stoga i nisu za brigu. Oborila sam glavu. Naćuljila sam se. Znala sam da sledi nastavak.
– Plava lincura i prostrel su rođaci, zar ne?
Klimnula sam u znak odobravanja. Imaju iste listove, veoma slične zvonaste cvetove. Plava lincura raste nisko, a boja joj vuče na plavetnilo, dok prostrel stremi uvis i ljubičasti se.
– Plavu lincuru sadimo na južnoj strani, a prostrel?
– Na istočnoj, ispred jelove šume.
– Zašto?
– Zemlja je drugačija. Plava lincura vene ako se ne zasadi u aleji, a prostrel i ne raste na bogatoj zemlji, samo u suvajama i oko kamenja.
– Da bi cvetala, svaka biljka mora da raste na odgovarajućem tlu, zar ne?
– A Brigit? Da li će ona ostati?
Sestri Magdi oteo se kikot.
– Ne, neće. Slične ste, to je istina. Zato se toliko i volite.
– Igrala sam i kao krilo i kao bek, bila sam i pivot. Rekla si mi da si i ti bila kapiten. Posmatrajući Brigit videla sam da mi nešto nedostaje. Bila sam uverena da bih bila dobra sestra. Ali ako ni ona ne ostaje, ko onda?
– Mav. Ali to nije važno. Hram nije mesto za tebe. Procvetaćeš na drugoj zemlji.
– Ne razumem, izabrala sam Zvečkastu Nit, zar bih pogrešila da sam odabrala bilo koje naselje? – Ne, ali ti nisi ni lincura ni prostrel. Zemljište tvoga bića mora da se nađubri iskustvom. Nisi ni kapiten, a ni sestra.
– Šta sam?
– Videćeš. Čini ti se da imaš nešto što Brigit nema, ali ti imaš nešto još više.
– Šta to? Sestrice, šta sam ja?
– Plašiš se, a to je prirodno. Hajde, ne brini. Na putu do Zvečkaste Niti imaćeš dovoljno vremena za meditaciju. Ovde ne možeš više ništa da saznaš o sebi. Odlazak delom i služi za to da sama dođeš do odgovora.
Prihvatila sam objašnjenje. Ustala sam. Pletena fotelja mi se obradovala krckavim režanjem i cijukom. Sestra Magda me je pozvala u zagrljaj. Iz torbice za pojasom izvadila je paketić mirišljavih štapića.
– Predanje kaže da ako podeliš ljubav uz ovaj incens, možeš da se ušetaš u san voljene osobe. Potrebno je samo da zaspiš uz kadilo.
Brigit je brisala suze. Rekla je da sam je poštedela odlaska kod sestre Magde. Sad bar zna da neće moći da ostane u Hramu. Bacila se na mene i oborila nas s kreveta. Gorele smo sve do jutra, a dogorevao je i štapić koji nam je prepleo putanje snova.
Drum je niz gusto zbijenih kamenčića koji kriju prašinu. Krivuda od kapije spoljašnjeg zida hrama, preliva se preko hrbata planine i vijugavo silazi do reke. Divim se belim javorima. Drvored prati stazu i skriva golet. Kao rasuti oblaci, obluci očekinjali kamenim jasminom krase polje obokoreno jagelicom. Sa grebena se vide ponori zakriveni brkovima magle.
Sestra Magda mi je na polasku dala dve sadnice. Običaj je da, napuštajući Hram, devojke zasade po jedno drvo sa svake strane puta. Javori se smanjuju, spuštaju do jednogodišnje mladice. Izbrojala sam dvanaest koraka i iskopala jamicu. Predala sam zasad zemlji. Nisam više mogla da vidim ni zid Hrama ni lepršanje maramica. Mahanjem su me ispratile Divna, Mav, Gordana, Tomislava, Felisitas i Oenon.
Koračam sporo. Osećam šiljate kamičke pod stopalima. Pratioci su strpljivi. Došli su da me odvedu u Zvečkastu Nit. Miška, suvonjavi kopljanik pokazuje bregove koji kao da mogu da stanu na dlan. Hrani me novim rečima, plaz, prevoj, kik, drumlin, esker, kame, kotlina, pingo. Mrgodni strelac Čaka ima obraze izrovane kao lice planine, cirk, čuka, udolje, ponikva, škrapa, vrtača, vlaka, sipar. Teturam se, opijena vetrom. Donosi mi slatkasti miris runolista i alpske ruže. Na odmorištu delimo bledo zrnevlje iz ljubičastih mahuna. Gorko je. Miška i Čaka mi se smeškaju. Učinilo mi se da mi se podsmehuju. Pokriva me veo vreline, obrazi mi bride. Kikoćem se, stena mi vraća štektavi odjek. Povlači se prisenak gladi. Treperim tamo gde me je jutros dodirivala Brigit dok smo se opraštale. Pričala sam joj o razgovoru sa sestrom Magdom.
Posle utakmice i proslave razmišljala sam o odlasku. Odabrala sam Zvečkastu Nit. Probudila sam se u drhtavici. Odjurila sam u rasadnik. Sestra Magda je prevrtala bunjište. Nosila je odoru boje kajsije i crne kaljače. Kapuljača joj je bila spuštena. Ispod kudeljaste kose virio joj je samo nos. Okrenula se ka meni. Za trenutak mi se učinilo da su joj oči narandžaste. Kao da se obraćam izumrloj ptici, orlu ili jastrebu. Spustila je vile i pobola ih u senik.
– Ena? Šta je bilo, dete moje? – pitala je sestra Magda.
– Magdice...da li bi? – zastala sam.
– Da? – Glasnik, da li je prekasno da ga zaustaviš?
– Predomislila si se? – zabrinuto je pitala Magda. Klimnula sam glavom.
– Izaslanici su još u Hramu, možemo da im objasnimo...
– Ne, ne... – prekinula sam je – ne želim, radi se o tome da...
Magda je sklonila kosu sa lica i natukla kapuljaču. Sakrila je ruke u široke rukave odore. Nasmešila mi se.
– Želiš da ostaneš u Hramu, zar ne?
Oćutala sam.
– Hajde, de. Đubrište može da sačeka. Dođi.
Izašle smo iz rasadnika i prešle do Dijaninog vrta. Ušle smo u senicu. Preko stočića je bila postavljena lanena marama koju je pritiskala kamena kadionica. Sela sam u pletenu fotelju. Krckala je, pa sam se brzo smirila. Sestra Magda je raspalila kadilo i obavio nas je smolasti miris smrečike.
– Ne možeš da ostaneš.
Odavno nisam čula blago, ali odlučno izrečenu zabranu. Hramska pravila su jednostavna, svako ih vrlo brzo usvoji. Sestra Magda nam je otkrila da i najmlađe dete može da razume objašnjenje koje mu se pruži. Razlozi koje ne bi poimalo potiču od nevolja koje mu još nisu iskrsle, pa stoga i nisu za brigu. Oborila sam glavu. Naćuljila sam se. Znala sam da sledi nastavak.
– Plava lincura i prostrel su rođaci, zar ne?
Klimnula sam u znak odobravanja. Imaju iste listove, veoma slične zvonaste cvetove. Plava lincura raste nisko, a boja joj vuče na plavetnilo, dok prostrel stremi uvis i ljubičasti se.
– Plavu lincuru sadimo na južnoj strani, a prostrel?
– Na istočnoj, ispred jelove šume.
– Zašto?
– Zemlja je drugačija. Plava lincura vene ako se ne zasadi u aleji, a prostrel i ne raste na bogatoj zemlji, samo u suvajama i oko kamenja.
– Da bi cvetala, svaka biljka mora da raste na odgovarajućem tlu, zar ne?
– A Brigit? Da li će ona ostati?
Sestri Magdi oteo se kikot.
– Ne, neće. Slične ste, to je istina. Zato se toliko i volite.
– Igrala sam i kao krilo i kao bek, bila sam i pivot. Rekla si mi da si i ti bila kapiten. Posmatrajući Brigit videla sam da mi nešto nedostaje. Bila sam uverena da bih bila dobra sestra. Ali ako ni ona ne ostaje, ko onda?
– Mav. Ali to nije važno. Hram nije mesto za tebe. Procvetaćeš na drugoj zemlji.
– Ne razumem, izabrala sam Zvečkastu Nit, zar bih pogrešila da sam odabrala bilo koje naselje? – Ne, ali ti nisi ni lincura ni prostrel. Zemljište tvoga bića mora da se nađubri iskustvom. Nisi ni kapiten, a ni sestra.
– Šta sam?
– Videćeš. Čini ti se da imaš nešto što Brigit nema, ali ti imaš nešto još više.
– Šta to? Sestrice, šta sam ja?
– Plašiš se, a to je prirodno. Hajde, ne brini. Na putu do Zvečkaste Niti imaćeš dovoljno vremena za meditaciju. Ovde ne možeš više ništa da saznaš o sebi. Odlazak delom i služi za to da sama dođeš do odgovora.
Prihvatila sam objašnjenje. Ustala sam. Pletena fotelja mi se obradovala krckavim režanjem i cijukom. Sestra Magda me je pozvala u zagrljaj. Iz torbice za pojasom izvadila je paketić mirišljavih štapića.
– Predanje kaže da ako podeliš ljubav uz ovaj incens, možeš da se ušetaš u san voljene osobe. Potrebno je samo da zaspiš uz kadilo.
Brigit je brisala suze. Rekla je da sam je poštedela odlaska kod sestre Magde. Sad bar zna da neće moći da ostane u Hramu. Bacila se na mene i oborila nas s kreveta. Gorele smo sve do jutra, a dogorevao je i štapić koji nam je prepleo putanje snova.
Dvanaesti ciklus - Dvanaesti dan
Ranko Trifković
LUDAČE II
Otac je bio veoma ljut. Osećao sam krivicu zbog toga što sam mlitav i što padam u nesvest čim ugledam kapljicu krvi. Naredio mi je da se upišem na gimnastiku. Obreo sam se u olimpijskoj dvorani, majušan ispod nedostižnih karika i vratolomnog razboja. Trener je bio oniži stariji gospodin. Imao je tanke brkove kao Erol Flin. Pokušavao je da me poštedi najtežih zadataka, ali nisam mogao da dostignem ni švrću, najmlađeg u grupi. Upinjao sam se da istrajem i savladam najosnovnije figure, zvezdu i kolut unazad. Prevrtao sam se po strunjači kao palačinka. Kad je došlo vreme za kozlić, svi su ga lako savladali. Uveravali su me da je izvodljivo. Zaletiš se, odraziš, raširiš noge i kažeš hop!
– Dečače, ako ne pokušaš nikad nećeš postati muškarac. – šapnuo mi je trener.
Nisam bio siguran u čemu je prednost toga da postanem muškarac.
Slutio sam da me s druge strane odskočne daske čeka bol. Nisam želeo da razočaram oca. Zatrčao sam se. Poleteo sam i za tren mi se učinilo da ću preskočiti spravu. Zakačio sam je stopalom i sleteo na razdeljak. Otac je urlao na trenera i upirao prstom u mene, okrvavljenog i omamljenog od pada. Gospodin Flin je šištao i snebivljivo širio ruke.
Prebacili su me na boks, ali teretana je smrdela na znoj, mokraću i sitne prestupnike. Primio me je Srba, trbušasti sensei džudo-kluba. Džudisti su me srdačno prihvatili. Bilo je to površno ushićenje koje se uvek izrodi među ljudima okupljenim zajedničkim hobijem. Uživao sam u plitkoj toplini, srećan što postoji mesto na kome mogu da zgrejem sve zakržljalije društveno čulo. Prvi put sam stekao drugare koji se zovu Migi, Šule, Čvarak, Koska, Bundeva.
Prijavio sam se za letnje pripreme sa džudo-klubom. Tada sam prvi put deo raspusta proveo izvan očevog krila. Svake godine putovali smo u strane zemlje, obilazili vojne muzeje i bojišta. Skupljao sam otkose trave sa Hestingsa, narcise sa Vaterloa, strukove žita sa polja oko Slavkova. Bilo mi je prevruće u Šenbrunu, prehladno na "Aurori", dosadno na pustom autoputu praškog predgrađa Kobilisi. Preostali deo odmora provodili smo u kući na obali mora. Otac je čitao knjige o ratovima i proučavao topografske sekcije, dok sam tumarao po maslinjaku. Stideo sam se kupanja u bazenu. Selo je zavisilo od redovnih isporuka vode. Sa broda-cisterne vijugala bi se trošna vatrogasna creva puna rupica. Žene su podmetale šolje, lavore, džezve, korita, tanjire, pokušavajući da spasu svaku kap. Jednom dnevno silazio sam na plažu, a mrak bih dočekao vireći kroz šiblje oleandera. Neznajući za njegova otrovna svojstva, krunio sam suvo lišće, čupkao cvetove i pupoljke. Suvarci su krckali kao najslasnije prepržena slaninica, a latice su odbrojavale voli me, ne voli me za devojčicu iz susednog dvorišta. Najviše su mi se dopadale vesela narav i razdivljala kovrdžava kosa. Prelivala se nijansama između boje žita i boje turskog zlata. Skupio sam hrabrost da joj se obratim tek posle pet ili šest godina posmatranja. Pomalo me je razočarala toplina kojom me je prihvatila u igri. Rekla je da se zove Smirosinka, ali je u Nemačkoj zovu Pipi. Nažalost, to je bilo poslednje leto u kući na obali, tako da ne znam li je susret s njom bio izuzetak koji potvrđuje pravilo ili samo jedna u nizu luckastih epizoda.
Kuća na moru imala je još jednu zanimljivu gošću. U hladu ispod maslina otac je razapeo sto za ping-pong. Turisti su odlazili na plažu bledi, a vraćali se pregoreli, a iz dvorišta je neprestano dopiralo kuckanje loptica od celuloze. Krave su mirno odlazile na pojilo i vraćale se, a za stolom su se smenjivali igrači, otac, komšija, komšijini sinovi i ja. Otac je, naravno, bio nepobediv, a ja sam bio na dnu tabele. Na ogradi je počela da se pojavljuje krhka devojčica. Činilo mi se da nije mogla imati više od četrnaest ili petnaest godina. Kosu boje zalaska sunca nisu mogle da sputaju brojne šnale, pa je izgledala kao da joj se ćilibarne niti roje oko glave. Danima je zastajkivala i pratila čežnjivim pogledom stonoteniserski maraton. Sažalio sam se na curicu u crvenom bikiniju i pozvao je da uđe. Snebivljivo je stupila pod masline. Nije progovorila, ali bilo je jasno da želi reket. Nisam osvojio nijedan poen. Nije ni komšijin stariji sin. Nije ni komšija. Kad je pobedila i oca, pitali smo je ko je ona i zašto tako dobro igra stoni tenis?
– Jestem seniorskim šampionem Polski – rekla je stidljivo Agnješka.
Kada sam odlučio da idem na letovanje sa džudistima, otac je kupio jedrilicu. Plovili smo između ostrva, od juga ka severu, duž cele jadranske obale. Bio je veoma ponosan na to krstarenje. Pobedonosno smo uplovili u luku, dok su se zgužvani džudisti iskrcavali iz autobusa. Ponovo sam osetio ubode stida.
Već nakon prvog treninga izazvao sam zastoj plana i programa. Nisam mogao da pratim vršnjake, ni u jutarnjem trčanju, ni u podnevnim vežbama, ni u popodnevnim treninzima. Smestili su me u grupu sa devojčicama. Padao sam često, nisam mogao da pohvatam korake naprednih tehnika. Pomogla mi je Ana-Marija. Naravno, zaljubio sam se, šta sam drugo mogao. Ličila je na mrava. Bila je sitne, dečačke građe. Imala je kratko podšišanu kosu crnu kao oklop šumskog mrava i isturenu vilicu poput mravljeg ratnika. Trpeo sam podsmehe zbog toga što sam i među devojčicama bio najtromiji i najslabiji. Nemo sam obožavao Ana-Mariju, a ona se ljubazno osmehivala. Želeo sam da leto potraje i da se nikad ne vratim u školu, pa makar me svaki dan treskali o strunjaču. Odmor se naglo prekinuo kada sam se okliznuo i slomio ruku. Otpremili su me ocu kao paket.
– Ti si kriv – zaključio je mirnim glasom.
– Ali tata, na tom istom mestu slupali su se još dvanaestoro, pa i trener, maser i šef smene.
– Jedino si ti uspeo da slomiš ruku, bravo sine!
Otac me je, pod izgovorom da mora hitno da otputuje odveo kod Magdalene. Bila je sveže razvedena. Nosila je svečani crni komplet na tanke zlatne pruge, svetobelu košulju i drečavocrveni karmin. Svetao ten naglašavao joj je oštre crte lica i filmsku frizuru boje sipinog crnila. Zadatak joj je bio da me vodi na skidanje gipsa i da me prepakuje na voz za more. Gledala me je halapljivo. Upadala je u kupatilo dok sam se tuširao i odmahujući ponavljala da ima dva sina starija od mene. Preživeo sam i dočekao novu školsku godinu.
Ljiljana se pretvarala u lepoticu, a ja u zver. Zapadao sam u svađe sa celim razredom, sedeo osamljen i na časovima i na odmorima. Gubio sam strpljenje. Plašio sam se da će škola proći i da ćemo se zauvek rastati. Nisam skrivao prezir prema deci iz škole. Przničio sam, tukao se bez povoda i dobijao batine. Više su me boleli njihovi pogledi. Ljiljanu su slali da me smiri. Isprva je bila sažaljiva i pronalazila nešto uzvišeno u tom poslanju. Kasnije se ljutila što je zovu da gasi požare. Napisao sam u spomenar ružne stvari o svakome iz razreda.
– Da li ti uopšte znaš šta je to kurva? - uprla je prstom u mene Ljiljana.
Oko nje stajale su Ana i Biljana. Opkolile su me. Znale su da ne smem da im se usprotivim ili da im klisnem. One su bile Višnu, Šiva i Brama, sveto trojstvo naše škole.
– To je žena koja prodaje svoje telo.
Gledao sam u pod, poružnjujući sve više svakim otkucajem srca. Bes mi je ostao u kolenima i nemoćan da se uspne dalje, točio se na beton školskog dvorišta.
– Zašto si to napisao?
Zato što nije pravedno. Volim te godinama, dođem kad me pozoveš, odem kad to poželiš. Lovim tvoje prekorne poglede, kad već ne mogu da osvojim osmehe. Prezirem kapitena rukometnog tima i celu reprezentaciju. Hranim te sopstvenom krvlju, zbog mene si ojačala, zarumenela se. Obožavam te toliko da ti ulivam dobru karmu zbog koje ti sve u životu ide od ruke. Naravno, nisam smeo to da joj odgovorim.
– Nisam tako mislio... – promucao sam.
– Nisi uopšte mislio! Sutra da si se izvinio svima.
Posle ove epizode bilo mi je mučno da idem u školu. Gubio sam bitku protiv društva, pronalazio u njihovom ponašanju sigurne znake izopačenosti. Zar ne vide da je sve na ovom svetu izokrenuto, manje je više, dobri su zli, crno je belo? Svakako je nešto u toj deci bilo pogrešno postavljeno. Kako inače objasniti da sam u svim drugim društvima bio izuzetno cenjen. Na primer, bio sam omiljeni lik u kraju, a posebno devojčicama. Verovatno zbog toga što sam prvi imao pravu Barbiku.
LUDAČE II
Otac je bio veoma ljut. Osećao sam krivicu zbog toga što sam mlitav i što padam u nesvest čim ugledam kapljicu krvi. Naredio mi je da se upišem na gimnastiku. Obreo sam se u olimpijskoj dvorani, majušan ispod nedostižnih karika i vratolomnog razboja. Trener je bio oniži stariji gospodin. Imao je tanke brkove kao Erol Flin. Pokušavao je da me poštedi najtežih zadataka, ali nisam mogao da dostignem ni švrću, najmlađeg u grupi. Upinjao sam se da istrajem i savladam najosnovnije figure, zvezdu i kolut unazad. Prevrtao sam se po strunjači kao palačinka. Kad je došlo vreme za kozlić, svi su ga lako savladali. Uveravali su me da je izvodljivo. Zaletiš se, odraziš, raširiš noge i kažeš hop!
– Dečače, ako ne pokušaš nikad nećeš postati muškarac. – šapnuo mi je trener.
Nisam bio siguran u čemu je prednost toga da postanem muškarac.
Slutio sam da me s druge strane odskočne daske čeka bol. Nisam želeo da razočaram oca. Zatrčao sam se. Poleteo sam i za tren mi se učinilo da ću preskočiti spravu. Zakačio sam je stopalom i sleteo na razdeljak. Otac je urlao na trenera i upirao prstom u mene, okrvavljenog i omamljenog od pada. Gospodin Flin je šištao i snebivljivo širio ruke.
Prebacili su me na boks, ali teretana je smrdela na znoj, mokraću i sitne prestupnike. Primio me je Srba, trbušasti sensei džudo-kluba. Džudisti su me srdačno prihvatili. Bilo je to površno ushićenje koje se uvek izrodi među ljudima okupljenim zajedničkim hobijem. Uživao sam u plitkoj toplini, srećan što postoji mesto na kome mogu da zgrejem sve zakržljalije društveno čulo. Prvi put sam stekao drugare koji se zovu Migi, Šule, Čvarak, Koska, Bundeva.
Prijavio sam se za letnje pripreme sa džudo-klubom. Tada sam prvi put deo raspusta proveo izvan očevog krila. Svake godine putovali smo u strane zemlje, obilazili vojne muzeje i bojišta. Skupljao sam otkose trave sa Hestingsa, narcise sa Vaterloa, strukove žita sa polja oko Slavkova. Bilo mi je prevruće u Šenbrunu, prehladno na "Aurori", dosadno na pustom autoputu praškog predgrađa Kobilisi. Preostali deo odmora provodili smo u kući na obali mora. Otac je čitao knjige o ratovima i proučavao topografske sekcije, dok sam tumarao po maslinjaku. Stideo sam se kupanja u bazenu. Selo je zavisilo od redovnih isporuka vode. Sa broda-cisterne vijugala bi se trošna vatrogasna creva puna rupica. Žene su podmetale šolje, lavore, džezve, korita, tanjire, pokušavajući da spasu svaku kap. Jednom dnevno silazio sam na plažu, a mrak bih dočekao vireći kroz šiblje oleandera. Neznajući za njegova otrovna svojstva, krunio sam suvo lišće, čupkao cvetove i pupoljke. Suvarci su krckali kao najslasnije prepržena slaninica, a latice su odbrojavale voli me, ne voli me za devojčicu iz susednog dvorišta. Najviše su mi se dopadale vesela narav i razdivljala kovrdžava kosa. Prelivala se nijansama između boje žita i boje turskog zlata. Skupio sam hrabrost da joj se obratim tek posle pet ili šest godina posmatranja. Pomalo me je razočarala toplina kojom me je prihvatila u igri. Rekla je da se zove Smirosinka, ali je u Nemačkoj zovu Pipi. Nažalost, to je bilo poslednje leto u kući na obali, tako da ne znam li je susret s njom bio izuzetak koji potvrđuje pravilo ili samo jedna u nizu luckastih epizoda.
Kuća na moru imala je još jednu zanimljivu gošću. U hladu ispod maslina otac je razapeo sto za ping-pong. Turisti su odlazili na plažu bledi, a vraćali se pregoreli, a iz dvorišta je neprestano dopiralo kuckanje loptica od celuloze. Krave su mirno odlazile na pojilo i vraćale se, a za stolom su se smenjivali igrači, otac, komšija, komšijini sinovi i ja. Otac je, naravno, bio nepobediv, a ja sam bio na dnu tabele. Na ogradi je počela da se pojavljuje krhka devojčica. Činilo mi se da nije mogla imati više od četrnaest ili petnaest godina. Kosu boje zalaska sunca nisu mogle da sputaju brojne šnale, pa je izgledala kao da joj se ćilibarne niti roje oko glave. Danima je zastajkivala i pratila čežnjivim pogledom stonoteniserski maraton. Sažalio sam se na curicu u crvenom bikiniju i pozvao je da uđe. Snebivljivo je stupila pod masline. Nije progovorila, ali bilo je jasno da želi reket. Nisam osvojio nijedan poen. Nije ni komšijin stariji sin. Nije ni komšija. Kad je pobedila i oca, pitali smo je ko je ona i zašto tako dobro igra stoni tenis?
– Jestem seniorskim šampionem Polski – rekla je stidljivo Agnješka.
Kada sam odlučio da idem na letovanje sa džudistima, otac je kupio jedrilicu. Plovili smo između ostrva, od juga ka severu, duž cele jadranske obale. Bio je veoma ponosan na to krstarenje. Pobedonosno smo uplovili u luku, dok su se zgužvani džudisti iskrcavali iz autobusa. Ponovo sam osetio ubode stida.
Već nakon prvog treninga izazvao sam zastoj plana i programa. Nisam mogao da pratim vršnjake, ni u jutarnjem trčanju, ni u podnevnim vežbama, ni u popodnevnim treninzima. Smestili su me u grupu sa devojčicama. Padao sam često, nisam mogao da pohvatam korake naprednih tehnika. Pomogla mi je Ana-Marija. Naravno, zaljubio sam se, šta sam drugo mogao. Ličila je na mrava. Bila je sitne, dečačke građe. Imala je kratko podšišanu kosu crnu kao oklop šumskog mrava i isturenu vilicu poput mravljeg ratnika. Trpeo sam podsmehe zbog toga što sam i među devojčicama bio najtromiji i najslabiji. Nemo sam obožavao Ana-Mariju, a ona se ljubazno osmehivala. Želeo sam da leto potraje i da se nikad ne vratim u školu, pa makar me svaki dan treskali o strunjaču. Odmor se naglo prekinuo kada sam se okliznuo i slomio ruku. Otpremili su me ocu kao paket.
– Ti si kriv – zaključio je mirnim glasom.
– Ali tata, na tom istom mestu slupali su se još dvanaestoro, pa i trener, maser i šef smene.
– Jedino si ti uspeo da slomiš ruku, bravo sine!
Otac me je, pod izgovorom da mora hitno da otputuje odveo kod Magdalene. Bila je sveže razvedena. Nosila je svečani crni komplet na tanke zlatne pruge, svetobelu košulju i drečavocrveni karmin. Svetao ten naglašavao joj je oštre crte lica i filmsku frizuru boje sipinog crnila. Zadatak joj je bio da me vodi na skidanje gipsa i da me prepakuje na voz za more. Gledala me je halapljivo. Upadala je u kupatilo dok sam se tuširao i odmahujući ponavljala da ima dva sina starija od mene. Preživeo sam i dočekao novu školsku godinu.
Ljiljana se pretvarala u lepoticu, a ja u zver. Zapadao sam u svađe sa celim razredom, sedeo osamljen i na časovima i na odmorima. Gubio sam strpljenje. Plašio sam se da će škola proći i da ćemo se zauvek rastati. Nisam skrivao prezir prema deci iz škole. Przničio sam, tukao se bez povoda i dobijao batine. Više su me boleli njihovi pogledi. Ljiljanu su slali da me smiri. Isprva je bila sažaljiva i pronalazila nešto uzvišeno u tom poslanju. Kasnije se ljutila što je zovu da gasi požare. Napisao sam u spomenar ružne stvari o svakome iz razreda.
– Da li ti uopšte znaš šta je to kurva? - uprla je prstom u mene Ljiljana.
Oko nje stajale su Ana i Biljana. Opkolile su me. Znale su da ne smem da im se usprotivim ili da im klisnem. One su bile Višnu, Šiva i Brama, sveto trojstvo naše škole.
– To je žena koja prodaje svoje telo.
Gledao sam u pod, poružnjujući sve više svakim otkucajem srca. Bes mi je ostao u kolenima i nemoćan da se uspne dalje, točio se na beton školskog dvorišta.
– Zašto si to napisao?
Zato što nije pravedno. Volim te godinama, dođem kad me pozoveš, odem kad to poželiš. Lovim tvoje prekorne poglede, kad već ne mogu da osvojim osmehe. Prezirem kapitena rukometnog tima i celu reprezentaciju. Hranim te sopstvenom krvlju, zbog mene si ojačala, zarumenela se. Obožavam te toliko da ti ulivam dobru karmu zbog koje ti sve u životu ide od ruke. Naravno, nisam smeo to da joj odgovorim.
– Nisam tako mislio... – promucao sam.
– Nisi uopšte mislio! Sutra da si se izvinio svima.
Posle ove epizode bilo mi je mučno da idem u školu. Gubio sam bitku protiv društva, pronalazio u njihovom ponašanju sigurne znake izopačenosti. Zar ne vide da je sve na ovom svetu izokrenuto, manje je više, dobri su zli, crno je belo? Svakako je nešto u toj deci bilo pogrešno postavljeno. Kako inače objasniti da sam u svim drugim društvima bio izuzetno cenjen. Na primer, bio sam omiljeni lik u kraju, a posebno devojčicama. Verovatno zbog toga što sam prvi imao pravu Barbiku.
Subscribe to:
Posts (Atom)
