DETE OSVAJAČKE DRSKOSTI
Na putu do Krznene Fućke zastala sam na prevoju. Uspon nije bio strm. Zapregu sam vodila krivudavo, preko pašnjaka, da se životinje ne bi premorile. Poslednja deonica bila je naporna zbog odrona. Krupne stene zaklanjale su prolaz, a okrunjeno kamenje bilo je neprijatno i za papke i za stopalo. Ispregnula sam koze i napojila ih. Kad su utolile žeđ, navalile su na žbunje koje je raslo u zavetrini planinskog sedla. Druga strana bila je osunčana, pa sam se spustila do rudine podno grebena. Prijao mi je miris škrte poljane. Legla sam u gustu prostriku satkanu od klasače, bokvice, brdske deteline i dubačike.
Razvezala sam maramu i razdrljila košulju. Sklopila sam oči. Sunce mi je milovalo grudi. U misli mi je došao Hram. Videla sam Mav. Sedi ispred ogledala i nanosi boju na kosu. Četkicom zahvata mrku kašu koja se presijava ljubičasto. Pored mužara leži tučak, a okolo su tamnoplave latice. Mav je ljubomorno čuvala tajnu nestašnog pramena. Cvetovi prostrela lepi su za vence, ali daju nepostojanu boju, pa ih nismo koristili za tkaninu. Mav upravo to odgovara. Odlaže četkicu. Skuplja šiške i vezuje peškirić oko glave. Odlazi do kadice u uglu sobe. Sa lakiranog hibačija izdubljenog u čempresu i optočenog glinom, uzima ibrik i prazni ga u kadicu. Mav ima lepe dugačke prste. Čeka trenutak, pa rukom promeša vodu. Skida peškir i spušta se da opere kosu. Mrke grumuljice ostaju na površini. Uspravlja se i briše glavu. Šiške se prelivaju nijansom nezaborava.
Otvorila sam oči. Povetarac prebira po travi. Uspravne stabljike sirištare protive se vetriću i pristaju da se njišu umereno. Cvetovi su kruničasti i čupavi. Grupisani su u štitaste cvasti. Žuti su kao sunce. Nasmejala sam se. Sestra Magda je bila u pravu. Nisam ni plava lincura, a ni prostrel. Možda sam žuta sirištara, koju još zovu i gorečavka. Kako mi to ranije nije bilo jasno? Sve tri biljke spadaju u isti rod, bez obzira na to što im se cvetovi razlikuju i što ne rastu na istoj zemlji. Koren im je veoma gorak i lekovit, sirištari možda i najviše. To što je gorečavka žuta, ne znači da nije sestrica prostrelu i lincuri. Ova raste u suvaji, ona u bašti, a žuća negde između, na rudopolju.
Upregla sam koze i nastavila putovanje. Spustila sam se niz poljanu do potočića. Pratila sam ga dok nije prerastao u rečicu i skrenuo ka dolini. Voda je produbila prolaz strmih ivica. Srećom, naišla sam na gaz koji je neko nasuo i premostio ga. Oblice su bile zastrte tresetom. Nisam se usudila da stupim na prelaz dok koze nisu hrabro pohitale napred. U Krznenu Fućku stigla sam u vreme kad se bramini vraćaju sa pašnjaka. Nikada ranije nisam videla takve životinje. Bile su krupne, sa velikim hrbatom. Iako sam mogla da im brojim rebra, delovale su snažno. Kratka dlaka prelivala im se zagasitoriđim tonovima. Kretale su se tromo, zabacujući glavama. Po tome sam ih i prepoznala. Dve glave, oštri rogovi, pitome oči, ne možeš da ih promašiš, sećam se Čakinih reči.
Osam odraslih životinja i tri teleta predvodio je mladić kovrdžave kose boje peska. Imao je odlučan izraz lica. Nosio je crvenkasti kožuh bez rukava i mrke čakšire. Klepetušom je prizivao krdo da ga sledi. Na zatiljku je hodala devojka, po svemu sudeći pastirova rođaka. Kosa joj je bila nešto ukovrdžanija i za nijansu tamnija. Iz zelenkastog jeleka kipele su joj grudi dok je trčkala od jedne do druge krave i prutom ih gonila da ne zaostaju. Kožna pregača otkrivala joj je jake butine i izražene listove.
Nisu obratili pažnju na mene dok zaprega nije zatandrkala na šljunčanoj stazi pred ulazom u selo.
– Hej ko si ti? – viknuo je pastir
– Dolazim iz Zvečkaste Niti. Zovem se Ena. Nema razloga za strah.
Mladić kao da se premišljao za trenutak, a onda mi je dao znak rukom.
– Zovem se Andraš. Tamaran, ostani sa Enom dok ne pozovem Majku. Vratiću se brzo, samo da poteram goveda u štalu.
Devojka mi je prišla i odmerila me od glave do pete. Imala je dugačke trepavice i ispod njih duboke oči boje lešnika. Dve šake podozrenja, četiri merice straha, jedna i po glavica prkosa, prstohvat ljubomore i džak zadovoljstva što stasom više ličim na mladića, bez naznake širokih bokova, tananog struka i bujnosti koja ju je krasila. Andraš se vratio sa ženicom kovrdžave kose boje noći. Oči su joj bile tamne, kao dve velike semenke kumina. Ispucale usnice mrduljale su se kao da želi nešto da kaže. Obrisala je šake, pomalo preširoke za njen stas, krpicom i zgužvala otarak u rukav košulje.
– Kojim dobrom potežeš čak iz Niti? – pokušavala je da zvuči samouvereno.
– Zovem se Ena. Donosim tovar opsidijana.
– Ja sam Majka Irmgarit. Krznena Fućka nema šta da ti ponudi, osim da prenoćiši okrepiš se.
– U redu, pođimo.
Poveli su me u naselje. Kuće su bile niske i okrugle sa visokim kupastim krovovima od šindre. Nisam videla zid niti ogradu, samo nagorele panjeve tamo gde je nekad bila potpora za palisadu. Zgrade su bile grupisane po tri u grozd, tvoreći prostor za unutrašnje dvoriše. Jedino je stan Majke Irmgarit stajao zasebno. Mladić i devojka pomogli su mi da ispregnem koze i privežem ih.
Unutrašnjost kuće je bila topla zahvaljujući ognjištu iznad koga je na tronošcu stajao kotlić. Dim se skupljao pod vrškom krova i milovao okačene šunke i butkice. Uz zidove uredno su bili složeni alati od kosti i rogova, drvene posude za kuvanje, vreće i oslikani drveni sanduk. Mladić i devojka su se rastrčali da donesu klupice i postave posluženje, mleko, kotur sira i pogačice. Majka Irmgarit je sipala mleko iz kačice u drvenu čašu. Srknula je, osmehnula mi se i ponudila me. Prihvatila sam i otpila gutljaj. Provele smo neko vreme u tišini. Jedan po jedan, počeli su da ulaze seljani. Pozdravljali su Majku i strašljivo mi se klanjali. Sedali su podalje od nas.
– Majko, nudim vam čitav tovar oštrog kamenja. Od njega možete napraviti noževe, sekirice i satarice mnogo bolje nego što je vaša oprema od kosti. Potreban mi je samo znak da ste voljni da sarađujete. Mleko, sir, koža, dimljeno meso, sadnica, seme, priča ili pesma, tražim samo mig. Zašto me odbijate?
Majka Irmgarit se uzvrpoljila, a seljani su počeli da žagore.
– Prestrašeni ste kao i Papa Roko iz Krivog Istoka. Sada sam sigurna da je slično i u Škripavom Ritu i u Mljakavici.
– Eh, Mljakavica, nisu oni pretpeli što i... – iznebuha se javio Andrašev glas.
– Tišina! – prosiktala je Irmgarit.
– Pretrpeli? Nešto...ne, ne...neko vam ne dozvoljava da trgujete. – razmišljala sam glasno – Zapretili su vam?
– Kao da nije dovoljno što su nam porušili ogradu i uzeli nam sve što im se našlo pod rukom. – Andraš je bio besan.
Seljani su počeli da govore svi uglas, mogla sam da razaberem samo da je po sredi bila naoružana grupa, putujuće selo, kolovosci.
– Nomadi? Napali su vas divlji?
Svi se ućutaše. Majka Irmgarit je oborila glavu.
– Imali su manje naoružanih muškaraca i žena od nas, ali su jahali i vozili se na kočijama. Predvodila ih je devojka jarosnih očiju. Od njenog pogleda i bramini se plaše. Uzeli su hranu i opremu, rekli su da će doći po još i zabranili nam da delimo išta sa drugim naseljima. Srušili su palisadu i zapalili je, a ostavili su nam...
Seljaci su se uskomešali i sklonili sa vrata. Na prolazu je stajala Tamaran i sa sobom dovela – dete.
Trinaesti ciklus - Drugi dan
BEOGRAD NA MORU -1
Noć se spustila u podrum. Procurela je kroz rešetke zamazanog prozora pri vrhu tavanice. Kapljala je po nama kao motorno ulje.
Nestajali su. Igor koji žurno sklapa pištolj pre nego što tmina proguta oprugice i šrafčiće. Anton i Sanja koji leže ogrnuti njenom plavom kosom. Vlada za koga je noć pala zauvek kad je izgubio Jelenu.
Mrak je progutao i brujanje motora. Čula sam Igorovo zadovoljstvo što je okvir pun titanijumskih osica, coktanje Antonove brižnosti, siktanje Sanjinog bunila, muk Vladinog gubitka i prazninu svog stomaka.
"Ja ću da stražarim." odlučio je Igor. Nisam imala snage da mu odgovorim. Kad odvali tako vojnički dođe mi da ga pronađem u mraku i propisno ga izdevetam. Pokušala sam da sklopim oči i uhvatim sledovanje sna.
"In the year twenty-five twenty-five, if man is still alive, if woman can survive, we survive..." Reči su prizvale muziku. Bila sam besna na sebe što ne mogu da zaspim. "War destroys the last sky-line, a flaming cross appears in the sky, man goes down as the bullets fly." Setila sam se Jelene. Bila je glupa. "It's been ten thousand years, man has cried a million tears for what he never knew, now man's reign is through..." Uzela sam joj sandale. Bliski susret sa motoristom ostavio me je bez čizama. Dok sam bosonoga osećam se nezaštićeno. "But through eternal night, the twinkling of starlight, so very far away. Maybe it's only yesterday..." Spustila sam glavu na hladan betonski pod. Stavila sam palac u usta i snažno povukla. Sisala sam dok nije poteklo malo pljuvačke i nešto krvi.
Opnicu sna probija Sanjin glas.
"Ja sam Izida, vodič preživelih. Sve je zagađeno. Znam mesto na kome rastu zaštićene biljke. Stepenice. Oni koji su nam pomogli nisu bili svesni opasnosti. Nismo se zaustavili da im pomognemo. Izaćićemo iz podruma, svako svojim putem i izbićemo na široku ulicu. Prepoznaćemo se, zadovoljni što smo se izvukli. Različiti smo, koža nam je različita, izmenjeni smo! Čamci. Idemo na mesto na kome su čamci. Ovaj koji je beo i bolestan, on nije drugačiji. Ako ga to ne obuzme, propašće. Čamci, Antone obećaj mi da ćemo sići na obalu. Sigurno je ostao bar jedan čamac."
Govorila je drugačije. Ne kao Jelena. Ovo nije bila groznica. Osetila sam prste na mišici i vrisnula sam. Petom sam dokačila nekog i frknula zadovoljno kad sam čula Igorov jauk.
"Šta vam je bre, zar ste obe poludele?" siktao je na mene.
"Ja mislim da je prsla, kao i Vladan." šapnuo je posle nekoliko trenutaka, koliko mu je trebalo da me nanjuši u tmini. Munula sam ga. Prekinula nas je Sanja.
"Obećaj! Obećaj mi Antone! Videla sam to! Izida će nas spasiti! Čamci, splavovi, rečna flota! Obećaj mi!" vikala je i udarala stopalima o beton.
"Obećavam!" jauknuo je Anton.
Sanja je umuknula.
Više nikada nije progovorila.
Svanulo je uz riku motora. Nanjušili su nas. Igor je izvadio pištolj, proverio ga i uhvatio se za rezu podrumskih vrata. Okrenuo se. Stajala sam uz Antona koji je pridržavao Sanju. Lelujala se, ali je bila svesna. Vlada je i dalje sedeo naslonjen na potporni stub.
Igor me je pogledao i sevnuo glavom. Odmahnula sam i pokazala mu na stepenice koje su vodile ka tavanici. Pokazao je na Vladana i slegnuo ramenima. Čučnula sam pored njega. Smrdeo je na smrt. Potražila sam Sanjin pogled. Šta raditi sa živim mrtvacem? Igor mu se privukao s leđa i uperio pištolj u teme.
"Sram te bilo!" ciknula sam. Kao oprljen Igor je sklonio oružje. Sabrao se posle nekoliko treptaja.
"Ti ćeš da ga nosiš?" iskezio mi se.
"Ostavi ga na miru. Idemo na most, pa na pristanište." Sanja mi se osmehnula.
Izlazimo na oblačnost dana. Vetar razgoni stare novine preko opustelog bulevara. Čak su i ljušture automobila usahle i sparušile se. Bumbaranje motora se približava. Trčimo i saplićemo se niz ulicu, pored istopljenog spomenika napretku i dalje, ka reci.
Stigli smo do vrha stepenica. Sanja i Anton su prvi počeli da se spuštaju. Igoru se pucalo, potražio je metu. Gurnula sam ga ispred sebe. Sa druge strane mosta nailazio je motorista. Ugledao nas je. Prestigla sam Igora, preskačući nekoliko stepenika odjednom i pomogla Antonu da spusti Sanju. Noga mi je skliznula iz sandalice, osetila sam da joj kaišić popušta. Samo da izdrži do Kapetanije.
Noć se spustila u podrum. Procurela je kroz rešetke zamazanog prozora pri vrhu tavanice. Kapljala je po nama kao motorno ulje.
Nestajali su. Igor koji žurno sklapa pištolj pre nego što tmina proguta oprugice i šrafčiće. Anton i Sanja koji leže ogrnuti njenom plavom kosom. Vlada za koga je noć pala zauvek kad je izgubio Jelenu.
Mrak je progutao i brujanje motora. Čula sam Igorovo zadovoljstvo što je okvir pun titanijumskih osica, coktanje Antonove brižnosti, siktanje Sanjinog bunila, muk Vladinog gubitka i prazninu svog stomaka.
"Ja ću da stražarim." odlučio je Igor. Nisam imala snage da mu odgovorim. Kad odvali tako vojnički dođe mi da ga pronađem u mraku i propisno ga izdevetam. Pokušala sam da sklopim oči i uhvatim sledovanje sna.
"In the year twenty-five twenty-five, if man is still alive, if woman can survive, we survive..." Reči su prizvale muziku. Bila sam besna na sebe što ne mogu da zaspim. "War destroys the last sky-line, a flaming cross appears in the sky, man goes down as the bullets fly." Setila sam se Jelene. Bila je glupa. "It's been ten thousand years, man has cried a million tears for what he never knew, now man's reign is through..." Uzela sam joj sandale. Bliski susret sa motoristom ostavio me je bez čizama. Dok sam bosonoga osećam se nezaštićeno. "But through eternal night, the twinkling of starlight, so very far away. Maybe it's only yesterday..." Spustila sam glavu na hladan betonski pod. Stavila sam palac u usta i snažno povukla. Sisala sam dok nije poteklo malo pljuvačke i nešto krvi.
Opnicu sna probija Sanjin glas.
"Ja sam Izida, vodič preživelih. Sve je zagađeno. Znam mesto na kome rastu zaštićene biljke. Stepenice. Oni koji su nam pomogli nisu bili svesni opasnosti. Nismo se zaustavili da im pomognemo. Izaćićemo iz podruma, svako svojim putem i izbićemo na široku ulicu. Prepoznaćemo se, zadovoljni što smo se izvukli. Različiti smo, koža nam je različita, izmenjeni smo! Čamci. Idemo na mesto na kome su čamci. Ovaj koji je beo i bolestan, on nije drugačiji. Ako ga to ne obuzme, propašće. Čamci, Antone obećaj mi da ćemo sići na obalu. Sigurno je ostao bar jedan čamac."
Govorila je drugačije. Ne kao Jelena. Ovo nije bila groznica. Osetila sam prste na mišici i vrisnula sam. Petom sam dokačila nekog i frknula zadovoljno kad sam čula Igorov jauk.
"Šta vam je bre, zar ste obe poludele?" siktao je na mene.
"Ja mislim da je prsla, kao i Vladan." šapnuo je posle nekoliko trenutaka, koliko mu je trebalo da me nanjuši u tmini. Munula sam ga. Prekinula nas je Sanja.
"Obećaj! Obećaj mi Antone! Videla sam to! Izida će nas spasiti! Čamci, splavovi, rečna flota! Obećaj mi!" vikala je i udarala stopalima o beton.
"Obećavam!" jauknuo je Anton.
Sanja je umuknula.
Više nikada nije progovorila.
Svanulo je uz riku motora. Nanjušili su nas. Igor je izvadio pištolj, proverio ga i uhvatio se za rezu podrumskih vrata. Okrenuo se. Stajala sam uz Antona koji je pridržavao Sanju. Lelujala se, ali je bila svesna. Vlada je i dalje sedeo naslonjen na potporni stub.
Igor me je pogledao i sevnuo glavom. Odmahnula sam i pokazala mu na stepenice koje su vodile ka tavanici. Pokazao je na Vladana i slegnuo ramenima. Čučnula sam pored njega. Smrdeo je na smrt. Potražila sam Sanjin pogled. Šta raditi sa živim mrtvacem? Igor mu se privukao s leđa i uperio pištolj u teme.
"Sram te bilo!" ciknula sam. Kao oprljen Igor je sklonio oružje. Sabrao se posle nekoliko treptaja.
"Ti ćeš da ga nosiš?" iskezio mi se.
"Ostavi ga na miru. Idemo na most, pa na pristanište." Sanja mi se osmehnula.
Izlazimo na oblačnost dana. Vetar razgoni stare novine preko opustelog bulevara. Čak su i ljušture automobila usahle i sparušile se. Bumbaranje motora se približava. Trčimo i saplićemo se niz ulicu, pored istopljenog spomenika napretku i dalje, ka reci.
Stigli smo do vrha stepenica. Sanja i Anton su prvi počeli da se spuštaju. Igoru se pucalo, potražio je metu. Gurnula sam ga ispred sebe. Sa druge strane mosta nailazio je motorista. Ugledao nas je. Prestigla sam Igora, preskačući nekoliko stepenika odjednom i pomogla Antonu da spusti Sanju. Noga mi je skliznula iz sandalice, osetila sam da joj kaišić popušta. Samo da izdrži do Kapetanije.
Trinaesti ciklus - Prvi dan
BEOGRAD NA MORU
Spustili smo se niz stepenice do podnožja mosta. Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontejnera. Reka se talasala tromo, velikim plutonijumskosivim brežuljcima. Iznad nas protutnjali su motori. Traže nas. Pokušavamo da im umaknemo.
"Hajde! Brže!" vikao je Igor i poterao nas. Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova. Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen ispod tabana. Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta.
Igor se okrenuo i podigao pištolj. S mosta su se kezili motoristi. Znali su da sa te udaljenosti može samo da potroši metak. Opsovao je i pohitao za nama. Već smo stigli u bilizinu Kapetanije. Sanja je skrenula ka dokovima. Nadala se da je ostao neki brod, makar brodić ili čamčić. Anton me je povukao i potrčali smo za Sanjom. Od jutros gazimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas. Motori su štektali u daljini. Vedar se razduvao. Beličaste mrlje posule su površinu vode. Paperjasti pepeo spaljenog grada počeo je da veje kao sneg.
Sanja je jauknula. Sve je potonulo. Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote. Zar da plivamo? Noge su mi bile teške, a levu ruku gotovo i da nisam osećala. Motoristi su se dozivali rikom mašina.
"Tamo! Splav!" Igor je zapovedao. Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje. Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu.
Prošli smo pored obijenih skladišta. Pljačkaši su bili izbirljivi. Odneli su hranu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje. Spazila sam dečiju igračku, plišanog medu sa uzicom i muzičkom kutijom. Kao da sam mogla da čujem uspavanku, "Frere Jacques, Frere Jacques, Dormez-vous? Dormez-vous?" Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim.
Stigli smo do kraja pristaništa. Anton je već nabacao daske i limove da napravi mostić. Ukrcali smo se na splav. Igor je ostao na obali i srušio prelaz. Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice.
Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli. To se podrazumevalo. Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom.
Vatra je suknula s desne strane. Sledili smo se. Sanja je ponovo zavapila. Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad. Znači da su već stigli do okretnice. Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć. Igor je pokušao da još jednom nanišani.
"Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sranja!" dreknula sam. Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisnemo. Gurala sam svom snagom, imala sam utisak da pokušavam da pomerim slona. Skočila sam sa ograde na palubu i potražila čaklju.
"Igore!" viknula sam. Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomiju. Pokušaće da se sjuri niz liticu. Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu.
Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana. Igor je oklevao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže. Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava.
Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akrobata. Poželela sam da zgrabim pištolj i dočekam ga. Da mu kao antička boginja pravde prosviram mozak iz neposredne blizine. Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu. Motorista je već bio tu. Spustio se niz opaku strminu i ispaljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama. Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti. Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se. Pokleknula sam udarivši snažno kolenom u čeličnu ploču.
Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine. Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je progutala.
Trupnula sam stražnjicom o palubu i zaplakala. Spaseni smo! Velika voda se otvarala. Matica nas je nosila ka ušču, a odatle lagano ka Panonskom moru.
Spustili smo se niz stepenice do podnožja mosta. Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontejnera. Reka se talasala tromo, velikim plutonijumskosivim brežuljcima. Iznad nas protutnjali su motori. Traže nas. Pokušavamo da im umaknemo.
"Hajde! Brže!" vikao je Igor i poterao nas. Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova. Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen ispod tabana. Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta.
Igor se okrenuo i podigao pištolj. S mosta su se kezili motoristi. Znali su da sa te udaljenosti može samo da potroši metak. Opsovao je i pohitao za nama. Već smo stigli u bilizinu Kapetanije. Sanja je skrenula ka dokovima. Nadala se da je ostao neki brod, makar brodić ili čamčić. Anton me je povukao i potrčali smo za Sanjom. Od jutros gazimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas. Motori su štektali u daljini. Vedar se razduvao. Beličaste mrlje posule su površinu vode. Paperjasti pepeo spaljenog grada počeo je da veje kao sneg.
Sanja je jauknula. Sve je potonulo. Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote. Zar da plivamo? Noge su mi bile teške, a levu ruku gotovo i da nisam osećala. Motoristi su se dozivali rikom mašina.
"Tamo! Splav!" Igor je zapovedao. Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje. Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu.
Prošli smo pored obijenih skladišta. Pljačkaši su bili izbirljivi. Odneli su hranu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje. Spazila sam dečiju igračku, plišanog medu sa uzicom i muzičkom kutijom. Kao da sam mogla da čujem uspavanku, "Frere Jacques, Frere Jacques, Dormez-vous? Dormez-vous?" Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim.
Stigli smo do kraja pristaništa. Anton je već nabacao daske i limove da napravi mostić. Ukrcali smo se na splav. Igor je ostao na obali i srušio prelaz. Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice.
Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli. To se podrazumevalo. Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom.
Vatra je suknula s desne strane. Sledili smo se. Sanja je ponovo zavapila. Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad. Znači da su već stigli do okretnice. Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć. Igor je pokušao da još jednom nanišani.
"Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sranja!" dreknula sam. Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisnemo. Gurala sam svom snagom, imala sam utisak da pokušavam da pomerim slona. Skočila sam sa ograde na palubu i potražila čaklju.
"Igore!" viknula sam. Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomiju. Pokušaće da se sjuri niz liticu. Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu.
Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana. Igor je oklevao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže. Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava.
Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akrobata. Poželela sam da zgrabim pištolj i dočekam ga. Da mu kao antička boginja pravde prosviram mozak iz neposredne blizine. Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu. Motorista je već bio tu. Spustio se niz opaku strminu i ispaljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama. Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti. Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se. Pokleknula sam udarivši snažno kolenom u čeličnu ploču.
Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine. Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je progutala.
Trupnula sam stražnjicom o palubu i zaplakala. Spaseni smo! Velika voda se otvarala. Matica nas je nosila ka ušču, a odatle lagano ka Panonskom moru.
Dvanaesti ciklus - Trideseti dan
VIKINŠKI ODMOR
Stigli smo u planine.
Kralj je radosno uprtio ranac i pošli smo na izlet. Penjali smo se stepenastim kulisama pretvarajući se da su pašnjaci. Pronašli smo odlično mesto za izlet, sa velikim drvenim stolom i dugačkim klupama, tako da svi možemo da se smestimo. Srećom, najeo sam se pasulja pre nego što smo krenuli u pustolovinu, pa nisam bio nestrpljiv dok je Plava pretvarala vodu u varivo od sočiva. Možda se kralju nije dopadao sto, možda sam živeo u zamućenom sećanju, tek kada sam hteo da sednem, izletnička klupa se premestila. Kralj je sa pratnjom jeo na uzvisini, dok sam ja dobio mesto u lažnoj vrtači. Nisu hteli da me prime za trpezu. Gađali su me prepečenim hlebom i salatom. Već si jeo, odlazi žderonjo, smiri se sad ćemo da krenemo, vikali su mi. Krckao sam okrajak i čekao da se svita ukrca u srebrni automobil.
Vozimo se rekom.
Na levoj obali su kuće, velike crvene, žute i zelene. U prozorima je ukrasno žbunje, a kaldrma je poplavljena. Ljudi sede zavaljeni u baštenske stolice, brčkaju noge i piju koktele. Na desnoj obali je džungla. Gde se nalazimo? Khae'r Gir, predgrađe Sofije. Venecija? Tako nekako, vidiš zastava je crvena što označava jedinstvo, plavo je znak Unije, a zastavica u uglu je bugarska. Keltsko naselje? Verovatno, vidiš kako balkanci puštaju brade. To su vikinzi. Imaju guste sede dlake kao polarna mahovina. U ovom gradu svi trgovci su potomci Varjaga. Muzika trešti. Bleh orkestar svira rumunski čardaš. Where did you go boy?! Iako mi je melodija na dnu svesti, plesačice izvode trbušni ples. Ciganke. U ovom gradu svi su Cigani ili potomci varangijske garde. Stigli smo do naše kuće. Na zidiću koji ponire u more zeleno poput spanaća pišem razglednicu. Draga Andi, nalazimo se u predgrađu Sofije gde svi muškarci liče na vikinge, a sve devojke su balerine.
Stan je veoma mračan.
Sobe su male. Kuća je veoma stara, oseća se vonj nepečene cigle i sasušenih greda. Sve površine su prekrivene tkanicama. Šarene su i urešene. Kao da živimo u antikvarnici. Ostavio sam torbu na krevetu i otišao da potražim kupatilo. Svaki put kad se okrenem, raspored prostorija se promeni. Kuća ima samo dovratke. Ipak, pronašao sam prava pravcata vrata. Iza njih je bio hodnik i u polutami visoki crnac naslonjen na zid. Uplašio sam ga, ali i on je mene. Zastali smo za trenutak. Nasmejao sam se i ponudio mu da uđe. Uzvratio mi je kiselim osmehom i primakao mi se kao da hoće da mi došapne nešto. Nije crnac, to je samo varka svetla i senke. Poljak je, ne zna najbolje jezik. Jede mu se paradajz. Znam to, nije morao da mi kaže.
Čujem glasove kralja i njegove pratnje. Ne vidim ih. Prostorije su opet štucnule i rokirale se. Idem iz jedne sobe u drugu kao da rešavam jednačinu. Pažljivo razrezujem kiflu. Uvek sam bolje mazao puter na kifle, sa tostom mi nikako nije išlo. Na budući sendvič oprezno spuštam koturove paradajza. Drugovi su me napustili, osećam to kroz sirupasto proticanje sekundi i minuta. Gde ste, sad kada ste mi najpotrebniji? Zaklapam rasporenu kiflu. Poneo sam i dva cela paradajza, za svaki slučaj. Tu i tamo su žuti, ali to ne smeta. Biće tvrdi.
Jedan prolaz nudi stepenice do hodnika. Osvetljen je bojom ljuske od jajeta. Svirač drži u ruci cigaretu. Kuštrava prebira po torbi. Požuri, aman! Opet viču na mene. To nije u redu. Znaju da prvi put mažem puter na kiflu, osim toga Poljak me čeka u kupatilu. Opet se štrecnuo kad sam otvorio vrata. Zatekao sam ga kao crnca. Istopio se tek kad je prišao da uzme paradajz. Oduševljen je. Pokazujem mu kako se jede. Vidiš, lako je. Zagrizeš kao jabuku. Čoveče, fantastično je! Namazaću se po licu! To je bila Poljakinja. Gnjavila je paradajz dok se dodirivala. E, stižem, samo da uzmem jaknu.
Naravno, dok sam se vratio do stepeništa, hodnik je nestao a prolazi su postali veoma uzani. Kuća me je verovatno ispljunula. U podzemlju sam, to je izvesno. Uzane ulice pregrađene su gipsanim zidovima koji imitraju starinske građevine. Ovde se prodaju haljine, tamo je bižuterija, onde je kafić, onamo je oprema za plažu, baloni, kantice, razglednice, plastične krabe i paketići pročišćenog peska. U svakoj prodavnici radi po jedna azijatkinja. Naravno da raspoznajem Kineskinje od Japanki i Koreanke od Tajlanđanki. Svakoj sam se nasmešio. Gledale su me s podozrenjem. Jedna je čak pokušala da mi se popne na leđa da bi dohvatila požarne merdevine. Srećom, u tom trenutku sam hodao četvoronoške, lajući na prolaznike. Zapravo, nije bilo nikog osim mene i prodavačica. Tu što mi se pentrala po grbači ujeo sam za članak. Oh, kako je to bio sladak ugriz. Na koži sam joj osetio sunce i vetar i voće. Opet čujem prekor. Svirač i Kuštrava sede za šankom.
Šta sve ovo znači? Nismo više ovde, zar ne? Ma jesmo, ali drugačije vidiš stvari. Sad ću da ti izrežem kupon pa ćeš da nam se pridružiš, kralj te čeka. Nije to za mene. Snebivam se kao što su me i vaspitali. Nikad ne uzimaj tortu iz zatrke. Hajde, hajde, obeležićemo te, pa ćeš stalno biti sa one strane. To mi deluje primamljivo. Klimnem glavom kao da sam upravo smazao voćnu korpicu sa ananasom i papajom. Pa da, ti ionako živiš sa druge strane.
Otvorio se novi svet i prešli smo tamo.
Stigli smo u planine.
Kralj je radosno uprtio ranac i pošli smo na izlet. Penjali smo se stepenastim kulisama pretvarajući se da su pašnjaci. Pronašli smo odlično mesto za izlet, sa velikim drvenim stolom i dugačkim klupama, tako da svi možemo da se smestimo. Srećom, najeo sam se pasulja pre nego što smo krenuli u pustolovinu, pa nisam bio nestrpljiv dok je Plava pretvarala vodu u varivo od sočiva. Možda se kralju nije dopadao sto, možda sam živeo u zamućenom sećanju, tek kada sam hteo da sednem, izletnička klupa se premestila. Kralj je sa pratnjom jeo na uzvisini, dok sam ja dobio mesto u lažnoj vrtači. Nisu hteli da me prime za trpezu. Gađali su me prepečenim hlebom i salatom. Već si jeo, odlazi žderonjo, smiri se sad ćemo da krenemo, vikali su mi. Krckao sam okrajak i čekao da se svita ukrca u srebrni automobil.
Vozimo se rekom.
Na levoj obali su kuće, velike crvene, žute i zelene. U prozorima je ukrasno žbunje, a kaldrma je poplavljena. Ljudi sede zavaljeni u baštenske stolice, brčkaju noge i piju koktele. Na desnoj obali je džungla. Gde se nalazimo? Khae'r Gir, predgrađe Sofije. Venecija? Tako nekako, vidiš zastava je crvena što označava jedinstvo, plavo je znak Unije, a zastavica u uglu je bugarska. Keltsko naselje? Verovatno, vidiš kako balkanci puštaju brade. To su vikinzi. Imaju guste sede dlake kao polarna mahovina. U ovom gradu svi trgovci su potomci Varjaga. Muzika trešti. Bleh orkestar svira rumunski čardaš. Where did you go boy?! Iako mi je melodija na dnu svesti, plesačice izvode trbušni ples. Ciganke. U ovom gradu svi su Cigani ili potomci varangijske garde. Stigli smo do naše kuće. Na zidiću koji ponire u more zeleno poput spanaća pišem razglednicu. Draga Andi, nalazimo se u predgrađu Sofije gde svi muškarci liče na vikinge, a sve devojke su balerine.
Stan je veoma mračan.
Sobe su male. Kuća je veoma stara, oseća se vonj nepečene cigle i sasušenih greda. Sve površine su prekrivene tkanicama. Šarene su i urešene. Kao da živimo u antikvarnici. Ostavio sam torbu na krevetu i otišao da potražim kupatilo. Svaki put kad se okrenem, raspored prostorija se promeni. Kuća ima samo dovratke. Ipak, pronašao sam prava pravcata vrata. Iza njih je bio hodnik i u polutami visoki crnac naslonjen na zid. Uplašio sam ga, ali i on je mene. Zastali smo za trenutak. Nasmejao sam se i ponudio mu da uđe. Uzvratio mi je kiselim osmehom i primakao mi se kao da hoće da mi došapne nešto. Nije crnac, to je samo varka svetla i senke. Poljak je, ne zna najbolje jezik. Jede mu se paradajz. Znam to, nije morao da mi kaže.
Čujem glasove kralja i njegove pratnje. Ne vidim ih. Prostorije su opet štucnule i rokirale se. Idem iz jedne sobe u drugu kao da rešavam jednačinu. Pažljivo razrezujem kiflu. Uvek sam bolje mazao puter na kifle, sa tostom mi nikako nije išlo. Na budući sendvič oprezno spuštam koturove paradajza. Drugovi su me napustili, osećam to kroz sirupasto proticanje sekundi i minuta. Gde ste, sad kada ste mi najpotrebniji? Zaklapam rasporenu kiflu. Poneo sam i dva cela paradajza, za svaki slučaj. Tu i tamo su žuti, ali to ne smeta. Biće tvrdi.
Jedan prolaz nudi stepenice do hodnika. Osvetljen je bojom ljuske od jajeta. Svirač drži u ruci cigaretu. Kuštrava prebira po torbi. Požuri, aman! Opet viču na mene. To nije u redu. Znaju da prvi put mažem puter na kiflu, osim toga Poljak me čeka u kupatilu. Opet se štrecnuo kad sam otvorio vrata. Zatekao sam ga kao crnca. Istopio se tek kad je prišao da uzme paradajz. Oduševljen je. Pokazujem mu kako se jede. Vidiš, lako je. Zagrizeš kao jabuku. Čoveče, fantastično je! Namazaću se po licu! To je bila Poljakinja. Gnjavila je paradajz dok se dodirivala. E, stižem, samo da uzmem jaknu.
Naravno, dok sam se vratio do stepeništa, hodnik je nestao a prolazi su postali veoma uzani. Kuća me je verovatno ispljunula. U podzemlju sam, to je izvesno. Uzane ulice pregrađene su gipsanim zidovima koji imitraju starinske građevine. Ovde se prodaju haljine, tamo je bižuterija, onde je kafić, onamo je oprema za plažu, baloni, kantice, razglednice, plastične krabe i paketići pročišćenog peska. U svakoj prodavnici radi po jedna azijatkinja. Naravno da raspoznajem Kineskinje od Japanki i Koreanke od Tajlanđanki. Svakoj sam se nasmešio. Gledale su me s podozrenjem. Jedna je čak pokušala da mi se popne na leđa da bi dohvatila požarne merdevine. Srećom, u tom trenutku sam hodao četvoronoške, lajući na prolaznike. Zapravo, nije bilo nikog osim mene i prodavačica. Tu što mi se pentrala po grbači ujeo sam za članak. Oh, kako je to bio sladak ugriz. Na koži sam joj osetio sunce i vetar i voće. Opet čujem prekor. Svirač i Kuštrava sede za šankom.
Šta sve ovo znači? Nismo više ovde, zar ne? Ma jesmo, ali drugačije vidiš stvari. Sad ću da ti izrežem kupon pa ćeš da nam se pridružiš, kralj te čeka. Nije to za mene. Snebivam se kao što su me i vaspitali. Nikad ne uzimaj tortu iz zatrke. Hajde, hajde, obeležićemo te, pa ćeš stalno biti sa one strane. To mi deluje primamljivo. Klimnem glavom kao da sam upravo smazao voćnu korpicu sa ananasom i papajom. Pa da, ti ionako živiš sa druge strane.
Otvorio se novi svet i prešli smo tamo.
Dvanaesti ciklus - Dvadesetdeveti dan
KOČIJE UZALUDNE SEBIČNOSTI
U Krivi Istok stigla sam nakon dva dana, osam užina, tri zamene amova i popravke točka na četvoropregu. Koze su poslušno vukle tovar, pa sam ih puštala da brste čekinjave trave koje su rasle duž vadija. U košarama sam nosila crno, zeleno i šareno kamenje. Od crnog opsidijana prave se vrhovi za koplja i strelice, nožići i satarice. Uglačane tamnozelene ploče postaće ogledala. Miška nije znao da mi kaže čemu služi šareni opsidijan. Mrka površina bila je posuta belim lišajevima. Kamen bi se prelivao sivom kada bi se ljuspao uzdužno. Popreko zasečen grumen sjaktao se od jarkozelene do vatrenožute, bleskajući se kao da odaje svetlost.
Krivi Istok je oivičen grmljem, krezavim grudobranom i drvenom palisadom. Seljani žive u zemunicama. Iz svake humke raskriljavaju se vratnice, ukrašene okerom. Crveni šljunak mrvi se oko svake nastambe. Radoznalci izviruju iz zemlje kao pustinjske voluharice. Kozja zaprega tandrče i zaustavlja se ispred jedine zgrade u Istoku. Krov kuće pokriven je travom, a debeli zid crvenice oponaša ukopana staništa sela. U susret mi dolazi namrgođeni kopljanik.
Pitam se šta ih je nagnalo da napuste svrhu, zaborave Hram, napuste Majku? Da li ću i ja izrasti ukrivo? Ili već jesam? Čak i u Zvečkastoj Niti, važnije mi je bilo da otkrijem svoju ulogu, nego da se priključim zajednici. Nisam ništa bolja od žitelja Krivog Istoka.
Riđokosi stražar čkilji nepoverljivo. Brada mu je posuta mrvicama pite. Ruka mu se dvoumi na koplju.
– Šta je u kolima? – pita me drsko.
Prilazim mu. Osećam mu nesigurnost u mutnoplavom oku i hvatam mu pogled.
– Opsidijan - šapnula sam.
– Papa! Ženska je došla otudle od Jarugine, kaže da nosi ops...opsi...ovaj...oštro kamenje. – povikao je riđobradi.
Na vratima lažne zemunice pojavio se muškarac. Ima istaknuta ramena i vretenaste ruke. Guste sede lokne spuštaju mu se niz zaobljeno lice, do pepeljaste brade što mu se kao mahovina spušta do grudi. Oko pasa je ogrnuo krzneni kilt. Oči su mu nemirne i odbijaju su se od zaprege do mene i nazad.
– Dobro, Maruine, dobro – sedobradi je progovorio umilnim glasom.
Dao je znak stražaru da se udalji.
– Dolaziš iz Niti, zar ne?
– Da, došla sam da trgujem.
– Dobro, devojko, dobro. Ja sam Papa Roko – kazao je i mahnuo.
– Ja sam Ena – rekla sam pomalo nestrpljivo.
– Krivi Istok nema mnogo da ponudi. Bar ne za toliko mnogo opsidijana. Budi naša gošća večeras, a ujutru možeš dalje do Škripavog Rita, Krznene Fućke ili Mljakavice, premda mislim da ni tamo nećeš biti bolje sreće. Dobro?
Ispregnula sam koze i pustila ih da brste oko Papa Rokove kuće. Mrljucnule su žilavo žbunje i popele se na travnati krov. Žvaknule su po malo od svakog bokora i, na moje veliko olakšanje, okrenule na drugu stranu. Pratila sam ih. Njušile su vazduh kao da nešto traže između zatravljenih zemunica i crvene šljake.
Prateći koze, izbijam na vinograd. Sestra Magda je imala dva čokota iznad terase sa lekovitim travama. Zrna su sitnija nego na Magdinim grozdovima ali se trsovi loze prostiru u dugim nizovima, sve do povrtnjaka. Koze bleje, bune se protiv zidića koji čuva tamnozelene listove kupusa i svetlozelene izdanke repice. Teram koze od povrća. Trče niz livadu i jure ka vrtači. Dole niže počinje voćnjak, obrastao grmljem i korovom. Iz krošnji se žućkaju sitne jabuke. Pitam se zašto ne žele da trguju? Za tovar opsidijana tražila bih im semenke, sadnice, nešto vrtlarskog alata.
Do sutona sam razmišljala kako da nastupim. Ništa u Krivom Istoku nije bilo podređeno Majci. Suzdržavala sam se da ne dreknem, da ne pritrčim najbliže meštaninu, protresem ga za ramena i pitam da li su zaboravili da sudbina svakog pojedinca, svake zajednice i celog roda zavisi od isceljenja Majke? Zar ne znaju da je sebičnost branjena oružjem i pokrenula tok koji je gotovo uništio ceo svet? Kao da su osećali moje raspoloženje, seljani su se držali podalje i sa dolaskom prvog mraka, zatvorili u zemunice.
U Papa Rokovoj kući dočekao me je mladić. Bio je plav, nežne građe i veoma stidljiv. Šiške su mu se vijorile iznad čela, oivičene dvema pletenicama koje su mu se spuštale niz obraze. Nasmejala sam se. Pridružio mi se kikotom i poveo do stola. Sela sam na rogozinu i klimnula Papa Roku.
– Dobro, dobro – mrmljao je starešina sela – Gladna si?
– Izgleda da jesam – kuća je bila puna kuvanih mirisa.
– Svantevit će odmah postaviti sto – Roko mu je dao znak.
Mladić je hitro obletao oko nas i spuštao na sto mrku pogaču, svež kupus, musaku od krtola, čorbu od koprive, testiju od tikve. Kad nas je poslužio, Svantevit se sklupčao uz Roka i spustio mu glavu na koleno. Roko mu je sklanjao kosu sa čela, ali se uvek jogunasto vraćala. Put me je iscrpeo, pa sam se jedva suzdržavala da ne jedem halapljivo. Papa Roko mi je sipao zlatnu penušavu tečnost iz tikvenice. Ukus je bio oštar, peckav na jeziku, prijatan posle obilnog obroka. Nazdravila sam im. Zatvorila sam oči i pustila glas. Zapevala sam napev za uz kolu, mirnu pesmu punu reke i mesečine, koju sam naučila od Šake. Papa Roko i Svantevit su ustali i zaigrali. Njihali su se lagano, obgrljeni.
– Zašto ste me odbili? – pitam iznebuha – Zašto nećete da trgujete sa Zvečkastom Niti?
Roko spušta ruku sa mladićevog ramena. Svantevit se izvlači iz zagrljaja i nestaje u utrobi lažne zemunice. Roko se spušta na rogozinu i nervozno čupka bradu. Znoji se i cokće jezikom.
– Imate sasvim dovoljno voća i povrća, grnčarije, alatki. Trebaju mi samo semenke, poneka sadnica...
Roko trepće unezvereno. Nešto krije.
– Čega se plašiš? – pitam ga tiho kao što me je nekad pitala sestra Magda.
– Samo idi – hrapavim glasom odgovara starešina sela.
Mogla bih da nastavim napad sve dok ne postignem gol, ali ne želim da idem preko zahvalnosti gosta i rušim po kući domaćina koji me je tako lepo dočekao. Odgovore ću potražiti u Krznenoj Fućki.
U Krivi Istok stigla sam nakon dva dana, osam užina, tri zamene amova i popravke točka na četvoropregu. Koze su poslušno vukle tovar, pa sam ih puštala da brste čekinjave trave koje su rasle duž vadija. U košarama sam nosila crno, zeleno i šareno kamenje. Od crnog opsidijana prave se vrhovi za koplja i strelice, nožići i satarice. Uglačane tamnozelene ploče postaće ogledala. Miška nije znao da mi kaže čemu služi šareni opsidijan. Mrka površina bila je posuta belim lišajevima. Kamen bi se prelivao sivom kada bi se ljuspao uzdužno. Popreko zasečen grumen sjaktao se od jarkozelene do vatrenožute, bleskajući se kao da odaje svetlost.
Krivi Istok je oivičen grmljem, krezavim grudobranom i drvenom palisadom. Seljani žive u zemunicama. Iz svake humke raskriljavaju se vratnice, ukrašene okerom. Crveni šljunak mrvi se oko svake nastambe. Radoznalci izviruju iz zemlje kao pustinjske voluharice. Kozja zaprega tandrče i zaustavlja se ispred jedine zgrade u Istoku. Krov kuće pokriven je travom, a debeli zid crvenice oponaša ukopana staništa sela. U susret mi dolazi namrgođeni kopljanik.
Pitam se šta ih je nagnalo da napuste svrhu, zaborave Hram, napuste Majku? Da li ću i ja izrasti ukrivo? Ili već jesam? Čak i u Zvečkastoj Niti, važnije mi je bilo da otkrijem svoju ulogu, nego da se priključim zajednici. Nisam ništa bolja od žitelja Krivog Istoka.
Riđokosi stražar čkilji nepoverljivo. Brada mu je posuta mrvicama pite. Ruka mu se dvoumi na koplju.
– Šta je u kolima? – pita me drsko.
Prilazim mu. Osećam mu nesigurnost u mutnoplavom oku i hvatam mu pogled.
– Opsidijan - šapnula sam.
– Papa! Ženska je došla otudle od Jarugine, kaže da nosi ops...opsi...ovaj...oštro kamenje. – povikao je riđobradi.
Na vratima lažne zemunice pojavio se muškarac. Ima istaknuta ramena i vretenaste ruke. Guste sede lokne spuštaju mu se niz zaobljeno lice, do pepeljaste brade što mu se kao mahovina spušta do grudi. Oko pasa je ogrnuo krzneni kilt. Oči su mu nemirne i odbijaju su se od zaprege do mene i nazad.
– Dobro, Maruine, dobro – sedobradi je progovorio umilnim glasom.
Dao je znak stražaru da se udalji.
– Dolaziš iz Niti, zar ne?
– Da, došla sam da trgujem.
– Dobro, devojko, dobro. Ja sam Papa Roko – kazao je i mahnuo.
– Ja sam Ena – rekla sam pomalo nestrpljivo.
– Krivi Istok nema mnogo da ponudi. Bar ne za toliko mnogo opsidijana. Budi naša gošća večeras, a ujutru možeš dalje do Škripavog Rita, Krznene Fućke ili Mljakavice, premda mislim da ni tamo nećeš biti bolje sreće. Dobro?
Ispregnula sam koze i pustila ih da brste oko Papa Rokove kuće. Mrljucnule su žilavo žbunje i popele se na travnati krov. Žvaknule su po malo od svakog bokora i, na moje veliko olakšanje, okrenule na drugu stranu. Pratila sam ih. Njušile su vazduh kao da nešto traže između zatravljenih zemunica i crvene šljake.
Prateći koze, izbijam na vinograd. Sestra Magda je imala dva čokota iznad terase sa lekovitim travama. Zrna su sitnija nego na Magdinim grozdovima ali se trsovi loze prostiru u dugim nizovima, sve do povrtnjaka. Koze bleje, bune se protiv zidića koji čuva tamnozelene listove kupusa i svetlozelene izdanke repice. Teram koze od povrća. Trče niz livadu i jure ka vrtači. Dole niže počinje voćnjak, obrastao grmljem i korovom. Iz krošnji se žućkaju sitne jabuke. Pitam se zašto ne žele da trguju? Za tovar opsidijana tražila bih im semenke, sadnice, nešto vrtlarskog alata.
Do sutona sam razmišljala kako da nastupim. Ništa u Krivom Istoku nije bilo podređeno Majci. Suzdržavala sam se da ne dreknem, da ne pritrčim najbliže meštaninu, protresem ga za ramena i pitam da li su zaboravili da sudbina svakog pojedinca, svake zajednice i celog roda zavisi od isceljenja Majke? Zar ne znaju da je sebičnost branjena oružjem i pokrenula tok koji je gotovo uništio ceo svet? Kao da su osećali moje raspoloženje, seljani su se držali podalje i sa dolaskom prvog mraka, zatvorili u zemunice.
U Papa Rokovoj kući dočekao me je mladić. Bio je plav, nežne građe i veoma stidljiv. Šiške su mu se vijorile iznad čela, oivičene dvema pletenicama koje su mu se spuštale niz obraze. Nasmejala sam se. Pridružio mi se kikotom i poveo do stola. Sela sam na rogozinu i klimnula Papa Roku.
– Dobro, dobro – mrmljao je starešina sela – Gladna si?
– Izgleda da jesam – kuća je bila puna kuvanih mirisa.
– Svantevit će odmah postaviti sto – Roko mu je dao znak.
Mladić je hitro obletao oko nas i spuštao na sto mrku pogaču, svež kupus, musaku od krtola, čorbu od koprive, testiju od tikve. Kad nas je poslužio, Svantevit se sklupčao uz Roka i spustio mu glavu na koleno. Roko mu je sklanjao kosu sa čela, ali se uvek jogunasto vraćala. Put me je iscrpeo, pa sam se jedva suzdržavala da ne jedem halapljivo. Papa Roko mi je sipao zlatnu penušavu tečnost iz tikvenice. Ukus je bio oštar, peckav na jeziku, prijatan posle obilnog obroka. Nazdravila sam im. Zatvorila sam oči i pustila glas. Zapevala sam napev za uz kolu, mirnu pesmu punu reke i mesečine, koju sam naučila od Šake. Papa Roko i Svantevit su ustali i zaigrali. Njihali su se lagano, obgrljeni.
– Zašto ste me odbili? – pitam iznebuha – Zašto nećete da trgujete sa Zvečkastom Niti?
Roko spušta ruku sa mladićevog ramena. Svantevit se izvlači iz zagrljaja i nestaje u utrobi lažne zemunice. Roko se spušta na rogozinu i nervozno čupka bradu. Znoji se i cokće jezikom.
– Imate sasvim dovoljno voća i povrća, grnčarije, alatki. Trebaju mi samo semenke, poneka sadnica...
Roko trepće unezvereno. Nešto krije.
– Čega se plašiš? – pitam ga tiho kao što me je nekad pitala sestra Magda.
– Samo idi – hrapavim glasom odgovara starešina sela.
Mogla bih da nastavim napad sve dok ne postignem gol, ali ne želim da idem preko zahvalnosti gosta i rušim po kući domaćina koji me je tako lepo dočekao. Odgovore ću potražiti u Krznenoj Fućki.
Dvanaesti ciklus - Dvadesetosmi dan
DIJAMANTSKA PRAŠINA
ili
Ledeni pešaci
Zamisli okean! Znam da možeš. Dovoljno je da kažeš okean, more, thallassa i da ugledaš talase. Pomoći će ti ako čuješ šum mora, pljusak i prskanje pene. Oseti so na koži i udahni slankast miris. Osećaš li ga? Gledaš okean i njegovu duboku boju. Preliva se od zelenkastih tonova do olovnomarinske. Odiše temeljnom, sporom, neumoljivom kretnjom, kao kada se valja more, kao kada se talas prostre odavde do pučine. Zamisli! Okean!
Dok gledaš mreškanje i valjanje mora, talasi se pojavljuju nasumično, kao kupaste kreste. Postaju ni iz čega, ljuljnu se i nestanu uz penušavo šuštanje vode. Uhvati taj trenutak! Zamisli kada bi se talas zaustavio na vrhuncu. Kad bi tako zaustavljeno more postalo svetlije, prešlo iz modre u azurnu boju. Površina bi dobila ostaklicu kojom se opisuje čistota! Tako zamrznuto more, tako zamrznuti okean podsećao bi na žele, staklo, ćilibar, uhvaćeni trenutak večnosti.
To je Led. Varljiva azurna zelenost, želatinskostakleni talasi, samo su nabori glečera, velikog ledenog pokrivača koji se prostire preko Ekumene. Svuda je Led, nepregledna pustinja svežine i bleštavila. Za trenutak podigni pogled i videćeš plavetnilo neba, tako slično i tako različito od plavetnila leda. Sunce odnekud sija i miluje ledeni predeo. Svetlo je, čak toplo, ali samo u tvom oku, u tebi koja bi želela da se glečer istopi do nevinog dana. Dakle, osunčani dan iznad namreškanog leda, kao iznad zamrznutog okeana.
Ispruži ruke. Oseti kako ti se ježi koža, a studen prožima od noktiju preko članaka prstiju do šake i ručnog zgloba. Mokro je, ruke su ti vlažne, kao da ih obliva nevidljiva kiša.
Nebo je vedro, sunce se smeši, led ćuti.
Temperatura pada na svakodnevnih minus trideset. Nešto je u vazduhu, nekakav sjaj. Tu i tamo kao da zatreperi. Brže-bolje, šake u toplinu džepova! Vidiš prelivanje duginih boja, kao da se pojavljuju svici... Besmisleno, draga moja, jer dobro znaš da na Ledu nema insekata niti bilo čega drugog što leti. Hromatski prelivi u vazduhu postaju gušći, kao da se nalaziš usred dijamantske izmaglice, kao oreol ispod oblaka ili oko sunca. Temperatura neprestano pada. Dostiže minus pedeset.
Kao da nastaje izmaglica. Zapravo, ona je sve vreme tu. Nevidljiva kiša i oreol dobijaju objašnjenje. Voda je postala hladnija od tačke mržnjenja, a smrzla se nije. Pred očima ti se rađa se smrznuta magla. Prozirna je, sjaktava i ispunjena prelivima svih boja. To je izmaglica koja se vije tik iznad leda, šareniš što treperi svud oko nas. Dijamantska prašina.
Kada si se nagledala bleštavila, u pozadini primećuješ kretanje. Nešto malo i mrko mili po Ledu. Nedostatak reljefa u zamrznutom moru Leda otežava određivanje razmera. Dve muve na komadiću leda ili dva mamuta na pustopoljini? Možda su tvoji prijatelji? Koračaju preko leda, putuju lako.
Dva Ledena Pešaka.
ili
Ledeni pešaci
Zamisli okean! Znam da možeš. Dovoljno je da kažeš okean, more, thallassa i da ugledaš talase. Pomoći će ti ako čuješ šum mora, pljusak i prskanje pene. Oseti so na koži i udahni slankast miris. Osećaš li ga? Gledaš okean i njegovu duboku boju. Preliva se od zelenkastih tonova do olovnomarinske. Odiše temeljnom, sporom, neumoljivom kretnjom, kao kada se valja more, kao kada se talas prostre odavde do pučine. Zamisli! Okean!
Dok gledaš mreškanje i valjanje mora, talasi se pojavljuju nasumično, kao kupaste kreste. Postaju ni iz čega, ljuljnu se i nestanu uz penušavo šuštanje vode. Uhvati taj trenutak! Zamisli kada bi se talas zaustavio na vrhuncu. Kad bi tako zaustavljeno more postalo svetlije, prešlo iz modre u azurnu boju. Površina bi dobila ostaklicu kojom se opisuje čistota! Tako zamrznuto more, tako zamrznuti okean podsećao bi na žele, staklo, ćilibar, uhvaćeni trenutak večnosti.
To je Led. Varljiva azurna zelenost, želatinskostakleni talasi, samo su nabori glečera, velikog ledenog pokrivača koji se prostire preko Ekumene. Svuda je Led, nepregledna pustinja svežine i bleštavila. Za trenutak podigni pogled i videćeš plavetnilo neba, tako slično i tako različito od plavetnila leda. Sunce odnekud sija i miluje ledeni predeo. Svetlo je, čak toplo, ali samo u tvom oku, u tebi koja bi želela da se glečer istopi do nevinog dana. Dakle, osunčani dan iznad namreškanog leda, kao iznad zamrznutog okeana.
Ispruži ruke. Oseti kako ti se ježi koža, a studen prožima od noktiju preko članaka prstiju do šake i ručnog zgloba. Mokro je, ruke su ti vlažne, kao da ih obliva nevidljiva kiša.
Nebo je vedro, sunce se smeši, led ćuti.
Temperatura pada na svakodnevnih minus trideset. Nešto je u vazduhu, nekakav sjaj. Tu i tamo kao da zatreperi. Brže-bolje, šake u toplinu džepova! Vidiš prelivanje duginih boja, kao da se pojavljuju svici... Besmisleno, draga moja, jer dobro znaš da na Ledu nema insekata niti bilo čega drugog što leti. Hromatski prelivi u vazduhu postaju gušći, kao da se nalaziš usred dijamantske izmaglice, kao oreol ispod oblaka ili oko sunca. Temperatura neprestano pada. Dostiže minus pedeset.
Kao da nastaje izmaglica. Zapravo, ona je sve vreme tu. Nevidljiva kiša i oreol dobijaju objašnjenje. Voda je postala hladnija od tačke mržnjenja, a smrzla se nije. Pred očima ti se rađa se smrznuta magla. Prozirna je, sjaktava i ispunjena prelivima svih boja. To je izmaglica koja se vije tik iznad leda, šareniš što treperi svud oko nas. Dijamantska prašina.
Kada si se nagledala bleštavila, u pozadini primećuješ kretanje. Nešto malo i mrko mili po Ledu. Nedostatak reljefa u zamrznutom moru Leda otežava određivanje razmera. Dve muve na komadiću leda ili dva mamuta na pustopoljini? Možda su tvoji prijatelji? Koračaju preko leda, putuju lako.
Dva Ledena Pešaka.
Dvanaesti ciklus - Dvadesetsedmi dan
IZGUBLJENI ZAGRLJAJ
ili
Kako pisanje može da pomogne
Sumorno popodne. Pretvaram se da posmatram ljude. Deca vrište, ispadaju im sladoledi, jure za golubovima. Mame su lepo odevene i prave se da ne vide kako im potomstvo izvodi besne gliste. Gledam te i nešto me peče u grudima.
Pratim muziku.
Bend je opušten. Bubnjar peva na lošem portugalskom, kosa mu je duga i masna, a raste svud oko ćele u repovima. Basadžija je umoran, grli instrument i čupka ga smežuranim prstima. Dva mala bubnja ne mogu da skriju pepeljastosedog hipika koji se pojavljuje i nestaje. Klavijaturista izgleda kao odrpani profesor latinskog jezika, a tonac je ćelav sa snežnobelom bradom. Glavni gitarista se zabavlja kao niko, uprkos sporim akordima i poodmaklom dobu. U sredini, ponosan na to što je najmlađi i ima svu kosu, saksofonista.
Život je lep?
Vidim da si tužna. Imam nešto što želiš, ali ne možeš dobiti. Imam nešto što ne mogu imati, ali želim. Plesali smo na ivici ponora, ali staza je sada preuska ma i za najmanji korak. Ne mogu čak ni da ti pružim ruku. Ne možeš da osetiš bubnjanje u vrhovima mojih prstiju, tajne poruke namenjene tvome srcu.
Dodirni me.
Osećam ti dodir na ramenu. Udišem slatkasti miris. Padaš mi u zagrljaj. Držim te čvrsto. Umilno spuštaš glavu i pronalaziš joj mesto na mojim grudima. Bacam poljubac u kosu zatalasanu kao more.
Nije se dogodilo.
U našim je srcima.
Dvanaesti ciklus - Dvadesetšesti dan
1-800-SMRT
Umrite, već danas! Šta čekate?
Zdravo narode! Ako ste kao ja, onda volite da živite, ali smrt vas prati i ne dozvoljava vam da se opustite ni za trenutak. Želite li da se probudite bez straha za bližnje, novčanih briga i ontoloških pitanja? Iskoristite napredak savremene medicine i – umrite! Zahvaljujući novoj Anti-Smrt™ tehnologiji, možete biti oživljeni u svakom trenutku.
Znam, zvuči neverovatno, ali pogledajmo šta nudi projekat "Mala smrt danas – bolji život sutra".
Svaki dan ista stvar, odlazite neispavani na posao, strepite od otkaza. Pitate se da li ste doneli prave odgovore na izazove koji odasvud iskaču poput kokica? Život vas mrvi, neumoljivi ritam svakodnevice vas satire?
Sa mukama je gotovo! Predstavljamo vam novi Anti-Smrt™ projekat privremenog umiranja. Čudo medicine koje stavlja upravljač u vaš dlan!
Umiranje donosi niz pogodnosti. Sami birate ritam života. Umesto godišnjeg odmora na kome vas ionako uznemiravaju i obasipaju poslovnim i društvenim obavezama, izaberite privremenu smrt i pošteno se naspavajte! Ako izaberete Anti-Smrt™ projekat, dobijate i poseban tretman obnove krvi i osvežavanja ćelija. Vratite se iz mrtvih kao novi čovek!
Pomislite samo, roditeljstvo je velika obaveza i odgovornost. Naučno je dokazano da devedesetsedam i po posto dece strada od vaspitnih pogrešaka očeva i majki. U osamdesetčetiri posto slučajeva uzrok je strah od smrti.
Umiranjem upoznajete obe strane života, razbijate strah od velikog crnila i ustajete kao preprođeni. Za mlade roditelje omogućavamo pet uzastopnih oživljavanja po ceni jednog!
Plaši vas svetska kriza, strepite od rata ili terorističkih napada. Izaberite dugoročni Anti-Smrt™ program koji garantuje vaskrsavanje po isteku, unapred ugovorenog, roka. Za dužnike obezbeđujemo pravnu podršku u vidu programa "Mrtav dok ne istekne zakonska obaveza". Ukoliko se brinete da će naslednici razgrabiti vaš imetak dok niste među živima, Anti-Smrt™ program uključuje i dubinsko zamrzavanje u okviru plana "Nisam još otišao...". O, da! Proboj na polju kriogenske tehnologije omoguća vam da prevarite i život i smrt!
Saznajte šta je sa druge strane, ostvarite svoje snove i rešite se briga.
Umrite, već danas! Pozovite odmah!
Umrite, već danas! Šta čekate?
Zdravo narode! Ako ste kao ja, onda volite da živite, ali smrt vas prati i ne dozvoljava vam da se opustite ni za trenutak. Želite li da se probudite bez straha za bližnje, novčanih briga i ontoloških pitanja? Iskoristite napredak savremene medicine i – umrite! Zahvaljujući novoj Anti-Smrt™ tehnologiji, možete biti oživljeni u svakom trenutku.
Znam, zvuči neverovatno, ali pogledajmo šta nudi projekat "Mala smrt danas – bolji život sutra".
Svaki dan ista stvar, odlazite neispavani na posao, strepite od otkaza. Pitate se da li ste doneli prave odgovore na izazove koji odasvud iskaču poput kokica? Život vas mrvi, neumoljivi ritam svakodnevice vas satire?
Sa mukama je gotovo! Predstavljamo vam novi Anti-Smrt™ projekat privremenog umiranja. Čudo medicine koje stavlja upravljač u vaš dlan!
Umiranje donosi niz pogodnosti. Sami birate ritam života. Umesto godišnjeg odmora na kome vas ionako uznemiravaju i obasipaju poslovnim i društvenim obavezama, izaberite privremenu smrt i pošteno se naspavajte! Ako izaberete Anti-Smrt™ projekat, dobijate i poseban tretman obnove krvi i osvežavanja ćelija. Vratite se iz mrtvih kao novi čovek!
Pomislite samo, roditeljstvo je velika obaveza i odgovornost. Naučno je dokazano da devedesetsedam i po posto dece strada od vaspitnih pogrešaka očeva i majki. U osamdesetčetiri posto slučajeva uzrok je strah od smrti.
Umiranjem upoznajete obe strane života, razbijate strah od velikog crnila i ustajete kao preprođeni. Za mlade roditelje omogućavamo pet uzastopnih oživljavanja po ceni jednog!
Plaši vas svetska kriza, strepite od rata ili terorističkih napada. Izaberite dugoročni Anti-Smrt™ program koji garantuje vaskrsavanje po isteku, unapred ugovorenog, roka. Za dužnike obezbeđujemo pravnu podršku u vidu programa "Mrtav dok ne istekne zakonska obaveza". Ukoliko se brinete da će naslednici razgrabiti vaš imetak dok niste među živima, Anti-Smrt™ program uključuje i dubinsko zamrzavanje u okviru plana "Nisam još otišao...". O, da! Proboj na polju kriogenske tehnologije omoguća vam da prevarite i život i smrt!
Saznajte šta je sa druge strane, ostvarite svoje snove i rešite se briga.
Umrite, već danas! Pozovite odmah!
Dvanaesti ciklus - Dvadesetpeti dan
DOKTOR ARSLAN I POVREDA NA RADU
– Sto mu snegova! – povikao je doktor Arslan i zalupio slušalicu telefona.
DoktorArslan bio je veoma cenjen stručnjak za nemoguće medicinske slučajeve. Pričalo se da njegov plavkasti ten umiruje bol, a zelene oči ispod pijavičastih trepavica rentgenski otkrivaju najpodmuklije uzročnike zaraza i povreda.
Pokrio je dugu sitno ukovrdžanu crnu kosu belim turbanom i izjurio iz ordinacije. Sestra Meri, radost svih Arslanovih pacijenata, štiklala je za njim. Nosila je malecnu kožnu torbu u kojoj se krila doktorova apoteka, operaciona sala i pljoska uvek puna džina.
Na gradilištu se dogodila nesreća.
– Dmitar je nalivao beton kad su potporne oblice popucale i ceo sprat mu se sručio na glavu – dahtao je gospodin Šiljkut, šef smene.
– Jedva smo ga otkopali, čini nam se da još uvek diše. Pomozite, doktore! – jecali su okupljeni neimari.
Gradom, srezom pa i celom zemljom kolale su priče o čarobnim prstima doktora Arslana. Veštim dodirom pronašao je bilo, zatim lupnuo unesrećenog u zatiljak. Prevukao mu je dlanovima preko pupka. Dmitar se nije usuđivao da diše duboko, što od bolova, što od strahopoštovanja prema slavnom doktoru.
– Stvar je jasna! Krivac za tvoje stanje su krastavac i paradajz! To si doručkovao, zar ne? – upita mekim glasom Arslan.
– Kako ste pogodili? – začudio se Dmitar.
– Povredu nije prouzrokovao beton i čelik. Vredan si radnik, proveo si ceo letnji dan na gradilištu. Mišići traže više krvi, ali avaj hladno povrće steglo ti je arterije. Tako su nastali grčevi i začepljenja ispod kolena, u laktovima i ušnim kanalima. Učinilo ti se da čuješ krckanje greda i bacio si se na potpornje. Avaj, oborio si ih, a s njima i čitav sprat. Propisujem ti dijetu od pohovanog sira, pržene šunke i kardamona. Za nekoliko dana bićeš kao nov! Sestro? – pozvao je Arslan.
Prsata plavuša izvadi iz torbičice kesicu smeđih ljuspastih zrna. Gospodin Šikljut je primio lek drhtavom rukom.
– Hvala vam doktore, zaista ste neverovatni! – povikao je hor radnika predvođen šefom smene.
– As ti gospe! – uzdahnu sestra Meri i spusti crveni poljubac na Arslanov plavi obraz.
– Sto mu snegova! – povikao je doktor Arslan i zalupio slušalicu telefona.
DoktorArslan bio je veoma cenjen stručnjak za nemoguće medicinske slučajeve. Pričalo se da njegov plavkasti ten umiruje bol, a zelene oči ispod pijavičastih trepavica rentgenski otkrivaju najpodmuklije uzročnike zaraza i povreda.
Pokrio je dugu sitno ukovrdžanu crnu kosu belim turbanom i izjurio iz ordinacije. Sestra Meri, radost svih Arslanovih pacijenata, štiklala je za njim. Nosila je malecnu kožnu torbu u kojoj se krila doktorova apoteka, operaciona sala i pljoska uvek puna džina.
Na gradilištu se dogodila nesreća.
– Dmitar je nalivao beton kad su potporne oblice popucale i ceo sprat mu se sručio na glavu – dahtao je gospodin Šiljkut, šef smene.
– Jedva smo ga otkopali, čini nam se da još uvek diše. Pomozite, doktore! – jecali su okupljeni neimari.
Gradom, srezom pa i celom zemljom kolale su priče o čarobnim prstima doktora Arslana. Veštim dodirom pronašao je bilo, zatim lupnuo unesrećenog u zatiljak. Prevukao mu je dlanovima preko pupka. Dmitar se nije usuđivao da diše duboko, što od bolova, što od strahopoštovanja prema slavnom doktoru.
– Stvar je jasna! Krivac za tvoje stanje su krastavac i paradajz! To si doručkovao, zar ne? – upita mekim glasom Arslan.
– Kako ste pogodili? – začudio se Dmitar.
– Povredu nije prouzrokovao beton i čelik. Vredan si radnik, proveo si ceo letnji dan na gradilištu. Mišići traže više krvi, ali avaj hladno povrće steglo ti je arterije. Tako su nastali grčevi i začepljenja ispod kolena, u laktovima i ušnim kanalima. Učinilo ti se da čuješ krckanje greda i bacio si se na potpornje. Avaj, oborio si ih, a s njima i čitav sprat. Propisujem ti dijetu od pohovanog sira, pržene šunke i kardamona. Za nekoliko dana bićeš kao nov! Sestro? – pozvao je Arslan.
Prsata plavuša izvadi iz torbičice kesicu smeđih ljuspastih zrna. Gospodin Šikljut je primio lek drhtavom rukom.
– Hvala vam doktore, zaista ste neverovatni! – povikao je hor radnika predvođen šefom smene.
– As ti gospe! – uzdahnu sestra Meri i spusti crveni poljubac na Arslanov plavi obraz.
Dvanaesti ciklus - Dvadesetčevrti dan
HOKUS-POKUS
Posvećeno Miši Todorovu
Svetlost se ukazala na nebu. Obukao sam belu majicu i mrkoplave pantalone. Vezao sam maramu i natukao kačket. Uvukao sam stopala u morskoplave sandale. Poneo sam štapni točak i praćen budnim okom Zelene Boginje krenuo na put.
Nisam bio siguran kojom rukom da vozim štap. Dok sam ga držao u levoj, točak je ševrdao. U desnoj bio je uravnotežen ali mi se kišobranska drška migoljila iz šake. Zaključio sam da će biti najbolje da trčim u smeru kretanja sunca, a da štap menja strane, kako mi bude zgodnije.
Prišao sam uzdignutom jezeru. Divio sam se savršenom obliku. Voda je skakala uvis dobre dve dužine. Svetla su se pojavila iz dubine. Zamočio sam točak. Nakvasio sam žutu i naranžastu stranu i počeo da trčim. Pogledom sam pratio šare mozaika na zidiću koji je pridržavao vodu. Brojao sam korake i ubrzavao ritam.
Umoči, sad! Hitro sam prebacio štap preko ivice i točak je pljusnuo po uzburkanoj površini jezera. Žuto, pa narandžasto! Potrčao sam još brže. Prestao sam da idem u prostor. Pločice obeležene reljefnim znacima žurile su mi pod stopala. Verovao sam da me Boginja prati i da je zadovoljna. Središnji skok vode iz jezera postao je osovina oko koje se svet okretao.
Uskočio sam na vrtešku ekstaze i nastavio da tabanam. Kapljice vode video sam kao oblake, a oblaci su pokušavali da izgledaju dostojanstveno u kaljavim baricama. Bat koraka čuo sam kao pohvalu. Tapšala je Boginja lično i bodrila me!
Poveo sam se na levu, pa na desnu stranu. Vešto sam prebacio štap iz ruke u ruku. Prošljaparao sam kroz baricu i rasterao oblake. Runski zapis na zidu mi je skliznuo iz pažnje. Zamočio sam točak i tek kada sam ga izvadio shvatio sam da sam poranio. Ispao sam iz ritma za čitavu polovinu kruga. Ipak, ona je bila zadovoljna i osetio sam blagoslov. Pustio sam da me noge odnesu do hladne trave i tu sam se srušio, brideći od miline.
Posvećeno Miši Todorovu
Svetlost se ukazala na nebu. Obukao sam belu majicu i mrkoplave pantalone. Vezao sam maramu i natukao kačket. Uvukao sam stopala u morskoplave sandale. Poneo sam štapni točak i praćen budnim okom Zelene Boginje krenuo na put.
Nisam bio siguran kojom rukom da vozim štap. Dok sam ga držao u levoj, točak je ševrdao. U desnoj bio je uravnotežen ali mi se kišobranska drška migoljila iz šake. Zaključio sam da će biti najbolje da trčim u smeru kretanja sunca, a da štap menja strane, kako mi bude zgodnije.
Prišao sam uzdignutom jezeru. Divio sam se savršenom obliku. Voda je skakala uvis dobre dve dužine. Svetla su se pojavila iz dubine. Zamočio sam točak. Nakvasio sam žutu i naranžastu stranu i počeo da trčim. Pogledom sam pratio šare mozaika na zidiću koji je pridržavao vodu. Brojao sam korake i ubrzavao ritam.
Umoči, sad! Hitro sam prebacio štap preko ivice i točak je pljusnuo po uzburkanoj površini jezera. Žuto, pa narandžasto! Potrčao sam još brže. Prestao sam da idem u prostor. Pločice obeležene reljefnim znacima žurile su mi pod stopala. Verovao sam da me Boginja prati i da je zadovoljna. Središnji skok vode iz jezera postao je osovina oko koje se svet okretao.
Uskočio sam na vrtešku ekstaze i nastavio da tabanam. Kapljice vode video sam kao oblake, a oblaci su pokušavali da izgledaju dostojanstveno u kaljavim baricama. Bat koraka čuo sam kao pohvalu. Tapšala je Boginja lično i bodrila me!
Poveo sam se na levu, pa na desnu stranu. Vešto sam prebacio štap iz ruke u ruku. Prošljaparao sam kroz baricu i rasterao oblake. Runski zapis na zidu mi je skliznuo iz pažnje. Zamočio sam točak i tek kada sam ga izvadio shvatio sam da sam poranio. Ispao sam iz ritma za čitavu polovinu kruga. Ipak, ona je bila zadovoljna i osetio sam blagoslov. Pustio sam da me noge odnesu do hladne trave i tu sam se srušio, brideći od miline.
Dvanaesti ciklus - Dvadesettreći dan
KIŠA NEUSPEHA
Rik letnjeg pljuska
Blato je proključalo
Kapija zamka
Čučimo na tremu. Srebrni pramenovi spuštaju se sa nadstrešnice. Spuštam lice u sklopljene šake. Spreman sam da me budakom udare po glavi i zatuku kao psa. Kiša mi se ruga prštanjem.
Zelene oči seljanke koja nas je dočekala bile su pune sjaja. Grudi krčmarice previše čvrste. Brci kmeta oštro zasukani. Pivo je bilo sveže. Tek što sam prineo slatkastu penu usnama, počela je drhtavica. To je samo trema, pomislio sam. Štipnuo sam nosić neustrašivom deranu koji je bez pitanja pokušavao da zaviri u čarobnjačku balu. Ustao sam od stola i pokupio opremu s poda. Majstor mi je namignuo. Ostao je da pogodi cenu. Počeo sam da ucrtavam znakove moći oko seoskog bunara. Postavio sam kočeve-držače i poređao zastavice.
Ipak, svakim pokretom sam sumnjao. Drhtavica mi se pritajila ispod kože.
– Čini mi se da su odustali od potere – uzdiše Majstor.
– Nisam video, jednostavno nisam – jecam proračunato.
– De, de
– Zašto sad ne dođu i lepo mi rascopaju glavu? – očajavam lažljivo. Ljut sam na pljusak koji tuče ravnodušno.
– De, de. Samo si dozvolio da se uplašiš – teši me Majstor.
Znao sam da će ritual prizivanja kiše biti loš, ali nisam očekivao da će se pretvoriti u propast. Napev sam otvorio previše tiho, stidljivo. Istupio sam i u vrtloženju. Umesto da uzdižem prikupljenu magijsku moć, tražio sam poglede okupljenih. Seljaci su tapšali u ritmu čaranja. Ekstaza mi se učinla daleka, nedostižna. Krišom sam iz torbice izvadio grumičak samoljublja.
Postao sam lak kao pero, ili mi se tako učinilo. Oblaci su se nakupljali kao ribice koje se sjate oko kriške hleba. Najpre su se pojavili trakasti oblici blago rasplinuti kao kobilji repovi. Pratili su ih hrpasti oblici nalik na knedlice. Čestitao sam sebi i počeo da usporavam ritam dodole. Lovio sam zadivljene poglede seljančica.
– Imaš samopouzdanja. To je potrebno, ali nedovoljno – Majstor me je potapšao po ramenu. Pokušao sam da ga pogledam molećivo, iskajući oprost.
– Nemoj tako da me gledaš. Dovoljno si kažnjen, obojica smo. Izvukli smo žive glave od pobesnele rulje. Drugi put će biti bolje – smeška se zagonetno učitelj.
Kamen mi se našao na putu, sapleo sam se. Ispustio sam takt. Povisio sam ton i jačinu glasa. Raširio sam pokrete. Drhtavica me ščepala za nos. Zabrideli su mi dlanovi. Oblaci su se sudarali po nebu, krupne hrge nalik na balegu. Teške kapi počele su da gađaju okupljene. Rik nebeskih nosoroga najavio je bleskanje munja. Voda s neba počela je da kosi. Poletele su sitne ledenice. Seljaci su se razbežali kao mlađ pred štukom. Kovitlaci vetra nosili su prašinu, suve grančice, piliće, niz gaća na sušilici, nečiju hoklicu.
– Vežbao si mačevanje, stekao ožiljke ali ne i oštricu. Plovio si, ali da vezuješ builna nisi savladao. U manastiru si krasnopisao, a veru nisi stekao. Moraš da se posvetiš, prijatelju moj mladi.
Majstor ustaje i gleda u nebo. Podiže balu i daje mi znak da krenemo.
Rik letnjeg pljuska
Blato je proključalo
Kapija zamka
Čučimo na tremu. Srebrni pramenovi spuštaju se sa nadstrešnice. Spuštam lice u sklopljene šake. Spreman sam da me budakom udare po glavi i zatuku kao psa. Kiša mi se ruga prštanjem.
Zelene oči seljanke koja nas je dočekala bile su pune sjaja. Grudi krčmarice previše čvrste. Brci kmeta oštro zasukani. Pivo je bilo sveže. Tek što sam prineo slatkastu penu usnama, počela je drhtavica. To je samo trema, pomislio sam. Štipnuo sam nosić neustrašivom deranu koji je bez pitanja pokušavao da zaviri u čarobnjačku balu. Ustao sam od stola i pokupio opremu s poda. Majstor mi je namignuo. Ostao je da pogodi cenu. Počeo sam da ucrtavam znakove moći oko seoskog bunara. Postavio sam kočeve-držače i poređao zastavice.
Ipak, svakim pokretom sam sumnjao. Drhtavica mi se pritajila ispod kože.
– Čini mi se da su odustali od potere – uzdiše Majstor.
– Nisam video, jednostavno nisam – jecam proračunato.
– De, de
– Zašto sad ne dođu i lepo mi rascopaju glavu? – očajavam lažljivo. Ljut sam na pljusak koji tuče ravnodušno.
– De, de. Samo si dozvolio da se uplašiš – teši me Majstor.
Znao sam da će ritual prizivanja kiše biti loš, ali nisam očekivao da će se pretvoriti u propast. Napev sam otvorio previše tiho, stidljivo. Istupio sam i u vrtloženju. Umesto da uzdižem prikupljenu magijsku moć, tražio sam poglede okupljenih. Seljaci su tapšali u ritmu čaranja. Ekstaza mi se učinla daleka, nedostižna. Krišom sam iz torbice izvadio grumičak samoljublja.
Postao sam lak kao pero, ili mi se tako učinilo. Oblaci su se nakupljali kao ribice koje se sjate oko kriške hleba. Najpre su se pojavili trakasti oblici blago rasplinuti kao kobilji repovi. Pratili su ih hrpasti oblici nalik na knedlice. Čestitao sam sebi i počeo da usporavam ritam dodole. Lovio sam zadivljene poglede seljančica.
– Imaš samopouzdanja. To je potrebno, ali nedovoljno – Majstor me je potapšao po ramenu. Pokušao sam da ga pogledam molećivo, iskajući oprost.
– Nemoj tako da me gledaš. Dovoljno si kažnjen, obojica smo. Izvukli smo žive glave od pobesnele rulje. Drugi put će biti bolje – smeška se zagonetno učitelj.
Kamen mi se našao na putu, sapleo sam se. Ispustio sam takt. Povisio sam ton i jačinu glasa. Raširio sam pokrete. Drhtavica me ščepala za nos. Zabrideli su mi dlanovi. Oblaci su se sudarali po nebu, krupne hrge nalik na balegu. Teške kapi počele su da gađaju okupljene. Rik nebeskih nosoroga najavio je bleskanje munja. Voda s neba počela je da kosi. Poletele su sitne ledenice. Seljaci su se razbežali kao mlađ pred štukom. Kovitlaci vetra nosili su prašinu, suve grančice, piliće, niz gaća na sušilici, nečiju hoklicu.
– Vežbao si mačevanje, stekao ožiljke ali ne i oštricu. Plovio si, ali da vezuješ builna nisi savladao. U manastiru si krasnopisao, a veru nisi stekao. Moraš da se posvetiš, prijatelju moj mladi.
Majstor ustaje i gleda u nebo. Podiže balu i daje mi znak da krenemo.
Dvanaesti ciklus - Dvadesetdrugi dan
REČI KRVARE
"To svako zna, to svako zna. Želiš da staviš sunce na dlan, istrpiš još jedan život. Uzalud se kaješ, nebu je došao kraj."
Čvor u čvoru, iz njega krvare suze. Reči pljušte. Krupne kapi nestaju u porama tastature. Žedna je slova. Pijani bog urla i proliva vino kao da mi latice ruže pretače u krvotok.
"Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim."
Razvijam kore od mašte, tanke kao trenutak. Preko hladnih reči ređam trake sirovih sećanja. Zamotavam suši detinjstva, sečem na komade i gutam. Gledajući u prošlost, osvrćem se ka neprozirnosti sadašnjosti. Probio sam rampu i hrlim ka usamljenosti.
"Ne možemo da priuštimo smak, ali ipak jet tu. Nebu je došao kraj. Ne želim da te pustim da odeš. Nebu je došao kraj."
Šta će biti iza magle? Da li će postojati tata i mama? Kad se završi džihad protiv životinja, protiv reka i oblaka, šta ćemo raditi? Koga ćemo uništavati kad ne bude više ni civilizacije, ni carstva?
" Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim. Zar ne želiš da pobegnem? Od sunca da se sakrijem."
Na noge lagane!
"To svako zna, to svako zna. Želiš da staviš sunce na dlan, istrpiš još jedan život. Uzalud se kaješ, nebu je došao kraj."
Čvor u čvoru, iz njega krvare suze. Reči pljušte. Krupne kapi nestaju u porama tastature. Žedna je slova. Pijani bog urla i proliva vino kao da mi latice ruže pretače u krvotok.
"Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim."
Razvijam kore od mašte, tanke kao trenutak. Preko hladnih reči ređam trake sirovih sećanja. Zamotavam suši detinjstva, sečem na komade i gutam. Gledajući u prošlost, osvrćem se ka neprozirnosti sadašnjosti. Probio sam rampu i hrlim ka usamljenosti.
"Ne možemo da priuštimo smak, ali ipak jet tu. Nebu je došao kraj. Ne želim da te pustim da odeš. Nebu je došao kraj."
Šta će biti iza magle? Da li će postojati tata i mama? Kad se završi džihad protiv životinja, protiv reka i oblaka, šta ćemo raditi? Koga ćemo uništavati kad ne bude više ni civilizacije, ni carstva?
" Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim. Zar ne želiš da pobegnem? Od sunca da se sakrijem."
Na noge lagane!
Dvanaesti ciklus - Dvadesetprvi dan
LUDILO SE CEREKA
"Lažovi, lažovi!"
Čvor u čvoru, kroz njega prolazi prst pijanog božanstva. Čep, pampur, zatvarač, zapušač, knedla u vulkanskom grlu. Okamenjena nada, vrelo seme proguta slivnik. Nema uspona. U muladari je prazno, svadištana ćuti, u manipuri je bol. Tu sam prelomljen.
"Banana, banana, banana, pitica, banana, pitica, pitica od blata!"
Makaze lete. Škljocaju, gladne krvi. Moram da sakupim sećanja, podvežem ih i začvorim. Nema raspleta bez Gordijeve premise. Kako razvezati rasutost? Zapisati! Sve zabeležiti. Sunovratiti se. Anahata je puna gnoja, višuda se topi, agja zvekeće. Bacam se na pisanje.
"Da li postoji pravi način da te držim u naručju? Blizina opscenosti je u tvome oku. Pitica, pitica, pitica od blata!"
Bliži se kraj sveta. Nemam izbora. Naoružavam se rečenicama. Šiljim svaku reč. Na hartiju pribadam uspomene kao mrtve leptirove. Oštrim slova. Rasporim žabu pre nego što je progutam.
"Da li učimo poraz od kurvi trulih stopala? Tresi-mesi, maži-laži, dok žuto ne poteče iz ušiju."
Reči krvare.
"Lažovi, lažovi!"
Čvor u čvoru, kroz njega prolazi prst pijanog božanstva. Čep, pampur, zatvarač, zapušač, knedla u vulkanskom grlu. Okamenjena nada, vrelo seme proguta slivnik. Nema uspona. U muladari je prazno, svadištana ćuti, u manipuri je bol. Tu sam prelomljen.
"Banana, banana, banana, pitica, banana, pitica, pitica od blata!"
Makaze lete. Škljocaju, gladne krvi. Moram da sakupim sećanja, podvežem ih i začvorim. Nema raspleta bez Gordijeve premise. Kako razvezati rasutost? Zapisati! Sve zabeležiti. Sunovratiti se. Anahata je puna gnoja, višuda se topi, agja zvekeće. Bacam se na pisanje.
"Da li postoji pravi način da te držim u naručju? Blizina opscenosti je u tvome oku. Pitica, pitica, pitica od blata!"
Bliži se kraj sveta. Nemam izbora. Naoružavam se rečenicama. Šiljim svaku reč. Na hartiju pribadam uspomene kao mrtve leptirove. Oštrim slova. Rasporim žabu pre nego što je progutam.
"Da li učimo poraz od kurvi trulih stopala? Tresi-mesi, maži-laži, dok žuto ne poteče iz ušiju."
Reči krvare.
Dvanaesti ciklus - Dvadeseti dan
POLJE ZVEČKASTIH NITI
Sedim na kamenu koji je nekada bio kap vatrene reke. Prašinu i šupljikavi plovućac oglodao je vetar. Ostala je samo izdubljena stena, tanka kao nit, u kojoj zvečka moje prisustvo. Tri dana sam živela bez duše, vratila mi se tek jutros. Hranim je suzama. Novi utisci su me nažuljali, um je radio predugo kao jedini pogon svesti. Čekajući da se ponovo ispuni duhom, telo je taložilo slike, zvuke i mirise.
Skrenuli smo u prvi rukavac. Odvojili smo se od reke i krenuli ka visoravni. Matica pritoke postala je previše snažna, pa smo izvukli čamac iz vode i nosili ga. Oko vodotoka raslo je nisko žbunje. Iznad žilave trave džikljalo je poljsko cveće. Prepoznala sam jednu vrstu nane. Prošli smo kroz usek između dve uzvisine. Na plaži posutoj krupnim kvrgavim kamenjem ostavili smo čun. Popeli smo se na zaravan. Zaputili smo se ka kupastom bregu načičkanom kulama. Štrčale su iz grebena kao bodlje. Čaka je snažno zazviždao. Miška mi je ponosno objavio da smo stigli u Zvečkastu Nit.
Između sivih vrškova rasle su čekinjaste vreže. Tri bele životinje brstile su ih marljivo. Imale su povijene rogove boje peska i kratku belu dlaku. Ispod njuške klatila se bradica koja je krila visuljke. Podsetili su me na učkur kapuljače. Tako je Divna podvezivala kabanicu. Zasmejala sam se. Zakikotale su se i životinje. Šaka im se pridružio u mektanju. Kreketala sam dok me stomak nije zaboleo. Miška je strpljivo sačekao da preplovim vodopad utisaka. Iz crnog šjunkastog nanosa i mrke zemlje rasle su puzavice. Životinje brstilice tumarale su slobodno u grupicama, majke sa porodom. Naselje nije imalo nijednu zgradu. Nije bilo ljudi u selu ili ih ja nisam videla. Miška me je pozvao. Sledila sam ga do grebena. Sa druge strane, na kraju strme kosine zelenila se gusta šuma. Usek je krivudao do podnožja. Učinilo mi se da vidim pokret ispod krošnje. Spuštajući se obronkom primetila sam odsustvo biljaka. Mutnomrki kamen nije puštao ni mahovini da ga zastre i smekša mu ivice. Zelenilo je počinjalo iznenada, kao da je čitava dolina veliki vrt. Zakoračila sam na crvenkastu zemlju i zarila prste u glibavi oker. Kada mi je u tlo utonuo i zglob, osetila sam pod prstima kamen. Na jagodicama šake videla sam svetlucave tragove peska. Riđa zemlja bila je pridošlica, baš kao i ja
Pošla sam ka drvoredu belokorih stabala. Raskriljene grane ličile su na žbunove. Oko svakog drveta stajao je par seljana. U kožne torbice spuštali su ljubičaste plodove. Miška im je doviknuo.
– Hej, Urijele! Vratili smo se! Doveli smo je!
– Ehej, zovite Aksakalu! - povikao je starac, mršav kao motka.
Ispod pletene kupaste kapice štrčao je pramen, pepeljast kao i razbarušene obrve. Pored njega stajala je žena. Merkala me je prozirnoplavim pogledom ispod bele marame. Tamna kosa bila joj je skupljena u krpasto maramče i izlomljena. Nosila je smeđi jelek preko musave košulje. Starac se osmehnuo i nastavio da bere ljubičaste mahune. Žena je pokušala da mi pročita nešto sa lica. Nezadovoljna odgovorom, osvrnula se ka grupici koja se brzo sjatila. Dvadesetak odrpanih težaka prišli su da me osmotre. Stidljivo su se smeškali. Delovali su oronulo. Pred mene je stupila žena izbrazdanog lica. Ožiljci preko ožiljaka izobličili su joj izraz. Crne obrve, oštre kao rez noža, naperile su u mene ženine zelene oči. Šare dužica vrtložile su se kao da joj pogled dopire do mog detinjstva. Frknula je.
–Vodi je. Nije još došla k sebi. Razgovaraćemo kad se spoji sa dušom.
– Aksakalka – Miška joj se naklonio i blago me uhvatio za ruku – Hajd'mo, pokazaću ti gde ćeš stanovati.
Pokušala sam nešto da prozborim, ali nisam mogla da prizovem reči. Stanovnici Zvečkaste Niti pretočili su se u lelujave senke. Miška me je pridržavao sve do vrha brda. Poveo me je do prolaza koji je vodio u šupljinu kamene kule. Pomogao mi je da sednem u položaj za meditaciju.
– Nekada davno, iz dubine zemlje potekla je kaša topljenog kamena, metala i vreline – počeo je Miška priču.
Bilo je to u vremenu pre našeg. Ljudi su živeli u mravinjaku od lažnog kamena. Imali su vrlo malo neba i vrlo malo zemlje. Hranili su se grehom, a otrovne ogriske bacali su u more. Ležali su zatočeni u treperavoj laži. Zamenili su ruke i noge za snagu metala, telo za dugovečnost lažnih biljaka, glavu za neumoljivost nevidljivih otkucaja klatna. Sažižuća glad onovremenih ljudi uništavala je Majku Zemlju. Pokušavala je da zbaci jaram. Razjarivala je oluje i stišavala kiše, talasala je mora i davila jezera, ledila je pustinje i topila glečere. Podmetala im je pošasti, ali ljudi nisu prestajali da se kote. Sve je bilo dozvoljeno. Kad su pojeli i sagoreli sve što je moglo da se pojede i sagori, posegnuli su u dubinu, ka srcu Velike Majke. Proboli su joj kožu i pili joj krv. Na mestu gde je danas Zvečkasta Nit bol je bio najveći. Rastopljeni kamen pokuljao je na površinu. Toplota za kojom su naši sramni prapretci žudeli, uništila ih je. Davno su utihnuli pramenovi stihije. Vetar je imao čitavu večnost da strpljivo očisti pepeo i ogoli skamenjene Majčine kandže.
Tako su nastale Niti.
Aksakalka pre naše Aksakalke donela je prvu sadnicu i spustila je u zemlju, dole u krateru. Kada se vratila na vrh pun ježikastih stubova, čula je da nešto zveči. Prokopala je prvi kanal kroz kamenu kulu. Čak i prsti Majčine osvete nose blagoslov. Aksakalka pre naše Aksakalke primila je iz zemlje obsidijan, garnet, spinel, hrisolit, ametist, opal, topaz, akvamarin. Posedela je da meditira o ovom mestu punom ožiljaka. Možda baš kao što ti sada sediš i čekaš dušu da ti se vrati u krilo. Kada je dočekaš, ispričaću ti sve o tome šta je videla Aksakalka pre naše Aksakalke i zašto je odlučila da se nastani usred Zvečkastih Niti.
Sedim na kamenu koji je nekada bio kap vatrene reke. Prašinu i šupljikavi plovućac oglodao je vetar. Ostala je samo izdubljena stena, tanka kao nit, u kojoj zvečka moje prisustvo. Tri dana sam živela bez duše, vratila mi se tek jutros. Hranim je suzama. Novi utisci su me nažuljali, um je radio predugo kao jedini pogon svesti. Čekajući da se ponovo ispuni duhom, telo je taložilo slike, zvuke i mirise.
Skrenuli smo u prvi rukavac. Odvojili smo se od reke i krenuli ka visoravni. Matica pritoke postala je previše snažna, pa smo izvukli čamac iz vode i nosili ga. Oko vodotoka raslo je nisko žbunje. Iznad žilave trave džikljalo je poljsko cveće. Prepoznala sam jednu vrstu nane. Prošli smo kroz usek između dve uzvisine. Na plaži posutoj krupnim kvrgavim kamenjem ostavili smo čun. Popeli smo se na zaravan. Zaputili smo se ka kupastom bregu načičkanom kulama. Štrčale su iz grebena kao bodlje. Čaka je snažno zazviždao. Miška mi je ponosno objavio da smo stigli u Zvečkastu Nit.
Između sivih vrškova rasle su čekinjaste vreže. Tri bele životinje brstile su ih marljivo. Imale su povijene rogove boje peska i kratku belu dlaku. Ispod njuške klatila se bradica koja je krila visuljke. Podsetili su me na učkur kapuljače. Tako je Divna podvezivala kabanicu. Zasmejala sam se. Zakikotale su se i životinje. Šaka im se pridružio u mektanju. Kreketala sam dok me stomak nije zaboleo. Miška je strpljivo sačekao da preplovim vodopad utisaka. Iz crnog šjunkastog nanosa i mrke zemlje rasle su puzavice. Životinje brstilice tumarale su slobodno u grupicama, majke sa porodom. Naselje nije imalo nijednu zgradu. Nije bilo ljudi u selu ili ih ja nisam videla. Miška me je pozvao. Sledila sam ga do grebena. Sa druge strane, na kraju strme kosine zelenila se gusta šuma. Usek je krivudao do podnožja. Učinilo mi se da vidim pokret ispod krošnje. Spuštajući se obronkom primetila sam odsustvo biljaka. Mutnomrki kamen nije puštao ni mahovini da ga zastre i smekša mu ivice. Zelenilo je počinjalo iznenada, kao da je čitava dolina veliki vrt. Zakoračila sam na crvenkastu zemlju i zarila prste u glibavi oker. Kada mi je u tlo utonuo i zglob, osetila sam pod prstima kamen. Na jagodicama šake videla sam svetlucave tragove peska. Riđa zemlja bila je pridošlica, baš kao i ja
Pošla sam ka drvoredu belokorih stabala. Raskriljene grane ličile su na žbunove. Oko svakog drveta stajao je par seljana. U kožne torbice spuštali su ljubičaste plodove. Miška im je doviknuo.
– Hej, Urijele! Vratili smo se! Doveli smo je!
– Ehej, zovite Aksakalu! - povikao je starac, mršav kao motka.
Ispod pletene kupaste kapice štrčao je pramen, pepeljast kao i razbarušene obrve. Pored njega stajala je žena. Merkala me je prozirnoplavim pogledom ispod bele marame. Tamna kosa bila joj je skupljena u krpasto maramče i izlomljena. Nosila je smeđi jelek preko musave košulje. Starac se osmehnuo i nastavio da bere ljubičaste mahune. Žena je pokušala da mi pročita nešto sa lica. Nezadovoljna odgovorom, osvrnula se ka grupici koja se brzo sjatila. Dvadesetak odrpanih težaka prišli su da me osmotre. Stidljivo su se smeškali. Delovali su oronulo. Pred mene je stupila žena izbrazdanog lica. Ožiljci preko ožiljaka izobličili su joj izraz. Crne obrve, oštre kao rez noža, naperile su u mene ženine zelene oči. Šare dužica vrtložile su se kao da joj pogled dopire do mog detinjstva. Frknula je.
–Vodi je. Nije još došla k sebi. Razgovaraćemo kad se spoji sa dušom.
– Aksakalka – Miška joj se naklonio i blago me uhvatio za ruku – Hajd'mo, pokazaću ti gde ćeš stanovati.
Pokušala sam nešto da prozborim, ali nisam mogla da prizovem reči. Stanovnici Zvečkaste Niti pretočili su se u lelujave senke. Miška me je pridržavao sve do vrha brda. Poveo me je do prolaza koji je vodio u šupljinu kamene kule. Pomogao mi je da sednem u položaj za meditaciju.
– Nekada davno, iz dubine zemlje potekla je kaša topljenog kamena, metala i vreline – počeo je Miška priču.
Bilo je to u vremenu pre našeg. Ljudi su živeli u mravinjaku od lažnog kamena. Imali su vrlo malo neba i vrlo malo zemlje. Hranili su se grehom, a otrovne ogriske bacali su u more. Ležali su zatočeni u treperavoj laži. Zamenili su ruke i noge za snagu metala, telo za dugovečnost lažnih biljaka, glavu za neumoljivost nevidljivih otkucaja klatna. Sažižuća glad onovremenih ljudi uništavala je Majku Zemlju. Pokušavala je da zbaci jaram. Razjarivala je oluje i stišavala kiše, talasala je mora i davila jezera, ledila je pustinje i topila glečere. Podmetala im je pošasti, ali ljudi nisu prestajali da se kote. Sve je bilo dozvoljeno. Kad su pojeli i sagoreli sve što je moglo da se pojede i sagori, posegnuli su u dubinu, ka srcu Velike Majke. Proboli su joj kožu i pili joj krv. Na mestu gde je danas Zvečkasta Nit bol je bio najveći. Rastopljeni kamen pokuljao je na površinu. Toplota za kojom su naši sramni prapretci žudeli, uništila ih je. Davno su utihnuli pramenovi stihije. Vetar je imao čitavu večnost da strpljivo očisti pepeo i ogoli skamenjene Majčine kandže.
Tako su nastale Niti.
Aksakalka pre naše Aksakalke donela je prvu sadnicu i spustila je u zemlju, dole u krateru. Kada se vratila na vrh pun ježikastih stubova, čula je da nešto zveči. Prokopala je prvi kanal kroz kamenu kulu. Čak i prsti Majčine osvete nose blagoslov. Aksakalka pre naše Aksakalke primila je iz zemlje obsidijan, garnet, spinel, hrisolit, ametist, opal, topaz, akvamarin. Posedela je da meditira o ovom mestu punom ožiljaka. Možda baš kao što ti sada sediš i čekaš dušu da ti se vrati u krilo. Kada je dočekaš, ispričaću ti sve o tome šta je videla Aksakalka pre naše Aksakalke i zašto je odlučila da se nastani usred Zvečkastih Niti.
Dvanaesti ciklus - Devetnaesti dan
LUDAČE IV
Gimnazija je ulicu delila sa gradskom pijacom i strmim sokakom kojim je narod žurio na autobusku i železničku stanicu, hrleći ka zavičaju. Skakutao sam između potočića koji su izvirali iz bunjišta i kanti za đubre. Zaobilazio sam trulo voće i povrće koje me je vrebalo s kaldrme. Vojni škart u kome sam proveo osnovnu školu zamenio sam flanelskom košuljom, somotskim pantalonama i belom platnenom jaknicom. Da sam ugazio u gnjilež, ne samo da bih se strmeknuo niz sokak, već bih ukaljao želju da se na prijemnom ispitu pojavim kao nov.
Nada da ću zasijati i očarati sve prisutne zgasla je kada sam stupio u dvorište. Našao sam se ispred osam i po hiljada devojaka. Nisam bio siguran da li sam dospeo u raj ili u pakao. Pokušao sam da pronađem bar jednu koja nije bila neizdrživo lepa. Učinilo mi se da se nalazim na kastingu, a ne u eksperimentalnoj gimnaziji, pred ispitom od koga mi zavisi tok života. Za srpski, engleski i istoriju se nisam brinuo. Pitao sam se da li ću preživeti boje, mirise, lepršave loknice, rumene obraze i bele zube ispod osmejaka.
Predao sam popunjen obrazac i promumlao da bih želeo da pohađam odelenje za latinski i grčki.
– Ad augusta per angusta! – uskliknula je profesorka rošavog lica i raščerupane kose.
– Civis Romanus sum, omnia iura possideo – bupnuo sam, ljut što se nisam dosetio prikladnije izreke.
Pokušao sam da potražim skrovito mesto na kome ću moći da smirim disanje i pulsirajuće crvenilo. Devojke su bile svuda, na stepenicama, u hodnicima, na zidiću ispred ulaza, u dvorištu, pred kapijom. Iako sam bio nevidljiv, strepio sam da će mi se svakog trena obratiti. Sakrio sam šake u džepove od pantalona, ali su bili preduboki. Premestio sam ih u džepove od jakne, ali su bili plitki. Kršio sam prste i pokušavao da ne klatim rukama usplahireno. Ustrčao sam na drugi sprat, prošetao nehajno poput inspektora Kluzoa i brzo se sjurio u dvorište. Vratio sam se na sprat i pravio se da tražim nekoga. Da se ne bih sudarao sa rusalkama i vilama, skrasio sam se ispred oglasne table i pomno iščitao sva službena obaveštenja. Sedi profesor u trodelnom odelu prozvao je moje ime. Morao je da ga nekoliko puta ponovi pre nego što sam se dozvao svesti i odazvao pozivu.
– Hranislav Živković – kazao je.
– N...ne, to nisam ja! – zamucao sam.
– Naravno, to sam ja! Profesor Živković, istorija. Izvolite sačekati ovde mladiću, vi ste u grupi sedam A. Ispit će početi za trideset sedam minuta.
Kako da provedem toliko vreme sa dvadesetak devojaka? Nisam smeo da sednem, niti sam mogao mirno da čekam. Stotinu četrdeset osam puta sam prošao ispred vrata učionice. Najpre sam se šetkao, zatim sam marširao, a naposletku sam plesao. Zapravo, setio sam se džudo-kate, pa sam se vrteo na vrhovima prstiju, čistio pod bridom stopala i premeštao s noge na nogu. Srećom, devojke nisu obraćale pažnju. Već su se zaćeretale kao da su se našle na petogodišnjici mature, a ne prvi put u životu.
Laknulo mi je kada nas je profesor poterao u učionicu. Održao nam je govor naglašavajući da se borimo za ograničen broj mesta u školi i da je nerazborito šapnuti tačan odgovor suparnicima. Pitanja nisu bila teška, ali sam svaki čas morao da se okrećem, dozivan molećivim pogledima banšija i niksija. Doturao sam im rešenja, rizikujući da mi gospodin Živković iščupa uši, izvede iz učionice i izbaci iz škole. Meni se to nije dogodilo, ali je nastradala jedna razbarušena cura. Bila je namazana kao rakun. Iz širokih čipkanih rukava ispadali su joj papirići. Iz učionice sam izašao drhtuljeći i seo na klupu. Banši su se pretvorile u harpije i odlepršale. Možda je tako i bolje, pomislio sam. Bio bi to razgovor lažne zahvalnosti i mucave stidljivosti. Opomenut kreketanjem iz stomaka izašao sam u dvorište da potražim pekaru. Jedna se nalazila baš u hodniku škole.
Zastao sam da posmatram devojke. Volim da ih posmatram dok jedu. Korice pogačica padaju na revere kariranih kompletića. Sitan sir iz bureka ostaje na usnama boje jagoda. Žvaću sitno kao stidljivi zečići ili trpaju hranu da bi im kamiondžije pozavidele. Plavojka sa trakama boje leptirovih krila u kosi cupka uz svaki zalogaj, jedan levo, desno dva. Kovrdžava u togi oslikanoj bojama tropskog voća drži dve kifle i svaki komadić melje četrdeset puta, kao što ju je majka učila.
Vraćam se pred učionicu da sačekam sledeći ispit. Devojke puše tanke cigarete i pijuckaju negaziranu vodu iz plastičnih bočica. Mnoge neće biti primljene i nikada ih više neću videti. To me smiruje. U misli počinju da mi se vraćaju nepravilni glagoli, participi, predlozi i WH pitanja. Žvrljam odgovore i bežim od sirena koje zapomažu siktanjem.
U hodniku me dočekuje mladić. Ima nadlaktice široke kao dizač tegova. Mišići su neskladno preuveličani zbog čega mu ramena izgledaju kao da su za dva broja veća, a ruke visoko nasađene. Lice mu je zastrto čekinjama, a iznad čupavih obrva kosa mu je crna kao katran. Da nije visok i dugonog, podsećao bi na Džonija Brava. Prepoznajemo se po očima, nemo bratimljenje.
– Ima nas još. Video sam dole na francuskom jednog, na ruskom dvojicu.
– Drž' se! Samo da nas prime.
Posle dve nedelje moje ime se našlo tik iznad crte. Otac je bio u neverici, ali veoma ponosan. Išli smo zajedno da plivamo u bazenu, a posle smo svratili na roštilj i smejali se anegdotama iz istorije; Cezarovoj besparici u vreme izbora, Napoleonovom rođaku koji je vojsci prodavao muskete, kolosalnom pehu atentatora da dođu glave Šarlu de Golu. Proveli smo letovanje potpuno poništeni. Nastala je ravnopravnost u kojoj sam bio slobdan, zahvalan, nevin i valjan sin, a on nepotišten, saosećajan, zadovoljan otac. Opijen tim osećanjem teturao sam se za ocem, sve sigurnije stupajući u izmaglicu privida.
Gimnazija je ulicu delila sa gradskom pijacom i strmim sokakom kojim je narod žurio na autobusku i železničku stanicu, hrleći ka zavičaju. Skakutao sam između potočića koji su izvirali iz bunjišta i kanti za đubre. Zaobilazio sam trulo voće i povrće koje me je vrebalo s kaldrme. Vojni škart u kome sam proveo osnovnu školu zamenio sam flanelskom košuljom, somotskim pantalonama i belom platnenom jaknicom. Da sam ugazio u gnjilež, ne samo da bih se strmeknuo niz sokak, već bih ukaljao želju da se na prijemnom ispitu pojavim kao nov.
Nada da ću zasijati i očarati sve prisutne zgasla je kada sam stupio u dvorište. Našao sam se ispred osam i po hiljada devojaka. Nisam bio siguran da li sam dospeo u raj ili u pakao. Pokušao sam da pronađem bar jednu koja nije bila neizdrživo lepa. Učinilo mi se da se nalazim na kastingu, a ne u eksperimentalnoj gimnaziji, pred ispitom od koga mi zavisi tok života. Za srpski, engleski i istoriju se nisam brinuo. Pitao sam se da li ću preživeti boje, mirise, lepršave loknice, rumene obraze i bele zube ispod osmejaka.
Predao sam popunjen obrazac i promumlao da bih želeo da pohađam odelenje za latinski i grčki.
– Ad augusta per angusta! – uskliknula je profesorka rošavog lica i raščerupane kose.
– Civis Romanus sum, omnia iura possideo – bupnuo sam, ljut što se nisam dosetio prikladnije izreke.
Pokušao sam da potražim skrovito mesto na kome ću moći da smirim disanje i pulsirajuće crvenilo. Devojke su bile svuda, na stepenicama, u hodnicima, na zidiću ispred ulaza, u dvorištu, pred kapijom. Iako sam bio nevidljiv, strepio sam da će mi se svakog trena obratiti. Sakrio sam šake u džepove od pantalona, ali su bili preduboki. Premestio sam ih u džepove od jakne, ali su bili plitki. Kršio sam prste i pokušavao da ne klatim rukama usplahireno. Ustrčao sam na drugi sprat, prošetao nehajno poput inspektora Kluzoa i brzo se sjurio u dvorište. Vratio sam se na sprat i pravio se da tražim nekoga. Da se ne bih sudarao sa rusalkama i vilama, skrasio sam se ispred oglasne table i pomno iščitao sva službena obaveštenja. Sedi profesor u trodelnom odelu prozvao je moje ime. Morao je da ga nekoliko puta ponovi pre nego što sam se dozvao svesti i odazvao pozivu.
– Hranislav Živković – kazao je.
– N...ne, to nisam ja! – zamucao sam.
– Naravno, to sam ja! Profesor Živković, istorija. Izvolite sačekati ovde mladiću, vi ste u grupi sedam A. Ispit će početi za trideset sedam minuta.
Kako da provedem toliko vreme sa dvadesetak devojaka? Nisam smeo da sednem, niti sam mogao mirno da čekam. Stotinu četrdeset osam puta sam prošao ispred vrata učionice. Najpre sam se šetkao, zatim sam marširao, a naposletku sam plesao. Zapravo, setio sam se džudo-kate, pa sam se vrteo na vrhovima prstiju, čistio pod bridom stopala i premeštao s noge na nogu. Srećom, devojke nisu obraćale pažnju. Već su se zaćeretale kao da su se našle na petogodišnjici mature, a ne prvi put u životu.
Laknulo mi je kada nas je profesor poterao u učionicu. Održao nam je govor naglašavajući da se borimo za ograničen broj mesta u školi i da je nerazborito šapnuti tačan odgovor suparnicima. Pitanja nisu bila teška, ali sam svaki čas morao da se okrećem, dozivan molećivim pogledima banšija i niksija. Doturao sam im rešenja, rizikujući da mi gospodin Živković iščupa uši, izvede iz učionice i izbaci iz škole. Meni se to nije dogodilo, ali je nastradala jedna razbarušena cura. Bila je namazana kao rakun. Iz širokih čipkanih rukava ispadali su joj papirići. Iz učionice sam izašao drhtuljeći i seo na klupu. Banši su se pretvorile u harpije i odlepršale. Možda je tako i bolje, pomislio sam. Bio bi to razgovor lažne zahvalnosti i mucave stidljivosti. Opomenut kreketanjem iz stomaka izašao sam u dvorište da potražim pekaru. Jedna se nalazila baš u hodniku škole.
Zastao sam da posmatram devojke. Volim da ih posmatram dok jedu. Korice pogačica padaju na revere kariranih kompletića. Sitan sir iz bureka ostaje na usnama boje jagoda. Žvaću sitno kao stidljivi zečići ili trpaju hranu da bi im kamiondžije pozavidele. Plavojka sa trakama boje leptirovih krila u kosi cupka uz svaki zalogaj, jedan levo, desno dva. Kovrdžava u togi oslikanoj bojama tropskog voća drži dve kifle i svaki komadić melje četrdeset puta, kao što ju je majka učila.
Vraćam se pred učionicu da sačekam sledeći ispit. Devojke puše tanke cigarete i pijuckaju negaziranu vodu iz plastičnih bočica. Mnoge neće biti primljene i nikada ih više neću videti. To me smiruje. U misli počinju da mi se vraćaju nepravilni glagoli, participi, predlozi i WH pitanja. Žvrljam odgovore i bežim od sirena koje zapomažu siktanjem.
U hodniku me dočekuje mladić. Ima nadlaktice široke kao dizač tegova. Mišići su neskladno preuveličani zbog čega mu ramena izgledaju kao da su za dva broja veća, a ruke visoko nasađene. Lice mu je zastrto čekinjama, a iznad čupavih obrva kosa mu je crna kao katran. Da nije visok i dugonog, podsećao bi na Džonija Brava. Prepoznajemo se po očima, nemo bratimljenje.
– Ima nas još. Video sam dole na francuskom jednog, na ruskom dvojicu.
– Drž' se! Samo da nas prime.
Posle dve nedelje moje ime se našlo tik iznad crte. Otac je bio u neverici, ali veoma ponosan. Išli smo zajedno da plivamo u bazenu, a posle smo svratili na roštilj i smejali se anegdotama iz istorije; Cezarovoj besparici u vreme izbora, Napoleonovom rođaku koji je vojsci prodavao muskete, kolosalnom pehu atentatora da dođu glave Šarlu de Golu. Proveli smo letovanje potpuno poništeni. Nastala je ravnopravnost u kojoj sam bio slobdan, zahvalan, nevin i valjan sin, a on nepotišten, saosećajan, zadovoljan otac. Opijen tim osećanjem teturao sam se za ocem, sve sigurnije stupajući u izmaglicu privida.
Dvanaesti ciklus - Osamnaesti dan
ZAGRLJAJ
Živeli smo ispod zemlje. Ugnezdili smo se između betonskog neba i asfaltiranih poljana. Bili smo lepi i plavi, utegnuti u bele majice i crne pantalone. Žene su imale kose crne kao sirova nafta, usne crvene kao stop-svetla i ponosna poprsja. Vežbali smo svakog dana. Otac je bio ponosan na grupu mladića koje sam obučavao. Vodio sam ih u štab da učestvujemo u raspravama. Na velikom ekranu smenjivali su se filmovi, slike i stranice knjiga. Upijali smo znanje, hranili se lepotom.
Kad je došlo vreme za pokret, naselje je zabrektalo kao traktor. Kao klipovi novog motora kretali smo se usklađeno. Prskalice varilaca osvetljavale su hodnike. Moji momci hranili su teretnjake. Štab će raditi do poslednjeg trenutka. Umorni će zastati da prezalogaje boju, umiju se rečima i rashlade muzikom.
Odnekud je zalutala boginja starog sveta, Almiradž, zaštitnica davno nestalih životinjica. Tanka je i zgrbljena, kao prst starog mehaničara. Prozračna kosa boje paučine spušta se niz okruglasto lice. Oči boje benzina uplašene su i uplakane. Muž ju je ostavio. Ne zna gde da se dene i kuda da krene sad. Predlažem joj da su uda za nekog od mojih učenika. Mene je odbila još pre mnogo života. Ogrćem je ohrabrujućim glasom i nutkam nežnim rečima. Nestala je u zagrljaju, previše širokom i previše strasnom, kao što maslinova grančica utone u šaru kamionske gume.
Pretvorili smo se u bele automobile. Svetla su sekla tamu pećine. Na prvoj raskrsnici napali su nas crveni, žuti, zeleni i plavi. Izmešali smo se u oblaku ljubičastih iskrica. Nismo uspeli da se probijemo do sledeće dvorane. Povukli smo se zaštićeni redom i hladnokrvnim glasom predvodnika. Nestao je u fosfornom oblaku eksplozije, držeći nam odstupnicu.
Vratili smo se u stari dom. Čekalo nas je raspakivanje. Ipak, na licima nam je bio dah svežine. Dobili smo novu predvodnicu. Gledala je pravo u oči. Crte lica bile su joj ohrabrujući oštre. Uvojak koji joj se spuštao do vilice bio mi je naročito uzbudljiv.
Živeli smo ispod zemlje. Ugnezdili smo se između betonskog neba i asfaltiranih poljana. Bili smo lepi i plavi, utegnuti u bele majice i crne pantalone. Žene su imale kose crne kao sirova nafta, usne crvene kao stop-svetla i ponosna poprsja. Vežbali smo svakog dana. Otac je bio ponosan na grupu mladića koje sam obučavao. Vodio sam ih u štab da učestvujemo u raspravama. Na velikom ekranu smenjivali su se filmovi, slike i stranice knjiga. Upijali smo znanje, hranili se lepotom.
Kad je došlo vreme za pokret, naselje je zabrektalo kao traktor. Kao klipovi novog motora kretali smo se usklađeno. Prskalice varilaca osvetljavale su hodnike. Moji momci hranili su teretnjake. Štab će raditi do poslednjeg trenutka. Umorni će zastati da prezalogaje boju, umiju se rečima i rashlade muzikom.
Odnekud je zalutala boginja starog sveta, Almiradž, zaštitnica davno nestalih životinjica. Tanka je i zgrbljena, kao prst starog mehaničara. Prozračna kosa boje paučine spušta se niz okruglasto lice. Oči boje benzina uplašene su i uplakane. Muž ju je ostavio. Ne zna gde da se dene i kuda da krene sad. Predlažem joj da su uda za nekog od mojih učenika. Mene je odbila još pre mnogo života. Ogrćem je ohrabrujućim glasom i nutkam nežnim rečima. Nestala je u zagrljaju, previše širokom i previše strasnom, kao što maslinova grančica utone u šaru kamionske gume.
Pretvorili smo se u bele automobile. Svetla su sekla tamu pećine. Na prvoj raskrsnici napali su nas crveni, žuti, zeleni i plavi. Izmešali smo se u oblaku ljubičastih iskrica. Nismo uspeli da se probijemo do sledeće dvorane. Povukli smo se zaštićeni redom i hladnokrvnim glasom predvodnika. Nestao je u fosfornom oblaku eksplozije, držeći nam odstupnicu.
Vratili smo se u stari dom. Čekalo nas je raspakivanje. Ipak, na licima nam je bio dah svežine. Dobili smo novu predvodnicu. Gledala je pravo u oči. Crte lica bile su joj ohrabrujući oštre. Uvojak koji joj se spuštao do vilice bio mi je naročito uzbudljiv.
Dvanaesti ciklus - Sedamnaesti dan
TIŠINA ZUJI
Frižider brekće. Pokušao je da strese sa sebe kulu od tanjira, lončića, krigli, cediljki, plehova i zbijene vojske noževa i viljušaka. Televizor se javlja elektronskim cviljenjem. Ventilatori računara huče kao motori aviona pred uzletanje. Vetar svira u prozore.
"Konverzija, sedma softverska verzija, gledati na život očima umornog servera, jesti semenje prošlosti, otrov našeg grada, našeg grada."
Serđ zapeva, nadrogirani sveštenik očajanja.
"Šta ima u svetu danas? Kako da poseduješ nered, negde između tišine, svete tišine i sna? Između svete tišine i sna, nered."
Nered kuca na vrata. Potpišite ovde, poštar mi pruža oglodanu hemijsku olovku. Nažvrljam nešto, nikad se ne potpisujem isto.
"Još drva za lomaču preglasnih komšija, reka vraća odblesak kamionskih farova. Šta ima u svetu osim svete tišine i sna? Između je nered, nered, nered."
Otvaram žuti koverat. Izvadim iz njega kesicu. Unutra su krvave makaze.
"Kad postanem sunce, obasjaću život u srcima ljudi."
Ludilo se cereka.
Frižider brekće. Pokušao je da strese sa sebe kulu od tanjira, lončića, krigli, cediljki, plehova i zbijene vojske noževa i viljušaka. Televizor se javlja elektronskim cviljenjem. Ventilatori računara huče kao motori aviona pred uzletanje. Vetar svira u prozore.
"Konverzija, sedma softverska verzija, gledati na život očima umornog servera, jesti semenje prošlosti, otrov našeg grada, našeg grada."
Serđ zapeva, nadrogirani sveštenik očajanja.
"Šta ima u svetu danas? Kako da poseduješ nered, negde između tišine, svete tišine i sna? Između svete tišine i sna, nered."
Nered kuca na vrata. Potpišite ovde, poštar mi pruža oglodanu hemijsku olovku. Nažvrljam nešto, nikad se ne potpisujem isto.
"Još drva za lomaču preglasnih komšija, reka vraća odblesak kamionskih farova. Šta ima u svetu osim svete tišine i sna? Između je nered, nered, nered."
Otvaram žuti koverat. Izvadim iz njega kesicu. Unutra su krvave makaze.
"Kad postanem sunce, obasjaću život u srcima ljudi."
Ludilo se cereka.
Dvanaesti ciklus - Šesnaesti dan
Ranko Trifković
REKA ZAGUBLJENIH DUŠA
Došli smo do kraja druma. Bilo mi je teško da poverujem da će veličanstveni sliv kamičaka i prašine prekinuti potok. Ćarlijavi brzak skakao je s kamena na kamen. Prskanje mi se činilo čas obesno, čas razigrano. Pratili smo obalu dok se voda nije stišala. Čaka je gunđao i požurivao nas. Spuštajući se niz kamenjar zastajkivala sam, kao da ostavljam mrvice misli po kojima ću poznati put povratka u hram. Ipak, predveče kada smo se ulogorili u okrilju borova, vrpca koja me je vezivala za devojaštvo sklupčala mi se u krilu iskrzana novim iskustvom. Odlazila sam, kao što rečica juri niz planinu.
Noć sam provela slušajući drevna stabla. Milovala sam koru sivu poput kamena. Putovanje smo nastavili u osvit. Miška mi je otkrio da su u previsu iza slapa sakrili čamac. Tog dana kretala sam se brže od duše. Dok je još lelujala prateći vodotok, čun nas je već spustio sa krila planine. Potok brzak prerastao je u rečicu koja se ulila u reku. Čaka i Miška spretno su veslali između stena koje su prkosile matici. To nas je krš opominjao da su pred nama klanci i vodopadi. Njihov huk nadglasavao je grgoljanje veslanja. Izviđala sam put kojim su Čaka i Miška spuštali čamac. Do večeri sam prestala da brojim stepenike. Prespavala sam u dolini u zagrljaju vrbe. Gore u planini, duša mi je skakutala sa vodopada na vodopad.
Reka je krivudala između bregova. Sada već široka mnogo zaveslaja, bila je kudikamo pitomija. Miška me je upozorio da nećemo izlaziti na obalu. Objasnio mi je da su crne stene prošarane srebrnim žilicama veoma opasne. Čuo je priču o družini koja se iskrcala privučena igrom sjajnog crnila i mesečevih niti. Isekli su stopala na oštre hridi, a rane su se zagnojile i zatrovale. Umrli su u mukama. U selo se vratio samo jedan izviđač koji je skočio u reku čim je čuo vapaje saboraca. Njegov čun stena kao da je progrizla, ali je uspeo da se na olupini dokopa prijateljske obale i vrati u Nit. Sledećih večeri spavali smo na smenu. Ispružila sam se koliko god sam mogla, priljubivši se uz oplatu. Čaka i Miška su čučali na krmi i pramcu kao ptice koje bdiju nad gnezdom. Probudili su me kad je prošlo pola noći. Čaka mi je dodao jednu ljubičastu bobicu za smejanje i zgurio se u sredini čamca. Reka nas je nosila gotovo bešumno. Bez povetarca nije bilo ni talasića da mreškaju zvezde i nebo rečnozelene boje. Često sam pogledavala uzvodno, ka planini. Na obzorju kao da je svetlucala moja duša. Pratila je tok reke pokušavajući da mi se vrati.
U misli mi je došla Brigit. Čeka da isteknu tri dana. Prvog dana ostaje u vežbaonici iznurujući se. Ne želeli da joj se misli spuste u grudi i razbude osećanja koja je podvezala onako čvrsto kako pertla krunu od pletenica. Drugog dana prejako zamahuje sekirom i iskrza joj oštricu. Sestra Magda je kori pogledom. Bežeći od besa Brigit ide kod Margriet i Marsje, ali tamo pronalazi poslušnost, a ne razumevanje. Oh, dobija i mnogo, mnogo poljubaca, naravno, ali Brigit želi nešto drugo. Trećeg dana uzima putni štap okovanog vrha i bocu punu vode. Natrpava ranac prženom pastrmkom umotanom u šarenicu. Naprosto izlazi iz spavaonice. Šeta pored rasadnika i nastavlja niz stazu. Čvrsto korača iako se iznutra snebiva. Očekuje da je sestra Magda pozove, izgrdi, otera u krevet. Prolazi dalje do spoljnjeg zida. Kamenčići joj škripuću, vrati se, vrati se. Zastaje na kapiji raskriljenih vrata. Iz senke istupa sestra Magda. Pruža joj dve sadnice. Brigit pokušava da se primiri. Usne joj drhte. Okleva.
– No? Ideš ili ostaješ? – Magdin glas je suv i hladan.
– Idem – prkosno odgovara Brigit.
– Jasno ti je da ne možeš poći za njom?
– Svejedno, odlazim.
– Nisi izabrala. Kuda ideš, onda?
– Nikuda, pusti me da prođem – plavojka se mršti.
– Slobodna si da odeš. Pitam te da li znaš kuda ćeš?
– Ne znam, videću.
– To nije izbor. Nema trećeg puta ili ostaješ ili se pridružuješ naselju.
– Putovaću. I to je izbor.
– Ne, to je samo buncanje želje. Neizvesnost poslednjih granica.
Šta li je odgovorila najdraža Brigit? Da li je odgurnula sestru Magdu i ostavila nezasađene mladice? Da li je poslednjim poslušanjem spustila stabalca u zemlju? Da li je pošla da me traži, prateći reku? Ili se okrenula na drugu stranu, dublje u okrilje planine.
REKA ZAGUBLJENIH DUŠA
Došli smo do kraja druma. Bilo mi je teško da poverujem da će veličanstveni sliv kamičaka i prašine prekinuti potok. Ćarlijavi brzak skakao je s kamena na kamen. Prskanje mi se činilo čas obesno, čas razigrano. Pratili smo obalu dok se voda nije stišala. Čaka je gunđao i požurivao nas. Spuštajući se niz kamenjar zastajkivala sam, kao da ostavljam mrvice misli po kojima ću poznati put povratka u hram. Ipak, predveče kada smo se ulogorili u okrilju borova, vrpca koja me je vezivala za devojaštvo sklupčala mi se u krilu iskrzana novim iskustvom. Odlazila sam, kao što rečica juri niz planinu.
Noć sam provela slušajući drevna stabla. Milovala sam koru sivu poput kamena. Putovanje smo nastavili u osvit. Miška mi je otkrio da su u previsu iza slapa sakrili čamac. Tog dana kretala sam se brže od duše. Dok je još lelujala prateći vodotok, čun nas je već spustio sa krila planine. Potok brzak prerastao je u rečicu koja se ulila u reku. Čaka i Miška spretno su veslali između stena koje su prkosile matici. To nas je krš opominjao da su pred nama klanci i vodopadi. Njihov huk nadglasavao je grgoljanje veslanja. Izviđala sam put kojim su Čaka i Miška spuštali čamac. Do večeri sam prestala da brojim stepenike. Prespavala sam u dolini u zagrljaju vrbe. Gore u planini, duša mi je skakutala sa vodopada na vodopad.
Reka je krivudala između bregova. Sada već široka mnogo zaveslaja, bila je kudikamo pitomija. Miška me je upozorio da nećemo izlaziti na obalu. Objasnio mi je da su crne stene prošarane srebrnim žilicama veoma opasne. Čuo je priču o družini koja se iskrcala privučena igrom sjajnog crnila i mesečevih niti. Isekli su stopala na oštre hridi, a rane su se zagnojile i zatrovale. Umrli su u mukama. U selo se vratio samo jedan izviđač koji je skočio u reku čim je čuo vapaje saboraca. Njegov čun stena kao da je progrizla, ali je uspeo da se na olupini dokopa prijateljske obale i vrati u Nit. Sledećih večeri spavali smo na smenu. Ispružila sam se koliko god sam mogla, priljubivši se uz oplatu. Čaka i Miška su čučali na krmi i pramcu kao ptice koje bdiju nad gnezdom. Probudili su me kad je prošlo pola noći. Čaka mi je dodao jednu ljubičastu bobicu za smejanje i zgurio se u sredini čamca. Reka nas je nosila gotovo bešumno. Bez povetarca nije bilo ni talasića da mreškaju zvezde i nebo rečnozelene boje. Često sam pogledavala uzvodno, ka planini. Na obzorju kao da je svetlucala moja duša. Pratila je tok reke pokušavajući da mi se vrati.
U misli mi je došla Brigit. Čeka da isteknu tri dana. Prvog dana ostaje u vežbaonici iznurujući se. Ne želeli da joj se misli spuste u grudi i razbude osećanja koja je podvezala onako čvrsto kako pertla krunu od pletenica. Drugog dana prejako zamahuje sekirom i iskrza joj oštricu. Sestra Magda je kori pogledom. Bežeći od besa Brigit ide kod Margriet i Marsje, ali tamo pronalazi poslušnost, a ne razumevanje. Oh, dobija i mnogo, mnogo poljubaca, naravno, ali Brigit želi nešto drugo. Trećeg dana uzima putni štap okovanog vrha i bocu punu vode. Natrpava ranac prženom pastrmkom umotanom u šarenicu. Naprosto izlazi iz spavaonice. Šeta pored rasadnika i nastavlja niz stazu. Čvrsto korača iako se iznutra snebiva. Očekuje da je sestra Magda pozove, izgrdi, otera u krevet. Prolazi dalje do spoljnjeg zida. Kamenčići joj škripuću, vrati se, vrati se. Zastaje na kapiji raskriljenih vrata. Iz senke istupa sestra Magda. Pruža joj dve sadnice. Brigit pokušava da se primiri. Usne joj drhte. Okleva.
– No? Ideš ili ostaješ? – Magdin glas je suv i hladan.
– Idem – prkosno odgovara Brigit.
– Jasno ti je da ne možeš poći za njom?
– Svejedno, odlazim.
– Nisi izabrala. Kuda ideš, onda?
– Nikuda, pusti me da prođem – plavojka se mršti.
– Slobodna si da odeš. Pitam te da li znaš kuda ćeš?
– Ne znam, videću.
– To nije izbor. Nema trećeg puta ili ostaješ ili se pridružuješ naselju.
– Putovaću. I to je izbor.
– Ne, to je samo buncanje želje. Neizvesnost poslednjih granica.
Šta li je odgovorila najdraža Brigit? Da li je odgurnula sestru Magdu i ostavila nezasađene mladice? Da li je poslednjim poslušanjem spustila stabalca u zemlju? Da li je pošla da me traži, prateći reku? Ili se okrenula na drugu stranu, dublje u okrilje planine.
Dvanaesti ciklus - Petnaesti dan
LUDAČE III
Džip za safari i fotelju doktora Duma menjao sam za Leiju maskiranu u plaćenika. Tilu sam dobio za gumenog Betmena i Spajdermena od kineske plastike. Princeza je bila premala. Jedino što sam uspeo da joj napravim bio je pončo od žerseja. Tili sam ogrnuo ukrivo isečenu zakrpu, ali nisam bio zadovoljan. Bila je to lutka za dečake. Mogla je da drži koplje, samostrel, da mlati rukama, ali nije mogla da ima kikice, raščešljanu ili raspuštenu kosu.
Od očevog prijatelja koji mi je donosio igračke iz stranih zemalja nisam smeo da zatražim ma šta osim oružja, ratnika i tvrđava. Prilika mi se ukazala na putovanju. Bili smo na skijanju u Podkorenu, blizu Kranjske Gore. Naprasno, otac je odlučio da odemo na kupanje u Austriju. Kad smo već na putu, zašto ne bismo videli i delić Italije? Negde između Tarvizija i Filaha, stali smo na žuto-crnu pumpu da otac natoči gorivo. Utrčao sam u prodavnicu. Razgledao sam slatkiše, igračke i časopise. U uglu je bila okićena plastična jelka, pretvorena u izlog. Sa grana su joj visili privesci u obliku medvedića, zečića, tigrića, bombone i čokoladice. Ispod je bila korpa puna figurica. Nisam voleo "Gospodare univerzuma", imao sam gotovo sve najvažnije likove iz "Rata zvezda". Vratio sam bodljikavo prase jarosnog izgleda zaodenuto u oklop kiborga i za trenutak se premišljao da li da ga kupim... Ispod uobičajene zbirke ratnika izvukao sam zlatokosu. Nisam bio siguran šta predstavlja. Na leđima je imala veliki cvet. Bila je izlivena od savitljive gume, kao sportistkinja u nežnozelenom trikou sa bledoružičastim čizmama i rukavicama. Otrčao sam do oca. Iskreveljio sam lice u najpretvorniju masku dobrog sina. Dobio sam dve novčanice i smotao lutkicu ispod jakne da se ne vidi šta sam kupio. Sve do pred Kranjsku Goru tresao sam se od pitanja, srećom nepostavljenog – šta si kupio?
Nova lutka izazvala je divljenje devojčica u kraju. Dolazile su da me nauče kako se motaju pletenice. Pokazivale su mi kako se lutkama pere kosa, a da se vlati ne izlome i lepak ne istopi. Kasnije su me zvale i da se igram s njima. Savladao sam pravila lastiša i školice. Ipak, pravi heroj postao sam kada sam plavokosu atletičarku menjao za Barbiku. Konačno sam stekao lutku odgovarajuće veličine. Mogla je da savije ruke u laktu i noge u kolenu, pogne ili podigne glavu. Po tome su devojčice znale da je po sredi prava Barbi. Imala je pepeljastoplavu kratku kosu. Odenuo sam je u togu sačinjenu od ostataka presvlake za fotelju. Izgledala je kao ćerka siromašnog kromanjonca, ali bar nije bila golišava. Plašio sam se grudi, za koje sam dobro znao da bi trebalo da imaju bradavice, a još više pustog plastičnog međunožja za koje nisam bio siguran šta da mislim.
Zahvaljujući Marieli uspeo sam da ispletem tanak džemperić bez rukava. Minić sam napravio od nogavice farmerki pretvorenih u šorc. Rub suknjice sam ukosio tako da bi mi pozavidela i Meri Kvejnt. Iako bosonoga, Barbi je postala miljenica devojčicama iz kraja. Čak su mi ponudile Kena u zamenu za moju hipi-lutku. Ali plavušan me uopšte nije zanimao. Pokazao sam im Ekšnmena koji im je oduzeo dah. Za njega sam dobio cipele, tri para čizama, torbicu, bundu, zlatnog retrivera, kovčežić i krevet. Zbogom padobranac, Barbika će spavati u pravoj postelji, a ne više u kutiji za cipele.
U školu sam nosio male figure koje su mogle da stanu u prednji džep ranca. Razgovarao sam samo sa princezom Leijom, Čubakom i Skajvokerom. Poveravao sam im sve što me je tištilo, savetovao se sa njima i davao im uloge. Korak po korak, Ljiljani-Leiji ispričao sam sve. Objasnio sam joj da ovako više ne ide i da ću morati da je ostavim. Rekao sam joj da se ne brine za mene, neću dozvoliti da me otac upiše u srednju školu, već ću se sam prijaviti u eksperimentalno odeljenje prestižne gimnazije. Priznao sam da mi je laknulo kada sam saznao da nije imala ništa sa kapitenom rukometaša i čvrsto obećao da ću se pomiriti s njim. Imao sam toliko toga da joj kažem da sam male i velike odmore provodio u skrivenom delu školskog dvorišta, razgovarajući kroz fetiš.
Mesec dana pred kraj škole, svi su bili izbezumljeni. Nastavnici su uzalud pokušavali da smire đake. Jedni su bili opijeni slobodom koja ih je čekala iza ugla, drugi zabrinuti zbog ocena, proseka, bodova, spiskova za upis i prijava. Sedeo sam na ogradi školskog dvorišta, spokojan. U širokom džepu vojničkih pantalona nosio sam potvrdu o prijemnom testiranju za elitnu gimnaziju. Imao sam utisak da sam uradio nešto za sebe, prvi put u životu. Deo zadovoljstva poticao je iz saznanja da se otac nervira, proklinje školski sistem koji ni odličnim đacima ne garantuje prolaz, da zove prijatelje, dužnike, robove i grmi na njih da će se naopako završiti ako mi ne obezbede mesto u srednjoj školi po njegovom izboru. Posmatrao sam klince koji su jurili za loptom, radovao sam se što ću uskoro zauvek napustiti ovo dvorište. Ljiljanu sam primetio tek kada mi se obratila.
– Hej! – smejala se crvenkasto.
Princeza Leija nije bila u rancu, već kod kuće na dnu kutije za igračke.
– Ja ću u Zemunsku sa Anom i Biljanom, a ti?
– U paradajz-gimnaziju.
– Hrabro! Čula sam da su testovi veoma teški, ali srećom zakazani su ranije pa ako propadneš možeš uvek da se prebaciš u drugu školu.
– Neću propasti.
– Imaš dvojku iz matematike, ako ti razredna popravi to na veću, opet imaš samo četrdeset i pet bodova. Trebaće ti veoma dobar rezultat na ispitu. Šta se polaže? Srpski, istorija i engleski?
– Aha.
– Baš si pričljiv.
Slegnuo sam ramenima. Zajapureni dečak u crveno-belom dresu šutirao je snažno. Debeli golman se bacio na beton i odbio loptu.
– Zaboravila sam da ti razgovaraš samo sa lutkicama.
Nasmejao sam se.
Zbogom ukrajinska seljančice.
Džip za safari i fotelju doktora Duma menjao sam za Leiju maskiranu u plaćenika. Tilu sam dobio za gumenog Betmena i Spajdermena od kineske plastike. Princeza je bila premala. Jedino što sam uspeo da joj napravim bio je pončo od žerseja. Tili sam ogrnuo ukrivo isečenu zakrpu, ali nisam bio zadovoljan. Bila je to lutka za dečake. Mogla je da drži koplje, samostrel, da mlati rukama, ali nije mogla da ima kikice, raščešljanu ili raspuštenu kosu.
Od očevog prijatelja koji mi je donosio igračke iz stranih zemalja nisam smeo da zatražim ma šta osim oružja, ratnika i tvrđava. Prilika mi se ukazala na putovanju. Bili smo na skijanju u Podkorenu, blizu Kranjske Gore. Naprasno, otac je odlučio da odemo na kupanje u Austriju. Kad smo već na putu, zašto ne bismo videli i delić Italije? Negde između Tarvizija i Filaha, stali smo na žuto-crnu pumpu da otac natoči gorivo. Utrčao sam u prodavnicu. Razgledao sam slatkiše, igračke i časopise. U uglu je bila okićena plastična jelka, pretvorena u izlog. Sa grana su joj visili privesci u obliku medvedića, zečića, tigrića, bombone i čokoladice. Ispod je bila korpa puna figurica. Nisam voleo "Gospodare univerzuma", imao sam gotovo sve najvažnije likove iz "Rata zvezda". Vratio sam bodljikavo prase jarosnog izgleda zaodenuto u oklop kiborga i za trenutak se premišljao da li da ga kupim... Ispod uobičajene zbirke ratnika izvukao sam zlatokosu. Nisam bio siguran šta predstavlja. Na leđima je imala veliki cvet. Bila je izlivena od savitljive gume, kao sportistkinja u nežnozelenom trikou sa bledoružičastim čizmama i rukavicama. Otrčao sam do oca. Iskreveljio sam lice u najpretvorniju masku dobrog sina. Dobio sam dve novčanice i smotao lutkicu ispod jakne da se ne vidi šta sam kupio. Sve do pred Kranjsku Goru tresao sam se od pitanja, srećom nepostavljenog – šta si kupio?
Nova lutka izazvala je divljenje devojčica u kraju. Dolazile su da me nauče kako se motaju pletenice. Pokazivale su mi kako se lutkama pere kosa, a da se vlati ne izlome i lepak ne istopi. Kasnije su me zvale i da se igram s njima. Savladao sam pravila lastiša i školice. Ipak, pravi heroj postao sam kada sam plavokosu atletičarku menjao za Barbiku. Konačno sam stekao lutku odgovarajuće veličine. Mogla je da savije ruke u laktu i noge u kolenu, pogne ili podigne glavu. Po tome su devojčice znale da je po sredi prava Barbi. Imala je pepeljastoplavu kratku kosu. Odenuo sam je u togu sačinjenu od ostataka presvlake za fotelju. Izgledala je kao ćerka siromašnog kromanjonca, ali bar nije bila golišava. Plašio sam se grudi, za koje sam dobro znao da bi trebalo da imaju bradavice, a još više pustog plastičnog međunožja za koje nisam bio siguran šta da mislim.
Zahvaljujući Marieli uspeo sam da ispletem tanak džemperić bez rukava. Minić sam napravio od nogavice farmerki pretvorenih u šorc. Rub suknjice sam ukosio tako da bi mi pozavidela i Meri Kvejnt. Iako bosonoga, Barbi je postala miljenica devojčicama iz kraja. Čak su mi ponudile Kena u zamenu za moju hipi-lutku. Ali plavušan me uopšte nije zanimao. Pokazao sam im Ekšnmena koji im je oduzeo dah. Za njega sam dobio cipele, tri para čizama, torbicu, bundu, zlatnog retrivera, kovčežić i krevet. Zbogom padobranac, Barbika će spavati u pravoj postelji, a ne više u kutiji za cipele.
U školu sam nosio male figure koje su mogle da stanu u prednji džep ranca. Razgovarao sam samo sa princezom Leijom, Čubakom i Skajvokerom. Poveravao sam im sve što me je tištilo, savetovao se sa njima i davao im uloge. Korak po korak, Ljiljani-Leiji ispričao sam sve. Objasnio sam joj da ovako više ne ide i da ću morati da je ostavim. Rekao sam joj da se ne brine za mene, neću dozvoliti da me otac upiše u srednju školu, već ću se sam prijaviti u eksperimentalno odeljenje prestižne gimnazije. Priznao sam da mi je laknulo kada sam saznao da nije imala ništa sa kapitenom rukometaša i čvrsto obećao da ću se pomiriti s njim. Imao sam toliko toga da joj kažem da sam male i velike odmore provodio u skrivenom delu školskog dvorišta, razgovarajući kroz fetiš.
Mesec dana pred kraj škole, svi su bili izbezumljeni. Nastavnici su uzalud pokušavali da smire đake. Jedni su bili opijeni slobodom koja ih je čekala iza ugla, drugi zabrinuti zbog ocena, proseka, bodova, spiskova za upis i prijava. Sedeo sam na ogradi školskog dvorišta, spokojan. U širokom džepu vojničkih pantalona nosio sam potvrdu o prijemnom testiranju za elitnu gimnaziju. Imao sam utisak da sam uradio nešto za sebe, prvi put u životu. Deo zadovoljstva poticao je iz saznanja da se otac nervira, proklinje školski sistem koji ni odličnim đacima ne garantuje prolaz, da zove prijatelje, dužnike, robove i grmi na njih da će se naopako završiti ako mi ne obezbede mesto u srednjoj školi po njegovom izboru. Posmatrao sam klince koji su jurili za loptom, radovao sam se što ću uskoro zauvek napustiti ovo dvorište. Ljiljanu sam primetio tek kada mi se obratila.
– Hej! – smejala se crvenkasto.
Princeza Leija nije bila u rancu, već kod kuće na dnu kutije za igračke.
– Ja ću u Zemunsku sa Anom i Biljanom, a ti?
– U paradajz-gimnaziju.
– Hrabro! Čula sam da su testovi veoma teški, ali srećom zakazani su ranije pa ako propadneš možeš uvek da se prebaciš u drugu školu.
– Neću propasti.
– Imaš dvojku iz matematike, ako ti razredna popravi to na veću, opet imaš samo četrdeset i pet bodova. Trebaće ti veoma dobar rezultat na ispitu. Šta se polaže? Srpski, istorija i engleski?
– Aha.
– Baš si pričljiv.
Slegnuo sam ramenima. Zajapureni dečak u crveno-belom dresu šutirao je snažno. Debeli golman se bacio na beton i odbio loptu.
– Zaboravila sam da ti razgovaraš samo sa lutkicama.
Nasmejao sam se.
Zbogom ukrajinska seljančice.
Dvanaesti ciklus - Četrnaesti dan
Zvoni telefon
Spuštam mericu sa vodom pored leje sa bokvicom. Vraćam se u dnevnu sobu. Telefon je na polici iznad računara. Ruter mi namiguje, a na ekranu se pojavljuje belina Guglovog pretraživača.
– Halo?
– Da li si shvatio ko je ona prava? – čujem staložen muški glas.
– Ko je to?
– Po čemu si je prepoznao? – savršeno je ozbiljan.
– Po boji, uvek preseci zelenu žicu!
– Da li veruješ da postoji žena samo za tebe? – uporan je glas.
– Ne!
– Ne veruješ?
– Ne verujem. Postoji mnogo žena, možda i previše.
– Kako to misliš?
Ha, zbunio sam ga!
– Nema tu žena za mene, žena za tebe. To ste izmislili vi, paćenici. Hteo si da je vežeš zauvek. Plašio si se da će kad-tad da te provali i pobegne! Srećom, niste imali dece inače bi i klince učio da veruju u te romantične besmislice! – skrešem mu u slušalicu.
– Hm, slušam te. Nastavi.
– Svet zato i propada. Zato što ti i takvi kao što si ti uče decu da veruju u Deda Mraza. Monogamija ne postoji u prirodi. To nije normalo, čuješ li me?
– Čujem, čujem – odgovara mirno.
– Ljubav je biohemijski proces koji služi da bi se podstakao seks kao sredstvo održanja vrste.
Ćuti, ne odgovara. Znam ko je, nego hoću još malo da ga nagazim.
– Slušaj, ti! Gotovo je, razumeš? Iskočio si iz voza, ali je voz odavno iskočio iz šina, kapiraš? Halo? Zvezdane?
Prekinuo je vezu.
Tišina zuji.
Spuštam mericu sa vodom pored leje sa bokvicom. Vraćam se u dnevnu sobu. Telefon je na polici iznad računara. Ruter mi namiguje, a na ekranu se pojavljuje belina Guglovog pretraživača.
– Halo?
– Da li si shvatio ko je ona prava? – čujem staložen muški glas.
– Ko je to?
– Po čemu si je prepoznao? – savršeno je ozbiljan.
– Po boji, uvek preseci zelenu žicu!
– Da li veruješ da postoji žena samo za tebe? – uporan je glas.
– Ne!
– Ne veruješ?
– Ne verujem. Postoji mnogo žena, možda i previše.
– Kako to misliš?
Ha, zbunio sam ga!
– Nema tu žena za mene, žena za tebe. To ste izmislili vi, paćenici. Hteo si da je vežeš zauvek. Plašio si se da će kad-tad da te provali i pobegne! Srećom, niste imali dece inače bi i klince učio da veruju u te romantične besmislice! – skrešem mu u slušalicu.
– Hm, slušam te. Nastavi.
– Svet zato i propada. Zato što ti i takvi kao što si ti uče decu da veruju u Deda Mraza. Monogamija ne postoji u prirodi. To nije normalo, čuješ li me?
– Čujem, čujem – odgovara mirno.
– Ljubav je biohemijski proces koji služi da bi se podstakao seks kao sredstvo održanja vrste.
Ćuti, ne odgovara. Znam ko je, nego hoću još malo da ga nagazim.
– Slušaj, ti! Gotovo je, razumeš? Iskočio si iz voza, ali je voz odavno iskočio iz šina, kapiraš? Halo? Zvezdane?
Prekinuo je vezu.
Tišina zuji.
Dvanaesti ciklus - Trinaesti dan
ZASAD MIRIŠLJAVIH SNOVA
Drum je niz gusto zbijenih kamenčića koji kriju prašinu. Krivuda od kapije spoljašnjeg zida hrama, preliva se preko hrbata planine i vijugavo silazi do reke. Divim se belim javorima. Drvored prati stazu i skriva golet. Kao rasuti oblaci, obluci očekinjali kamenim jasminom krase polje obokoreno jagelicom. Sa grebena se vide ponori zakriveni brkovima magle.
Sestra Magda mi je na polasku dala dve sadnice. Običaj je da, napuštajući Hram, devojke zasade po jedno drvo sa svake strane puta. Javori se smanjuju, spuštaju do jednogodišnje mladice. Izbrojala sam dvanaest koraka i iskopala jamicu. Predala sam zasad zemlji. Nisam više mogla da vidim ni zid Hrama ni lepršanje maramica. Mahanjem su me ispratile Divna, Mav, Gordana, Tomislava, Felisitas i Oenon.
Koračam sporo. Osećam šiljate kamičke pod stopalima. Pratioci su strpljivi. Došli su da me odvedu u Zvečkastu Nit. Miška, suvonjavi kopljanik pokazuje bregove koji kao da mogu da stanu na dlan. Hrani me novim rečima, plaz, prevoj, kik, drumlin, esker, kame, kotlina, pingo. Mrgodni strelac Čaka ima obraze izrovane kao lice planine, cirk, čuka, udolje, ponikva, škrapa, vrtača, vlaka, sipar. Teturam se, opijena vetrom. Donosi mi slatkasti miris runolista i alpske ruže. Na odmorištu delimo bledo zrnevlje iz ljubičastih mahuna. Gorko je. Miška i Čaka mi se smeškaju. Učinilo mi se da mi se podsmehuju. Pokriva me veo vreline, obrazi mi bride. Kikoćem se, stena mi vraća štektavi odjek. Povlači se prisenak gladi. Treperim tamo gde me je jutros dodirivala Brigit dok smo se opraštale. Pričala sam joj o razgovoru sa sestrom Magdom.
Posle utakmice i proslave razmišljala sam o odlasku. Odabrala sam Zvečkastu Nit. Probudila sam se u drhtavici. Odjurila sam u rasadnik. Sestra Magda je prevrtala bunjište. Nosila je odoru boje kajsije i crne kaljače. Kapuljača joj je bila spuštena. Ispod kudeljaste kose virio joj je samo nos. Okrenula se ka meni. Za trenutak mi se učinilo da su joj oči narandžaste. Kao da se obraćam izumrloj ptici, orlu ili jastrebu. Spustila je vile i pobola ih u senik.
– Ena? Šta je bilo, dete moje? – pitala je sestra Magda.
– Magdice...da li bi? – zastala sam.
– Da? – Glasnik, da li je prekasno da ga zaustaviš?
– Predomislila si se? – zabrinuto je pitala Magda. Klimnula sam glavom.
– Izaslanici su još u Hramu, možemo da im objasnimo...
– Ne, ne... – prekinula sam je – ne želim, radi se o tome da...
Magda je sklonila kosu sa lica i natukla kapuljaču. Sakrila je ruke u široke rukave odore. Nasmešila mi se.
– Želiš da ostaneš u Hramu, zar ne?
Oćutala sam.
– Hajde, de. Đubrište može da sačeka. Dođi.
Izašle smo iz rasadnika i prešle do Dijaninog vrta. Ušle smo u senicu. Preko stočića je bila postavljena lanena marama koju je pritiskala kamena kadionica. Sela sam u pletenu fotelju. Krckala je, pa sam se brzo smirila. Sestra Magda je raspalila kadilo i obavio nas je smolasti miris smrečike.
– Ne možeš da ostaneš.
Odavno nisam čula blago, ali odlučno izrečenu zabranu. Hramska pravila su jednostavna, svako ih vrlo brzo usvoji. Sestra Magda nam je otkrila da i najmlađe dete može da razume objašnjenje koje mu se pruži. Razlozi koje ne bi poimalo potiču od nevolja koje mu još nisu iskrsle, pa stoga i nisu za brigu. Oborila sam glavu. Naćuljila sam se. Znala sam da sledi nastavak.
– Plava lincura i prostrel su rođaci, zar ne?
Klimnula sam u znak odobravanja. Imaju iste listove, veoma slične zvonaste cvetove. Plava lincura raste nisko, a boja joj vuče na plavetnilo, dok prostrel stremi uvis i ljubičasti se.
– Plavu lincuru sadimo na južnoj strani, a prostrel?
– Na istočnoj, ispred jelove šume.
– Zašto?
– Zemlja je drugačija. Plava lincura vene ako se ne zasadi u aleji, a prostrel i ne raste na bogatoj zemlji, samo u suvajama i oko kamenja.
– Da bi cvetala, svaka biljka mora da raste na odgovarajućem tlu, zar ne?
– A Brigit? Da li će ona ostati?
Sestri Magdi oteo se kikot.
– Ne, neće. Slične ste, to je istina. Zato se toliko i volite.
– Igrala sam i kao krilo i kao bek, bila sam i pivot. Rekla si mi da si i ti bila kapiten. Posmatrajući Brigit videla sam da mi nešto nedostaje. Bila sam uverena da bih bila dobra sestra. Ali ako ni ona ne ostaje, ko onda?
– Mav. Ali to nije važno. Hram nije mesto za tebe. Procvetaćeš na drugoj zemlji.
– Ne razumem, izabrala sam Zvečkastu Nit, zar bih pogrešila da sam odabrala bilo koje naselje? – Ne, ali ti nisi ni lincura ni prostrel. Zemljište tvoga bića mora da se nađubri iskustvom. Nisi ni kapiten, a ni sestra.
– Šta sam?
– Videćeš. Čini ti se da imaš nešto što Brigit nema, ali ti imaš nešto još više.
– Šta to? Sestrice, šta sam ja?
– Plašiš se, a to je prirodno. Hajde, ne brini. Na putu do Zvečkaste Niti imaćeš dovoljno vremena za meditaciju. Ovde ne možeš više ništa da saznaš o sebi. Odlazak delom i služi za to da sama dođeš do odgovora.
Prihvatila sam objašnjenje. Ustala sam. Pletena fotelja mi se obradovala krckavim režanjem i cijukom. Sestra Magda me je pozvala u zagrljaj. Iz torbice za pojasom izvadila je paketić mirišljavih štapića.
– Predanje kaže da ako podeliš ljubav uz ovaj incens, možeš da se ušetaš u san voljene osobe. Potrebno je samo da zaspiš uz kadilo.
Brigit je brisala suze. Rekla je da sam je poštedela odlaska kod sestre Magde. Sad bar zna da neće moći da ostane u Hramu. Bacila se na mene i oborila nas s kreveta. Gorele smo sve do jutra, a dogorevao je i štapić koji nam je prepleo putanje snova.
Drum je niz gusto zbijenih kamenčića koji kriju prašinu. Krivuda od kapije spoljašnjeg zida hrama, preliva se preko hrbata planine i vijugavo silazi do reke. Divim se belim javorima. Drvored prati stazu i skriva golet. Kao rasuti oblaci, obluci očekinjali kamenim jasminom krase polje obokoreno jagelicom. Sa grebena se vide ponori zakriveni brkovima magle.
Sestra Magda mi je na polasku dala dve sadnice. Običaj je da, napuštajući Hram, devojke zasade po jedno drvo sa svake strane puta. Javori se smanjuju, spuštaju do jednogodišnje mladice. Izbrojala sam dvanaest koraka i iskopala jamicu. Predala sam zasad zemlji. Nisam više mogla da vidim ni zid Hrama ni lepršanje maramica. Mahanjem su me ispratile Divna, Mav, Gordana, Tomislava, Felisitas i Oenon.
Koračam sporo. Osećam šiljate kamičke pod stopalima. Pratioci su strpljivi. Došli su da me odvedu u Zvečkastu Nit. Miška, suvonjavi kopljanik pokazuje bregove koji kao da mogu da stanu na dlan. Hrani me novim rečima, plaz, prevoj, kik, drumlin, esker, kame, kotlina, pingo. Mrgodni strelac Čaka ima obraze izrovane kao lice planine, cirk, čuka, udolje, ponikva, škrapa, vrtača, vlaka, sipar. Teturam se, opijena vetrom. Donosi mi slatkasti miris runolista i alpske ruže. Na odmorištu delimo bledo zrnevlje iz ljubičastih mahuna. Gorko je. Miška i Čaka mi se smeškaju. Učinilo mi se da mi se podsmehuju. Pokriva me veo vreline, obrazi mi bride. Kikoćem se, stena mi vraća štektavi odjek. Povlači se prisenak gladi. Treperim tamo gde me je jutros dodirivala Brigit dok smo se opraštale. Pričala sam joj o razgovoru sa sestrom Magdom.
Posle utakmice i proslave razmišljala sam o odlasku. Odabrala sam Zvečkastu Nit. Probudila sam se u drhtavici. Odjurila sam u rasadnik. Sestra Magda je prevrtala bunjište. Nosila je odoru boje kajsije i crne kaljače. Kapuljača joj je bila spuštena. Ispod kudeljaste kose virio joj je samo nos. Okrenula se ka meni. Za trenutak mi se učinilo da su joj oči narandžaste. Kao da se obraćam izumrloj ptici, orlu ili jastrebu. Spustila je vile i pobola ih u senik.
– Ena? Šta je bilo, dete moje? – pitala je sestra Magda.
– Magdice...da li bi? – zastala sam.
– Da? – Glasnik, da li je prekasno da ga zaustaviš?
– Predomislila si se? – zabrinuto je pitala Magda. Klimnula sam glavom.
– Izaslanici su još u Hramu, možemo da im objasnimo...
– Ne, ne... – prekinula sam je – ne želim, radi se o tome da...
Magda je sklonila kosu sa lica i natukla kapuljaču. Sakrila je ruke u široke rukave odore. Nasmešila mi se.
– Želiš da ostaneš u Hramu, zar ne?
Oćutala sam.
– Hajde, de. Đubrište može da sačeka. Dođi.
Izašle smo iz rasadnika i prešle do Dijaninog vrta. Ušle smo u senicu. Preko stočića je bila postavljena lanena marama koju je pritiskala kamena kadionica. Sela sam u pletenu fotelju. Krckala je, pa sam se brzo smirila. Sestra Magda je raspalila kadilo i obavio nas je smolasti miris smrečike.
– Ne možeš da ostaneš.
Odavno nisam čula blago, ali odlučno izrečenu zabranu. Hramska pravila su jednostavna, svako ih vrlo brzo usvoji. Sestra Magda nam je otkrila da i najmlađe dete može da razume objašnjenje koje mu se pruži. Razlozi koje ne bi poimalo potiču od nevolja koje mu još nisu iskrsle, pa stoga i nisu za brigu. Oborila sam glavu. Naćuljila sam se. Znala sam da sledi nastavak.
– Plava lincura i prostrel su rođaci, zar ne?
Klimnula sam u znak odobravanja. Imaju iste listove, veoma slične zvonaste cvetove. Plava lincura raste nisko, a boja joj vuče na plavetnilo, dok prostrel stremi uvis i ljubičasti se.
– Plavu lincuru sadimo na južnoj strani, a prostrel?
– Na istočnoj, ispred jelove šume.
– Zašto?
– Zemlja je drugačija. Plava lincura vene ako se ne zasadi u aleji, a prostrel i ne raste na bogatoj zemlji, samo u suvajama i oko kamenja.
– Da bi cvetala, svaka biljka mora da raste na odgovarajućem tlu, zar ne?
– A Brigit? Da li će ona ostati?
Sestri Magdi oteo se kikot.
– Ne, neće. Slične ste, to je istina. Zato se toliko i volite.
– Igrala sam i kao krilo i kao bek, bila sam i pivot. Rekla si mi da si i ti bila kapiten. Posmatrajući Brigit videla sam da mi nešto nedostaje. Bila sam uverena da bih bila dobra sestra. Ali ako ni ona ne ostaje, ko onda?
– Mav. Ali to nije važno. Hram nije mesto za tebe. Procvetaćeš na drugoj zemlji.
– Ne razumem, izabrala sam Zvečkastu Nit, zar bih pogrešila da sam odabrala bilo koje naselje? – Ne, ali ti nisi ni lincura ni prostrel. Zemljište tvoga bića mora da se nađubri iskustvom. Nisi ni kapiten, a ni sestra.
– Šta sam?
– Videćeš. Čini ti se da imaš nešto što Brigit nema, ali ti imaš nešto još više.
– Šta to? Sestrice, šta sam ja?
– Plašiš se, a to je prirodno. Hajde, ne brini. Na putu do Zvečkaste Niti imaćeš dovoljno vremena za meditaciju. Ovde ne možeš više ništa da saznaš o sebi. Odlazak delom i služi za to da sama dođeš do odgovora.
Prihvatila sam objašnjenje. Ustala sam. Pletena fotelja mi se obradovala krckavim režanjem i cijukom. Sestra Magda me je pozvala u zagrljaj. Iz torbice za pojasom izvadila je paketić mirišljavih štapića.
– Predanje kaže da ako podeliš ljubav uz ovaj incens, možeš da se ušetaš u san voljene osobe. Potrebno je samo da zaspiš uz kadilo.
Brigit je brisala suze. Rekla je da sam je poštedela odlaska kod sestre Magde. Sad bar zna da neće moći da ostane u Hramu. Bacila se na mene i oborila nas s kreveta. Gorele smo sve do jutra, a dogorevao je i štapić koji nam je prepleo putanje snova.
Dvanaesti ciklus - Dvanaesti dan
Ranko Trifković
LUDAČE II
Otac je bio veoma ljut. Osećao sam krivicu zbog toga što sam mlitav i što padam u nesvest čim ugledam kapljicu krvi. Naredio mi je da se upišem na gimnastiku. Obreo sam se u olimpijskoj dvorani, majušan ispod nedostižnih karika i vratolomnog razboja. Trener je bio oniži stariji gospodin. Imao je tanke brkove kao Erol Flin. Pokušavao je da me poštedi najtežih zadataka, ali nisam mogao da dostignem ni švrću, najmlađeg u grupi. Upinjao sam se da istrajem i savladam najosnovnije figure, zvezdu i kolut unazad. Prevrtao sam se po strunjači kao palačinka. Kad je došlo vreme za kozlić, svi su ga lako savladali. Uveravali su me da je izvodljivo. Zaletiš se, odraziš, raširiš noge i kažeš hop!
– Dečače, ako ne pokušaš nikad nećeš postati muškarac. – šapnuo mi je trener.
Nisam bio siguran u čemu je prednost toga da postanem muškarac.
Slutio sam da me s druge strane odskočne daske čeka bol. Nisam želeo da razočaram oca. Zatrčao sam se. Poleteo sam i za tren mi se učinilo da ću preskočiti spravu. Zakačio sam je stopalom i sleteo na razdeljak. Otac je urlao na trenera i upirao prstom u mene, okrvavljenog i omamljenog od pada. Gospodin Flin je šištao i snebivljivo širio ruke.
Prebacili su me na boks, ali teretana je smrdela na znoj, mokraću i sitne prestupnike. Primio me je Srba, trbušasti sensei džudo-kluba. Džudisti su me srdačno prihvatili. Bilo je to površno ushićenje koje se uvek izrodi među ljudima okupljenim zajedničkim hobijem. Uživao sam u plitkoj toplini, srećan što postoji mesto na kome mogu da zgrejem sve zakržljalije društveno čulo. Prvi put sam stekao drugare koji se zovu Migi, Šule, Čvarak, Koska, Bundeva.
Prijavio sam se za letnje pripreme sa džudo-klubom. Tada sam prvi put deo raspusta proveo izvan očevog krila. Svake godine putovali smo u strane zemlje, obilazili vojne muzeje i bojišta. Skupljao sam otkose trave sa Hestingsa, narcise sa Vaterloa, strukove žita sa polja oko Slavkova. Bilo mi je prevruće u Šenbrunu, prehladno na "Aurori", dosadno na pustom autoputu praškog predgrađa Kobilisi. Preostali deo odmora provodili smo u kući na obali mora. Otac je čitao knjige o ratovima i proučavao topografske sekcije, dok sam tumarao po maslinjaku. Stideo sam se kupanja u bazenu. Selo je zavisilo od redovnih isporuka vode. Sa broda-cisterne vijugala bi se trošna vatrogasna creva puna rupica. Žene su podmetale šolje, lavore, džezve, korita, tanjire, pokušavajući da spasu svaku kap. Jednom dnevno silazio sam na plažu, a mrak bih dočekao vireći kroz šiblje oleandera. Neznajući za njegova otrovna svojstva, krunio sam suvo lišće, čupkao cvetove i pupoljke. Suvarci su krckali kao najslasnije prepržena slaninica, a latice su odbrojavale voli me, ne voli me za devojčicu iz susednog dvorišta. Najviše su mi se dopadale vesela narav i razdivljala kovrdžava kosa. Prelivala se nijansama između boje žita i boje turskog zlata. Skupio sam hrabrost da joj se obratim tek posle pet ili šest godina posmatranja. Pomalo me je razočarala toplina kojom me je prihvatila u igri. Rekla je da se zove Smirosinka, ali je u Nemačkoj zovu Pipi. Nažalost, to je bilo poslednje leto u kući na obali, tako da ne znam li je susret s njom bio izuzetak koji potvrđuje pravilo ili samo jedna u nizu luckastih epizoda.
Kuća na moru imala je još jednu zanimljivu gošću. U hladu ispod maslina otac je razapeo sto za ping-pong. Turisti su odlazili na plažu bledi, a vraćali se pregoreli, a iz dvorišta je neprestano dopiralo kuckanje loptica od celuloze. Krave su mirno odlazile na pojilo i vraćale se, a za stolom su se smenjivali igrači, otac, komšija, komšijini sinovi i ja. Otac je, naravno, bio nepobediv, a ja sam bio na dnu tabele. Na ogradi je počela da se pojavljuje krhka devojčica. Činilo mi se da nije mogla imati više od četrnaest ili petnaest godina. Kosu boje zalaska sunca nisu mogle da sputaju brojne šnale, pa je izgledala kao da joj se ćilibarne niti roje oko glave. Danima je zastajkivala i pratila čežnjivim pogledom stonoteniserski maraton. Sažalio sam se na curicu u crvenom bikiniju i pozvao je da uđe. Snebivljivo je stupila pod masline. Nije progovorila, ali bilo je jasno da želi reket. Nisam osvojio nijedan poen. Nije ni komšijin stariji sin. Nije ni komšija. Kad je pobedila i oca, pitali smo je ko je ona i zašto tako dobro igra stoni tenis?
– Jestem seniorskim šampionem Polski – rekla je stidljivo Agnješka.
Kada sam odlučio da idem na letovanje sa džudistima, otac je kupio jedrilicu. Plovili smo između ostrva, od juga ka severu, duž cele jadranske obale. Bio je veoma ponosan na to krstarenje. Pobedonosno smo uplovili u luku, dok su se zgužvani džudisti iskrcavali iz autobusa. Ponovo sam osetio ubode stida.
Već nakon prvog treninga izazvao sam zastoj plana i programa. Nisam mogao da pratim vršnjake, ni u jutarnjem trčanju, ni u podnevnim vežbama, ni u popodnevnim treninzima. Smestili su me u grupu sa devojčicama. Padao sam često, nisam mogao da pohvatam korake naprednih tehnika. Pomogla mi je Ana-Marija. Naravno, zaljubio sam se, šta sam drugo mogao. Ličila je na mrava. Bila je sitne, dečačke građe. Imala je kratko podšišanu kosu crnu kao oklop šumskog mrava i isturenu vilicu poput mravljeg ratnika. Trpeo sam podsmehe zbog toga što sam i među devojčicama bio najtromiji i najslabiji. Nemo sam obožavao Ana-Mariju, a ona se ljubazno osmehivala. Želeo sam da leto potraje i da se nikad ne vratim u školu, pa makar me svaki dan treskali o strunjaču. Odmor se naglo prekinuo kada sam se okliznuo i slomio ruku. Otpremili su me ocu kao paket.
– Ti si kriv – zaključio je mirnim glasom.
– Ali tata, na tom istom mestu slupali su se još dvanaestoro, pa i trener, maser i šef smene.
– Jedino si ti uspeo da slomiš ruku, bravo sine!
Otac me je, pod izgovorom da mora hitno da otputuje odveo kod Magdalene. Bila je sveže razvedena. Nosila je svečani crni komplet na tanke zlatne pruge, svetobelu košulju i drečavocrveni karmin. Svetao ten naglašavao joj je oštre crte lica i filmsku frizuru boje sipinog crnila. Zadatak joj je bio da me vodi na skidanje gipsa i da me prepakuje na voz za more. Gledala me je halapljivo. Upadala je u kupatilo dok sam se tuširao i odmahujući ponavljala da ima dva sina starija od mene. Preživeo sam i dočekao novu školsku godinu.
Ljiljana se pretvarala u lepoticu, a ja u zver. Zapadao sam u svađe sa celim razredom, sedeo osamljen i na časovima i na odmorima. Gubio sam strpljenje. Plašio sam se da će škola proći i da ćemo se zauvek rastati. Nisam skrivao prezir prema deci iz škole. Przničio sam, tukao se bez povoda i dobijao batine. Više su me boleli njihovi pogledi. Ljiljanu su slali da me smiri. Isprva je bila sažaljiva i pronalazila nešto uzvišeno u tom poslanju. Kasnije se ljutila što je zovu da gasi požare. Napisao sam u spomenar ružne stvari o svakome iz razreda.
– Da li ti uopšte znaš šta je to kurva? - uprla je prstom u mene Ljiljana.
Oko nje stajale su Ana i Biljana. Opkolile su me. Znale su da ne smem da im se usprotivim ili da im klisnem. One su bile Višnu, Šiva i Brama, sveto trojstvo naše škole.
– To je žena koja prodaje svoje telo.
Gledao sam u pod, poružnjujući sve više svakim otkucajem srca. Bes mi je ostao u kolenima i nemoćan da se uspne dalje, točio se na beton školskog dvorišta.
– Zašto si to napisao?
Zato što nije pravedno. Volim te godinama, dođem kad me pozoveš, odem kad to poželiš. Lovim tvoje prekorne poglede, kad već ne mogu da osvojim osmehe. Prezirem kapitena rukometnog tima i celu reprezentaciju. Hranim te sopstvenom krvlju, zbog mene si ojačala, zarumenela se. Obožavam te toliko da ti ulivam dobru karmu zbog koje ti sve u životu ide od ruke. Naravno, nisam smeo to da joj odgovorim.
– Nisam tako mislio... – promucao sam.
– Nisi uopšte mislio! Sutra da si se izvinio svima.
Posle ove epizode bilo mi je mučno da idem u školu. Gubio sam bitku protiv društva, pronalazio u njihovom ponašanju sigurne znake izopačenosti. Zar ne vide da je sve na ovom svetu izokrenuto, manje je više, dobri su zli, crno je belo? Svakako je nešto u toj deci bilo pogrešno postavljeno. Kako inače objasniti da sam u svim drugim društvima bio izuzetno cenjen. Na primer, bio sam omiljeni lik u kraju, a posebno devojčicama. Verovatno zbog toga što sam prvi imao pravu Barbiku.
LUDAČE II
Otac je bio veoma ljut. Osećao sam krivicu zbog toga što sam mlitav i što padam u nesvest čim ugledam kapljicu krvi. Naredio mi je da se upišem na gimnastiku. Obreo sam se u olimpijskoj dvorani, majušan ispod nedostižnih karika i vratolomnog razboja. Trener je bio oniži stariji gospodin. Imao je tanke brkove kao Erol Flin. Pokušavao je da me poštedi najtežih zadataka, ali nisam mogao da dostignem ni švrću, najmlađeg u grupi. Upinjao sam se da istrajem i savladam najosnovnije figure, zvezdu i kolut unazad. Prevrtao sam se po strunjači kao palačinka. Kad je došlo vreme za kozlić, svi su ga lako savladali. Uveravali su me da je izvodljivo. Zaletiš se, odraziš, raširiš noge i kažeš hop!
– Dečače, ako ne pokušaš nikad nećeš postati muškarac. – šapnuo mi je trener.
Nisam bio siguran u čemu je prednost toga da postanem muškarac.
Slutio sam da me s druge strane odskočne daske čeka bol. Nisam želeo da razočaram oca. Zatrčao sam se. Poleteo sam i za tren mi se učinilo da ću preskočiti spravu. Zakačio sam je stopalom i sleteo na razdeljak. Otac je urlao na trenera i upirao prstom u mene, okrvavljenog i omamljenog od pada. Gospodin Flin je šištao i snebivljivo širio ruke.
Prebacili su me na boks, ali teretana je smrdela na znoj, mokraću i sitne prestupnike. Primio me je Srba, trbušasti sensei džudo-kluba. Džudisti su me srdačno prihvatili. Bilo je to površno ushićenje koje se uvek izrodi među ljudima okupljenim zajedničkim hobijem. Uživao sam u plitkoj toplini, srećan što postoji mesto na kome mogu da zgrejem sve zakržljalije društveno čulo. Prvi put sam stekao drugare koji se zovu Migi, Šule, Čvarak, Koska, Bundeva.
Prijavio sam se za letnje pripreme sa džudo-klubom. Tada sam prvi put deo raspusta proveo izvan očevog krila. Svake godine putovali smo u strane zemlje, obilazili vojne muzeje i bojišta. Skupljao sam otkose trave sa Hestingsa, narcise sa Vaterloa, strukove žita sa polja oko Slavkova. Bilo mi je prevruće u Šenbrunu, prehladno na "Aurori", dosadno na pustom autoputu praškog predgrađa Kobilisi. Preostali deo odmora provodili smo u kući na obali mora. Otac je čitao knjige o ratovima i proučavao topografske sekcije, dok sam tumarao po maslinjaku. Stideo sam se kupanja u bazenu. Selo je zavisilo od redovnih isporuka vode. Sa broda-cisterne vijugala bi se trošna vatrogasna creva puna rupica. Žene su podmetale šolje, lavore, džezve, korita, tanjire, pokušavajući da spasu svaku kap. Jednom dnevno silazio sam na plažu, a mrak bih dočekao vireći kroz šiblje oleandera. Neznajući za njegova otrovna svojstva, krunio sam suvo lišće, čupkao cvetove i pupoljke. Suvarci su krckali kao najslasnije prepržena slaninica, a latice su odbrojavale voli me, ne voli me za devojčicu iz susednog dvorišta. Najviše su mi se dopadale vesela narav i razdivljala kovrdžava kosa. Prelivala se nijansama između boje žita i boje turskog zlata. Skupio sam hrabrost da joj se obratim tek posle pet ili šest godina posmatranja. Pomalo me je razočarala toplina kojom me je prihvatila u igri. Rekla je da se zove Smirosinka, ali je u Nemačkoj zovu Pipi. Nažalost, to je bilo poslednje leto u kući na obali, tako da ne znam li je susret s njom bio izuzetak koji potvrđuje pravilo ili samo jedna u nizu luckastih epizoda.
Kuća na moru imala je još jednu zanimljivu gošću. U hladu ispod maslina otac je razapeo sto za ping-pong. Turisti su odlazili na plažu bledi, a vraćali se pregoreli, a iz dvorišta je neprestano dopiralo kuckanje loptica od celuloze. Krave su mirno odlazile na pojilo i vraćale se, a za stolom su se smenjivali igrači, otac, komšija, komšijini sinovi i ja. Otac je, naravno, bio nepobediv, a ja sam bio na dnu tabele. Na ogradi je počela da se pojavljuje krhka devojčica. Činilo mi se da nije mogla imati više od četrnaest ili petnaest godina. Kosu boje zalaska sunca nisu mogle da sputaju brojne šnale, pa je izgledala kao da joj se ćilibarne niti roje oko glave. Danima je zastajkivala i pratila čežnjivim pogledom stonoteniserski maraton. Sažalio sam se na curicu u crvenom bikiniju i pozvao je da uđe. Snebivljivo je stupila pod masline. Nije progovorila, ali bilo je jasno da želi reket. Nisam osvojio nijedan poen. Nije ni komšijin stariji sin. Nije ni komšija. Kad je pobedila i oca, pitali smo je ko je ona i zašto tako dobro igra stoni tenis?
– Jestem seniorskim šampionem Polski – rekla je stidljivo Agnješka.
Kada sam odlučio da idem na letovanje sa džudistima, otac je kupio jedrilicu. Plovili smo između ostrva, od juga ka severu, duž cele jadranske obale. Bio je veoma ponosan na to krstarenje. Pobedonosno smo uplovili u luku, dok su se zgužvani džudisti iskrcavali iz autobusa. Ponovo sam osetio ubode stida.
Već nakon prvog treninga izazvao sam zastoj plana i programa. Nisam mogao da pratim vršnjake, ni u jutarnjem trčanju, ni u podnevnim vežbama, ni u popodnevnim treninzima. Smestili su me u grupu sa devojčicama. Padao sam često, nisam mogao da pohvatam korake naprednih tehnika. Pomogla mi je Ana-Marija. Naravno, zaljubio sam se, šta sam drugo mogao. Ličila je na mrava. Bila je sitne, dečačke građe. Imala je kratko podšišanu kosu crnu kao oklop šumskog mrava i isturenu vilicu poput mravljeg ratnika. Trpeo sam podsmehe zbog toga što sam i među devojčicama bio najtromiji i najslabiji. Nemo sam obožavao Ana-Mariju, a ona se ljubazno osmehivala. Želeo sam da leto potraje i da se nikad ne vratim u školu, pa makar me svaki dan treskali o strunjaču. Odmor se naglo prekinuo kada sam se okliznuo i slomio ruku. Otpremili su me ocu kao paket.
– Ti si kriv – zaključio je mirnim glasom.
– Ali tata, na tom istom mestu slupali su se još dvanaestoro, pa i trener, maser i šef smene.
– Jedino si ti uspeo da slomiš ruku, bravo sine!
Otac me je, pod izgovorom da mora hitno da otputuje odveo kod Magdalene. Bila je sveže razvedena. Nosila je svečani crni komplet na tanke zlatne pruge, svetobelu košulju i drečavocrveni karmin. Svetao ten naglašavao joj je oštre crte lica i filmsku frizuru boje sipinog crnila. Zadatak joj je bio da me vodi na skidanje gipsa i da me prepakuje na voz za more. Gledala me je halapljivo. Upadala je u kupatilo dok sam se tuširao i odmahujući ponavljala da ima dva sina starija od mene. Preživeo sam i dočekao novu školsku godinu.
Ljiljana se pretvarala u lepoticu, a ja u zver. Zapadao sam u svađe sa celim razredom, sedeo osamljen i na časovima i na odmorima. Gubio sam strpljenje. Plašio sam se da će škola proći i da ćemo se zauvek rastati. Nisam skrivao prezir prema deci iz škole. Przničio sam, tukao se bez povoda i dobijao batine. Više su me boleli njihovi pogledi. Ljiljanu su slali da me smiri. Isprva je bila sažaljiva i pronalazila nešto uzvišeno u tom poslanju. Kasnije se ljutila što je zovu da gasi požare. Napisao sam u spomenar ružne stvari o svakome iz razreda.
– Da li ti uopšte znaš šta je to kurva? - uprla je prstom u mene Ljiljana.
Oko nje stajale su Ana i Biljana. Opkolile su me. Znale su da ne smem da im se usprotivim ili da im klisnem. One su bile Višnu, Šiva i Brama, sveto trojstvo naše škole.
– To je žena koja prodaje svoje telo.
Gledao sam u pod, poružnjujući sve više svakim otkucajem srca. Bes mi je ostao u kolenima i nemoćan da se uspne dalje, točio se na beton školskog dvorišta.
– Zašto si to napisao?
Zato što nije pravedno. Volim te godinama, dođem kad me pozoveš, odem kad to poželiš. Lovim tvoje prekorne poglede, kad već ne mogu da osvojim osmehe. Prezirem kapitena rukometnog tima i celu reprezentaciju. Hranim te sopstvenom krvlju, zbog mene si ojačala, zarumenela se. Obožavam te toliko da ti ulivam dobru karmu zbog koje ti sve u životu ide od ruke. Naravno, nisam smeo to da joj odgovorim.
– Nisam tako mislio... – promucao sam.
– Nisi uopšte mislio! Sutra da si se izvinio svima.
Posle ove epizode bilo mi je mučno da idem u školu. Gubio sam bitku protiv društva, pronalazio u njihovom ponašanju sigurne znake izopačenosti. Zar ne vide da je sve na ovom svetu izokrenuto, manje je više, dobri su zli, crno je belo? Svakako je nešto u toj deci bilo pogrešno postavljeno. Kako inače objasniti da sam u svim drugim društvima bio izuzetno cenjen. Na primer, bio sam omiljeni lik u kraju, a posebno devojčicama. Verovatno zbog toga što sam prvi imao pravu Barbiku.
Dvanaesti ciklus - Jedanaesti dan
Svet će nestati
"Samo neiskvareno biće preživeće, ove dane apokalipse što stupa, pesnike što siluju muze i proroke što skrnave put." Serđovu pesmu opomene slušam kao rekvijem. Cigareta dogoreva. Ostaje mi gorak ukus u grlu. Kroz prozor vidim munje. Hrpe oblaka promuklo se nakašljavaju. Vetar cvili oko krova, nosi lišće, grančice i plastične kese.
Odlazim u kuhinju zakrčenu konzervama, kutijama, plastičnim bocama i balonima. Vodovod još radi. Zahvatam punu mericu. Radnu sobu pretvorio sam u staklenik. Na četrnaest i po kvadrata nikle su hajdučka trava, beli luk, kantarion i bokvica. U visećoj grnčariji našlo se mesta za patuljaste šargarepe, nana, bosiljak i peršun. Zalivam biljke i zadovoljno cokćem.
"Uzrok smo svakom svetskom zlu, priroda će nadživeti nas pse, kad odemo Bogu na istinu." Sto metara istrčim za manje od deset sekundi, mogu da izdržim i maraton. Mišići su mi očvrsli od višemesečnog vežbanja. Statistika nije na mojoj strani. Bolje izglede bih imao da sam uspeo da kupim kuću na planini. U podrumu su naslagana drva za potpalu. Knjige sam zapečatio u šest čeličnih kovčega. Na policama su ostali samo priručnici i saksije sa marihuanom. Nikada je nisam pušio i nadam se da neću morati, ali negde sam pročitao da je odličan anestetik. Smak sveta donosi nepredviđene neprijatnosti. Što se mene tiče, spreman sam. Kraj može da počne.
"Eh, kad bi se pesmom, mogao izlečiti svet." Serđ završava klavirskim epitafom koji se zaustavlja najdubljim tonovima.
Zvoni telefon.
"Samo neiskvareno biće preživeće, ove dane apokalipse što stupa, pesnike što siluju muze i proroke što skrnave put." Serđovu pesmu opomene slušam kao rekvijem. Cigareta dogoreva. Ostaje mi gorak ukus u grlu. Kroz prozor vidim munje. Hrpe oblaka promuklo se nakašljavaju. Vetar cvili oko krova, nosi lišće, grančice i plastične kese.
Odlazim u kuhinju zakrčenu konzervama, kutijama, plastičnim bocama i balonima. Vodovod još radi. Zahvatam punu mericu. Radnu sobu pretvorio sam u staklenik. Na četrnaest i po kvadrata nikle su hajdučka trava, beli luk, kantarion i bokvica. U visećoj grnčariji našlo se mesta za patuljaste šargarepe, nana, bosiljak i peršun. Zalivam biljke i zadovoljno cokćem.
"Uzrok smo svakom svetskom zlu, priroda će nadživeti nas pse, kad odemo Bogu na istinu." Sto metara istrčim za manje od deset sekundi, mogu da izdržim i maraton. Mišići su mi očvrsli od višemesečnog vežbanja. Statistika nije na mojoj strani. Bolje izglede bih imao da sam uspeo da kupim kuću na planini. U podrumu su naslagana drva za potpalu. Knjige sam zapečatio u šest čeličnih kovčega. Na policama su ostali samo priručnici i saksije sa marihuanom. Nikada je nisam pušio i nadam se da neću morati, ali negde sam pročitao da je odličan anestetik. Smak sveta donosi nepredviđene neprijatnosti. Što se mene tiče, spreman sam. Kraj može da počne.
"Eh, kad bi se pesmom, mogao izlečiti svet." Serđ završava klavirskim epitafom koji se zaustavlja najdubljim tonovima.
Zvoni telefon.
Dvanaesti ciklus - Deseti dan
HRAM BESKRAJNE IGRE
Nemoj da misliš! Šištof mi je lepo rekao da se prepustim. Tako mi i treba. Prilazi mi Divna i pomaže mi da ustanem. Rebrasto tkanje njenog tačkastog žerseja natopljeno je znojem. Miriše na stolistu ružu. Neverovatna je. Lupne me po vratu i nasmeje se. Otkriva mi oštre očnjake preklopljene preko sekutića.
- Hajde mala! Treba nam još jedan gol – kucne me čelom.
Na našoj strani terena, prugasti tim je već prešao u protivnapad. Brigita skače poput lavice. Kolenom se upire o rame Felisitas koja pada kao usamljeno drvo pred orkanom. Brigita u padu, silovitim zamahom, ispucava loptu tek nešto manju od moje glave. Mav brani! Nehajno sklanja ljubičastu šišku. Dobacuje mi loptu i namigne.
Čekam da me Oenon i Gordana prestignu i gradim napad tačkastog tima. U sred prugastog zida, Felisitas i Tana se gurkaju. Iako krupnija, crvenokosa Tana nema izgleda protiv debele Felis. Najpre moram da prođem Brigit. Plava kosa upertlana joj je u krunu od pletenica. Spustila se, čeka me da skočim. Lažiram napad, dodajem Divnoj. Brigita ne prati kretanje lopte. Vreba me. Divna iskreno pokušava da se probije, ali drugi talas zaustavljaju Marsja i Margriet. Nikad mi nije bilo jasno kako znaju koja da se odazove kad Brigita poviče "Mar". Ostalo je veoma malo za treći proboj.
Nemoj da misliš! Čim počneš da dumaš, sumnjaš u sebe. Na koju stranu povesti varku? Ako ti znaš i protivnica zna. Šištov misli da ću uskoro odrasti. Stigle su mi ponude iz različitih naselja. Zar to nije prerano? Sestra Magda misli da nije. Moja soba gleda na jezero. Ne želim da napustim hram. Bol me vraća u stvarnost. Visim u Brigitinom čeličnom zagrljaju. Golmanka prugastih, Kirsti, vadi loptu iz mreže koja se leluja. Uspela sam! Čupaju me sa svih strana i razdvajaju od Brigite. Ona đipa preko mojih igračica da mi razbaruši kosu slepljenu od pobede. Pištaljka je oglasila kraj. Opet smo sestrice, nema više tačkastih i prugastih.
Ležim na postelji pokrivena treperavim sećanjem kože na puslice poljubaca i dodira koje su mi darovale drugarice. Uvek me obori kupka posle utakmice. Brigit ima vešte prste, dugačke kao izdanci jele i jezik klizav kao mlađ pastrmke. Omamljena njenim poklonom bridim kao otpuštena struna koju je zvuk napustio.
Lenjo se okrećem na drugu stranu ležaja. Kroz staklo istočnog zida nazirem samo vrhove jela. Vetar ih čupka. Prozor koji prekriva najveći deo južnog zida sivi se oblacima. Uz zapadni zid od nabijene zemlje raste puzavica Lilica. Tako joj tepam još otkad je bila zeleni crvić. Misli mi se mreškajući vraćaju u pamet.
Beli pogled, Zvečkasta nit, Marejev gak, Levi dol, Ševrdavi klip, pokušavam da po nazivu sela zamislim život u njima. Gak otpada. Ne želim da se pridružim Marejevom naselju, ko god bio. Čini mi se nedolično da ime obeležava stanište. Levi dol? Zvuči priprosto, a osim toga odrasla sam u planinama. Ne bih mogla da se naviknem na udolje. Stanovnici Ševrdavog klipa, ili su šaljivdžije, ili nemaju visoko mišljenje o svojoj zajednici. Neću da sarađujem sa takvima. Poklisari Belog pogleda delovali su mi previše nestrpljivi. Nije mi se dopadalo kako su me dodirivali. Kao kad sestra Magda mesi kifle, pa iz naćve vadi i razmerava veknice. Šteta, čula sam da imaju lepo jezerce.
Šta li će reći Brigit? Znam da će Šištof kazati da za mene i nije bolje nego zvečkasto selo.
Nemoj da misliš! Šištof mi je lepo rekao da se prepustim. Tako mi i treba. Prilazi mi Divna i pomaže mi da ustanem. Rebrasto tkanje njenog tačkastog žerseja natopljeno je znojem. Miriše na stolistu ružu. Neverovatna je. Lupne me po vratu i nasmeje se. Otkriva mi oštre očnjake preklopljene preko sekutića.
- Hajde mala! Treba nam još jedan gol – kucne me čelom.
Na našoj strani terena, prugasti tim je već prešao u protivnapad. Brigita skače poput lavice. Kolenom se upire o rame Felisitas koja pada kao usamljeno drvo pred orkanom. Brigita u padu, silovitim zamahom, ispucava loptu tek nešto manju od moje glave. Mav brani! Nehajno sklanja ljubičastu šišku. Dobacuje mi loptu i namigne.
Čekam da me Oenon i Gordana prestignu i gradim napad tačkastog tima. U sred prugastog zida, Felisitas i Tana se gurkaju. Iako krupnija, crvenokosa Tana nema izgleda protiv debele Felis. Najpre moram da prođem Brigit. Plava kosa upertlana joj je u krunu od pletenica. Spustila se, čeka me da skočim. Lažiram napad, dodajem Divnoj. Brigita ne prati kretanje lopte. Vreba me. Divna iskreno pokušava da se probije, ali drugi talas zaustavljaju Marsja i Margriet. Nikad mi nije bilo jasno kako znaju koja da se odazove kad Brigita poviče "Mar". Ostalo je veoma malo za treći proboj.
Nemoj da misliš! Čim počneš da dumaš, sumnjaš u sebe. Na koju stranu povesti varku? Ako ti znaš i protivnica zna. Šištov misli da ću uskoro odrasti. Stigle su mi ponude iz različitih naselja. Zar to nije prerano? Sestra Magda misli da nije. Moja soba gleda na jezero. Ne želim da napustim hram. Bol me vraća u stvarnost. Visim u Brigitinom čeličnom zagrljaju. Golmanka prugastih, Kirsti, vadi loptu iz mreže koja se leluja. Uspela sam! Čupaju me sa svih strana i razdvajaju od Brigite. Ona đipa preko mojih igračica da mi razbaruši kosu slepljenu od pobede. Pištaljka je oglasila kraj. Opet smo sestrice, nema više tačkastih i prugastih.
Ležim na postelji pokrivena treperavim sećanjem kože na puslice poljubaca i dodira koje su mi darovale drugarice. Uvek me obori kupka posle utakmice. Brigit ima vešte prste, dugačke kao izdanci jele i jezik klizav kao mlađ pastrmke. Omamljena njenim poklonom bridim kao otpuštena struna koju je zvuk napustio.
Lenjo se okrećem na drugu stranu ležaja. Kroz staklo istočnog zida nazirem samo vrhove jela. Vetar ih čupka. Prozor koji prekriva najveći deo južnog zida sivi se oblacima. Uz zapadni zid od nabijene zemlje raste puzavica Lilica. Tako joj tepam još otkad je bila zeleni crvić. Misli mi se mreškajući vraćaju u pamet.
Beli pogled, Zvečkasta nit, Marejev gak, Levi dol, Ševrdavi klip, pokušavam da po nazivu sela zamislim život u njima. Gak otpada. Ne želim da se pridružim Marejevom naselju, ko god bio. Čini mi se nedolično da ime obeležava stanište. Levi dol? Zvuči priprosto, a osim toga odrasla sam u planinama. Ne bih mogla da se naviknem na udolje. Stanovnici Ševrdavog klipa, ili su šaljivdžije, ili nemaju visoko mišljenje o svojoj zajednici. Neću da sarađujem sa takvima. Poklisari Belog pogleda delovali su mi previše nestrpljivi. Nije mi se dopadalo kako su me dodirivali. Kao kad sestra Magda mesi kifle, pa iz naćve vadi i razmerava veknice. Šteta, čula sam da imaju lepo jezerce.
Šta li će reći Brigit? Znam da će Šištof kazati da za mene i nije bolje nego zvečkasto selo.
Dvanaesti ciklus - Deveti dan
LUDAČE
(treći deo)
Prvi septembar bio je pun zaljubljivanja. Čim sam se obreo u prepunom školskom dvorištu zacopao sam se u dve riđe devojčice, četiri slatke starije sestre, tri dugokose iz petog razreda i učiteljicu. Čekao sam strpljivo da se oglasi zvono. Po knjizi Slavomira Nastasijevića "Gvapo" prepoznao sam novog kolegu. Miloš Blanuša bio je među krupnijim dečacima, ali se od budućeg kapitena rukometnog tima ili razrednog siledžije razlikovao kao patišpanj od pogače. Povukli smo se u senku platana koji je rastao u dnu školskog dvorišta. Preporučio sam mu "Letjelicu profesora Bistrouma" Čede Vukovića, a on meni "Na kraju ekumene" Ivana Antonoviča Jefremova. Razmenili smo utiske o "Ratu ljudi i daždevnjaka" Karela Čapeka. Srećni zbog susreta, odlučili smo da proslavimo. Pretvorili smo klupu u svemirski brod Vajper iz televizijske serije "Galaktika svemirska krstarica". Jurili smo Cejlonce, sve dok nas zvonce nije poteralo u učionicu.
Bio sam daleko bistriji od ostale dece, pa mi učenje nije oduzimalo vreme, ni kod kuće ni u školi. Zajedno s Milošem branio sam devojčice. Kad nisu igrali fudbal i rukomet, dečaci su ih gađali grudvama i vukli ih za pletenice. Zbunjivalo me je to što nisam uspeo da razaberem zašto oduševljeno ciče kada se napasnici obruše. Kao da ih naša plemenita služba nije naročito zadivljavala.
Miloš i ja razgledali smo zbirke minerala, buba i biljaka u radnoj sobi njegovog oca ili listali "National Geographic" sa hrpe iz moje sobe. Osim što smo razmatrali teorije crnih rupa, mogućnost putovanja kroz vreme i razvoj stripa, većali smo o tome u koga se zaljubiti.
Sandra je bila najviša u razredu. Crna ravna kosa pokrivala joj je leđa. Imala je oštre crte lica i otresit stav, zbog čega je bila predvodnik Keja u dečijem ratu protiv Belih solitera. Kod čika Pante raslo je šiblje koje sam lomio i donosio Sandri. Bio sam glavni oružar Kejaša. Tako sam ušao u krug devojčica kao prorok Tiresija. Savetovao sam ih kako da prevare Buzdu, vođu Soliteraša. Sedeo sam u klupi iza njihove i postao im najbolja drugarica. Tešio sam ih kada su mi se jadale i zasmejavao ih glupirajući se. Sandra je bila previsoka i ćutljiva, a i više joj se dopadao Miloš. Oblačio se moderno i slušao je pravu muziku. Moj stil bio je pocepani džemper maslinastozelene boje s epoletama i tanke lovačke pantalone, a cele godine išao sam u istim patikama marke Konvers koje sam dobio iz Amerike. Nisam hteo da ih skinem ni kad se ispucala koža odvojila od đonova. Otac ih je bacio u dvorište i naredio mi da nosim cipele.
Kristina je bila zaobljena i odmalena je ličila na službenicu. Krasile su je gusta kovrdžava kosa boje Dunava i iskrene plave oči. Često sam je zamišljao u tamnoplavim kompletićima koje su nosile pripadnice britanskog kraljevskog pomoćnog vazduhoplovnog korpusa. Nisam bio iznenađen kada sam čuo da je postala medicinska sestra. Kao mala nije bila nimalo brižna niti je pokazivala sklonost ka Hipokratovoj nauci. Uklapala se u sliku ljubaznog devojčeta sočnih jagodica i pitomog izgleda. Znao sam da će se baviti plemenitim zanimanjem, ali u uniformi. Radio sam joj domaće zadatke i vrlo brzo shvatio razmere njene priproste prirode. Milošu to nije smetalo.
Bojka je bila mršava i ružičasta kao Pink Panter. Lepršavu svetlu kosu vezivala je gumicom u rep. Ogromne plave oči bleskale su ispod debelih stakala naočara. Nije bila šaljivdžija, ali sve joj je bilo smešno. Nehajna vragolanka na granici šašavog i drskog. Jednom ili dva puta potukla se da bi odbranila drugaricu, ali inače nije bila prgava. Trčala je kao vetar, zbog čega sam bio uveren da je u srodstvu s velikim mačkama. Pozvala me je da gledamo film "E.T." pa sam mislio da je i ona zaljubljena u mene. Uzalud sam joj svaki dan posle škole nosio torbu i išao da gledam Spilbergov hit. Bojka je stanovala u Belim soliterima. Neko je dreknuo moje ime, poletele su kamenice. Proteran kao uhoda družine sa Keja, batalio sam zauvek i Bojku i Eriku Eleniak. Od bubotki pomešanih s naučnom fantastikom ukotvio mi se san koji me i danas proganja. Na istoj zaravni ispred Belih solitera na kojoj sam dobio batine, jednog dana sleteće vanzemaljci i to ne miroljubivi botaničari, već preteći matični brod veći od Meseca.
U trećem razredu zaljubio sam se u Ljiljanu. Izgledala je kao izgladnela ukrajinska seljančica. Imala je tanku ravnu kosu, trouglasto bledo lice i bolešljiv stas. Nos joj je bio kvrgav, a lice prekriveno pegicama boje kafe. Nije bila na meti školskih šmekera, Milošu se nije dopadala, a to mi je bilo i najvažnije. Kao insekt tanane opne, izabrao sam devojku srazmernu svojoj krhkosti. Naklonost sam joj pokazivao tako što sav pocrvenim, kao i poklonima; cvetić, šareni rezač, mirišljava gumica, ljubičasta olovka, mina nula pet, omotač za knjige. Nažalost, Ljiljana je bila ravnodušna na rumene obraze, a darove je odbijala.
Nije mi smetalo. Kada su videle upornost sa kojom sam se udvarao, školske drugarice su se nakratko raspilavile. To je bio trenutak da mi uzvrate za razumevanje i saosećajnost kojima sam ih obasipao. Očekivao sam se da će neka od njih uspeti da ubedi Ljiljanu da sam dobra prilika. U školu sam išao pun nade i naoružan novim poklonima. Sjatile su se da me sažaljevaju, bile su oko mene samo dok im je moja priča delovala romantično. Nisam odustajao od udvaranja, čak i kada su se dušebrižnice raspršile.
Ljiljana je iz godine u godinu postajala sve lepša. Lice joj se zaokruglilo. Svilenkasta kosa presijavala se bojom najfinije čokolade. Izrasla je u krupnu curu koja je primljena u rukometni tim. Postala je prgava i bundžija protiv svih vrsta nepravde. Svi su znali da sam joj i dalje naklonjen. Povukao sam se u svet koji smo oivičili Miloš i ja. Bili smo klinci koji ispravljaju biologičarku i pronalaze greške matematičarki, a mnoge lekcije smo znali bolje od senilne istoričarke. Međutim, za razliku od njega koji je uvek rado išao na žurke i rođendane, društveni skupovi postali su mi mrski. Teško mi je bilo da sedim u uglu i posmatram kako moja ruža cveta drugima. Osim toga bila mi je nesvarljiva glupost druge dece. Dečaci su bili priprosta gomila hvalisavaca i strašljivaca. Koškali su se kao kerići koji svakodnevno utvrđuju poredak u čoporu. Devojčice nisu bile ništa bolje. Tračare koje su marile samo za to da budu glavne ribe u školi.
Slutio sam da paklovi školskog dvorišta odslikavaju poredak u svetu odraslih. Ponašanje klinaca bilo mi je nepodnošljivo. Trudio sam se da ne obražam pažnju, ali bolelo me je to što nisam mogao ni da im nagovestim koliko su pogrešni i prizemni. Kao da im nije bilo dovoljan znak to što sam se u svemu isticao. Sastavio sam poduži rukopis i pročitao ga na času istorije. Nisam očekivao da će se prizvati pameti. Morao sam da skinem teret odgovornosti. Eto, sad znaju šta mislim, pa ko hoće da krene drugim putem, neka mi se pridruži. Svi su se smejali, čak i Miloš. Sklopio je primirje s družinom okupljenom oko kapitena rukometnog tima. Ostali su mi slinavci i raspertlani. Sedeo sam u klupi s Muhamedom koji je ličio na Alžirca. Lupao je u stolicu kao u tarabuk, učio me je da pod prstima prepoznam ispod stola sveže zalepljenu žvaku. Patio sam svaki put kada su ga tukli, a još više zato što nisam mogao da mu pomognem. Padao sam u nesvest već na prvu kapljicu krvi. Ošamućenog, do kuće su me vodili otpadnici, slinavi i kašljucavi.
(treći deo)
Prvi septembar bio je pun zaljubljivanja. Čim sam se obreo u prepunom školskom dvorištu zacopao sam se u dve riđe devojčice, četiri slatke starije sestre, tri dugokose iz petog razreda i učiteljicu. Čekao sam strpljivo da se oglasi zvono. Po knjizi Slavomira Nastasijevića "Gvapo" prepoznao sam novog kolegu. Miloš Blanuša bio je među krupnijim dečacima, ali se od budućeg kapitena rukometnog tima ili razrednog siledžije razlikovao kao patišpanj od pogače. Povukli smo se u senku platana koji je rastao u dnu školskog dvorišta. Preporučio sam mu "Letjelicu profesora Bistrouma" Čede Vukovića, a on meni "Na kraju ekumene" Ivana Antonoviča Jefremova. Razmenili smo utiske o "Ratu ljudi i daždevnjaka" Karela Čapeka. Srećni zbog susreta, odlučili smo da proslavimo. Pretvorili smo klupu u svemirski brod Vajper iz televizijske serije "Galaktika svemirska krstarica". Jurili smo Cejlonce, sve dok nas zvonce nije poteralo u učionicu.
Bio sam daleko bistriji od ostale dece, pa mi učenje nije oduzimalo vreme, ni kod kuće ni u školi. Zajedno s Milošem branio sam devojčice. Kad nisu igrali fudbal i rukomet, dečaci su ih gađali grudvama i vukli ih za pletenice. Zbunjivalo me je to što nisam uspeo da razaberem zašto oduševljeno ciče kada se napasnici obruše. Kao da ih naša plemenita služba nije naročito zadivljavala.
Miloš i ja razgledali smo zbirke minerala, buba i biljaka u radnoj sobi njegovog oca ili listali "National Geographic" sa hrpe iz moje sobe. Osim što smo razmatrali teorije crnih rupa, mogućnost putovanja kroz vreme i razvoj stripa, većali smo o tome u koga se zaljubiti.
Sandra je bila najviša u razredu. Crna ravna kosa pokrivala joj je leđa. Imala je oštre crte lica i otresit stav, zbog čega je bila predvodnik Keja u dečijem ratu protiv Belih solitera. Kod čika Pante raslo je šiblje koje sam lomio i donosio Sandri. Bio sam glavni oružar Kejaša. Tako sam ušao u krug devojčica kao prorok Tiresija. Savetovao sam ih kako da prevare Buzdu, vođu Soliteraša. Sedeo sam u klupi iza njihove i postao im najbolja drugarica. Tešio sam ih kada su mi se jadale i zasmejavao ih glupirajući se. Sandra je bila previsoka i ćutljiva, a i više joj se dopadao Miloš. Oblačio se moderno i slušao je pravu muziku. Moj stil bio je pocepani džemper maslinastozelene boje s epoletama i tanke lovačke pantalone, a cele godine išao sam u istim patikama marke Konvers koje sam dobio iz Amerike. Nisam hteo da ih skinem ni kad se ispucala koža odvojila od đonova. Otac ih je bacio u dvorište i naredio mi da nosim cipele.
Kristina je bila zaobljena i odmalena je ličila na službenicu. Krasile su je gusta kovrdžava kosa boje Dunava i iskrene plave oči. Često sam je zamišljao u tamnoplavim kompletićima koje su nosile pripadnice britanskog kraljevskog pomoćnog vazduhoplovnog korpusa. Nisam bio iznenađen kada sam čuo da je postala medicinska sestra. Kao mala nije bila nimalo brižna niti je pokazivala sklonost ka Hipokratovoj nauci. Uklapala se u sliku ljubaznog devojčeta sočnih jagodica i pitomog izgleda. Znao sam da će se baviti plemenitim zanimanjem, ali u uniformi. Radio sam joj domaće zadatke i vrlo brzo shvatio razmere njene priproste prirode. Milošu to nije smetalo.
Bojka je bila mršava i ružičasta kao Pink Panter. Lepršavu svetlu kosu vezivala je gumicom u rep. Ogromne plave oči bleskale su ispod debelih stakala naočara. Nije bila šaljivdžija, ali sve joj je bilo smešno. Nehajna vragolanka na granici šašavog i drskog. Jednom ili dva puta potukla se da bi odbranila drugaricu, ali inače nije bila prgava. Trčala je kao vetar, zbog čega sam bio uveren da je u srodstvu s velikim mačkama. Pozvala me je da gledamo film "E.T." pa sam mislio da je i ona zaljubljena u mene. Uzalud sam joj svaki dan posle škole nosio torbu i išao da gledam Spilbergov hit. Bojka je stanovala u Belim soliterima. Neko je dreknuo moje ime, poletele su kamenice. Proteran kao uhoda družine sa Keja, batalio sam zauvek i Bojku i Eriku Eleniak. Od bubotki pomešanih s naučnom fantastikom ukotvio mi se san koji me i danas proganja. Na istoj zaravni ispred Belih solitera na kojoj sam dobio batine, jednog dana sleteće vanzemaljci i to ne miroljubivi botaničari, već preteći matični brod veći od Meseca.
U trećem razredu zaljubio sam se u Ljiljanu. Izgledala je kao izgladnela ukrajinska seljančica. Imala je tanku ravnu kosu, trouglasto bledo lice i bolešljiv stas. Nos joj je bio kvrgav, a lice prekriveno pegicama boje kafe. Nije bila na meti školskih šmekera, Milošu se nije dopadala, a to mi je bilo i najvažnije. Kao insekt tanane opne, izabrao sam devojku srazmernu svojoj krhkosti. Naklonost sam joj pokazivao tako što sav pocrvenim, kao i poklonima; cvetić, šareni rezač, mirišljava gumica, ljubičasta olovka, mina nula pet, omotač za knjige. Nažalost, Ljiljana je bila ravnodušna na rumene obraze, a darove je odbijala.
Nije mi smetalo. Kada su videle upornost sa kojom sam se udvarao, školske drugarice su se nakratko raspilavile. To je bio trenutak da mi uzvrate za razumevanje i saosećajnost kojima sam ih obasipao. Očekivao sam se da će neka od njih uspeti da ubedi Ljiljanu da sam dobra prilika. U školu sam išao pun nade i naoružan novim poklonima. Sjatile su se da me sažaljevaju, bile su oko mene samo dok im je moja priča delovala romantično. Nisam odustajao od udvaranja, čak i kada su se dušebrižnice raspršile.
Ljiljana je iz godine u godinu postajala sve lepša. Lice joj se zaokruglilo. Svilenkasta kosa presijavala se bojom najfinije čokolade. Izrasla je u krupnu curu koja je primljena u rukometni tim. Postala je prgava i bundžija protiv svih vrsta nepravde. Svi su znali da sam joj i dalje naklonjen. Povukao sam se u svet koji smo oivičili Miloš i ja. Bili smo klinci koji ispravljaju biologičarku i pronalaze greške matematičarki, a mnoge lekcije smo znali bolje od senilne istoričarke. Međutim, za razliku od njega koji je uvek rado išao na žurke i rođendane, društveni skupovi postali su mi mrski. Teško mi je bilo da sedim u uglu i posmatram kako moja ruža cveta drugima. Osim toga bila mi je nesvarljiva glupost druge dece. Dečaci su bili priprosta gomila hvalisavaca i strašljivaca. Koškali su se kao kerići koji svakodnevno utvrđuju poredak u čoporu. Devojčice nisu bile ništa bolje. Tračare koje su marile samo za to da budu glavne ribe u školi.
Slutio sam da paklovi školskog dvorišta odslikavaju poredak u svetu odraslih. Ponašanje klinaca bilo mi je nepodnošljivo. Trudio sam se da ne obražam pažnju, ali bolelo me je to što nisam mogao ni da im nagovestim koliko su pogrešni i prizemni. Kao da im nije bilo dovoljan znak to što sam se u svemu isticao. Sastavio sam poduži rukopis i pročitao ga na času istorije. Nisam očekivao da će se prizvati pameti. Morao sam da skinem teret odgovornosti. Eto, sad znaju šta mislim, pa ko hoće da krene drugim putem, neka mi se pridruži. Svi su se smejali, čak i Miloš. Sklopio je primirje s družinom okupljenom oko kapitena rukometnog tima. Ostali su mi slinavci i raspertlani. Sedeo sam u klupi s Muhamedom koji je ličio na Alžirca. Lupao je u stolicu kao u tarabuk, učio me je da pod prstima prepoznam ispod stola sveže zalepljenu žvaku. Patio sam svaki put kada su ga tukli, a još više zato što nisam mogao da mu pomognem. Padao sam u nesvest već na prvu kapljicu krvi. Ošamućenog, do kuće su me vodili otpadnici, slinavi i kašljucavi.
Dvanaesti ciklus - Osmi dan
Ranko Trifković
LUDAČE
(drugi deo)
Za razliku od Ivanine, moju kuću bilo je veoma jednostavno pronaći. Na pročelju je imala prozore sa okruglim rešetkama koje su podsećale na gvozdene mete. Ulaz je bio dugačak šest i po sekundi. Iz polutame je vrebao čika Nikola. Njegova šaka mogla je da obujmi dečju glavicu i smrska je kao orah. Zato sam uvek trčao kroz hodnik, sve do zastakljenih vrata s duplim šarkama. Bilo je dovoljno da piknem mesinganu kvaku i projurim između Scile i Haribde. Tik ispred stubišta, s leve strane bila su vrata od podruma, a s desne Pantin stan. U memljivu tamu punu paučine koja bi zaustavila i Indijanu Džonsa nisam voleo da ulazim. Tamo su stajali bicikli. Preuređeni vešeraj Železnica je dodelila večito umornom, polupijanom skretničaru. Čika Panta je terorisao stanare. Imao je podočnjake gore od Imperatora iz "Zvezdanih ratova", širio je oko sebe auru nezadovoljstva i gnojave zavisti. Ispod stepeništa protrčavalo se u dvorište, koje je bilo do pola betonirano, a od pola travnjak s dve topole i nekoliko jelki koje je moj otac sadio svake Nove godine. Zgrada je imala dva krila, sa svake strane po pet stanova. Prostor ispod terasa samo je naizgled pripadao dvorištu. S desne strane prostiralo se Pantino carstvo, a s leve otpad koji je otac godinama taložio. Radni stolovi, plišane fotelje, zabravljeni ormarići, arhiva požutelih spisa usendvičenih u kartonske oblande, od te gomile mogla je da se sastavi kafkijanska sudnica. Zidovi koji su razdvajali komšiluk imali su na vrhu zalivene stakliće polomljenih pivskih flaša. Ipak, preko zidića, u moje dvorište upadali su klinci. Imao sam najveću zbirku igračaka u kraju, pa su dolazili da prečešljavaju busenje ne bi li ulovili zaboravljenog vojnika, autić ili lopticu.
Četiri skoka uz ili dva skoka niz stepenice, na prvom spratu stanovao sam pored čika Nikole i njegovih zrikavih unučica. Iznad je u jednom stanu je živela baba-devojčica koja je jela odvratne zelene grumuljice, a u drugom tri polubakice iskrivljenih kukova. Bile su vrhunski programeri, u šta mi je bilo veoma teško da poverujem. Staro zdanje imalo je sve tanje zidove od prizemlja ka tavanu. Na poslednjem spratu živela je mnogobrojna porodica Haljimi, a vrata do njih, nešto mlađa od mene, Roksana. Njen otac radio je treću smenu. Vraćao se jutrom, podbuo od pića. Zabadao je čačkalice u bravu ulaznih vrata kuće da ih niko ne bi zaključavao. Kad god bih sišao u dvorište, ludača je već bila tu. Mimoilazili smo se kao pas i mačka koji su se odavno onjušili i prihvatili postojanje onog drugog. Kad mi je primirje dojadilo, počeo sam je pozdravljam u prolazu. Nije prošlo dugo, prišla mi je. Isprva smo se igrali šuge. Trčeći kroz hodnik, promašio sam kvaku i pesnicom prošao kroz okno zastakljenih vrata. Zaradio sam brazgotinu i beli ožiljak koji još nosim na unutrašnjoj strani nadlaktice. Igrali smo se i frizerskog salona. Sakrili smo se u dvorištu, ispod terase. Seo sam na stolicu ispod koje sam raširio stare novine. Rosanda mi je odsecala čekinjaste bokore s glave. Kući sam se vratio kao pregažen kosilicom. Kad je pošla u školu dosadile su joj igre iz kojih sam izlazio osakaćen ili unakažen.
Jedne jeseni stigao je ugalj. Otac je pregradio ostavu daskama. Naredio mi je da svakih sat vremena silazim u podrum i u kantu zahvatam crno grumenje. Prišao sam vratima prestrašen hukom. Podrhtavala su kao da će kroz njih svakog trena provaliti đavoli. Između paučine i ogoljenih žica nesigurnom rukom pronašao sam prekidač rasvete. U zamršenim hodnicima koji se prostiru sve do pakla trepere rudarske svetiljke. Utešilo me je prisustvo bicikla. Naježen kao preplašeno mače stupio sam pred zakatančenu šupu. Razmandrljao sam lanac i ušao u svet očevih otpadaka. Naslonjene na branu za ugalj bile su merdevine prošarane skorenim krečom. Crne kese za đubre opasane trakom za pakovanje visile su kao grozdovi s tavanice. Pri vrhu bile su okačene crvene skije sa starinskim vezovima na oprugu. Desno od ulaza je nakrivljena polica na kojoj su četkice raznih veličina, razgnječene tube uljanih boja, slikarske mistrije i palete, grubo platno i vojnički kovčeg za municiju u kome su rezervni delovi za mašine koje odavno ne postoje, kažnjene cipele i čizme, odbačeni kaputi i zbirka priručnog alata.
Popeo sam se merdevinama na vrh ugljokopa i napunio kantu. Užasno iskustvo puno tmine i prašine oplemenilo se kada sam ugledao nasmejano žensko lice. Svuda po zidovima bili su zalepljeni posteri lepotica. Zbog uglja video sam samo poluzatrpane glave, kose ili lenjo zabačenu ruku.
Iako podrum nije postao manje strašan, ulazio sam nešto hrabrije, kao arheolog obuzet istraživanjem. Zahvatao sam grumenje do zida i kroz dane i nedelje strpljivo otkopavao ogoljeno rame, grud, ispruženu nožicu s lakiranim noktima. Pretpostavljao sam da otac ovde negde krije časopise iz kojih potiču zidne dame. Rasporio sam crnu kesu i pronašao blago za kojim sam tragao. Čim ostavim kanticu pored peći zatvorim se u sobu i procenjujem plen. Brojeve s najlepšim modelima slagao sam u najveću fioku radnog stola. Ostale sam držao ispod kreveta, a raščerupana izdanja iz kojih sam makazicama uklonio golotinju odlagao sam u kotlarnicu. Iseckane cice lepio sam u veliki bibliotekarski registar iz pedeset i neke. Na slikama su me najviše zanimale ženske grudi. Dlakavi delovi uopšte nisu izgledali privlačno. Voleo sam i karikature. Rajzingerove su zaista bile smešne. Ništa nisam znao o oblicima, bojama i mirisima žene. Više sam verovao Lasalvijevim crtežima nego fotografijama.
Budući da nisam znao šta da radim s posterima lepotica, skakao sam na njih. Prvo podmetnem jastuke sa troseda i preko njih postavim duplerice. Zatim se zaletim sa drugog kraja sobe i sletim na papirnu gospođicu. Od te navike koja je sablažnjivala dadilje odvikla me luda Argentinka. Otac je svake nedelje zapošljavao drugu da kuva i pazi na mene. Nije imao radno vreme, pa je dolazio kući ređe od hajdučkog harambaše, a žene su bežale. Pritiskalo me je osećanje da sam ja kriv za to što odlaze. Tek, jednog dana pojavila se tamnoputa ženica. Imala je gustu kosu na sitne paperjaste kovrdže, crni kožni prsluk, košulju od džinsa, oko vrata vrpcu sa srebrnom kopčom u obliku raskriljenog orla, iscepane farmerke ukrašene maramom duginih boja i mokasine. Netremice je gledala oca u oči. Već to je bio podvig koji je nagoveštavao retku snagu ličnosti. Odobravala je slušajući uputstva i smejala se otkrivajući krupne bele zube vanevropskog porekla. Umesto da sedi sa mnom i nadzire me dok radim domaće zadatke, Mariela mi je pokazala kako se od štirka i tempera pravi omotač za sveske. Učila me je da vajam golubove od plastelina, da pletem novogodišnje ukrase, da pravim kućice od stiropora. Donosila je ručak, za oca uvek bistru supu, šniclu i varivo, za mene asado, milanesas, empanadas, fideos ili lokro. Vodila me je da upoznam majku, zbrčkanu Guarani Indijanku. Pokazala mi je prave gaučo bole, kolt četrdeset pet, prepariranog kajmana i kuvanu ljudsku glavu. Kad je otkrila moju skakačku sklonost, prasnula je u smeh. Zatvorila je vrata sobe i spustila se na kolena. Nemoj da se stidiš, svi imamo uši, oči, usta, nos, kosu, ruke, noge, rekla je otkopčavajući košulju. Užasnut posmatrao sam kako se dugmići otvaraju, kao odbrojavanje streljačkog voda. Grudi su takođe deo tela, to je sve prirodno, kazala je i pitala da li želim da ih vidim. Briznuo sam u plač. Zagrlila me je. Utonuo sam u golicave kovrdže. Mirisale su na reku Rio de la Plata i kiselkastu travu mate. Prestao sam da se zanimam za fotomodele, a zbirku sam prodao mnogo godina kasnije preprodavcu starih novina. Izlečen od naskakanja, postepeno sam razvio novi strah. Bio sam ubeđen da me žene gledaju halapljivo. Kasnije će se pokazati da je moja bojazan bila opravdana.
LUDAČE
(drugi deo)
Za razliku od Ivanine, moju kuću bilo je veoma jednostavno pronaći. Na pročelju je imala prozore sa okruglim rešetkama koje su podsećale na gvozdene mete. Ulaz je bio dugačak šest i po sekundi. Iz polutame je vrebao čika Nikola. Njegova šaka mogla je da obujmi dečju glavicu i smrska je kao orah. Zato sam uvek trčao kroz hodnik, sve do zastakljenih vrata s duplim šarkama. Bilo je dovoljno da piknem mesinganu kvaku i projurim između Scile i Haribde. Tik ispred stubišta, s leve strane bila su vrata od podruma, a s desne Pantin stan. U memljivu tamu punu paučine koja bi zaustavila i Indijanu Džonsa nisam voleo da ulazim. Tamo su stajali bicikli. Preuređeni vešeraj Železnica je dodelila večito umornom, polupijanom skretničaru. Čika Panta je terorisao stanare. Imao je podočnjake gore od Imperatora iz "Zvezdanih ratova", širio je oko sebe auru nezadovoljstva i gnojave zavisti. Ispod stepeništa protrčavalo se u dvorište, koje je bilo do pola betonirano, a od pola travnjak s dve topole i nekoliko jelki koje je moj otac sadio svake Nove godine. Zgrada je imala dva krila, sa svake strane po pet stanova. Prostor ispod terasa samo je naizgled pripadao dvorištu. S desne strane prostiralo se Pantino carstvo, a s leve otpad koji je otac godinama taložio. Radni stolovi, plišane fotelje, zabravljeni ormarići, arhiva požutelih spisa usendvičenih u kartonske oblande, od te gomile mogla je da se sastavi kafkijanska sudnica. Zidovi koji su razdvajali komšiluk imali su na vrhu zalivene stakliće polomljenih pivskih flaša. Ipak, preko zidića, u moje dvorište upadali su klinci. Imao sam najveću zbirku igračaka u kraju, pa su dolazili da prečešljavaju busenje ne bi li ulovili zaboravljenog vojnika, autić ili lopticu.
Četiri skoka uz ili dva skoka niz stepenice, na prvom spratu stanovao sam pored čika Nikole i njegovih zrikavih unučica. Iznad je u jednom stanu je živela baba-devojčica koja je jela odvratne zelene grumuljice, a u drugom tri polubakice iskrivljenih kukova. Bile su vrhunski programeri, u šta mi je bilo veoma teško da poverujem. Staro zdanje imalo je sve tanje zidove od prizemlja ka tavanu. Na poslednjem spratu živela je mnogobrojna porodica Haljimi, a vrata do njih, nešto mlađa od mene, Roksana. Njen otac radio je treću smenu. Vraćao se jutrom, podbuo od pića. Zabadao je čačkalice u bravu ulaznih vrata kuće da ih niko ne bi zaključavao. Kad god bih sišao u dvorište, ludača je već bila tu. Mimoilazili smo se kao pas i mačka koji su se odavno onjušili i prihvatili postojanje onog drugog. Kad mi je primirje dojadilo, počeo sam je pozdravljam u prolazu. Nije prošlo dugo, prišla mi je. Isprva smo se igrali šuge. Trčeći kroz hodnik, promašio sam kvaku i pesnicom prošao kroz okno zastakljenih vrata. Zaradio sam brazgotinu i beli ožiljak koji još nosim na unutrašnjoj strani nadlaktice. Igrali smo se i frizerskog salona. Sakrili smo se u dvorištu, ispod terase. Seo sam na stolicu ispod koje sam raširio stare novine. Rosanda mi je odsecala čekinjaste bokore s glave. Kući sam se vratio kao pregažen kosilicom. Kad je pošla u školu dosadile su joj igre iz kojih sam izlazio osakaćen ili unakažen.
Jedne jeseni stigao je ugalj. Otac je pregradio ostavu daskama. Naredio mi je da svakih sat vremena silazim u podrum i u kantu zahvatam crno grumenje. Prišao sam vratima prestrašen hukom. Podrhtavala su kao da će kroz njih svakog trena provaliti đavoli. Između paučine i ogoljenih žica nesigurnom rukom pronašao sam prekidač rasvete. U zamršenim hodnicima koji se prostiru sve do pakla trepere rudarske svetiljke. Utešilo me je prisustvo bicikla. Naježen kao preplašeno mače stupio sam pred zakatančenu šupu. Razmandrljao sam lanac i ušao u svet očevih otpadaka. Naslonjene na branu za ugalj bile su merdevine prošarane skorenim krečom. Crne kese za đubre opasane trakom za pakovanje visile su kao grozdovi s tavanice. Pri vrhu bile su okačene crvene skije sa starinskim vezovima na oprugu. Desno od ulaza je nakrivljena polica na kojoj su četkice raznih veličina, razgnječene tube uljanih boja, slikarske mistrije i palete, grubo platno i vojnički kovčeg za municiju u kome su rezervni delovi za mašine koje odavno ne postoje, kažnjene cipele i čizme, odbačeni kaputi i zbirka priručnog alata.
Popeo sam se merdevinama na vrh ugljokopa i napunio kantu. Užasno iskustvo puno tmine i prašine oplemenilo se kada sam ugledao nasmejano žensko lice. Svuda po zidovima bili su zalepljeni posteri lepotica. Zbog uglja video sam samo poluzatrpane glave, kose ili lenjo zabačenu ruku.
Iako podrum nije postao manje strašan, ulazio sam nešto hrabrije, kao arheolog obuzet istraživanjem. Zahvatao sam grumenje do zida i kroz dane i nedelje strpljivo otkopavao ogoljeno rame, grud, ispruženu nožicu s lakiranim noktima. Pretpostavljao sam da otac ovde negde krije časopise iz kojih potiču zidne dame. Rasporio sam crnu kesu i pronašao blago za kojim sam tragao. Čim ostavim kanticu pored peći zatvorim se u sobu i procenjujem plen. Brojeve s najlepšim modelima slagao sam u najveću fioku radnog stola. Ostale sam držao ispod kreveta, a raščerupana izdanja iz kojih sam makazicama uklonio golotinju odlagao sam u kotlarnicu. Iseckane cice lepio sam u veliki bibliotekarski registar iz pedeset i neke. Na slikama su me najviše zanimale ženske grudi. Dlakavi delovi uopšte nisu izgledali privlačno. Voleo sam i karikature. Rajzingerove su zaista bile smešne. Ništa nisam znao o oblicima, bojama i mirisima žene. Više sam verovao Lasalvijevim crtežima nego fotografijama.
Budući da nisam znao šta da radim s posterima lepotica, skakao sam na njih. Prvo podmetnem jastuke sa troseda i preko njih postavim duplerice. Zatim se zaletim sa drugog kraja sobe i sletim na papirnu gospođicu. Od te navike koja je sablažnjivala dadilje odvikla me luda Argentinka. Otac je svake nedelje zapošljavao drugu da kuva i pazi na mene. Nije imao radno vreme, pa je dolazio kući ređe od hajdučkog harambaše, a žene su bežale. Pritiskalo me je osećanje da sam ja kriv za to što odlaze. Tek, jednog dana pojavila se tamnoputa ženica. Imala je gustu kosu na sitne paperjaste kovrdže, crni kožni prsluk, košulju od džinsa, oko vrata vrpcu sa srebrnom kopčom u obliku raskriljenog orla, iscepane farmerke ukrašene maramom duginih boja i mokasine. Netremice je gledala oca u oči. Već to je bio podvig koji je nagoveštavao retku snagu ličnosti. Odobravala je slušajući uputstva i smejala se otkrivajući krupne bele zube vanevropskog porekla. Umesto da sedi sa mnom i nadzire me dok radim domaće zadatke, Mariela mi je pokazala kako se od štirka i tempera pravi omotač za sveske. Učila me je da vajam golubove od plastelina, da pletem novogodišnje ukrase, da pravim kućice od stiropora. Donosila je ručak, za oca uvek bistru supu, šniclu i varivo, za mene asado, milanesas, empanadas, fideos ili lokro. Vodila me je da upoznam majku, zbrčkanu Guarani Indijanku. Pokazala mi je prave gaučo bole, kolt četrdeset pet, prepariranog kajmana i kuvanu ljudsku glavu. Kad je otkrila moju skakačku sklonost, prasnula je u smeh. Zatvorila je vrata sobe i spustila se na kolena. Nemoj da se stidiš, svi imamo uši, oči, usta, nos, kosu, ruke, noge, rekla je otkopčavajući košulju. Užasnut posmatrao sam kako se dugmići otvaraju, kao odbrojavanje streljačkog voda. Grudi su takođe deo tela, to je sve prirodno, kazala je i pitala da li želim da ih vidim. Briznuo sam u plač. Zagrlila me je. Utonuo sam u golicave kovrdže. Mirisale su na reku Rio de la Plata i kiselkastu travu mate. Prestao sam da se zanimam za fotomodele, a zbirku sam prodao mnogo godina kasnije preprodavcu starih novina. Izlečen od naskakanja, postepeno sam razvio novi strah. Bio sam ubeđen da me žene gledaju halapljivo. Kasnije će se pokazati da je moja bojazan bila opravdana.
Subscribe to:
Posts (Atom)
