Dvanaesti ciklus - Devetnaesti dan

LUDAČE IV

Gimnazija je ulicu delila sa gradskom pijacom i strmim sokakom kojim je narod žurio na autobusku i železničku stanicu, hrleći ka zavičaju. Skakutao sam između potočića koji su izvirali iz bunjišta i kanti za đubre. Zaobilazio sam trulo voće i povrće koje me je vrebalo s kaldrme. Vojni škart u kome sam proveo osnovnu školu zamenio sam flanelskom košuljom, somotskim pantalonama i belom platnenom jaknicom. Da sam ugazio u gnjilež, ne samo da bih se strmeknuo niz sokak, već bih ukaljao želju da se na prijemnom ispitu pojavim kao nov.

Nada da ću zasijati i očarati sve prisutne zgasla je kada sam stupio u dvorište. Našao sam se ispred osam i po hiljada devojaka. Nisam bio siguran da li sam dospeo u raj ili u pakao. Pokušao sam da pronađem bar jednu koja nije bila neizdrživo lepa. Učinilo mi se da se nalazim na kastingu, a ne u eksperimentalnoj gimnaziji, pred ispitom od koga mi zavisi tok života. Za srpski, engleski i istoriju se nisam brinuo. Pitao sam se da li ću preživeti boje, mirise, lepršave loknice, rumene obraze i bele zube ispod osmejaka.

Predao sam popunjen obrazac i promumlao da bih želeo da pohađam odelenje za latinski i grčki.
– Ad augusta per angusta! – uskliknula je profesorka rošavog lica i raščerupane kose.
– Civis Romanus sum, omnia iura possideo – bupnuo sam, ljut što se nisam dosetio prikladnije izreke.

Pokušao sam da potražim skrovito mesto na kome ću moći da smirim disanje i pulsirajuće crvenilo. Devojke su bile svuda, na stepenicama, u hodnicima, na zidiću ispred ulaza, u dvorištu, pred kapijom. Iako sam bio nevidljiv, strepio sam da će mi se svakog trena obratiti. Sakrio sam šake u džepove od pantalona, ali su bili preduboki. Premestio sam ih u džepove od jakne, ali su bili plitki. Kršio sam prste i pokušavao da ne klatim rukama usplahireno. Ustrčao sam na drugi sprat, prošetao nehajno poput inspektora Kluzoa i brzo se sjurio u dvorište. Vratio sam se na sprat i pravio se da tražim nekoga. Da se ne bih sudarao sa rusalkama i vilama, skrasio sam se ispred oglasne table i pomno iščitao sva službena obaveštenja. Sedi profesor u trodelnom odelu prozvao je moje ime. Morao je da ga nekoliko puta ponovi pre nego što sam se dozvao svesti i odazvao pozivu.

– Hranislav Živković – kazao je.
– N...ne, to nisam ja! – zamucao sam.
– Naravno, to sam ja! Profesor Živković, istorija. Izvolite sačekati ovde mladiću, vi ste u grupi sedam A. Ispit će početi za trideset sedam minuta.

Kako da provedem toliko vreme sa dvadesetak devojaka? Nisam smeo da sednem, niti sam mogao mirno da čekam. Stotinu četrdeset osam puta sam prošao ispred vrata učionice. Najpre sam se šetkao, zatim sam marširao, a naposletku sam plesao. Zapravo, setio sam se džudo-kate, pa sam se vrteo na vrhovima prstiju, čistio pod bridom stopala i premeštao s noge na nogu. Srećom, devojke nisu obraćale pažnju. Već su se zaćeretale kao da su se našle na petogodišnjici mature, a ne prvi put u životu.

Laknulo mi je kada nas je profesor poterao u učionicu. Održao nam je govor naglašavajući da se borimo za ograničen broj mesta u školi i da je nerazborito šapnuti tačan odgovor suparnicima. Pitanja nisu bila teška, ali sam svaki čas morao da se okrećem, dozivan molećivim pogledima banšija i niksija. Doturao sam im rešenja, rizikujući da mi gospodin Živković iščupa uši, izvede iz učionice i izbaci iz škole. Meni se to nije dogodilo, ali je nastradala jedna razbarušena cura. Bila je namazana kao rakun. Iz širokih čipkanih rukava ispadali su joj papirići. Iz učionice sam izašao drhtuljeći i seo na klupu. Banši su se pretvorile u harpije i odlepršale. Možda je tako i bolje, pomislio sam. Bio bi to razgovor lažne zahvalnosti i mucave stidljivosti. Opomenut kreketanjem iz stomaka izašao sam u dvorište da potražim pekaru. Jedna se nalazila baš u hodniku škole.
Zastao sam da posmatram devojke. Volim da ih posmatram dok jedu. Korice pogačica padaju na revere kariranih kompletića. Sitan sir iz bureka ostaje na usnama boje jagoda. Žvaću sitno kao stidljivi zečići ili trpaju hranu da bi im kamiondžije pozavidele. Plavojka sa trakama boje leptirovih krila u kosi cupka uz svaki zalogaj, jedan levo, desno dva. Kovrdžava u togi oslikanoj bojama tropskog voća drži dve kifle i svaki komadić melje četrdeset puta, kao što ju je majka učila.

Vraćam se pred učionicu da sačekam sledeći ispit. Devojke puše tanke cigarete i pijuckaju negaziranu vodu iz plastičnih bočica. Mnoge neće biti primljene i nikada ih više neću videti. To me smiruje. U misli počinju da mi se vraćaju nepravilni glagoli, participi, predlozi i WH pitanja. Žvrljam odgovore i bežim od sirena koje zapomažu siktanjem.

U hodniku me dočekuje mladić. Ima nadlaktice široke kao dizač tegova. Mišići su neskladno preuveličani zbog čega mu ramena izgledaju kao da su za dva broja veća, a ruke visoko nasađene. Lice mu je zastrto čekinjama, a iznad čupavih obrva kosa mu je crna kao katran. Da nije visok i dugonog, podsećao bi na Džonija Brava. Prepoznajemo se po očima, nemo bratimljenje.

– Ima nas još. Video sam dole na francuskom jednog, na ruskom dvojicu.
– Drž' se! Samo da nas prime.

Posle dve nedelje moje ime se našlo tik iznad crte. Otac je bio u neverici, ali veoma ponosan. Išli smo zajedno da plivamo u bazenu, a posle smo svratili na roštilj i smejali se anegdotama iz istorije; Cezarovoj besparici u vreme izbora, Napoleonovom rođaku koji je vojsci prodavao muskete, kolosalnom pehu atentatora da dođu glave Šarlu de Golu. Proveli smo letovanje potpuno poništeni. Nastala je ravnopravnost u kojoj sam bio slobdan, zahvalan, nevin i valjan sin, a on nepotišten, saosećajan, zadovoljan otac. Opijen tim osećanjem teturao sam se za ocem, sve sigurnije stupajući u izmaglicu privida.

No comments: