Trinaesti ciklus - Drugi dan

BEOGRAD NA MORU -1

Noć se spustila u podrum. Procurela je kroz rešetke zamazanog prozora pri vrhu tavanice. Kapljala je po nama kao motorno ulje.

Nestajali su. Igor koji žurno sklapa pištolj pre nego što tmina proguta oprugice i šrafčiće. Anton i Sanja koji leže ogrnuti njenom plavom kosom. Vlada za koga je noć pala zauvek kad je izgubio Jelenu.

Mrak je progutao i brujanje motora. Čula sam Igorovo zadovoljstvo što je okvir pun titanijumskih osica, coktanje Antonove brižnosti, siktanje Sanjinog bunila, muk Vladinog gubitka i prazninu svog stomaka.

"Ja ću da stražarim." odlučio je Igor. Nisam imala snage da mu odgovorim. Kad odvali tako vojnički dođe mi da ga pronađem u mraku i propisno ga izdevetam. Pokušala sam da sklopim oči i uhvatim sledovanje sna.

"In the year twenty-five twenty-five, if man is still alive, if woman can survive, we survive..." Reči su prizvale muziku. Bila sam besna na sebe što ne mogu da zaspim. "War destroys the last sky-line, a flaming cross appears in the sky, man goes down as the bullets fly." Setila sam se Jelene. Bila je glupa. "It's been ten thousand years, man has cried a million tears for what he never knew, now man's reign is through..." Uzela sam joj sandale. Bliski susret sa motoristom ostavio me je bez čizama. Dok sam bosonoga osećam se nezaštićeno. "But through eternal night, the twinkling of starlight, so very far away. Maybe it's only yesterday..." Spustila sam glavu na hladan betonski pod. Stavila sam palac u usta i snažno povukla. Sisala sam dok nije poteklo malo pljuvačke i nešto krvi.

Opnicu sna probija Sanjin glas.

"Ja sam Izida, vodič preživelih. Sve je zagađeno. Znam mesto na kome rastu zaštićene biljke. Stepenice. Oni koji su nam pomogli nisu bili svesni opasnosti. Nismo se zaustavili da im pomognemo. Izaćićemo iz podruma, svako svojim putem i izbićemo na široku ulicu. Prepoznaćemo se, zadovoljni što smo se izvukli. Različiti smo, koža nam je različita, izmenjeni smo! Čamci. Idemo na mesto na kome su čamci. Ovaj koji je beo i bolestan, on nije drugačiji. Ako ga to ne obuzme, propašće. Čamci, Antone obećaj mi da ćemo sići na obalu. Sigurno je ostao bar jedan čamac."

Govorila je drugačije. Ne kao Jelena. Ovo nije bila groznica. Osetila sam prste na mišici i vrisnula sam. Petom sam dokačila nekog i frknula zadovoljno kad sam čula Igorov jauk.

"Šta vam je bre, zar ste obe poludele?" siktao je na mene.
"Ja mislim da je prsla, kao i Vladan." šapnuo je posle nekoliko trenutaka, koliko mu je trebalo da me nanjuši u tmini. Munula sam ga. Prekinula nas je Sanja.

"Obećaj! Obećaj mi Antone! Videla sam to! Izida će nas spasiti! Čamci, splavovi, rečna flota! Obećaj mi!" vikala je i udarala stopalima o beton.
"Obećavam!" jauknuo je Anton.

Sanja je umuknula.
Više nikada nije progovorila.

Svanulo je uz riku motora. Nanjušili su nas. Igor je izvadio pištolj, proverio ga i uhvatio se za rezu podrumskih vrata. Okrenuo se. Stajala sam uz Antona koji je pridržavao Sanju. Lelujala se, ali je bila svesna. Vlada je i dalje sedeo naslonjen na potporni stub.

Igor me je pogledao i sevnuo glavom. Odmahnula sam i pokazala mu na stepenice koje su vodile ka tavanici. Pokazao je na Vladana i slegnuo ramenima. Čučnula sam pored njega. Smrdeo je na smrt. Potražila sam Sanjin pogled. Šta raditi sa živim mrtvacem? Igor mu se privukao s leđa i uperio pištolj u teme.

"Sram te bilo!" ciknula sam. Kao oprljen Igor je sklonio oružje. Sabrao se posle nekoliko treptaja.
"Ti ćeš da ga nosiš?" iskezio mi se.
"Ostavi ga na miru. Idemo na most, pa na pristanište." Sanja mi se osmehnula.

Izlazimo na oblačnost dana. Vetar razgoni stare novine preko opustelog bulevara. Čak su i ljušture automobila usahle i sparušile se. Bumbaranje motora se približava. Trčimo i saplićemo se niz ulicu, pored istopljenog spomenika napretku i dalje, ka reci.

Stigli smo do vrha stepenica. Sanja i Anton su prvi počeli da se spuštaju. Igoru se pucalo, potražio je metu. Gurnula sam ga ispred sebe. Sa druge strane mosta nailazio je motorista. Ugledao nas je. Prestigla sam Igora, preskačući nekoliko stepenika odjednom i pomogla Antonu da spusti Sanju. Noga mi je skliznula iz sandalice, osetila sam da joj kaišić popušta. Samo da izdrži do Kapetanije.