VREME JE ZA PROMENU
"Vrata su zatvorena, svetla pogašena, jajca se 'lade a margarin čvrsne. Kakva divna pita, pica, pitica, pičica. Svakog trena, tako treba, kupuj, kupuj, kupuj!"
Vreme je da se sve preokrene. Zvezde su spremne. Zašto čekati? Zakorači niz puteljak karme. Uzalud se upireš o zidove života, čep si na šampanjcu koji samo što nije objavio početak beskrajne žurke. Niz pogodnosti čeka svakog ko krene nesigurnom stazom što vodi daleko od doma. Oslušni noć, odmahni jutru, probudi se u kasno popodne.
Dobar dan, dobar dan. Ja sam čovek koji sedi u kutiji. Ne učestvujem u vašim igrama. Iz kaveza šapućem nevažne istine. Dajte dinar i uverite se!
"Papričice, krastavčići, pečurkice, maslinčice, inćunčići, salamice. Terapija kupovinom, potreba, reklama, potrebna terapija."
Uhvaćen sam između dva sveta. Ali o tome se sve zna.
Sve je račun. Od duha je neophodno samo naslućivanje tajne. Ima nešto ali to nije ono što oni misle da jeste.
"Kupuj, kupuj, potrebna je terapija, istrebiće te potreba, kupuj, kupuj!"
To što je u meni sada, to je sve već bilo. Budućnost nije nepoznati predeo koji se istražuje, već put sa sporednim utokama i raskrsnicama. Hoću da kažem, mogu kola da se voze i trotoarom, ali to niko ne čini.
Niko nema pravo da kaže, to nije moj bol. Ali ipak. Šta ako nije?
Zvončići zvone.
Trinaesti ciklus - Osmi dan
LUDAČE V
Od kuće do stanice bilo je trideset sedam koraka. Autobus sam čekao dvadesetak nestrpljivih cupkanja i šest razgledanja izloga. Vožnja ekspresnom linijom trajala je manje od devet i po stranica džepne knjige. Od poslednje stanice do školskog dvorišta mogao sam da pretrčim zadržavajući dah.
Odustao sam od visoke mode i opredelio se za uniformu. Nosio sam debele vunene džempere britanske vojske; običan maslinastozeleni, oficirski sa epoletama i džepom za olovke na rukavu i crni mornarički. Pantalone su bile padobranske sa širokim džepovima ili svetlozelene lovačke. Išao sam u patikama, osim kada se košava razduva i nastupe kiše. Tada sam obuvao crne cokule. Imao sam i dve jakne vijetnamke, zelenu i crnu. Izbegavao sam košulje, uglavnom sam oblačio vojničke majice kratkih rukava, tamnozelene, crne ili maskirne. Ponekad sam nosio ruske mornaričke belo-plave bluze. Znao sam da mi u ženskoj gimnaziji nema spasa i da mi vojna oprema neće pomoći da pregrmim nedaće kojima će me izložiti sopstvena zaljubljivost. Želeo sam da uvek izgledam zategnuto, bez bušnih čarapa, iscepanih pantalona, umrljanih rukava i olinjalih okovratnika.
U školu sam dolazio pola sata pre nego što počne prvi čas. Sedeo sam na kraju zidića ispred ulaznih vrata sa dvorišne strane. Posmatrao sam devojke. Oduševljavala me je njihova lakoća postojanja. Dođu, pozdrave se, izljube, zapale cigaretu, čavrljaju, ciknu, odu po kiflu, vrate se, otresu mrvice sa sebe, zapitkuju ko je ko, okupe se u grupicu, napuste je i pridruže se novoj, pošalju nekog po kafu, srkuću je i keze se profesorima. Nisam mogao da pobedim stidljivost i priključim se razgovoru, pa sam proučavao to složeno Braunovo kretanje i pokušavao da proniknem u njegov smisao. Posmatrao sam kako se već do prvog velikog odmora uspostavila društvena lestvica.
Samotnice su bile na dnu, tihe devojke koje zbog sramežljivosti nisu učestvovale u razgovorima, a nisu se ni udružile u sestrinstvo odbačenih. Ako bi uopšte izlazile u dvorište između časova, stajale bi sa strane, zadubljene u knjigu. Tik iznad njih bile su došljakinje. Odavale su ih staromodna odeća, naglasak i rumena lica bez šminke. Premda nijedna nije dolazila iz istog gradića, držale su se kao da su iz iste kuće. U vrh otpadnika spadale su izopštene devojke. Neke su tu dopale zbog pogrešne boje haljine, neke zbog tupog pogleda, druge opet zbog lajavog jezika, pospanosti ili sukoba sa elitom. Među gradskim curama prestiž se merio po odelenju. Moje drugarice sa klasičnih jezika pripadale su najnižoj klasi. Znalo se da su u taj razred prebačeni svi oni učenici koji nisu postigli dovoljan broj bodova da upadnu na odsek za neki od živih jezika. Bio sam jedini čudak koji se prijavio za latinski i starogrčki. Učio sam ih još od petog osnovne jer je otac želeo da podstakne moju sklonost ka istoriji.
Na dnu poretka bilo je rusko odelenje. Iznad je bilo nemačko, pa francusko. Gospodarice škole bile su učenice engleskog. Za razliku od antičkih despotija, kastinski sistem paradajz-gimnazije pokazao se veoma prilagodljiv. Do mature stvoriće se i raspasti mnogi savezi, grupice i krugovi.
U celoj generaciji bilo je samo osam mladića. U engleskom odelenju nije bio nijedan, pa je vazduh bio zagađen neprestanim svađama i spletkarenjem. Peđa je bio jedini "francuz". Ličio je na Žan-Kloda van Dama. Iako je bio zgodan, nikada nije imao devojku iz škole. Nije bio naročito obrazovan, pa se ubrzo ispisao jer nije mogao da prati nastavu. Danilo i Obren iz nemačkog odeljenja bili su Crnogorci, sinovi gastarbajtera. Nosili su skupe trenerke i patike, skupe satove i skupe frizure, kao da su fudbaleri tek stigli u "Milan". Začudo, sport ih uopšte nije zanimao. Rusko odelenje imalo je dva raznorodna tipa. Andrej je bio visok i pogrbljen, kvrgavog nosa i dugačke masne kose. Ličio je na trola. Ložio se na filosofiju i rokenrol i bio je ubeđen da je pravi dasa. Periša Perišić bio je svačija najbolja drugarica i najveća tračara u gimnaziji. Obožavao je Madonu, delio modne savete i sanjao o svetskoj slavi kao voditelj MTV-a. Vukan i Marko išli su sa mnom u razred. Vukan je bio mišićavi Džoni Bravo koga sam sreo na prijemnom ispitu i bio je još ćutljiviji od mene. Bavio se dizanjem tegova i proučavanjem Drugog svetskog rata. Strastven je bio jedino kada počne da priča o fudbalu, što je bilo veoma retko. Za mene je to i danas sport u kome dvadeset dva ludaka jurcaju za loptom, a gospodin u crnom pokušava da ih urazumi. Marko je bio razbarušen, žut od duvana i uvek razdragan. Zaluđivale su ga nepoznate rok-grupe i koristio je svaku priliku da na vazdušnoj gitari odsvira nešto sa nove ploče koju je dobio od strica iz Engleske. Divio sam mu se. Bio je kao društvena bolest. Nije postojala družina u školskom dvorištu koju nije mogao da zarazi. Zbog rasporeda smena, prva godina imala je časove zajedno sa četvrtom. Plašio sam se maturantkinja. Teško mi je bilo da ih nazovem devojkama. Za mene su to bile odrasle žene. Strah ih je uveličao, činilo mi se da nikad neću biti veliki kao one. Marko se pajtao s njima, razmenjivao muzičke kasete i dogovarao šeme za nabavku trave. Smejale su se preglasno i pušile, ozbiljno ispuštajući guste oblake. U poređenju sa njima, moje drugarice bile su nevaljalice što krišom od roditelja pućkaju prvu cigaretu.
Od kuće do stanice bilo je trideset sedam koraka. Autobus sam čekao dvadesetak nestrpljivih cupkanja i šest razgledanja izloga. Vožnja ekspresnom linijom trajala je manje od devet i po stranica džepne knjige. Od poslednje stanice do školskog dvorišta mogao sam da pretrčim zadržavajući dah.
Odustao sam od visoke mode i opredelio se za uniformu. Nosio sam debele vunene džempere britanske vojske; običan maslinastozeleni, oficirski sa epoletama i džepom za olovke na rukavu i crni mornarički. Pantalone su bile padobranske sa širokim džepovima ili svetlozelene lovačke. Išao sam u patikama, osim kada se košava razduva i nastupe kiše. Tada sam obuvao crne cokule. Imao sam i dve jakne vijetnamke, zelenu i crnu. Izbegavao sam košulje, uglavnom sam oblačio vojničke majice kratkih rukava, tamnozelene, crne ili maskirne. Ponekad sam nosio ruske mornaričke belo-plave bluze. Znao sam da mi u ženskoj gimnaziji nema spasa i da mi vojna oprema neće pomoći da pregrmim nedaće kojima će me izložiti sopstvena zaljubljivost. Želeo sam da uvek izgledam zategnuto, bez bušnih čarapa, iscepanih pantalona, umrljanih rukava i olinjalih okovratnika.
U školu sam dolazio pola sata pre nego što počne prvi čas. Sedeo sam na kraju zidića ispred ulaznih vrata sa dvorišne strane. Posmatrao sam devojke. Oduševljavala me je njihova lakoća postojanja. Dođu, pozdrave se, izljube, zapale cigaretu, čavrljaju, ciknu, odu po kiflu, vrate se, otresu mrvice sa sebe, zapitkuju ko je ko, okupe se u grupicu, napuste je i pridruže se novoj, pošalju nekog po kafu, srkuću je i keze se profesorima. Nisam mogao da pobedim stidljivost i priključim se razgovoru, pa sam proučavao to složeno Braunovo kretanje i pokušavao da proniknem u njegov smisao. Posmatrao sam kako se već do prvog velikog odmora uspostavila društvena lestvica.
Samotnice su bile na dnu, tihe devojke koje zbog sramežljivosti nisu učestvovale u razgovorima, a nisu se ni udružile u sestrinstvo odbačenih. Ako bi uopšte izlazile u dvorište između časova, stajale bi sa strane, zadubljene u knjigu. Tik iznad njih bile su došljakinje. Odavale su ih staromodna odeća, naglasak i rumena lica bez šminke. Premda nijedna nije dolazila iz istog gradića, držale su se kao da su iz iste kuće. U vrh otpadnika spadale su izopštene devojke. Neke su tu dopale zbog pogrešne boje haljine, neke zbog tupog pogleda, druge opet zbog lajavog jezika, pospanosti ili sukoba sa elitom. Među gradskim curama prestiž se merio po odelenju. Moje drugarice sa klasičnih jezika pripadale su najnižoj klasi. Znalo se da su u taj razred prebačeni svi oni učenici koji nisu postigli dovoljan broj bodova da upadnu na odsek za neki od živih jezika. Bio sam jedini čudak koji se prijavio za latinski i starogrčki. Učio sam ih još od petog osnovne jer je otac želeo da podstakne moju sklonost ka istoriji.
Na dnu poretka bilo je rusko odelenje. Iznad je bilo nemačko, pa francusko. Gospodarice škole bile su učenice engleskog. Za razliku od antičkih despotija, kastinski sistem paradajz-gimnazije pokazao se veoma prilagodljiv. Do mature stvoriće se i raspasti mnogi savezi, grupice i krugovi.
U celoj generaciji bilo je samo osam mladića. U engleskom odelenju nije bio nijedan, pa je vazduh bio zagađen neprestanim svađama i spletkarenjem. Peđa je bio jedini "francuz". Ličio je na Žan-Kloda van Dama. Iako je bio zgodan, nikada nije imao devojku iz škole. Nije bio naročito obrazovan, pa se ubrzo ispisao jer nije mogao da prati nastavu. Danilo i Obren iz nemačkog odeljenja bili su Crnogorci, sinovi gastarbajtera. Nosili su skupe trenerke i patike, skupe satove i skupe frizure, kao da su fudbaleri tek stigli u "Milan". Začudo, sport ih uopšte nije zanimao. Rusko odelenje imalo je dva raznorodna tipa. Andrej je bio visok i pogrbljen, kvrgavog nosa i dugačke masne kose. Ličio je na trola. Ložio se na filosofiju i rokenrol i bio je ubeđen da je pravi dasa. Periša Perišić bio je svačija najbolja drugarica i najveća tračara u gimnaziji. Obožavao je Madonu, delio modne savete i sanjao o svetskoj slavi kao voditelj MTV-a. Vukan i Marko išli su sa mnom u razred. Vukan je bio mišićavi Džoni Bravo koga sam sreo na prijemnom ispitu i bio je još ćutljiviji od mene. Bavio se dizanjem tegova i proučavanjem Drugog svetskog rata. Strastven je bio jedino kada počne da priča o fudbalu, što je bilo veoma retko. Za mene je to i danas sport u kome dvadeset dva ludaka jurcaju za loptom, a gospodin u crnom pokušava da ih urazumi. Marko je bio razbarušen, žut od duvana i uvek razdragan. Zaluđivale su ga nepoznate rok-grupe i koristio je svaku priliku da na vazdušnoj gitari odsvira nešto sa nove ploče koju je dobio od strica iz Engleske. Divio sam mu se. Bio je kao društvena bolest. Nije postojala družina u školskom dvorištu koju nije mogao da zarazi. Zbog rasporeda smena, prva godina imala je časove zajedno sa četvrtom. Plašio sam se maturantkinja. Teško mi je bilo da ih nazovem devojkama. Za mene su to bile odrasle žene. Strah ih je uveličao, činilo mi se da nikad neću biti veliki kao one. Marko se pajtao s njima, razmenjivao muzičke kasete i dogovarao šeme za nabavku trave. Smejale su se preglasno i pušile, ozbiljno ispuštajući guste oblake. U poređenju sa njima, moje drugarice bile su nevaljalice što krišom od roditelja pućkaju prvu cigaretu.
Trinaesti ciklus - Sedmi dan
SNEŽANA
Došla je u kratkoj crno-beloj haljini. Polja F3 i C6 krasila je krupna plastična dugmad. Gornja ivica table završavala se tregerima koji su joj uz telo pridržavali tanku crnu bluzu. Plitki izrez otkrivao je samo ono što nije pokrivao ljubičasti šal. Donja ivica table dopirala je do iznad kolena. Crne čarape otkrivale su samo ono što nisu pokrivale kožne čizmice. Kosa boje kupine padala joj je niz leđa u dugačkim pramenovima. Presijavala se kao mačija dlaka.
Zatreperila je noktima boje ribizle. Nervozno je izvadila paklicu cigareta iz malene lakovane tašne. Dočepala se cigarete i zapalila je zlatnim upaljačem marke Zipo. Konačno se skrasila na stolici i spustila torbicu na sto. Pretvarao sam se da proučavam jelovnik i ne vidim koliko je ljuta. Usne su joj bile namazane bojom šumskih jagoda. Pućile su se i ravnale, u taktu unutrašnjeg ključanja.
"Hoćeš li mi najzad reći zašto smo ovde?"
"Imaju sjajan kajunski biftek i ratatui, a ni losos im nije rđav."
Pućkala je cigaretu i vrlo brzo je ugasila. Pepeljare su bile obične staklene, kafanske. Odudarale su od otmenog klupskog okruženja. Žamorenje je donosilo kikotanje ulizica i brundanje direktora, prijateljsko ubeđivanje i savete o unosnim ulaganjima.
"Šta uopšte hoćeš od mene?"
"Dama će kosmpoliten, za mene ševca."
Kratko podšišani plavušan nakloni se i nestane neprimetno, kako se i pojavio. Snežana je zapalila novu cigaretu. Zelenkaste oči već su joj dobile iskričavi naglasak. Pokušavala je da me pročita. Ucenjivač bez cene, pohotnik bez htenja. Kad mi je obećala "bilo šta" nije očekivala da ću naplatiti reč. Mislila je će me usputni dodir, dah na okovratniku, osmeh iz koga viri jezik baciti na kolena. Nije očekivala da jok uvek pomalo odrpani kompjuteraš zategne omču oko života. Prekrstila je noge i poravnala rub haljine. Malim prstom desne šake počešala je kažiprst leve. Da li će odgristi šapu i pobeći iz zamke ili će sačekati lovca i pokušati da ga ubije?
"Da pređemo na posao?"
"Posao smo već obavili, ovde smo radi zadovoljstva."
Cigareta se prelomila u struku i telom ugasila žar u pepeljari. Snežanin pogled je skakutao kao da čita reči koje mi se prebrzo smenjuju na licu. Mogla je da se pritvori, pliva niz maticu i čeka trenutak da se praćakne. Tako je i napredovala u poslu, od jednog gospodara do drugog. Ipak joj nije bilo u prirodi da trpi udarce.
"Znaš šta, ti? Zvao si me..."
"Mogao sam da zovem i Angelinu."
Volim da sablaznim sagovornike, iznenadim ih i uzdrmam. Daje mi priliku da ih proučavam dok se koprcaju na granici stida.
"Salatu od avokada, salmon reljeno i katalonski krem."
Nije posegnula za cigaretom. Gledala je kroz tačku na stolu. Imala je dugačak i pomalo kvrgav nos. Koža na jagodicama bila joj je prošarana boginjavim jamicama.
"Majka ti je bila veoma lepa. Otac? Nije te zaštitio kad je trebalo. Bila si ljuta na majku. U školi si bila džigljavo strašilo, zvali su te pogrdno, Štakara, Motkara ili... "
"Zvali su me Veštica".
Otpila je gutljaj koktela. Vratila je čašu sa tankom nožicom na sto i spustila ruke u krilo.
"Otac nas je napustio pre nego što sam pošla u školu. Sestra je još bila u pelenama..."
"Osećala si krivicu?"
"Svetila sam se majci. Krišom sam štipala sestru da bi plakala što više."
"Radila je sve više da bi vas prehranila, obukla i zaboravila na svoju muku?"
"Kopnila je, a sa svakom novom borom mrzela sam je sve više."
"Deo inata bili su momci?"
"Kasnije, u srednjoj školi. U šestom razredu izašla sam sa jednim osmakom. Dočekao me je iza škole, ali nije bio sam. Prvo su me psovali, pa vukli za kosu, na kraju su me gurnuli u blato. A u gimnaziji sam već posle mesec dana izlazila sa četvrtacima."
"Tu si otkrila moć?"
"Plašila sam se."
"Aha, još nisi bila kučka, verovatno si u tajnosti pekla zanat."
"Nisam smela da dozvolim da me... obeleže, znaš već. Da se pročulo da sam laka ne bi me više zvali na žurke, ne bih bila deo ekipe, dobro sam znala kako prolaze glupave devojke."
Plavokosi kelner postavio je sto i poslužio predjelo. Primetio sam da nema nokat na malom prstu desne ruke; prstu je nedostajao članak. Osmehnuo sam se momku i prebirao kašičicom po salati. Volim kad dobro samelju avokado, samo mi nije bilo jasno zašto je kuvar nalio pavlaku, trebalo je da je pomeša sa voćem.
"A majka?"
"Kad se razbolela, otišla je sa sestrom u Nemačku. Ostavila me je sa bakom."
"Znači, vežbala si se na školarcima. Kada si prešla na starije muškarce?"
Uzela je nekoliko zalogaja salate. Žene se veoma uozbilje dok jedu. Neke gledaju u neodređenu tačku ispred sebe, neke pogleduju u oblake. Dosledno žvaću bilo da je posredi komad jagnjetine ili puding. Kao da hrana nije uživanje već rešavanje jednačine koja zahteva punu pažnju.
"Profesor muzičkog."
"Ohoho! Nisi, dakle, gubila vreme!"
"Zaljubila sam se."
"Da, primetio sam da imaš žive oči."
Zastala je za trenutak i namrštila se začuđeno. Spustila je viljušku i odrezala komadić lososa. Zamočila ga je u umak i položila na jezik. Ćutala je i žvakala. Nastajala je praznina koju je neko morao da ispuni.
"Poznajem kučke. Imaju bes ako ih je neko opekao ili mrtve oči kao u ubice. Dešava se, kad se nagledaš svega i svačega. Otupiš. Izbegavao sam svet korporacija. Kancelarijska kultura mi ne prija. A tu su najopasnije žene. Nikad nisam bio siguran šta bih radio sa nekim kao što si ti. Zato sam ti postavio zamku. Želeo sam da te upoznam. Znao sam da ću čuti zanimljivu priču. Pogled ti je uplašen, ali nisi izgubila iskru života."
"Imam dušu, hoćeš da kažeš?"
Losos je bio dobro spremljen, ali luk je bio prekrupno iseckan. Nedopustivo je da se oseća pod zubima. Umak je sladio, verovatno od majoneza. Teško je pronaći pravu meru.
"Tvoje oči su oči srne. Pametan si dečko, ali nisi lukav. Misliš da si dubok, a šupalj si. Ne želim da znam koja je tvoja priča, ali, veruj mi, nije tako strašna kao što uobražavaš. Sledeći put kada se budeš igrao vatrom, budi spreman da ideš do kraja."
Bacio sam kašičicu na sto i obrisao usne salvetom.
"Uh, što mrzim kad mi podvale, ovo nije krem katalan, ovo je obična rožata."
Ustala je od stola. Zapalila je cigaretu, otpuhnula prvi dim.
"Trebalo je da me pitaš, pristala bih."
Okrenula se i otišla.
Kratko podšišani plavušan nagnuo se da mi šapne.
"Ako smem da primetim, gospodinu nije prijao losos. Možda bi gospodin da mu donesem uobičajeno?"
Klimnuo sam. Hitro je raspremio sto i vratio se sa srednje pečenim biftekom prekrivenim prženim krompirićima boje zalazećeg sunca i kriglom nemačkog piva. Teško je naći pravu meru.
Došla je u kratkoj crno-beloj haljini. Polja F3 i C6 krasila je krupna plastična dugmad. Gornja ivica table završavala se tregerima koji su joj uz telo pridržavali tanku crnu bluzu. Plitki izrez otkrivao je samo ono što nije pokrivao ljubičasti šal. Donja ivica table dopirala je do iznad kolena. Crne čarape otkrivale su samo ono što nisu pokrivale kožne čizmice. Kosa boje kupine padala joj je niz leđa u dugačkim pramenovima. Presijavala se kao mačija dlaka.
Zatreperila je noktima boje ribizle. Nervozno je izvadila paklicu cigareta iz malene lakovane tašne. Dočepala se cigarete i zapalila je zlatnim upaljačem marke Zipo. Konačno se skrasila na stolici i spustila torbicu na sto. Pretvarao sam se da proučavam jelovnik i ne vidim koliko je ljuta. Usne su joj bile namazane bojom šumskih jagoda. Pućile su se i ravnale, u taktu unutrašnjeg ključanja.
"Hoćeš li mi najzad reći zašto smo ovde?"
"Imaju sjajan kajunski biftek i ratatui, a ni losos im nije rđav."
Pućkala je cigaretu i vrlo brzo je ugasila. Pepeljare su bile obične staklene, kafanske. Odudarale su od otmenog klupskog okruženja. Žamorenje je donosilo kikotanje ulizica i brundanje direktora, prijateljsko ubeđivanje i savete o unosnim ulaganjima.
"Šta uopšte hoćeš od mene?"
"Dama će kosmpoliten, za mene ševca."
Kratko podšišani plavušan nakloni se i nestane neprimetno, kako se i pojavio. Snežana je zapalila novu cigaretu. Zelenkaste oči već su joj dobile iskričavi naglasak. Pokušavala je da me pročita. Ucenjivač bez cene, pohotnik bez htenja. Kad mi je obećala "bilo šta" nije očekivala da ću naplatiti reč. Mislila je će me usputni dodir, dah na okovratniku, osmeh iz koga viri jezik baciti na kolena. Nije očekivala da jok uvek pomalo odrpani kompjuteraš zategne omču oko života. Prekrstila je noge i poravnala rub haljine. Malim prstom desne šake počešala je kažiprst leve. Da li će odgristi šapu i pobeći iz zamke ili će sačekati lovca i pokušati da ga ubije?
"Da pređemo na posao?"
"Posao smo već obavili, ovde smo radi zadovoljstva."
Cigareta se prelomila u struku i telom ugasila žar u pepeljari. Snežanin pogled je skakutao kao da čita reči koje mi se prebrzo smenjuju na licu. Mogla je da se pritvori, pliva niz maticu i čeka trenutak da se praćakne. Tako je i napredovala u poslu, od jednog gospodara do drugog. Ipak joj nije bilo u prirodi da trpi udarce.
"Znaš šta, ti? Zvao si me..."
"Mogao sam da zovem i Angelinu."
Volim da sablaznim sagovornike, iznenadim ih i uzdrmam. Daje mi priliku da ih proučavam dok se koprcaju na granici stida.
"Salatu od avokada, salmon reljeno i katalonski krem."
Nije posegnula za cigaretom. Gledala je kroz tačku na stolu. Imala je dugačak i pomalo kvrgav nos. Koža na jagodicama bila joj je prošarana boginjavim jamicama.
"Majka ti je bila veoma lepa. Otac? Nije te zaštitio kad je trebalo. Bila si ljuta na majku. U školi si bila džigljavo strašilo, zvali su te pogrdno, Štakara, Motkara ili... "
"Zvali su me Veštica".
Otpila je gutljaj koktela. Vratila je čašu sa tankom nožicom na sto i spustila ruke u krilo.
"Otac nas je napustio pre nego što sam pošla u školu. Sestra je još bila u pelenama..."
"Osećala si krivicu?"
"Svetila sam se majci. Krišom sam štipala sestru da bi plakala što više."
"Radila je sve više da bi vas prehranila, obukla i zaboravila na svoju muku?"
"Kopnila je, a sa svakom novom borom mrzela sam je sve više."
"Deo inata bili su momci?"
"Kasnije, u srednjoj školi. U šestom razredu izašla sam sa jednim osmakom. Dočekao me je iza škole, ali nije bio sam. Prvo su me psovali, pa vukli za kosu, na kraju su me gurnuli u blato. A u gimnaziji sam već posle mesec dana izlazila sa četvrtacima."
"Tu si otkrila moć?"
"Plašila sam se."
"Aha, još nisi bila kučka, verovatno si u tajnosti pekla zanat."
"Nisam smela da dozvolim da me... obeleže, znaš već. Da se pročulo da sam laka ne bi me više zvali na žurke, ne bih bila deo ekipe, dobro sam znala kako prolaze glupave devojke."
Plavokosi kelner postavio je sto i poslužio predjelo. Primetio sam da nema nokat na malom prstu desne ruke; prstu je nedostajao članak. Osmehnuo sam se momku i prebirao kašičicom po salati. Volim kad dobro samelju avokado, samo mi nije bilo jasno zašto je kuvar nalio pavlaku, trebalo je da je pomeša sa voćem.
"A majka?"
"Kad se razbolela, otišla je sa sestrom u Nemačku. Ostavila me je sa bakom."
"Znači, vežbala si se na školarcima. Kada si prešla na starije muškarce?"
Uzela je nekoliko zalogaja salate. Žene se veoma uozbilje dok jedu. Neke gledaju u neodređenu tačku ispred sebe, neke pogleduju u oblake. Dosledno žvaću bilo da je posredi komad jagnjetine ili puding. Kao da hrana nije uživanje već rešavanje jednačine koja zahteva punu pažnju.
"Profesor muzičkog."
"Ohoho! Nisi, dakle, gubila vreme!"
"Zaljubila sam se."
"Da, primetio sam da imaš žive oči."
Zastala je za trenutak i namrštila se začuđeno. Spustila je viljušku i odrezala komadić lososa. Zamočila ga je u umak i položila na jezik. Ćutala je i žvakala. Nastajala je praznina koju je neko morao da ispuni.
"Poznajem kučke. Imaju bes ako ih je neko opekao ili mrtve oči kao u ubice. Dešava se, kad se nagledaš svega i svačega. Otupiš. Izbegavao sam svet korporacija. Kancelarijska kultura mi ne prija. A tu su najopasnije žene. Nikad nisam bio siguran šta bih radio sa nekim kao što si ti. Zato sam ti postavio zamku. Želeo sam da te upoznam. Znao sam da ću čuti zanimljivu priču. Pogled ti je uplašen, ali nisi izgubila iskru života."
"Imam dušu, hoćeš da kažeš?"
Losos je bio dobro spremljen, ali luk je bio prekrupno iseckan. Nedopustivo je da se oseća pod zubima. Umak je sladio, verovatno od majoneza. Teško je pronaći pravu meru.
"Tvoje oči su oči srne. Pametan si dečko, ali nisi lukav. Misliš da si dubok, a šupalj si. Ne želim da znam koja je tvoja priča, ali, veruj mi, nije tako strašna kao što uobražavaš. Sledeći put kada se budeš igrao vatrom, budi spreman da ideš do kraja."
Bacio sam kašičicu na sto i obrisao usne salvetom.
"Uh, što mrzim kad mi podvale, ovo nije krem katalan, ovo je obična rožata."
Ustala je od stola. Zapalila je cigaretu, otpuhnula prvi dim.
"Trebalo je da me pitaš, pristala bih."
Okrenula se i otišla.
Kratko podšišani plavušan nagnuo se da mi šapne.
"Ako smem da primetim, gospodinu nije prijao losos. Možda bi gospodin da mu donesem uobičajeno?"
Klimnuo sam. Hitro je raspremio sto i vratio se sa srednje pečenim biftekom prekrivenim prženim krompirićima boje zalazećeg sunca i kriglom nemačkog piva. Teško je naći pravu meru.
Subscribe to:
Posts (Atom)
