DETE OSVAJAČKE DRSKOSTI
Na putu do Krznene Fućke zastala sam na prevoju. Uspon nije bio strm. Zapregu sam vodila krivudavo, preko pašnjaka, da se životinje ne bi premorile. Poslednja deonica bila je naporna zbog odrona. Krupne stene zaklanjale su prolaz, a okrunjeno kamenje bilo je neprijatno i za papke i za stopalo. Ispregnula sam koze i napojila ih. Kad su utolile žeđ, navalile su na žbunje koje je raslo u zavetrini planinskog sedla. Druga strana bila je osunčana, pa sam se spustila do rudine podno grebena. Prijao mi je miris škrte poljane. Legla sam u gustu prostriku satkanu od klasače, bokvice, brdske deteline i dubačike.
Razvezala sam maramu i razdrljila košulju. Sklopila sam oči. Sunce mi je milovalo grudi. U misli mi je došao Hram. Videla sam Mav. Sedi ispred ogledala i nanosi boju na kosu. Četkicom zahvata mrku kašu koja se presijava ljubičasto. Pored mužara leži tučak, a okolo su tamnoplave latice. Mav je ljubomorno čuvala tajnu nestašnog pramena. Cvetovi prostrela lepi su za vence, ali daju nepostojanu boju, pa ih nismo koristili za tkaninu. Mav upravo to odgovara. Odlaže četkicu. Skuplja šiške i vezuje peškirić oko glave. Odlazi do kadice u uglu sobe. Sa lakiranog hibačija izdubljenog u čempresu i optočenog glinom, uzima ibrik i prazni ga u kadicu. Mav ima lepe dugačke prste. Čeka trenutak, pa rukom promeša vodu. Skida peškir i spušta se da opere kosu. Mrke grumuljice ostaju na površini. Uspravlja se i briše glavu. Šiške se prelivaju nijansom nezaborava.
Otvorila sam oči. Povetarac prebira po travi. Uspravne stabljike sirištare protive se vetriću i pristaju da se njišu umereno. Cvetovi su kruničasti i čupavi. Grupisani su u štitaste cvasti. Žuti su kao sunce. Nasmejala sam se. Sestra Magda je bila u pravu. Nisam ni plava lincura, a ni prostrel. Možda sam žuta sirištara, koju još zovu i gorečavka. Kako mi to ranije nije bilo jasno? Sve tri biljke spadaju u isti rod, bez obzira na to što im se cvetovi razlikuju i što ne rastu na istoj zemlji. Koren im je veoma gorak i lekovit, sirištari možda i najviše. To što je gorečavka žuta, ne znači da nije sestrica prostrelu i lincuri. Ova raste u suvaji, ona u bašti, a žuća negde između, na rudopolju.
Upregla sam koze i nastavila putovanje. Spustila sam se niz poljanu do potočića. Pratila sam ga dok nije prerastao u rečicu i skrenuo ka dolini. Voda je produbila prolaz strmih ivica. Srećom, naišla sam na gaz koji je neko nasuo i premostio ga. Oblice su bile zastrte tresetom. Nisam se usudila da stupim na prelaz dok koze nisu hrabro pohitale napred. U Krznenu Fućku stigla sam u vreme kad se bramini vraćaju sa pašnjaka. Nikada ranije nisam videla takve životinje. Bile su krupne, sa velikim hrbatom. Iako sam mogla da im brojim rebra, delovale su snažno. Kratka dlaka prelivala im se zagasitoriđim tonovima. Kretale su se tromo, zabacujući glavama. Po tome sam ih i prepoznala. Dve glave, oštri rogovi, pitome oči, ne možeš da ih promašiš, sećam se Čakinih reči.
Osam odraslih životinja i tri teleta predvodio je mladić kovrdžave kose boje peska. Imao je odlučan izraz lica. Nosio je crvenkasti kožuh bez rukava i mrke čakšire. Klepetušom je prizivao krdo da ga sledi. Na zatiljku je hodala devojka, po svemu sudeći pastirova rođaka. Kosa joj je bila nešto ukovrdžanija i za nijansu tamnija. Iz zelenkastog jeleka kipele su joj grudi dok je trčkala od jedne do druge krave i prutom ih gonila da ne zaostaju. Kožna pregača otkrivala joj je jake butine i izražene listove.
Nisu obratili pažnju na mene dok zaprega nije zatandrkala na šljunčanoj stazi pred ulazom u selo.
– Hej ko si ti? – viknuo je pastir
– Dolazim iz Zvečkaste Niti. Zovem se Ena. Nema razloga za strah.
Mladić kao da se premišljao za trenutak, a onda mi je dao znak rukom.
– Zovem se Andraš. Tamaran, ostani sa Enom dok ne pozovem Majku. Vratiću se brzo, samo da poteram goveda u štalu.
Devojka mi je prišla i odmerila me od glave do pete. Imala je dugačke trepavice i ispod njih duboke oči boje lešnika. Dve šake podozrenja, četiri merice straha, jedna i po glavica prkosa, prstohvat ljubomore i džak zadovoljstva što stasom više ličim na mladića, bez naznake širokih bokova, tananog struka i bujnosti koja ju je krasila. Andraš se vratio sa ženicom kovrdžave kose boje noći. Oči su joj bile tamne, kao dve velike semenke kumina. Ispucale usnice mrduljale su se kao da želi nešto da kaže. Obrisala je šake, pomalo preširoke za njen stas, krpicom i zgužvala otarak u rukav košulje.
– Kojim dobrom potežeš čak iz Niti? – pokušavala je da zvuči samouvereno.
– Zovem se Ena. Donosim tovar opsidijana.
– Ja sam Majka Irmgarit. Krznena Fućka nema šta da ti ponudi, osim da prenoćiši okrepiš se.
– U redu, pođimo.
Poveli su me u naselje. Kuće su bile niske i okrugle sa visokim kupastim krovovima od šindre. Nisam videla zid niti ogradu, samo nagorele panjeve tamo gde je nekad bila potpora za palisadu. Zgrade su bile grupisane po tri u grozd, tvoreći prostor za unutrašnje dvoriše. Jedino je stan Majke Irmgarit stajao zasebno. Mladić i devojka pomogli su mi da ispregnem koze i privežem ih.
Unutrašnjost kuće je bila topla zahvaljujući ognjištu iznad koga je na tronošcu stajao kotlić. Dim se skupljao pod vrškom krova i milovao okačene šunke i butkice. Uz zidove uredno su bili složeni alati od kosti i rogova, drvene posude za kuvanje, vreće i oslikani drveni sanduk. Mladić i devojka su se rastrčali da donesu klupice i postave posluženje, mleko, kotur sira i pogačice. Majka Irmgarit je sipala mleko iz kačice u drvenu čašu. Srknula je, osmehnula mi se i ponudila me. Prihvatila sam i otpila gutljaj. Provele smo neko vreme u tišini. Jedan po jedan, počeli su da ulaze seljani. Pozdravljali su Majku i strašljivo mi se klanjali. Sedali su podalje od nas.
– Majko, nudim vam čitav tovar oštrog kamenja. Od njega možete napraviti noževe, sekirice i satarice mnogo bolje nego što je vaša oprema od kosti. Potreban mi je samo znak da ste voljni da sarađujete. Mleko, sir, koža, dimljeno meso, sadnica, seme, priča ili pesma, tražim samo mig. Zašto me odbijate?
Majka Irmgarit se uzvrpoljila, a seljani su počeli da žagore.
– Prestrašeni ste kao i Papa Roko iz Krivog Istoka. Sada sam sigurna da je slično i u Škripavom Ritu i u Mljakavici.
– Eh, Mljakavica, nisu oni pretpeli što i... – iznebuha se javio Andrašev glas.
– Tišina! – prosiktala je Irmgarit.
– Pretrpeli? Nešto...ne, ne...neko vam ne dozvoljava da trgujete. – razmišljala sam glasno – Zapretili su vam?
– Kao da nije dovoljno što su nam porušili ogradu i uzeli nam sve što im se našlo pod rukom. – Andraš je bio besan.
Seljani su počeli da govore svi uglas, mogla sam da razaberem samo da je po sredi bila naoružana grupa, putujuće selo, kolovosci.
– Nomadi? Napali su vas divlji?
Svi se ućutaše. Majka Irmgarit je oborila glavu.
– Imali su manje naoružanih muškaraca i žena od nas, ali su jahali i vozili se na kočijama. Predvodila ih je devojka jarosnih očiju. Od njenog pogleda i bramini se plaše. Uzeli su hranu i opremu, rekli su da će doći po još i zabranili nam da delimo išta sa drugim naseljima. Srušili su palisadu i zapalili je, a ostavili su nam...
Seljaci su se uskomešali i sklonili sa vrata. Na prolazu je stajala Tamaran i sa sobom dovela – dete.
Trinaesti ciklus - Drugi dan
BEOGRAD NA MORU -1
Noć se spustila u podrum. Procurela je kroz rešetke zamazanog prozora pri vrhu tavanice. Kapljala je po nama kao motorno ulje.
Nestajali su. Igor koji žurno sklapa pištolj pre nego što tmina proguta oprugice i šrafčiće. Anton i Sanja koji leže ogrnuti njenom plavom kosom. Vlada za koga je noć pala zauvek kad je izgubio Jelenu.
Mrak je progutao i brujanje motora. Čula sam Igorovo zadovoljstvo što je okvir pun titanijumskih osica, coktanje Antonove brižnosti, siktanje Sanjinog bunila, muk Vladinog gubitka i prazninu svog stomaka.
"Ja ću da stražarim." odlučio je Igor. Nisam imala snage da mu odgovorim. Kad odvali tako vojnički dođe mi da ga pronađem u mraku i propisno ga izdevetam. Pokušala sam da sklopim oči i uhvatim sledovanje sna.
"In the year twenty-five twenty-five, if man is still alive, if woman can survive, we survive..." Reči su prizvale muziku. Bila sam besna na sebe što ne mogu da zaspim. "War destroys the last sky-line, a flaming cross appears in the sky, man goes down as the bullets fly." Setila sam se Jelene. Bila je glupa. "It's been ten thousand years, man has cried a million tears for what he never knew, now man's reign is through..." Uzela sam joj sandale. Bliski susret sa motoristom ostavio me je bez čizama. Dok sam bosonoga osećam se nezaštićeno. "But through eternal night, the twinkling of starlight, so very far away. Maybe it's only yesterday..." Spustila sam glavu na hladan betonski pod. Stavila sam palac u usta i snažno povukla. Sisala sam dok nije poteklo malo pljuvačke i nešto krvi.
Opnicu sna probija Sanjin glas.
"Ja sam Izida, vodič preživelih. Sve je zagađeno. Znam mesto na kome rastu zaštićene biljke. Stepenice. Oni koji su nam pomogli nisu bili svesni opasnosti. Nismo se zaustavili da im pomognemo. Izaćićemo iz podruma, svako svojim putem i izbićemo na široku ulicu. Prepoznaćemo se, zadovoljni što smo se izvukli. Različiti smo, koža nam je različita, izmenjeni smo! Čamci. Idemo na mesto na kome su čamci. Ovaj koji je beo i bolestan, on nije drugačiji. Ako ga to ne obuzme, propašće. Čamci, Antone obećaj mi da ćemo sići na obalu. Sigurno je ostao bar jedan čamac."
Govorila je drugačije. Ne kao Jelena. Ovo nije bila groznica. Osetila sam prste na mišici i vrisnula sam. Petom sam dokačila nekog i frknula zadovoljno kad sam čula Igorov jauk.
"Šta vam je bre, zar ste obe poludele?" siktao je na mene.
"Ja mislim da je prsla, kao i Vladan." šapnuo je posle nekoliko trenutaka, koliko mu je trebalo da me nanjuši u tmini. Munula sam ga. Prekinula nas je Sanja.
"Obećaj! Obećaj mi Antone! Videla sam to! Izida će nas spasiti! Čamci, splavovi, rečna flota! Obećaj mi!" vikala je i udarala stopalima o beton.
"Obećavam!" jauknuo je Anton.
Sanja je umuknula.
Više nikada nije progovorila.
Svanulo je uz riku motora. Nanjušili su nas. Igor je izvadio pištolj, proverio ga i uhvatio se za rezu podrumskih vrata. Okrenuo se. Stajala sam uz Antona koji je pridržavao Sanju. Lelujala se, ali je bila svesna. Vlada je i dalje sedeo naslonjen na potporni stub.
Igor me je pogledao i sevnuo glavom. Odmahnula sam i pokazala mu na stepenice koje su vodile ka tavanici. Pokazao je na Vladana i slegnuo ramenima. Čučnula sam pored njega. Smrdeo je na smrt. Potražila sam Sanjin pogled. Šta raditi sa živim mrtvacem? Igor mu se privukao s leđa i uperio pištolj u teme.
"Sram te bilo!" ciknula sam. Kao oprljen Igor je sklonio oružje. Sabrao se posle nekoliko treptaja.
"Ti ćeš da ga nosiš?" iskezio mi se.
"Ostavi ga na miru. Idemo na most, pa na pristanište." Sanja mi se osmehnula.
Izlazimo na oblačnost dana. Vetar razgoni stare novine preko opustelog bulevara. Čak su i ljušture automobila usahle i sparušile se. Bumbaranje motora se približava. Trčimo i saplićemo se niz ulicu, pored istopljenog spomenika napretku i dalje, ka reci.
Stigli smo do vrha stepenica. Sanja i Anton su prvi počeli da se spuštaju. Igoru se pucalo, potražio je metu. Gurnula sam ga ispred sebe. Sa druge strane mosta nailazio je motorista. Ugledao nas je. Prestigla sam Igora, preskačući nekoliko stepenika odjednom i pomogla Antonu da spusti Sanju. Noga mi je skliznula iz sandalice, osetila sam da joj kaišić popušta. Samo da izdrži do Kapetanije.
Noć se spustila u podrum. Procurela je kroz rešetke zamazanog prozora pri vrhu tavanice. Kapljala je po nama kao motorno ulje.
Nestajali su. Igor koji žurno sklapa pištolj pre nego što tmina proguta oprugice i šrafčiće. Anton i Sanja koji leže ogrnuti njenom plavom kosom. Vlada za koga je noć pala zauvek kad je izgubio Jelenu.
Mrak je progutao i brujanje motora. Čula sam Igorovo zadovoljstvo što je okvir pun titanijumskih osica, coktanje Antonove brižnosti, siktanje Sanjinog bunila, muk Vladinog gubitka i prazninu svog stomaka.
"Ja ću da stražarim." odlučio je Igor. Nisam imala snage da mu odgovorim. Kad odvali tako vojnički dođe mi da ga pronađem u mraku i propisno ga izdevetam. Pokušala sam da sklopim oči i uhvatim sledovanje sna.
"In the year twenty-five twenty-five, if man is still alive, if woman can survive, we survive..." Reči su prizvale muziku. Bila sam besna na sebe što ne mogu da zaspim. "War destroys the last sky-line, a flaming cross appears in the sky, man goes down as the bullets fly." Setila sam se Jelene. Bila je glupa. "It's been ten thousand years, man has cried a million tears for what he never knew, now man's reign is through..." Uzela sam joj sandale. Bliski susret sa motoristom ostavio me je bez čizama. Dok sam bosonoga osećam se nezaštićeno. "But through eternal night, the twinkling of starlight, so very far away. Maybe it's only yesterday..." Spustila sam glavu na hladan betonski pod. Stavila sam palac u usta i snažno povukla. Sisala sam dok nije poteklo malo pljuvačke i nešto krvi.
Opnicu sna probija Sanjin glas.
"Ja sam Izida, vodič preživelih. Sve je zagađeno. Znam mesto na kome rastu zaštićene biljke. Stepenice. Oni koji su nam pomogli nisu bili svesni opasnosti. Nismo se zaustavili da im pomognemo. Izaćićemo iz podruma, svako svojim putem i izbićemo na široku ulicu. Prepoznaćemo se, zadovoljni što smo se izvukli. Različiti smo, koža nam je različita, izmenjeni smo! Čamci. Idemo na mesto na kome su čamci. Ovaj koji je beo i bolestan, on nije drugačiji. Ako ga to ne obuzme, propašće. Čamci, Antone obećaj mi da ćemo sići na obalu. Sigurno je ostao bar jedan čamac."
Govorila je drugačije. Ne kao Jelena. Ovo nije bila groznica. Osetila sam prste na mišici i vrisnula sam. Petom sam dokačila nekog i frknula zadovoljno kad sam čula Igorov jauk.
"Šta vam je bre, zar ste obe poludele?" siktao je na mene.
"Ja mislim da je prsla, kao i Vladan." šapnuo je posle nekoliko trenutaka, koliko mu je trebalo da me nanjuši u tmini. Munula sam ga. Prekinula nas je Sanja.
"Obećaj! Obećaj mi Antone! Videla sam to! Izida će nas spasiti! Čamci, splavovi, rečna flota! Obećaj mi!" vikala je i udarala stopalima o beton.
"Obećavam!" jauknuo je Anton.
Sanja je umuknula.
Više nikada nije progovorila.
Svanulo je uz riku motora. Nanjušili su nas. Igor je izvadio pištolj, proverio ga i uhvatio se za rezu podrumskih vrata. Okrenuo se. Stajala sam uz Antona koji je pridržavao Sanju. Lelujala se, ali je bila svesna. Vlada je i dalje sedeo naslonjen na potporni stub.
Igor me je pogledao i sevnuo glavom. Odmahnula sam i pokazala mu na stepenice koje su vodile ka tavanici. Pokazao je na Vladana i slegnuo ramenima. Čučnula sam pored njega. Smrdeo je na smrt. Potražila sam Sanjin pogled. Šta raditi sa živim mrtvacem? Igor mu se privukao s leđa i uperio pištolj u teme.
"Sram te bilo!" ciknula sam. Kao oprljen Igor je sklonio oružje. Sabrao se posle nekoliko treptaja.
"Ti ćeš da ga nosiš?" iskezio mi se.
"Ostavi ga na miru. Idemo na most, pa na pristanište." Sanja mi se osmehnula.
Izlazimo na oblačnost dana. Vetar razgoni stare novine preko opustelog bulevara. Čak su i ljušture automobila usahle i sparušile se. Bumbaranje motora se približava. Trčimo i saplićemo se niz ulicu, pored istopljenog spomenika napretku i dalje, ka reci.
Stigli smo do vrha stepenica. Sanja i Anton su prvi počeli da se spuštaju. Igoru se pucalo, potražio je metu. Gurnula sam ga ispred sebe. Sa druge strane mosta nailazio je motorista. Ugledao nas je. Prestigla sam Igora, preskačući nekoliko stepenika odjednom i pomogla Antonu da spusti Sanju. Noga mi je skliznula iz sandalice, osetila sam da joj kaišić popušta. Samo da izdrži do Kapetanije.
Trinaesti ciklus - Prvi dan
BEOGRAD NA MORU
Spustili smo se niz stepenice do podnožja mosta. Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontejnera. Reka se talasala tromo, velikim plutonijumskosivim brežuljcima. Iznad nas protutnjali su motori. Traže nas. Pokušavamo da im umaknemo.
"Hajde! Brže!" vikao je Igor i poterao nas. Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova. Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen ispod tabana. Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta.
Igor se okrenuo i podigao pištolj. S mosta su se kezili motoristi. Znali su da sa te udaljenosti može samo da potroši metak. Opsovao je i pohitao za nama. Već smo stigli u bilizinu Kapetanije. Sanja je skrenula ka dokovima. Nadala se da je ostao neki brod, makar brodić ili čamčić. Anton me je povukao i potrčali smo za Sanjom. Od jutros gazimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas. Motori su štektali u daljini. Vedar se razduvao. Beličaste mrlje posule su površinu vode. Paperjasti pepeo spaljenog grada počeo je da veje kao sneg.
Sanja je jauknula. Sve je potonulo. Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote. Zar da plivamo? Noge su mi bile teške, a levu ruku gotovo i da nisam osećala. Motoristi su se dozivali rikom mašina.
"Tamo! Splav!" Igor je zapovedao. Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje. Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu.
Prošli smo pored obijenih skladišta. Pljačkaši su bili izbirljivi. Odneli su hranu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje. Spazila sam dečiju igračku, plišanog medu sa uzicom i muzičkom kutijom. Kao da sam mogla da čujem uspavanku, "Frere Jacques, Frere Jacques, Dormez-vous? Dormez-vous?" Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim.
Stigli smo do kraja pristaništa. Anton je već nabacao daske i limove da napravi mostić. Ukrcali smo se na splav. Igor je ostao na obali i srušio prelaz. Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice.
Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli. To se podrazumevalo. Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom.
Vatra je suknula s desne strane. Sledili smo se. Sanja je ponovo zavapila. Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad. Znači da su već stigli do okretnice. Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć. Igor je pokušao da još jednom nanišani.
"Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sranja!" dreknula sam. Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisnemo. Gurala sam svom snagom, imala sam utisak da pokušavam da pomerim slona. Skočila sam sa ograde na palubu i potražila čaklju.
"Igore!" viknula sam. Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomiju. Pokušaće da se sjuri niz liticu. Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu.
Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana. Igor je oklevao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže. Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava.
Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akrobata. Poželela sam da zgrabim pištolj i dočekam ga. Da mu kao antička boginja pravde prosviram mozak iz neposredne blizine. Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu. Motorista je već bio tu. Spustio se niz opaku strminu i ispaljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama. Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti. Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se. Pokleknula sam udarivši snažno kolenom u čeličnu ploču.
Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine. Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je progutala.
Trupnula sam stražnjicom o palubu i zaplakala. Spaseni smo! Velika voda se otvarala. Matica nas je nosila ka ušču, a odatle lagano ka Panonskom moru.
Spustili smo se niz stepenice do podnožja mosta. Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontejnera. Reka se talasala tromo, velikim plutonijumskosivim brežuljcima. Iznad nas protutnjali su motori. Traže nas. Pokušavamo da im umaknemo.
"Hajde! Brže!" vikao je Igor i poterao nas. Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova. Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen ispod tabana. Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta.
Igor se okrenuo i podigao pištolj. S mosta su se kezili motoristi. Znali su da sa te udaljenosti može samo da potroši metak. Opsovao je i pohitao za nama. Već smo stigli u bilizinu Kapetanije. Sanja je skrenula ka dokovima. Nadala se da je ostao neki brod, makar brodić ili čamčić. Anton me je povukao i potrčali smo za Sanjom. Od jutros gazimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas. Motori su štektali u daljini. Vedar se razduvao. Beličaste mrlje posule su površinu vode. Paperjasti pepeo spaljenog grada počeo je da veje kao sneg.
Sanja je jauknula. Sve je potonulo. Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote. Zar da plivamo? Noge su mi bile teške, a levu ruku gotovo i da nisam osećala. Motoristi su se dozivali rikom mašina.
"Tamo! Splav!" Igor je zapovedao. Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje. Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu.
Prošli smo pored obijenih skladišta. Pljačkaši su bili izbirljivi. Odneli su hranu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje. Spazila sam dečiju igračku, plišanog medu sa uzicom i muzičkom kutijom. Kao da sam mogla da čujem uspavanku, "Frere Jacques, Frere Jacques, Dormez-vous? Dormez-vous?" Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim.
Stigli smo do kraja pristaništa. Anton je već nabacao daske i limove da napravi mostić. Ukrcali smo se na splav. Igor je ostao na obali i srušio prelaz. Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice.
Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli. To se podrazumevalo. Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom.
Vatra je suknula s desne strane. Sledili smo se. Sanja je ponovo zavapila. Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad. Znači da su već stigli do okretnice. Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć. Igor je pokušao da još jednom nanišani.
"Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sranja!" dreknula sam. Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisnemo. Gurala sam svom snagom, imala sam utisak da pokušavam da pomerim slona. Skočila sam sa ograde na palubu i potražila čaklju.
"Igore!" viknula sam. Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomiju. Pokušaće da se sjuri niz liticu. Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu.
Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana. Igor je oklevao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže. Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava.
Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akrobata. Poželela sam da zgrabim pištolj i dočekam ga. Da mu kao antička boginja pravde prosviram mozak iz neposredne blizine. Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu. Motorista je već bio tu. Spustio se niz opaku strminu i ispaljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama. Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti. Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se. Pokleknula sam udarivši snažno kolenom u čeličnu ploču.
Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine. Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je progutala.
Trupnula sam stražnjicom o palubu i zaplakala. Spaseni smo! Velika voda se otvarala. Matica nas je nosila ka ušču, a odatle lagano ka Panonskom moru.
Dvanaesti ciklus - Trideseti dan
VIKINŠKI ODMOR
Stigli smo u planine.
Kralj je radosno uprtio ranac i pošli smo na izlet. Penjali smo se stepenastim kulisama pretvarajući se da su pašnjaci. Pronašli smo odlično mesto za izlet, sa velikim drvenim stolom i dugačkim klupama, tako da svi možemo da se smestimo. Srećom, najeo sam se pasulja pre nego što smo krenuli u pustolovinu, pa nisam bio nestrpljiv dok je Plava pretvarala vodu u varivo od sočiva. Možda se kralju nije dopadao sto, možda sam živeo u zamućenom sećanju, tek kada sam hteo da sednem, izletnička klupa se premestila. Kralj je sa pratnjom jeo na uzvisini, dok sam ja dobio mesto u lažnoj vrtači. Nisu hteli da me prime za trpezu. Gađali su me prepečenim hlebom i salatom. Već si jeo, odlazi žderonjo, smiri se sad ćemo da krenemo, vikali su mi. Krckao sam okrajak i čekao da se svita ukrca u srebrni automobil.
Vozimo se rekom.
Na levoj obali su kuće, velike crvene, žute i zelene. U prozorima je ukrasno žbunje, a kaldrma je poplavljena. Ljudi sede zavaljeni u baštenske stolice, brčkaju noge i piju koktele. Na desnoj obali je džungla. Gde se nalazimo? Khae'r Gir, predgrađe Sofije. Venecija? Tako nekako, vidiš zastava je crvena što označava jedinstvo, plavo je znak Unije, a zastavica u uglu je bugarska. Keltsko naselje? Verovatno, vidiš kako balkanci puštaju brade. To su vikinzi. Imaju guste sede dlake kao polarna mahovina. U ovom gradu svi trgovci su potomci Varjaga. Muzika trešti. Bleh orkestar svira rumunski čardaš. Where did you go boy?! Iako mi je melodija na dnu svesti, plesačice izvode trbušni ples. Ciganke. U ovom gradu svi su Cigani ili potomci varangijske garde. Stigli smo do naše kuće. Na zidiću koji ponire u more zeleno poput spanaća pišem razglednicu. Draga Andi, nalazimo se u predgrađu Sofije gde svi muškarci liče na vikinge, a sve devojke su balerine.
Stan je veoma mračan.
Sobe su male. Kuća je veoma stara, oseća se vonj nepečene cigle i sasušenih greda. Sve površine su prekrivene tkanicama. Šarene su i urešene. Kao da živimo u antikvarnici. Ostavio sam torbu na krevetu i otišao da potražim kupatilo. Svaki put kad se okrenem, raspored prostorija se promeni. Kuća ima samo dovratke. Ipak, pronašao sam prava pravcata vrata. Iza njih je bio hodnik i u polutami visoki crnac naslonjen na zid. Uplašio sam ga, ali i on je mene. Zastali smo za trenutak. Nasmejao sam se i ponudio mu da uđe. Uzvratio mi je kiselim osmehom i primakao mi se kao da hoće da mi došapne nešto. Nije crnac, to je samo varka svetla i senke. Poljak je, ne zna najbolje jezik. Jede mu se paradajz. Znam to, nije morao da mi kaže.
Čujem glasove kralja i njegove pratnje. Ne vidim ih. Prostorije su opet štucnule i rokirale se. Idem iz jedne sobe u drugu kao da rešavam jednačinu. Pažljivo razrezujem kiflu. Uvek sam bolje mazao puter na kifle, sa tostom mi nikako nije išlo. Na budući sendvič oprezno spuštam koturove paradajza. Drugovi su me napustili, osećam to kroz sirupasto proticanje sekundi i minuta. Gde ste, sad kada ste mi najpotrebniji? Zaklapam rasporenu kiflu. Poneo sam i dva cela paradajza, za svaki slučaj. Tu i tamo su žuti, ali to ne smeta. Biće tvrdi.
Jedan prolaz nudi stepenice do hodnika. Osvetljen je bojom ljuske od jajeta. Svirač drži u ruci cigaretu. Kuštrava prebira po torbi. Požuri, aman! Opet viču na mene. To nije u redu. Znaju da prvi put mažem puter na kiflu, osim toga Poljak me čeka u kupatilu. Opet se štrecnuo kad sam otvorio vrata. Zatekao sam ga kao crnca. Istopio se tek kad je prišao da uzme paradajz. Oduševljen je. Pokazujem mu kako se jede. Vidiš, lako je. Zagrizeš kao jabuku. Čoveče, fantastično je! Namazaću se po licu! To je bila Poljakinja. Gnjavila je paradajz dok se dodirivala. E, stižem, samo da uzmem jaknu.
Naravno, dok sam se vratio do stepeništa, hodnik je nestao a prolazi su postali veoma uzani. Kuća me je verovatno ispljunula. U podzemlju sam, to je izvesno. Uzane ulice pregrađene su gipsanim zidovima koji imitraju starinske građevine. Ovde se prodaju haljine, tamo je bižuterija, onde je kafić, onamo je oprema za plažu, baloni, kantice, razglednice, plastične krabe i paketići pročišćenog peska. U svakoj prodavnici radi po jedna azijatkinja. Naravno da raspoznajem Kineskinje od Japanki i Koreanke od Tajlanđanki. Svakoj sam se nasmešio. Gledale su me s podozrenjem. Jedna je čak pokušala da mi se popne na leđa da bi dohvatila požarne merdevine. Srećom, u tom trenutku sam hodao četvoronoške, lajući na prolaznike. Zapravo, nije bilo nikog osim mene i prodavačica. Tu što mi se pentrala po grbači ujeo sam za članak. Oh, kako je to bio sladak ugriz. Na koži sam joj osetio sunce i vetar i voće. Opet čujem prekor. Svirač i Kuštrava sede za šankom.
Šta sve ovo znači? Nismo više ovde, zar ne? Ma jesmo, ali drugačije vidiš stvari. Sad ću da ti izrežem kupon pa ćeš da nam se pridružiš, kralj te čeka. Nije to za mene. Snebivam se kao što su me i vaspitali. Nikad ne uzimaj tortu iz zatrke. Hajde, hajde, obeležićemo te, pa ćeš stalno biti sa one strane. To mi deluje primamljivo. Klimnem glavom kao da sam upravo smazao voćnu korpicu sa ananasom i papajom. Pa da, ti ionako živiš sa druge strane.
Otvorio se novi svet i prešli smo tamo.
Stigli smo u planine.
Kralj je radosno uprtio ranac i pošli smo na izlet. Penjali smo se stepenastim kulisama pretvarajući se da su pašnjaci. Pronašli smo odlično mesto za izlet, sa velikim drvenim stolom i dugačkim klupama, tako da svi možemo da se smestimo. Srećom, najeo sam se pasulja pre nego što smo krenuli u pustolovinu, pa nisam bio nestrpljiv dok je Plava pretvarala vodu u varivo od sočiva. Možda se kralju nije dopadao sto, možda sam živeo u zamućenom sećanju, tek kada sam hteo da sednem, izletnička klupa se premestila. Kralj je sa pratnjom jeo na uzvisini, dok sam ja dobio mesto u lažnoj vrtači. Nisu hteli da me prime za trpezu. Gađali su me prepečenim hlebom i salatom. Već si jeo, odlazi žderonjo, smiri se sad ćemo da krenemo, vikali su mi. Krckao sam okrajak i čekao da se svita ukrca u srebrni automobil.
Vozimo se rekom.
Na levoj obali su kuće, velike crvene, žute i zelene. U prozorima je ukrasno žbunje, a kaldrma je poplavljena. Ljudi sede zavaljeni u baštenske stolice, brčkaju noge i piju koktele. Na desnoj obali je džungla. Gde se nalazimo? Khae'r Gir, predgrađe Sofije. Venecija? Tako nekako, vidiš zastava je crvena što označava jedinstvo, plavo je znak Unije, a zastavica u uglu je bugarska. Keltsko naselje? Verovatno, vidiš kako balkanci puštaju brade. To su vikinzi. Imaju guste sede dlake kao polarna mahovina. U ovom gradu svi trgovci su potomci Varjaga. Muzika trešti. Bleh orkestar svira rumunski čardaš. Where did you go boy?! Iako mi je melodija na dnu svesti, plesačice izvode trbušni ples. Ciganke. U ovom gradu svi su Cigani ili potomci varangijske garde. Stigli smo do naše kuće. Na zidiću koji ponire u more zeleno poput spanaća pišem razglednicu. Draga Andi, nalazimo se u predgrađu Sofije gde svi muškarci liče na vikinge, a sve devojke su balerine.
Stan je veoma mračan.
Sobe su male. Kuća je veoma stara, oseća se vonj nepečene cigle i sasušenih greda. Sve površine su prekrivene tkanicama. Šarene su i urešene. Kao da živimo u antikvarnici. Ostavio sam torbu na krevetu i otišao da potražim kupatilo. Svaki put kad se okrenem, raspored prostorija se promeni. Kuća ima samo dovratke. Ipak, pronašao sam prava pravcata vrata. Iza njih je bio hodnik i u polutami visoki crnac naslonjen na zid. Uplašio sam ga, ali i on je mene. Zastali smo za trenutak. Nasmejao sam se i ponudio mu da uđe. Uzvratio mi je kiselim osmehom i primakao mi se kao da hoće da mi došapne nešto. Nije crnac, to je samo varka svetla i senke. Poljak je, ne zna najbolje jezik. Jede mu se paradajz. Znam to, nije morao da mi kaže.
Čujem glasove kralja i njegove pratnje. Ne vidim ih. Prostorije su opet štucnule i rokirale se. Idem iz jedne sobe u drugu kao da rešavam jednačinu. Pažljivo razrezujem kiflu. Uvek sam bolje mazao puter na kifle, sa tostom mi nikako nije išlo. Na budući sendvič oprezno spuštam koturove paradajza. Drugovi su me napustili, osećam to kroz sirupasto proticanje sekundi i minuta. Gde ste, sad kada ste mi najpotrebniji? Zaklapam rasporenu kiflu. Poneo sam i dva cela paradajza, za svaki slučaj. Tu i tamo su žuti, ali to ne smeta. Biće tvrdi.
Jedan prolaz nudi stepenice do hodnika. Osvetljen je bojom ljuske od jajeta. Svirač drži u ruci cigaretu. Kuštrava prebira po torbi. Požuri, aman! Opet viču na mene. To nije u redu. Znaju da prvi put mažem puter na kiflu, osim toga Poljak me čeka u kupatilu. Opet se štrecnuo kad sam otvorio vrata. Zatekao sam ga kao crnca. Istopio se tek kad je prišao da uzme paradajz. Oduševljen je. Pokazujem mu kako se jede. Vidiš, lako je. Zagrizeš kao jabuku. Čoveče, fantastično je! Namazaću se po licu! To je bila Poljakinja. Gnjavila je paradajz dok se dodirivala. E, stižem, samo da uzmem jaknu.
Naravno, dok sam se vratio do stepeništa, hodnik je nestao a prolazi su postali veoma uzani. Kuća me je verovatno ispljunula. U podzemlju sam, to je izvesno. Uzane ulice pregrađene su gipsanim zidovima koji imitraju starinske građevine. Ovde se prodaju haljine, tamo je bižuterija, onde je kafić, onamo je oprema za plažu, baloni, kantice, razglednice, plastične krabe i paketići pročišćenog peska. U svakoj prodavnici radi po jedna azijatkinja. Naravno da raspoznajem Kineskinje od Japanki i Koreanke od Tajlanđanki. Svakoj sam se nasmešio. Gledale su me s podozrenjem. Jedna je čak pokušala da mi se popne na leđa da bi dohvatila požarne merdevine. Srećom, u tom trenutku sam hodao četvoronoške, lajući na prolaznike. Zapravo, nije bilo nikog osim mene i prodavačica. Tu što mi se pentrala po grbači ujeo sam za članak. Oh, kako je to bio sladak ugriz. Na koži sam joj osetio sunce i vetar i voće. Opet čujem prekor. Svirač i Kuštrava sede za šankom.
Šta sve ovo znači? Nismo više ovde, zar ne? Ma jesmo, ali drugačije vidiš stvari. Sad ću da ti izrežem kupon pa ćeš da nam se pridružiš, kralj te čeka. Nije to za mene. Snebivam se kao što su me i vaspitali. Nikad ne uzimaj tortu iz zatrke. Hajde, hajde, obeležićemo te, pa ćeš stalno biti sa one strane. To mi deluje primamljivo. Klimnem glavom kao da sam upravo smazao voćnu korpicu sa ananasom i papajom. Pa da, ti ionako živiš sa druge strane.
Otvorio se novi svet i prešli smo tamo.
Subscribe to:
Posts (Atom)
