TIŠINA ZUJI
Frižider brekće. Pokušao je da strese sa sebe kulu od tanjira, lončića, krigli, cediljki, plehova i zbijene vojske noževa i viljušaka. Televizor se javlja elektronskim cviljenjem. Ventilatori računara huče kao motori aviona pred uzletanje. Vetar svira u prozore.
"Konverzija, sedma softverska verzija, gledati na život očima umornog servera, jesti semenje prošlosti, otrov našeg grada, našeg grada."
Serđ zapeva, nadrogirani sveštenik očajanja.
"Šta ima u svetu danas? Kako da poseduješ nered, negde između tišine, svete tišine i sna? Između svete tišine i sna, nered."
Nered kuca na vrata. Potpišite ovde, poštar mi pruža oglodanu hemijsku olovku. Nažvrljam nešto, nikad se ne potpisujem isto.
"Još drva za lomaču preglasnih komšija, reka vraća odblesak kamionskih farova. Šta ima u svetu osim svete tišine i sna? Između je nered, nered, nered."
Otvaram žuti koverat. Izvadim iz njega kesicu. Unutra su krvave makaze.
"Kad postanem sunce, obasjaću život u srcima ljudi."
Ludilo se cereka.
Dvanaesti ciklus - Šesnaesti dan
Ranko Trifković
REKA ZAGUBLJENIH DUŠA
Došli smo do kraja druma. Bilo mi je teško da poverujem da će veličanstveni sliv kamičaka i prašine prekinuti potok. Ćarlijavi brzak skakao je s kamena na kamen. Prskanje mi se činilo čas obesno, čas razigrano. Pratili smo obalu dok se voda nije stišala. Čaka je gunđao i požurivao nas. Spuštajući se niz kamenjar zastajkivala sam, kao da ostavljam mrvice misli po kojima ću poznati put povratka u hram. Ipak, predveče kada smo se ulogorili u okrilju borova, vrpca koja me je vezivala za devojaštvo sklupčala mi se u krilu iskrzana novim iskustvom. Odlazila sam, kao što rečica juri niz planinu.
Noć sam provela slušajući drevna stabla. Milovala sam koru sivu poput kamena. Putovanje smo nastavili u osvit. Miška mi je otkrio da su u previsu iza slapa sakrili čamac. Tog dana kretala sam se brže od duše. Dok je još lelujala prateći vodotok, čun nas je već spustio sa krila planine. Potok brzak prerastao je u rečicu koja se ulila u reku. Čaka i Miška spretno su veslali između stena koje su prkosile matici. To nas je krš opominjao da su pred nama klanci i vodopadi. Njihov huk nadglasavao je grgoljanje veslanja. Izviđala sam put kojim su Čaka i Miška spuštali čamac. Do večeri sam prestala da brojim stepenike. Prespavala sam u dolini u zagrljaju vrbe. Gore u planini, duša mi je skakutala sa vodopada na vodopad.
Reka je krivudala između bregova. Sada već široka mnogo zaveslaja, bila je kudikamo pitomija. Miška me je upozorio da nećemo izlaziti na obalu. Objasnio mi je da su crne stene prošarane srebrnim žilicama veoma opasne. Čuo je priču o družini koja se iskrcala privučena igrom sjajnog crnila i mesečevih niti. Isekli su stopala na oštre hridi, a rane su se zagnojile i zatrovale. Umrli su u mukama. U selo se vratio samo jedan izviđač koji je skočio u reku čim je čuo vapaje saboraca. Njegov čun stena kao da je progrizla, ali je uspeo da se na olupini dokopa prijateljske obale i vrati u Nit. Sledećih večeri spavali smo na smenu. Ispružila sam se koliko god sam mogla, priljubivši se uz oplatu. Čaka i Miška su čučali na krmi i pramcu kao ptice koje bdiju nad gnezdom. Probudili su me kad je prošlo pola noći. Čaka mi je dodao jednu ljubičastu bobicu za smejanje i zgurio se u sredini čamca. Reka nas je nosila gotovo bešumno. Bez povetarca nije bilo ni talasića da mreškaju zvezde i nebo rečnozelene boje. Često sam pogledavala uzvodno, ka planini. Na obzorju kao da je svetlucala moja duša. Pratila je tok reke pokušavajući da mi se vrati.
U misli mi je došla Brigit. Čeka da isteknu tri dana. Prvog dana ostaje u vežbaonici iznurujući se. Ne želeli da joj se misli spuste u grudi i razbude osećanja koja je podvezala onako čvrsto kako pertla krunu od pletenica. Drugog dana prejako zamahuje sekirom i iskrza joj oštricu. Sestra Magda je kori pogledom. Bežeći od besa Brigit ide kod Margriet i Marsje, ali tamo pronalazi poslušnost, a ne razumevanje. Oh, dobija i mnogo, mnogo poljubaca, naravno, ali Brigit želi nešto drugo. Trećeg dana uzima putni štap okovanog vrha i bocu punu vode. Natrpava ranac prženom pastrmkom umotanom u šarenicu. Naprosto izlazi iz spavaonice. Šeta pored rasadnika i nastavlja niz stazu. Čvrsto korača iako se iznutra snebiva. Očekuje da je sestra Magda pozove, izgrdi, otera u krevet. Prolazi dalje do spoljnjeg zida. Kamenčići joj škripuću, vrati se, vrati se. Zastaje na kapiji raskriljenih vrata. Iz senke istupa sestra Magda. Pruža joj dve sadnice. Brigit pokušava da se primiri. Usne joj drhte. Okleva.
– No? Ideš ili ostaješ? – Magdin glas je suv i hladan.
– Idem – prkosno odgovara Brigit.
– Jasno ti je da ne možeš poći za njom?
– Svejedno, odlazim.
– Nisi izabrala. Kuda ideš, onda?
– Nikuda, pusti me da prođem – plavojka se mršti.
– Slobodna si da odeš. Pitam te da li znaš kuda ćeš?
– Ne znam, videću.
– To nije izbor. Nema trećeg puta ili ostaješ ili se pridružuješ naselju.
– Putovaću. I to je izbor.
– Ne, to je samo buncanje želje. Neizvesnost poslednjih granica.
Šta li je odgovorila najdraža Brigit? Da li je odgurnula sestru Magdu i ostavila nezasađene mladice? Da li je poslednjim poslušanjem spustila stabalca u zemlju? Da li je pošla da me traži, prateći reku? Ili se okrenula na drugu stranu, dublje u okrilje planine.
REKA ZAGUBLJENIH DUŠA
Došli smo do kraja druma. Bilo mi je teško da poverujem da će veličanstveni sliv kamičaka i prašine prekinuti potok. Ćarlijavi brzak skakao je s kamena na kamen. Prskanje mi se činilo čas obesno, čas razigrano. Pratili smo obalu dok se voda nije stišala. Čaka je gunđao i požurivao nas. Spuštajući se niz kamenjar zastajkivala sam, kao da ostavljam mrvice misli po kojima ću poznati put povratka u hram. Ipak, predveče kada smo se ulogorili u okrilju borova, vrpca koja me je vezivala za devojaštvo sklupčala mi se u krilu iskrzana novim iskustvom. Odlazila sam, kao što rečica juri niz planinu.
Noć sam provela slušajući drevna stabla. Milovala sam koru sivu poput kamena. Putovanje smo nastavili u osvit. Miška mi je otkrio da su u previsu iza slapa sakrili čamac. Tog dana kretala sam se brže od duše. Dok je još lelujala prateći vodotok, čun nas je već spustio sa krila planine. Potok brzak prerastao je u rečicu koja se ulila u reku. Čaka i Miška spretno su veslali između stena koje su prkosile matici. To nas je krš opominjao da su pred nama klanci i vodopadi. Njihov huk nadglasavao je grgoljanje veslanja. Izviđala sam put kojim su Čaka i Miška spuštali čamac. Do večeri sam prestala da brojim stepenike. Prespavala sam u dolini u zagrljaju vrbe. Gore u planini, duša mi je skakutala sa vodopada na vodopad.
Reka je krivudala između bregova. Sada već široka mnogo zaveslaja, bila je kudikamo pitomija. Miška me je upozorio da nećemo izlaziti na obalu. Objasnio mi je da su crne stene prošarane srebrnim žilicama veoma opasne. Čuo je priču o družini koja se iskrcala privučena igrom sjajnog crnila i mesečevih niti. Isekli su stopala na oštre hridi, a rane su se zagnojile i zatrovale. Umrli su u mukama. U selo se vratio samo jedan izviđač koji je skočio u reku čim je čuo vapaje saboraca. Njegov čun stena kao da je progrizla, ali je uspeo da se na olupini dokopa prijateljske obale i vrati u Nit. Sledećih večeri spavali smo na smenu. Ispružila sam se koliko god sam mogla, priljubivši se uz oplatu. Čaka i Miška su čučali na krmi i pramcu kao ptice koje bdiju nad gnezdom. Probudili su me kad je prošlo pola noći. Čaka mi je dodao jednu ljubičastu bobicu za smejanje i zgurio se u sredini čamca. Reka nas je nosila gotovo bešumno. Bez povetarca nije bilo ni talasića da mreškaju zvezde i nebo rečnozelene boje. Često sam pogledavala uzvodno, ka planini. Na obzorju kao da je svetlucala moja duša. Pratila je tok reke pokušavajući da mi se vrati.
U misli mi je došla Brigit. Čeka da isteknu tri dana. Prvog dana ostaje u vežbaonici iznurujući se. Ne želeli da joj se misli spuste u grudi i razbude osećanja koja je podvezala onako čvrsto kako pertla krunu od pletenica. Drugog dana prejako zamahuje sekirom i iskrza joj oštricu. Sestra Magda je kori pogledom. Bežeći od besa Brigit ide kod Margriet i Marsje, ali tamo pronalazi poslušnost, a ne razumevanje. Oh, dobija i mnogo, mnogo poljubaca, naravno, ali Brigit želi nešto drugo. Trećeg dana uzima putni štap okovanog vrha i bocu punu vode. Natrpava ranac prženom pastrmkom umotanom u šarenicu. Naprosto izlazi iz spavaonice. Šeta pored rasadnika i nastavlja niz stazu. Čvrsto korača iako se iznutra snebiva. Očekuje da je sestra Magda pozove, izgrdi, otera u krevet. Prolazi dalje do spoljnjeg zida. Kamenčići joj škripuću, vrati se, vrati se. Zastaje na kapiji raskriljenih vrata. Iz senke istupa sestra Magda. Pruža joj dve sadnice. Brigit pokušava da se primiri. Usne joj drhte. Okleva.
– No? Ideš ili ostaješ? – Magdin glas je suv i hladan.
– Idem – prkosno odgovara Brigit.
– Jasno ti je da ne možeš poći za njom?
– Svejedno, odlazim.
– Nisi izabrala. Kuda ideš, onda?
– Nikuda, pusti me da prođem – plavojka se mršti.
– Slobodna si da odeš. Pitam te da li znaš kuda ćeš?
– Ne znam, videću.
– To nije izbor. Nema trećeg puta ili ostaješ ili se pridružuješ naselju.
– Putovaću. I to je izbor.
– Ne, to je samo buncanje želje. Neizvesnost poslednjih granica.
Šta li je odgovorila najdraža Brigit? Da li je odgurnula sestru Magdu i ostavila nezasađene mladice? Da li je poslednjim poslušanjem spustila stabalca u zemlju? Da li je pošla da me traži, prateći reku? Ili se okrenula na drugu stranu, dublje u okrilje planine.
Subscribe to:
Posts (Atom)
