Jedanaesti ciklus - Dvadeset i šesti

Osim što se dvadesetšesti piše zajedno, ovo je priča na kojoj još uvek radim: Za sad je naslov Crni Panter iako je radni naslov GejPanter

Crni panter

Budim se iz košmara. Skidam ulepljenu majicu i nogama guram frotirski pokrivač. Praćaknem se iskočim iz postelje. Iza mene ostaje izgužvano polje snova. Teturam kroz polumrak. Kao da napuštam arenu, bauljam ka kupatilu. Ne palim rasvetu. Stuštim se na šolju. Prvi mlaz je pravo olakšanje. Gole žene gledaju me sa korica naslaganih magazina. Toaletska literatura. Istegnem se da dohvatim prvi sa gomile. Naslovi se lelujaju, a paragrafi trepere. Sneno prepoznajem zavodljiva tela sa fotografija. Neke devojke poznajem lično, druge samo iz redovnog prelistavanja zbirke časopisa.

Oh, konačno evo i govneta. Dugačko i čvrsto. Nikome još nisam otkrio da volim osećaj kad mi snažnan kenj izmasira čmar. Ne volim šiljata sranja, ni one kašaste prilike kad iz mene lije kao iz betonjerke.

Ustajem, puštam vodu i perem ruke. Operem zube, da sastružem skramu cigareta i alkohola od sinoć. Želim da se vratim u postelju. Zato se ne umivam, samo iščačkam krmelje.

Ulazim u hladan hodnik. Odakle promaja? Vrata su odškrinuta. Proverim bravu, zadaje mi nevolje u poslednje vreme. Škljoca, otvara se i zatvara. Priđem i zaključam ih. Okrenem se ka spavaćoj sobi i ukopam se.

Na kraju hodnika stoji crni panter. Žute oči i beli zubi bleskaju iz tmine. Ispod sjajne kratke dlake migolje se mišići. Zamrzle mi se misli. Zver se baci na mene ispruživši sivkaste kandže.

Budim se iz košmara.

Drhtim. Posteljina se zalepila za mene, zgužvani frotir sklupčan u uglu kao prebijena lapurda. Krevet me ispljune. Jedva stojim, hvatam se za dovratak. Tražim spas u kupatilu. Odavno je svanulo vrelo letnje jutro. Umivam se, ribam zube, čistim uši.

- Jebem ti! Opet panterski san – psujem sam za sebe.

To je samo posledica stresa. Unapređenje je donelo pritisak u ionako prebrz ritam tvog života. Crni panter predstavlja tvoje strahove od prepreka sa kojima se suočavaš na poslu.

- To sam znao i bez nje! – ljutim se na svoju terapeutkinju.

Osim toga, ti si u godinama kada muškarac doživljava preobražaj svog identiteta. Živiš sam, tvoj ego se bori između potrebe za divljom slobodom libida i dužnosti prema društvenoj normi.

- Jes' kurac, ovo je nešto drugo!

Ogledam se. Mnogo sam zgodan, čak i ovako neobrijan. Muževne crte lica, čvrst pogled čeličnoplavih očiju, moderna kratka frizura, pravi sam ubermensch. Možda sam ja taj crni panter. Dižem ruke kao za borbu, kezim se na odraz u ogledalu.

- Grrrroar! – režim na sebe.

Divim se svojim mišićima. Volim to što nisam ni previše krupan, ni previše mršav. Idealne proporcije, dušo. Mogao sam još da radim, ali istisnuli su me mlađi. Spuštam peškir na rub kade. Možda je doktorka u pravu...

Svež i okupan, spreman sam za novi dan. Doručkujem ovsene pahuljice i jaku kafu. Pakujem laptop i užinu u aktovku. Oblačim crno odelo sa belom košuljom bez kravate i kožne cipele. U hodniku se još jednom pogledam u ogledalu, doteram frizuru i odlazim.

Vraćam se u stan izgužvan od užurbanog dana. Zatvaram vrata od spavaće sobe da ne gledam razbarušenu posteljinu i ulazim u dnevnu sobu. Prolazim pored police krcate knjigama. Ispraznim džepove, ostavljam ključeve od kola, sitniš, papiriće. U prolazu do kuhinje, na jednom stoliću ostavljam knjigu, poster i DVD, a na drugom laptop. Ne želim da me posao pregazi, te sam odlučio da se večeras zabavim. Skinem gornji deo odela i zasučem rukave. Perem sudove od doručka i stavljam paketić gotove hrane u mikrotalasnu. Zviždućem, zadovoljan kako sam preuredio sobu. Iako je pod kosim krovom, izgleda prostrano i toplo, nameštaj je od svetlog drveta. U uglu pored televizora je svetljika iznad udobne fotelje, sa druge strane, uz trosed je škrinja. Ponosim se na to što stan nije momački. Osim spavaće sobe u kojoj se rvem sa snovima, sve je čisto i uredno. Moji prijatelji mahom žive po jebarnicima prepunim kiča.

Ručak kusam na šanku koji deli kuhinju i dnevnu sobu. Pažljivo da ne umastim stranice, listam knjigu. Volim istorijske teme. Već sam progutao celog Herodota, pa sam kupio 'Gates of Fire', Stivena Presfilda. Jasno mi je da je to jeftin roman holivudskog pisca, ali nikako da se zasitim štiva o bici u Termopilskom klancu. Doneo sam i film, a poster ću staviti u spavaću sobu, preko puta uzglavlja. S knjigom u ruci odlazim do frižidera po hladan sok i čitajući dovršim obrok. Odvajam se od romana tek kada sam morao u kupatilo. Presvukao sam se.

Stavljam film u prorez kućnog bioskopa i zavalim se na sredini troseda. Sa svih strana ravnomerno dopire muzika, počinje obrada kultnog Milerovog stripa '300'.

Vrelo leto na Peloponezu. Nebo je zastrto sivkastim pramenovima. Povetarac njiše žito. Klasje me golica po bedrima. Sutra će se podići oluja. Naslonjen na koplje posmatram agelai – čopor klinaca. Dolaze stazom što krivuda između terasa. Hvališu se, zavijaju. Predvodi ih Leander. Obojica smo završili obuku i u isto vreme prešli u eiren – mladiće. Samo što on juče bio lukaviji, pa danas obučava dečake, dok ja stražarim na suncu.

- Hej, Likanore! Vučiji sine! – zadirkivao me je.

Mahnuo sam teškim kopljem - dori. Naspram crne kose koja se ravno spuštala niz gola leđa i suncem oprljene kože, Leandrov osmeh belasao se kao pena na vrhu talasa. Išli smo bosi cele godine i nosili samo tuniku kao što je i priličilo mladićima. Video sam njegovo telo nebrojeno puta, jednako snažno i čvrsto kao moje. Dokazao sam da nisam lošiji borac od njega, sukobili smo se onoliko puta. Iz našeg čopora nikog još nisu pozvali u tajno društvo – kripteju. Nastradali su oni koji su obećavali. Miron i Fotis poginuli su prošle zime u lovu. Hermokrata je pogodilo koplje tokom vežbe, Alkimaja je pokosila bolest, a Filandar je izdahnuo dok su ga kažnjavali. Palica je pogodila deo kičme tako da su mu se noge oduzele. Timon, njegov ljubavnik – eispnelos, prekratio mu je muke. Premda ni Leandru ni meni udvarači još nisu prilazili, slutio sam da će samo jedan stupiti u kripteju. Sneveselio sam se na pomisao da ću morati da ga ubijem.

- Ja ću tebe ubiti! – zarežao je glas iza mene.

Okrenuo sam se i podigao koplje. Iz klasja je skočila senka zveri. Uperio sam dori u protivnika, ali mi je velika mačka prvim udarcem izbila oružje. Klečao sam, goloruk naspram crnog pantera.

- E sad je stvarno dosta! – dreknuo sam i ustao .

Jedanaesti ciklus - Dvadeset i peti

Dreampie

Ostrvo drhtaja srca mog je daleko. Predeli mojih snova su okovani ledom. Klizam se niz glečer i posmatram senke koje promiču. Ponekad u magnovenju ugledam lik. Jednom je to prijatelj, nekad je devojka, vidim i boginju.

Moja boginja je crvena i kruni se. Vidim njene oči u komadićima koji padaju na zemlju kao krupne pahulje.

Ležimo na podu, utonuli u gusto tkanje prostirke. Šćućureni smo u kolibi kao da smo pile koje dete pažljivo drži u sklopljenim šakama. Greje nas vatra iz zidanog kamina. Plamen je postojan, gori kao da obavlja državnički posao.

Fotografije se ređaju ispred mojih očiju. Kao dokazi. Sa njih me gleda tvoj lik. Prepoznajem, prepoznajem lice, jagodice, kosu, oči, ramena, grudi, stas. Ti me ne poznaješ, ali ja tebe znam. Sreli smo se jednom u snu.

Gorim. Vrelim rukama prelazim preko tvojih leđa. Milujem kožu nežnu kao malada voćka. Spuštam prste u teglu džema od kajsija. Mažem donji deo leđa, vučem naviše, ostavljam trag uz kičmu i stižem do nežnog vrata.

Zašto džem od kajsija? Ne znam da je to tvoj omiljeni ukus. Znam samo da je to boja moje boginje, boja tvoje kose. Ti si pahulja, odblesak božanskog.

Pod mojim prstima nastaje tanak namaz koji se pretvara u sirup. Njenoj bledoj koži džem daje bronzani ten. Obavijam je vrelinom i mirišem njenu kosu. Naravno, sa ukusom kajsije. Muzika od uzdaha širi se oko nas. Vozim jezik preko njenih leđa. Jedem kolač svojih snova.

Da li sam dodirnuo tvoje grudi? Da li sam milovao trešnjice? Da li sam spustio svoje telo preko tvoga? Da li sam ti prišao otpozadi? Da li smo zajedno kriknuli?

Dreampie

Island of the tremble of my heart is far away. Scenery of my dream is locked in ice. Skating down the glacier I see shadows passing by. Sometimes in a flash I see silhouettes, image of a friend, portrait of a girl, shape of my goddess.

My goddess is red and crumbling. Glimpse of her eyes I see in pieces that fall on the earth like large snowflakes.

Comfortably snuggled, we lay on thick woolen carpet. We are huddled in a shack as if we are a chicken carried carefully by the kid's clasped hands. Fireplace warms the place. Flame is steady, burns solemnly.

Photographs flash before my eyes. Like the evidence. Your face watches me from the photos. I recognize you, I know that face, cheekbones, hair, eyes, shoulders, bosom, shape. You don't know me, but I know you. We've met once upon a dream.

I'm burning. My warm hands flow across her back. I caress skin soft as a fresh fruit. I sink my fingers in the apricot jam jar. Thick layer spreads upwards, leaving trail along her spine, reaching tender neck.

Why the apricots jam? I didn't know it's your favorite. I just know that it's the color of my goddess, the color of your hair. You are a snowflake, a flash of divine.

Under my fingertips, thin coat of jam turns to syrup. Her pale skin tans to a bronzed color. Enveloping her with my heat, I sense the scent of her hair. Of course, it tastes of apricots. Music of sighs radiates from us. I drive my tongue across her back. I eat my dreampie.

Did I touch your breasts? Did I caress the cherries? Did I press my body against yours? Did I come from behind? Did we scream together?

No. But it wasn't just a dream. It was a portent. A wink from the goddess…


Jedanaesti ciklus - Dvadeset i četvrti

Ranko Trifković

Slovokradica

Šerlok Holms, dragi prijatelj i jedini nezvanični detektiv, bio je u nevolji. Gospođa Hadson je rubom maramice skrivala suze, previše rastrojena da mi rečima objasni šta je po sredi.

– Da li je opet dolazio Adler? – nisam podnosio tu nastranu spodobu. Retki su znali da se iza izmena Irene Adler krije orlušina!

Marta je za tren spustila maramu i zgrozila se.

– Lestrad? Gergson? Hopkins? Mekdonald? – nabrajao sam imena uvažene gospode iz Skotland Jarda.

Gospođa Hadson je žustro odmahivala rukom na pomen svakoga od njih. Ostalo mi je samo da ustrčim sedamnaest ili devetnaest stepenika, nikako da ih čestito prebrojim. Zaustavio sam se ispred vrata da oslušnem. Čuo sam prigušeni bat koraka i isprekidani govor. Oprezno sam otvorio i skamenio se. Razbarušen i razdrljen, Holms je skakutao na levoj nozi. Osim što je izgledao veoma nedolično, s obzirom na to da su izvesni delovi tela bili upereni čas u pod, čas u tavanicu, krivudao je između stolova i klatio se kao da će svakog časa da ih obori. Ništa strašno, osim što je na svakom bio upaljen gorionik, a iz retorti je ključalo.

Veliki detektiv nije našao smirenje ni kada se susreo sa zidom. Skljokao se, ali nastavio da trza levom nogom. Poleteo sam da mu pomognem. Podvrnuti rukav košulje otkrivao je četiri uboda, četiri modrice. Opet se odao starom poroku.

– Mnjmh – reče Holms.

Spustio sam se do njega i veštim pokretom zadigao kapke. Nisam bio načisto. Napad gimnastike i ukrućenost ispod pojasa ukazivali su na kokain, ali otupelost je verovatno bila posledica morfijuma. Preneo sam omlitavelog prijatelja na divan. Kao lekar, znao sam da mu nema druge pomoći osim mirovanja.

– Mmhmh! – promrmljao je Holms.

Neko je pokucao na vrata. Bila je to gospođa Hadson. Prestala je da plače, ali joj je lice još uvek bilo naduveno. Mahnula mi je da izađem u hodnik.

– Doktore Votson, stiglo je pismo – rekla je bojažljivo.

Uzeo sam omotnicu. Kraljevski pečat je nedvosmisleno svedočio o poreklu pošiljke. Uprkos slabosti, Šerlok Holms nije mirovao.

– Mnjnjnj!

– Želiš da otvorim pismo?

Slomio sam pečat. Na skupocenoj hartiji bila je poruka od kraljevog sekretara. Pročitao sam rukopis naglas. Tajanstveni zločin pogodio je krunu. Priroda nevolje bila je takva da se pojedinosti nisu mogle preneti pismenim putem.

– Njhmh?

– Hm, mogu da zaključim da je u pitanju osetljiva stvar koja može da osramoti krunu.

– Mmmh?

– Još? Dakle, mogu da primetim da je gospodin sekretar pisao u žurbi, ispustio je poneko slovo.

– Mmmmh! Mh! Mh!

– Neverovatno, dragi prijatelju! Nema nijednog samoglasnika!

Spustio sam pismo i pokušao da napregnem um. Da li to može biti slučajnost, ili se u odsustvu slova nalazio trag koji će rasvetliti zagonetku?

Na vratima se pojavila gospođa Hadson. Mahnula je velikom kovertom boje peska.

– Doktore Votson, stiglo je još jedno pismo!

Uzeo sam pošiljku i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Isti prečat sa grbom kraljevske porodice, nova poruka sa dvora. Poželeo sam da smesta otvorim pošiljku, ali sam se vratio u sobu i seo pored starog prijatelja. Trzaji levom nogom su popustili. Lice mu je izgledalo kao izliveno u vosku. Jedino su mu oči igrale, kao da traže izlaz.

– Mhhhm – zavapio je.

– Da, da, odmah ću ga pročitati!

Gospodin sekretar umoljavao je cenjenog gospodina Holmsa da hitno dođe na dvor. Nevolja je upravo postala još složenija. Kraljevska porodica je veoma zabrinuta.

– Mhhmnj?

– Oh, u pravu ste, dragi prijatelju. Ne samo da u pismu nema samoglasnika, nestali su i poneki glasnici!

– Mhmhmhhmm! – zaključio je Holms.

– Veoma neobično! Da li mislite da imamo slučaj? Ko je mogao da ukrade slova? Qui bono?

Bio sam uzbuđen. Ovako se nisam osećao još od Baskervila. S obzirom na trenutno stanje jedinog nezvaničnog detektiva, moraću da se oslonim na sopstvene snage i pokušam da razmrsim uzroke ove tajanstvene nevolje. Poskočio sam kao deran koji je upravo osvojio novi kliker u igri.

Gospođa Hadson je upala u sobu, sad već ljutita.

– Zaboga, gospodine Votsone, još jedno!

Razbucao sam omotnicu i izvadio potpuno prazan list. Pritrčao sam uzglavlju divana.

– Nebesa! Odoše i suglasnici!

– Njhhh! – jeknuo je.

– Smesta idem u Bakingemsku palatu!

Pokrio sam Šerloka Holmsa kućnim ogrtačem i požurio da što pre stignem na dvor. Zastao sam na vratima i osvrnuo se.

– Odspavajte dobro i oporavite se što pre, dragi prijatelju. Ne brinite, uhvatiću ja tog...slovokradicu!

Jedanaesti ciklus - Dvadeset i treći dan

Ranko Trifković

Đavo i pisac

Istrčao sam iz zgrade fakulteta. Potrčao sam za autobusom. Stuštio sam se na prazno sedište. Video sam priču! To volim, kad me nadahnuće pogodi. U trenutku vidim to što ću napisati. Zadovoljan, posolio sam buduću pričicu novim komadićima zapleta i žvakao je sve do kuće. Za svaki slučaj, usput sam kupio dva velika sendviča. Nije valjda svim piscima suđeno da budu bolesno mršavi kao Kafka? Zviždukao sam veselo, sve do vrha stepenica. Tu mi je ponestalo daha. Vrata mi je otvorio Đavo. Kad god vidim sitne direrovske kovrdže, samo što ne prasnem u smeh. Pristaju mu uz tužne oči, a nikako uz šiljate brkove i jareću bradicu. Ličio je na musketara, ali umesto ljiljanom ukrašene dobedrice, nosio je kecelju na kojoj je vrelo ulje ostavilo mrlje poput mesečevih kratera. Pogledao me je upitno i podigao obrvicu.

– Hej, već si se vratio! Kako je bilo?

– Odlično, profa je u redu. Voli Murakamija.

– Stvarno? Znači ipak nije onako loše kao što si očekivao?

– Da i ne. U stvari, dobro je. Akademski, ali i nije. Učili smo o navodnicima, zašto pišemo i tako to.

Vrag je klimao glavom, pun razumevanja. Prihvatio je kesu sa hranom. Presvukao sam se, doneo poslužavnik u dnevnu sobu i prionuo na sendviče.

– Moraš da mi pomogneš. Hoću da napišem najbolju priču.

– Najbolju? – pitao je Đavo.

– Aha – rekao sam preko zalogaja moram da zadivim matorog!

– Zašto, čoveče?

– Kako ne razumeš, želim da budem slavan! Ako napišem priču koja će privući profinu pažnju, onda sam primljen i put je otvoren!

– Primljen? – reče Đavo s trunkom gađenja u glasu.

– Da, prihvaćen u bratstvo pisaca! Iniciran!

– Glupo je uopšte pokušavati da oduševiš svog učitelja, još je gluplja pretpostavka da ćeš tako postati pisac, i to slavan! – primetio je vrag.

– Mani pridike, pomagaj – prekinuo sam ga i dovršio sendvič.

– Žao mi je, ne mogu.

– Šta ti je sad?

– Još nije jedanaest. Znaš i sam da nećeš napisati ništa pre dva.

– Neću ja ništa ni da pišem. Ti ćeš!

Bacio sam reciklirani papir u koji je bio umotan "Dupli sa sirom i svim prilozima" i skočio da Đavolu privučem stolicu. Posadio sam ga ispred računara i potapšao po ramenu.

– Ali vampirizam, osluškivanje noći, čas preobraženja... prerano je!

– De, de, samo ti piši tako si pričao i prošli put, pa smo uboli nagradu – namignuo sam mu šeretski.

Zavrteo je glavom i počeo da piše. Nisam bio siguran kako to čini. Šareni kovitlac mojih misli, Đavo je pretvarao u slova. Pojavljivala su se na mahove, kao što plima i oseka valjaju kamenčiće. Video sam kako nastaje obris priče, a zatim nestaje. Pisanije je bujalo u skokovima. Postaću slavan! Predosećao sam to. Nije mi se žurilo, ali sam već mogao da osetim ukus počasti.

Prenuo sam se i virnuo preko njegovog ramena. Setio sam se nadahnuća iz autobusa i osetio žal. Možda je to bila i mrvica sujete, tek imao sam utisak da izdajem svoju priču. Ne bih tako odabrao reči, niti bih izbrusio tok misli kao on, ali bih imao dobar početak. Greške iz kojih ću moći da učim.

Spustio sam ruku na njegovo rame.

– Matori, odavde ću ja...

Đavo je ustao gunđajući. Izbrisao sam sve što je do tada napisao i zamislio se nad prvim slovom.

Zapanjen, podigao je ruku, ispružio prstić i zaustio da nešto kaže, ali ostao je nem. Zgužvao je kecelju i vrteći glavom odjurio u kuhinju.

Jedanaesti ciklus - Dvadeset i drugi dan

Izdaja! Koračao sam ispred grudobrana poput razjarene zveri. Zid je bio postavljen prenisko, a umesto katapulta dali su nam bube koje u kesicama čuvaju zapaljivu smesu koja neće da gori. Englezi su izveli strelce sakrivene iza pokretnih zasuna. Naličje su ukrasili krilaticom, ispisanom belim srpastim slovima na crvenoj podlozi – "Lepša strana života". Izlazili su na bojište u kolonama.

Naredio sam da uz krunište postave stolice da bi moji borci imali kakvu-takvu zaštitu. Nisu hteli da izađu na položaj, ugledali su kralja na ekranu. Tužno lice bilo je uokvireno gustim kovrdžama, ali obešeni brkovi su mu davali komičan izgled. Nema nade, vrteo je glavom, predlažem da se časno predamo.

Zapenio sam u vulkanskom vrhuncu besa

- Izdajniče!

Upro sam prst u televizor.

- Priznaj koliko si uzeo za ovu izdaju! Platili su te bedniče!

Iza mene, vlastelini su se nelagodno premeštali s noge na nogu. Nisu imali hrabrosti da mi priđu, stave ruku na rame, zamole za oproštaj.

- Zar ste svi potplaćeni?

Razočarano sam zavapio.

- Borite se, seme izdajnično!

Usiljeno su prišli stolicama, klekli na sedište i pustili strelice. Zagolicali su bube. Grč je izbacio kupaste kesice ka Englezima, ali pogoci nisu mogli da prevrnu čvrsto posađene grudobrane.

- Ne možemo, gospodine, ne vredi – žalio se kapetan.

- Sklanjajte mi se s očiju, izdajnici! Sad ćete da vidite kako se pobeđuje.

Zgrabio sam najbližu stolicu i bacio na Engleze. Rasturio sam ih kao čunjeve. Bacio sam još jednu i uništio im borbeni red. Gađao sam ih i dok su bežali, smrvio sam i rezervu koja se tiskala u daljini čekajući znak.

- Tako se to radi!

Javio se kraljev glas:

- U redu, nemaju zaklone ali imaju strelce. Ne možeš da oteraš čitavu englesku vojsku.

Nagnuo sam se preko grudobrana. Istegnuo sam se koliko god sam mogao. Vrhovima prstiju uspeo sam da dohvatim stolicu koja je kao izvrnuta kornjača ležala na bojištu. Bacio sam je još dalje, ali polje je bilo prazno. Englezi su se tiskali iza zavese. Čekali su da se smirim. Potegao sam luk i gađao ih bez strela.

- Ovako, ovako, ovako se gađa! Možemo sve da ih poubijamo. Zašto neće da padnu?

Da nisam ostao sam, mogli smo da ih pobedimo. Izdalo me je i oružje.

- Gledao sam vesti juče. Video sam lebdeći poslužavnik sa francuskim doručkom. Prevrnuo se i iskrvario. Kao vodopad od mulja, kafa se prosula po travi. Kroasani su pali na zemlju iz njih je potekla čokolada. Znam zašto si se prodao.

- Koka-kola – opsovao sam tiho.

Jedanaesti ciklus - Dvadeset i prvi dan

(Vezba sa skole, neispravljena varijanta)

Ranko Trifković

Đavo i pisac

Istrčao sam iz zgrade fakulteta. Potrčao sam za autobusom. Stuštio sam se na prazno sedište. Video sam priču! To volim, kad me nadahnuće pogodi. U trenutku vidim to što ću napisati. Zadovoljan, posolio sam svoju buduću pričicu novim komadićima zapleta i žvakao je sve do kuće. Za svaki slučaj, usput sam kupio dva velika sendviča. Nije valjda svim piscima usuđeno da budu bolesno mršavi kao Kafka? Zviždukao sam veselo, sve do vrha stepenica. Tu mi je ponestalo daha. Vrata mi je otvorio Đavo. Pogledao me je upitno i podigao obrvicu.

Hej, već si se vratio! Kako je bilo?

Odlično, profa je u redu. Voli Murakamija.

Stvarno? Znači ipak nije onako loše kako si očekivao?

Da i ne. U stvari, dobro je. Akademski, ali i nije. Učili smo o navodnicima, zašto pišemo i tako to.

Vrag je klimao glavom, pun razumevanja. Prihvatio je kesu sa hranom. Presvukao sam se, doneo poslužavnik u dnevnu sobu i prionuo na sendviče.

Moraš da mi pomogneš. Hoću da napišem najbolju priču.

Najbolju? – pitao je Đavo.

– Aha – rekao sam preko zalogaja moram da zadivim matorog!

– Zašto, čoveče?

– Kako ne razumeš, želim da budem slavan! Ako napišem priču koja će privući profinu pažnju, onda sam primljen i put je otvoren!

– Primljen? – reče Đavo s trunkom gađenja u glasu.

– Da, prihvaćen u bratstvo pisaca! Iniciran!

– Glupo je uopšte pokušavati da oduševiš svog učitelja, još je gluplja ideja da ćeš tako postati pisac, i to slavan! – primetio je vrag.

– Mani pridike, pomagaj – prekinuo sam ga i dovršio sendvič.

– Žao mi je, ne mogu.

– Šta ti je sad?

– Još nije jedanaest. Znaš i sam da nećeš napisati ništa pre dva.

– Neću ja ništa ni da pišem. Ti ćeš!

Bacio sam reciklirani papir u koji je bio umotan "Dupli sa sirom i svim prilozima" i skočio da Đavolu privučem stolicu. Posadio sam ga ispred računara i potapšao po ramenu.

– Ali vampirizam, osluškivanje noći, čas preobrazbe... prerano je!

– De, de, samo ti piši tako si pričao i prošli put pa smo uboli nagradu – namignuo sam mu šeretski.

Zavrteo je glavom i počeo da piše. Nisam bio siguran kako on to čini. Šareni kovitlac mojih misli, Đavo je pretvarao u slova. Pojavljivala su se na mahove, kao što plima i oseka valjaju kamenčiće. Video sam kako nastaje obris priče, a zatim nestaje. Pisanije je bujalo u skokovima. Postaću slavan! Predosećao sam to. Nije mi se žurilo, ali sam već mogao da osetim ukus počasti.

Prenula me je zvonjava telefona. Da li je moguće da neko zove u ovo doba noći? Ko bi to mogao da bude? Đavo sigurno nije. Javio sam se oprezno. Glas sa druge strane je plakao. Probio je bankinu. Poginuo je. Na licu mesta. Sad su zvali da provere. Nema ga više, razumeš? Klimao sam glavom, iako sam znao da to nije prigodna uteha. Pokušavao sam da prihvatim činjenicu da jedan čovek više ne postoji. Uto se telefonski poziv okončao.

– Ko je to bio? Dođi da vidiš priču, još malo pa je gotova – reče Đavo.

– Pusti, to sad više nije važno. Poginuo je A.

– Nije ti više do slave?

– Bio je rastrzan na sve strane. Nema šta nije radio a, eto, na kraju nije stigao ni da se vrati kući...

Đavo je ćutke ustao i prepustio mi mesto za računarom. Odlučio sam čvrsto te noći da završim svoj roman. Pre tog poduhvata želeo sam da ispunim jednu obavezu, da napišem ovu priču sam, bez vražije pomoći.