Jedanaesti ciklus - Dvadeset i četvrti

Ranko Trifković

Slovokradica

Šerlok Holms, dragi prijatelj i jedini nezvanični detektiv, bio je u nevolji. Gospođa Hadson je rubom maramice skrivala suze, previše rastrojena da mi rečima objasni šta je po sredi.

– Da li je opet dolazio Adler? – nisam podnosio tu nastranu spodobu. Retki su znali da se iza izmena Irene Adler krije orlušina!

Marta je za tren spustila maramu i zgrozila se.

– Lestrad? Gergson? Hopkins? Mekdonald? – nabrajao sam imena uvažene gospode iz Skotland Jarda.

Gospođa Hadson je žustro odmahivala rukom na pomen svakoga od njih. Ostalo mi je samo da ustrčim sedamnaest ili devetnaest stepenika, nikako da ih čestito prebrojim. Zaustavio sam se ispred vrata da oslušnem. Čuo sam prigušeni bat koraka i isprekidani govor. Oprezno sam otvorio i skamenio se. Razbarušen i razdrljen, Holms je skakutao na levoj nozi. Osim što je izgledao veoma nedolično, s obzirom na to da su izvesni delovi tela bili upereni čas u pod, čas u tavanicu, krivudao je između stolova i klatio se kao da će svakog časa da ih obori. Ništa strašno, osim što je na svakom bio upaljen gorionik, a iz retorti je ključalo.

Veliki detektiv nije našao smirenje ni kada se susreo sa zidom. Skljokao se, ali nastavio da trza levom nogom. Poleteo sam da mu pomognem. Podvrnuti rukav košulje otkrivao je četiri uboda, četiri modrice. Opet se odao starom poroku.

– Mnjmh – reče Holms.

Spustio sam se do njega i veštim pokretom zadigao kapke. Nisam bio načisto. Napad gimnastike i ukrućenost ispod pojasa ukazivali su na kokain, ali otupelost je verovatno bila posledica morfijuma. Preneo sam omlitavelog prijatelja na divan. Kao lekar, znao sam da mu nema druge pomoći osim mirovanja.

– Mmhmh! – promrmljao je Holms.

Neko je pokucao na vrata. Bila je to gospođa Hadson. Prestala je da plače, ali joj je lice još uvek bilo naduveno. Mahnula mi je da izađem u hodnik.

– Doktore Votson, stiglo je pismo – rekla je bojažljivo.

Uzeo sam omotnicu. Kraljevski pečat je nedvosmisleno svedočio o poreklu pošiljke. Uprkos slabosti, Šerlok Holms nije mirovao.

– Mnjnjnj!

– Želiš da otvorim pismo?

Slomio sam pečat. Na skupocenoj hartiji bila je poruka od kraljevog sekretara. Pročitao sam rukopis naglas. Tajanstveni zločin pogodio je krunu. Priroda nevolje bila je takva da se pojedinosti nisu mogle preneti pismenim putem.

– Njhmh?

– Hm, mogu da zaključim da je u pitanju osetljiva stvar koja može da osramoti krunu.

– Mmmh?

– Još? Dakle, mogu da primetim da je gospodin sekretar pisao u žurbi, ispustio je poneko slovo.

– Mmmmh! Mh! Mh!

– Neverovatno, dragi prijatelju! Nema nijednog samoglasnika!

Spustio sam pismo i pokušao da napregnem um. Da li to može biti slučajnost, ili se u odsustvu slova nalazio trag koji će rasvetliti zagonetku?

Na vratima se pojavila gospođa Hadson. Mahnula je velikom kovertom boje peska.

– Doktore Votson, stiglo je još jedno pismo!

Uzeo sam pošiljku i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Isti prečat sa grbom kraljevske porodice, nova poruka sa dvora. Poželeo sam da smesta otvorim pošiljku, ali sam se vratio u sobu i seo pored starog prijatelja. Trzaji levom nogom su popustili. Lice mu je izgledalo kao izliveno u vosku. Jedino su mu oči igrale, kao da traže izlaz.

– Mhhhm – zavapio je.

– Da, da, odmah ću ga pročitati!

Gospodin sekretar umoljavao je cenjenog gospodina Holmsa da hitno dođe na dvor. Nevolja je upravo postala još složenija. Kraljevska porodica je veoma zabrinuta.

– Mhhmnj?

– Oh, u pravu ste, dragi prijatelju. Ne samo da u pismu nema samoglasnika, nestali su i poneki glasnici!

– Mhmhmhhmm! – zaključio je Holms.

– Veoma neobično! Da li mislite da imamo slučaj? Ko je mogao da ukrade slova? Qui bono?

Bio sam uzbuđen. Ovako se nisam osećao još od Baskervila. S obzirom na trenutno stanje jedinog nezvaničnog detektiva, moraću da se oslonim na sopstvene snage i pokušam da razmrsim uzroke ove tajanstvene nevolje. Poskočio sam kao deran koji je upravo osvojio novi kliker u igri.

Gospođa Hadson je upala u sobu, sad već ljutita.

– Zaboga, gospodine Votsone, još jedno!

Razbucao sam omotnicu i izvadio potpuno prazan list. Pritrčao sam uzglavlju divana.

– Nebesa! Odoše i suglasnici!

– Njhhh! – jeknuo je.

– Smesta idem u Bakingemsku palatu!

Pokrio sam Šerloka Holmsa kućnim ogrtačem i požurio da što pre stignem na dvor. Zastao sam na vratima i osvrnuo se.

– Odspavajte dobro i oporavite se što pre, dragi prijatelju. Ne brinite, uhvatiću ja tog...slovokradicu!

3 comments:

goooooood girl said...

So good......

Game Master said...

Err...falavi

Drveni advokat said...

hehe, interesanta ideja, još interesantnija parodija na Holmsa :)))
ipak mi nešto fali ... neki vrhunac, zaplet, nastavak ...