U radionici gospodina Smolea bilo je veoma živo. Na krovu radionice sedeo je najveći čovek koga je svet ikada video. Pod njim, greda debela kao ljudska noga izgledala je kao drvce koje će svakog sekunda popustiti. Zbog popravki na krovu, gospodin Smole i njegovi pomoćnici nisu mogli da praktikuju svoj neobični zanat. Gospodin Smole je, naime, proizvodio ljude.
- Ko je onaj čovek? – pitao je šegrt Vanja fasciniran lakoćom sa kojom je ogromni čovek oblikovao drvo.
- To je majstor tesar, Dule Mitrović. Kad se rukuješ sa njim, pruži mu samo dva prsta. – odgovorio je gospodin Smole zamišljeno, čupkajući brk.
Uz gromovit tresak, gospodin Mitrović se spustio među smrtnike. Odložio je tesarsku sekiricu i rukavom karirane flanelske košulje obrisao orošeno čelo. Šegrt Vanja mu je pružio icu piva, ali je majstor potegnuo rakiju. Gasio je žeđ šljivovicom kao da je obična voda. Oduševljen pojavom Duleta Mitrovića, Vanja je poželeo da se upozna sa majstorom.
- A da vas pitam, je l' možete da vežete rožnjaču za potporni stub bez sprega?
Dule Mitrović odgovori:
- Mogu.
- A je l' možete da napravite vezu samo sa užljebljenjem, bez klinova i lepka?
Dule Mitrović odgovori:
- Mogu.
- A je l' bi moglo...
- Slušaj dečak... – preseče majstor Dule - ... napravim ti ja od drveta šta hoćeš. Napravim i celog čoveka, samo da ga lepo izlakiram, bude k'o pravi, razumeš?
Dule Mitrović je pružio ruku i Vanja je srdačno prihvatio pozdrav. Dugo će Vanjuška pamtiti taj stisak, jak kao stolarska stega. Gospodin Smole je samo odmahnuo glavom, nasmejao se i nastavio da nervozno čupka svoj brk gledajući zabrinuto u ogoljen krov radionice.
No comments:
Post a Comment