Trinaesti ciklus - Dvanaesti dan

LUDAČE VII

Tijana me je sačekala pre škole na zidiću sa dvorišne strane. Prišao sam i pogledao je upitno.
- Razgovarale smo sa Lolom...
- I? Šta je rekla?
- Dale smo joj tvoj telefon. Nazvaće te da ti objasni.
- Ćorak?
- Aha, baš bezveze...
- Ideš li na književnost, danas nam dolazi ona nova.
- Naravno, moram da snimim kakva je!

U učionicu je stupila gotovo ljutito. Dugačka suknja nije mogla da sakrije lepo izvajane listove bivše rukometašice. Kosa boje vrganja spuštala joj se do sredine leđa. Prešla je prodornim zelenkastim očima preko đačkih lica. Uglovi jarko namazanih usana iskrivili su joj se u podsmešak. Kroz razred je prostrujala zavist. Da je bila starija od učenica, govorio je crveni školski dnevnik. Setio sam se stihova iz "Pesme nad pesmama" koji govore o lepoti strašnoj kao vojska pod zastavama.

- Moje ime je Tatjana Stefanović. Predavaću vam književnost. Izvadite vežbanke. Tema pismenog zadatka je "Kraljević Marko". Čujem li šapat, cela klupa leti napolje.

Dobio sam dvojku. Niko nije dobio više od trojke. Devojke su besno pušile i smišljale kako da se osvete dugonogoj kučki.

Otac je likovao.

- Ha-ha! Znao sam! Pogledaj samo kakve si gluposti naškrabao! Profesorka je milosrdna, zaslužio si keca!

Lola me je zaista pozvala telefonom. Objasnila mi je gde stanuje i pitala me kad mogu da svratim. Videli smo se iste večeri. Na vratima su me dočekali njeni roditelji. Izgledali su kao sa reklame, nasmejani i još pomalo zaljubljeni. Ispostavilo se da im je Lola sve ispričala o mojim pismima. Poželeo sam da se neboder sruši i proguta me zemlja. Dobio sam kratko i ljubazno objašnjenje o tome da njeno odbijanje nema veze sa mojim osobinama, već nekakvim kosmičkim silama. Neobično, ali uvek posle takvog govora devojka predlaže da ostanemo prijatelji i savetuje me da ne tugujem mnogo. Poslušao sam je samo zato što me je u tom trenutku više pekla dvojka na pismenom.

Časovi književnosti postali su mi jedini pravi izazov u školi. Pročitao sam ponovo sve pesme o Marku Kraljeviću i bacio se na proučavanje kritika. Ponovo sam napisao sastav i predao ga ocu. Primio ga je ćutke i vratio mi rad ocenjen četvorkom. Znao sam da mi nikada neće dati peticu, pa sam se usredsredio na Tatjanina predavanja.

Podsticala je razmišljanje i obrušavala se na odgovore naučene napamet. Zadavala je istraživačke zadatke, zahtevala da se probije opna površnosti. Bio sam oduševljen njenom doslednošću. Tatjana nije popuštala iako su devojke bile besne i zaskakale razrednu zahtevajući da se profesorka Stefanović izbaci iz škole. Strogoću nije zamenila smehom, već ga je protkala kroz rad. Časove smo provodili sedeći u krugu, šetajući se kroz park, ili bismo se spustili na obalu reke. Ponekad bi nas izbacila iz učionice i posle dve cigarete pozvala da se vratimo. Na tabli bi nas dočekala igra "Asocijacije", preuzeta iz poznatog televizijskog kviza, ali sa zagonetnim pojmovima iz književnosti. Ponekad smo čitali odlomke iz romana, a kada bi došao red na dramu, delila nam je uloge i postavljala male pozorišne komade. Vodila nas je u pozorište i bioskop, savetovala koje knjige da čitamo. Pomogla nam je da pokrenemo školske novine i predložila me za prvog urednika.

Redakcija se sastajala u njenom stanu nedaleko od škole. Od Tatjane je postala Taša. Dolazili smo joj u posetu dva puta nedeljno i uživali u dugim pričama. Neću zaboraviti da nas je opominjala da je posao pisca najteži na svetu. Pokazivala nam je beleške sa fakulteta i proricala paklene teškoće svakome ko se usudi da upiše "jugosvetsku". U učionici je i dalje tražila mnogo rada i znanja, a red je mogla da održava samo jednim prekornim pogledom. Devojke su potpuno zaboravile na sukob s početka, čak su profesorku zvali na rođendanska slavlja i sedeljke.

Pred kraj godine, razredna je svratila da nam kaže da nam je želja uslišena i da nam od sledeće godine profesorka Stefanović više neće predavati književnost.

Posle sedmog časa, Tijana me je pronašla iza škole, na sportskom terenu. Sela je i obgrlila me.

- Baš bezveze ovo za Tašu...

Klimnuo sam i ušmrknuo suze.

- Išla sam kod razredne da molim da je zadrže...
- Jaoj, Tiko, mi smo je oterali... – jauknuo sam.
- Rekla je da je sad kasno i da sledeći put dobro razmislimo šta želimo.

Pritiskalo me je osećanje da sam kriv za Tašin otkaz.