Trinaesti ciklus - Šesti dan

MOST OPROŠTAJNOG ZAGRLJAJA

Sedim u Dijaninom vrtu. Divim se namreškanoj površini jezerceta od peska. Ostrvo od belutaka ukrašeno je patuljastim borovima. Trava mi golica potkolenicu. Mahnem rukom da sklonim nestašnu vlat, ali to je Divna. Zadirkuje me milovanjem. Kikoćemo se. Sestra Magda nas pogleda prekorno i počinje predavanje.

– Celina ne opstaje bez delova. Stoga je dragoceno sve što napaja delove. Izvori samo privremeno bivaju crpeni. Tok ne sme da se prekine. Ljudski rad nije bogatstvo, već ciljana upotreba izvora. Oenon? Koja su osnovna načela pristupanja izvorima?

Buckasta devojčica češka obraščić. Mrda nosićem i pokušava da se priseti odgovora.

– Poštuj celinu, vrati sve što uzmeš, ne pokušavaj da vladaš izvorom, idi tamo gde je izvor, ne traći rad, poboljšavaj uslove za pristup izvorima...i uvek potroši najmanje da bi obavila najviše. – recituje Oenon.
– Tako je! Zajednice zavise od izvora i od pojedinaca. Ako jedan čovek kopa rupu, kako to nazivamo? Mav?
– Energija – odgovara lenjo štrkljavi curetak. Tada još nije imala luckastu šišku.
– Ako deset ljudi kopa rupu? Dobroslava?
– Gužva! – Sve devojčice se zakikotaše.
– Tačno, da bi skup pojedinaca uspešno opstajao, potrebno je da tvore celinu koja je veća od prostog zbira delova...
– Sinergija! – viknula je Brigit iz poslednjeg reda.
– Bravo, malena – hvali je Sestra Magda i nastavlja – Zato postoje Hramovi. Da bi svaka zajednica imala što bolje pojedince. Šta je najopasniji protivnik celine? Ena?

Dete!

Tamaran je uvela mališana u kuću. Musav je i razbarušen kao da se tek probudio. Divlje dete, rođeno izvan Hrama. Okrenula sam se ka Majci Irmgarit.

– Najopasniji protivnik celine je sila izvan celine koja prisvaja bogatstva i može da udari nekažnjeno bilo kog pojedinca ili zajednicu!

Andraš me začuđeno gleda.

– Svako naselje koje skrene sa puta iscelenja Majke Zemlje, krnji načela. Oslabili ste zajednicu, to je jedan činilac – razmišljala sam glasno, obraćajući se čas Tamaran, čas Andrašu, čas Irmgarit – Nomadi su se okomili na sela, postali su sila izvan celine. Zašto? Nešto ili neko ih na to nagoni.

– Brzo, Majko Irmgarit, pošaljite glasnike u Krivi Istok, Škripavi Rit i Mljakavicu. Neka obaveste nomade da što pre posete Krznenu Fućku.

Seljani buknuše u žagor i prepirku.

– Želim da se susretnem sa divljim ljudima i oslobodim vas jarma. Biće mi potrebna vaša pomoć. Evo šta sve treba uraditi.

Počela sam da izdajem naređenja.

* * *

Premalo nas je ostalo na svetu da bismo mogli da priuštimo prolivanje krvi. Načela kojima se priklanjamo predviđaju slobodu zajednice da postavlja uslove sopstvenog postojanja. Tako su nastala putujuća sela divljih ljudi koji žive sa druge strane pravila. Ipak, deo su celine pa stoga sile zakonitosti deluju i na njih. Žive lovačkim životom koji je ponekad pun nasilja. Pljačkaju kad nisu u mogućnosti da trguju. Snažna zajednica koja poštuje načela može da izbegne sukob. Nomadima su neophodni hrana i oprema koju ne mogu da proizvedu. Zauzvrat nude sirovine koje su seljanima nedostupne, ali ne i preko potrebne. Nesrazmera ih saterava da pristanu na razmenu. Ko je vođa nomada? Ko to ugrožava opstanak celine?

Divljaci su stigli pred zoru. Na pragu novog svetla i stare tmine čovek se oseća nesigurno, razdražljivo i pospano. Nisu se trudili da prikriju dolazak. Pucao je bič, čulo se bahato podvriskivanje kolovozaca. Najpre sam ugledala bigu u koju su bili upregnuti jarci. Zdepasti kočijaš nosio je dugačku perjanicu zbog koje je delovao krupnije. Bio je oklopljen napršnjakom od kostiju, a u dovratku kočija stajala su zadenuta kratka koplja. Trigu su vukli poniji. Vozač je imao posadu, kopljanika i strelca. Kad su prešli most, izišla sam i pozvala ih da se zaustave. Naravno, oglušili su se. Jaropreg je prvi udario u zamku. Točak je naglo propao, a kočija se opasno nagnula u stranu. Vozač je odskočio i ugruvao se tako da nije mogao odmah da ustane. Tropreg je pokušao da se zaustavi, ali su se konji sapleli i ruda je popustila. Životinje su se razbežale, a posada je poletela preko prednje stranice ratnih kočija.

– Nadam se da ćete sledeći put biti raspoloženiji za razgovor – doviknula sam im.

Uzvraćali su psovkama i pretnjama. Vratiće se, u punom broju predvođeni devojkom jarosnih očiju.

* * *

Tokom dana, seljani Krznene Fućke kopali su nove zamke za kočijaše. Podigli su grudobrane i naoružali se strelicama od opsidijana. Pojačanja su stigla predveče. Iz Mljakavice je došao Serđ, tršavi momak u pratnji četvorice strelaca. Papa Roko je poslao Svantevita i trojicu kopljanika. Škripavi Rit doprineo je petoricom praćkaša. Predvodio ih je lovac čije je ime bilo teško izgovoriti. Najviše sam se obradovala Čaki i Miški.

– Od Papa Roka smo doznali šta se sprema – rekao je Miška.
– Nadam se da neće doći do borbe, ali moramo biti spremni na sve.
– Tu smo da pomognemo – namignuo mi je Čaka.

Vrškom koplja opisala sam kružnicu u prašini.

– Zatvorila sam Fućku zamkama i koljem. Postavila sam strelce ovde i ovde, tako da nomadi moraju da siđu sa kola da bi se borili. Opasno je ako probiju grudobran – pokazala sam na ulaz u selo.
– Trebalo bi da ih dočekamo na mostu – primetio je Miška.
– Predaleko je, a nas je premalo da bismo mogli da ih zadržimo. Osim toga, želim da izbegnem borbu. Izaći ću pred njih. Ako dođe do bitke...

Miška mi je spustio ruku na rame.

* * *

Čula sam tutnjavu pre nego što sam ugledala prve dvokolice. Izbrojala sam petnaestak dvoprega, troprega i četvoroprega. Napredovali su sporo, u strahu od prepreka. Iz grupe se izdvojila kvadriga. Nosila je dva zdepasta crnokosa ratnika i plavojku.
Pogled mi je pao na zemlju kojom je most bio zastrt. Iz grumena crnice bokorila se žilava lipnica. Spustila sam se da pomilujem plavozelene vlati. Raspertlala sam sandale. Bosim stopalima stala sam na treset. Ukorenila se na svom tlu.
Kad je tandrkanje kočija utihnulo, uspravila sam se i pozdravila devojku jarosnih očiju. Kosa joj nije bila upertlana u krunu od pletenica. Raspušteni slepljeni pramenovi podsećali su na plamen. Stas joj je bio vretenastiji nego što ga pamtim. Snaga od koje sam uvek strepela, kao da je bila udvostručena. Koža, ah, ta koža koju sam tako dobro poznavala, bila je tamna poput krzna planinske lavice.

– Ena?

Pitanjem mi je u hvatila pogled. Hladni bes ratnice povukao se za tren i vratio kao vreli bes ljubavnice. Sestra Magda nije htela da mi kaže kuda si otišla. Tražila sam te ali nisam mogla da ti pronađem trag.

– Besna na Hram, poželela si da se osvetiš? – pitala sam je ravnim glasom.

Zenice su joj se skupljale i širile, a boje dužice uskomešale. Šake su je zasvrbele. Prerasla sam kapitena, postala sam vođa ratničkog naroda, živa sila promene.

– Postala si spoljni uticaj, dželat. Zaraza koja je već jednom zamalo uništila čovečanstvo.

Kriknula je i potrčala ka meni. Spustila se nisko, kao kad vodi loptu ka golu.

– Ljudski rod plitko diše, ali je još živ. Iz Hrama izvire lekoviti nauk, a dokaz da načela deluju sam ja – Isceliteljka. Ako ti gordost nije spržila svu ljubav, videćeš pravim očima.

Brigit skače i obara me na mekano tresetište. Ruke su mi raširene i prikovane čeličnim stiskom ratnice. Plavi pramnovi miluju mi lice. Mirišu na putovanje, logorske vatre i smeh lovaca. Šta ako priznam grešku, odbacim oklop? Morala bih na dug i dalek put, ponovo bez tebe.

– Možeš ostati samnom. Pokazaću ti kako da se vratiš na raskršće. Iščezni u sažižućoj svetlost ljubavi koja će te pročistiti.

Brigit obara glavu. Obrazi samo što nam se ne dodirnu. Spušta laktove na zemlju i oslobađa me. Zagrlim je i privijem na grudi. Bes i ponos natapaju poroznu zemlju. Kopljolista lipnica žedno upija suze.

– Smršala si, ličiš na motku – konačno progovara Brigit.

Kikoćemo se.

2 comments:

Anonymous said...

Добар старт

Game Master said...

uh, to je kraj