Deveti ciklus - trinaesti dan

Ustao sam pre svitanja. Sunce se još nije videlo. Svetlost je dolazila od blještavo belih oblaka i azurnog plavetnila neba. Pažljivo sam se izvukao iz kreveta, da ne probudim majku i sestru. Oca ništa nije moglo da prene iz sna. On se budio u podne, kao navijen. Zato sam želeo da požurim i vratim se pre nego što sunce pređe zenit. Nasuo sam vodu u lavor iz velikog bureta i postavio očevu stolicu na trem. Puška je stajala u uglu, ali nisam hteo da je nosim. Biću nervozan dok budem prelazio Kumovu kesu, a dole kod Tunela ću verovatno biti van sebe. Čovek ne treba da nosi oružje kad je uznemiren, tako me je otac učio. Prošao sam pored njegove slike na zidu. Brkati oficir, prav kao strela, komično ozbiljan. Izašao sam iz kuće, seo na panj i zapalio cigaru. Piljevina je mirisala kiselkasto, što znači da je sinoć padalo onako nezdravo. Brda na zapadu bila su crna kao grafit, kao tušem iscrtana linija naspram neba. Obišao sam traktor i džip, kiša je progrizla kroz farbu. Vozila su ličila na boginjavu decu. Moraću to da sredim, pomislio sam milujući haubu. Uh, volim naš traktor. A više ih ne proizvode. Kako bi? Odavno su zatvorene sve fabrike i radionice. Uzeću šmirglu i udariti još jednu ruku farbe. Odlagao sam te sitne obaveze iz nedelje u nedelju, a bližio se dan kad sam obećao Mitraku da ćemo da kosimo. Krenuo sam pešice, a tako bi slatko seo na traktorče i spustio se njime do Tunela. Ali ne smem da ga teram preko Kumove kese. To je bila crna fleka, ugljenisano parče planine. Čitav krajolik je bio spaljen. Uništen zauvek. Zemlja je bila jalova, razrovana kraterima i zagađena otrovima. Za nas iz Sedam Zaselaka, taj deo planine je bio surova opomena. Nisam mogao da zamislim taj spoljni svet i bilo mi je teško da predstavim sebi u glavi gradove koje mi je otac opisivao. Ali kad vidim Kumovu kesu, jasno mi je da se moramo kloniti stranaca. Stalajko je opet dolazio sinoć. Opet je pominjao tragove, pa sam hteo da siđem do ceste i sam se uverim. On je bio jedan matori paranoik, ali strepio sam da je ovaj put istina. Bližila se zima, možda je neko tražio zimovnik ili sklonište. Šta ako bi nas otkrili? Došli bi na planinu, upravljali i komandovali, razorili ovu oazu. Te misli me uvek uznemire. Bio sam raspet između gađenja spram Stalajkove časnohlepnosti i duboke zabrinutosti za Sedam Zaselaka. Ne znam šta bih radio da ugledam strance. Pribojavao sam se njihovih molećivih pogleda. Šta ako me bude povuklo da ih primim, da im ublažim patnju? Posledice nuklearnih udara i ratova, ubijale su ljude. Na neki način, i moj otac je patio od toga. Priroda nam je podarila zdravlje, ali sam osećao da nemamo prava da planinu zadržimo samo za sebe. To što smo sami i nezavisni, bila je puka forma. Ako je verovati starijima, ljudi su se vazda sukobljavali. Plašio sam se susreta sa spoljnim svetom. A opet, ja sam odrastao sa predmetima i ljudima iz te prošlosti. Ja sam bio deo tog stranog sveta, moj otac je njegov deo, kao i moj traktor. Kroz pušku koju sam nosio u lov, spoljni svet me je opominjao da i u meni čuči ubica.

Smirio sam se tek kad sam zašao u šumu. Tiho zujanje insekata i marljivo kuckanje detlića rasteralo je moj unutrašnji nemir. Jutarnji povetarac je njihao grane. Na mene su padale teške kapi. Činilo mi se kao da breze plaču. Naravno, bila je to samo sveža rosa sa krošnji. Udahnuo sam sladak miris smole iz jelovine. Približio sam se ivici šume. Ispred mene se ukazala senka Kumove kese. Zastao sam za trenutak i nervozno cupkao. Sve bih dao samo da ne moram da pređem preko izgorele uvale. Jedno je bilo posmatrati to parče zacrnjenog tla sa vrha čuke iznad kuće. Sasvim drugo je bilo pregaziti ugljenisanu poljanu. Na licu planine, Kumova kesa je bila kužni plik. Kao da su brdo raskopali prsti obesnog divovskog deteta. Na pojedinim mestima dim se još uvek pušio iz kratera. Nije bilo ničega osim rastopljenog kamena i metalnih ostataka smrtonosnih projektila. Ni buba, ni lišaja, ničeg živog nije bilo. Pretresao sam svoju opremu. Stavio sam na lice filter koji štiti pluća od fine gareži koja će se podići kad prođem pepeljastim predelom. Pronašao sam poznatu stazu i požurio da se što pre spustim u dolinu. Znao sam da je miris paljevine samo u mojoj glavi. Vatre koje su ovde gorele, odavno su ugašene, ostao je samo fantom paklenog zadaha koji mi je bio u nosu. Grlo mi se sušilo. Stalajko mora da je mnogo lud kad se stalno šetka ovuda. Pogledom sam tražio šumu. Da li da ipak zaošijam i prođem dužim putem? Da sam pošao okolo, bio bih u zagrljaju drveća, ali do asfalta bih stigao tek u podne. Opsovah u sebi i odvažih se da nastavim dalje. Grabio sam krupnim koracima, da što pre prođem. Poslednjih nekoliko stotina metara, trčao sam kao da me goni mečka. Preskočio sam vododerinu. Na potoku sam se umio hladnom vodom od koje trnu zubi. Obrisao sam ruke o mirisnu mahovinu. Preko proplanka su se vijali beli leptirići kupusari. Kumova kesa me je podsetila da se tamo negde još uvek puca, da nema čiste vode i da ljudi umiru od boleština, skriveni u ruševinama bunkera. Sjurio sam se do brega iz koga je izlazio Tunel. Zagrlio sam jednu jasiku i mašio se za džep. Nisam poneo cigare, pronašao sam samo muštiklu. Grickao sam drveni cigaršpic i dovukao se do vrha. Video sam parče ceste koja se kao jezik pružala iz tunelskog grotla. Napred je bila barikada improvizovana od razvaljenih betonskih blokova iz kojih je štrčala armatura. Sa obe strane nalazili su se ruševni bunkeri. Izgledali su kao oglodani. Još jednom sam dobro osmotrio horizont. Moguće je da neko posmatra, morao sam da budem oprezan. Kad sam se uverio da nikog nema, spustio sam se do ulaza u Tunel. Sa oguljene metalne table kezila su se upozorenja. Preteći simboli crne boje vrištali su sa crne pozadine. Opasnost radijacija! Opreznost! Minsko polje! Kontaminirana zona! Table postavio Stalajko, da zaplaši uljeze. Iz bunkera je zaudaralo na govna. Valjda je i to bio deo trika, šta li? Ugladao sam zamke u šikari. U jednoj od njih koprcao se gušter. Stalajko je hteo da domami vukove, da mu služe kao stražari. Izvadio sam bodež i rasparao parče svog ranca. Rasturio sam zamke, srećom gušter je bio još uvek živ i šmugnuo je u žbunje.

Znao sam da ću morati da pređem barikadu i potražim tragove koje je Stalajko pominjao. Nikako da se nateram. Lakše bi mi bilo da se suočim sa ranjenim medvedom, a opet, ne mogu da kažem da me nešto nije vuklo na drugu stranu. Pored svih mera predostrožnosti, imao sam osećaj da će se nešto dogoditi. Prišunjao sam se zidu. Sa druge strane se nalazio svet, meni potpuno stran. Izvukao sam se kroz jednu pukotinu i prešao na drugu stranu. Smesta sam sišao sa asfalta, kao da je vreo i prešao na škrofulozne čuperke požutele trave. Spustio sam se nekoliko koraka niz drum i ugledao trag. Nije bio bogzna šta, šara od automobilske gume otisnuta u skorenom blatu. Nešo me privuklo da mu priđem, nisam više doživljavao cestu kao ukletu.

Ovde su bili ljudi!

Ovo je bilo nešto najluđe što mi se u životu dogodilo. U tom trenutku mi se činilo da prelazim iz ove stvarnosti u veliki san. Dahtao sam i znojio se kao prase. Posle vremena nereda i ratova, ljudi su se raspršili. Mnogo je bilo smrti na sve strane. Oni koji su se povukli u Sedam Zaselaka izdržai su sve bure tog strašnog vremena gladi. Ja sam odrastao u izolovanom svetu koji je bio na razmeđu starog i nekog novog koji se još nije nazirao. Plašio sam se. Grešio sam mnogo puta, ali susret sa ljudima iz spoljnog sveta mi se činilo kao najveće sranje koje sam mogao da napravim. Srce mi se steglo. Ovo je bio veliki poen za Stalajka u mojim očima. Tragovi, izbeglice, opasnost, sve je prestalo da bude samo puko laprdanje, jer neko je došao do ovde. Tu je okrenuo svoj džip. Verovatno je i on bio uzbuđen. Maštao je da će sresti neke druge ljude. Nadao se da će pronaći kutak za sebe. A onda je zaplakao. Kraj puta, nema dalje. Planina neće da ga primi u svoja nedra. Mogao sam da vidim njegovu ruku na volanu, ruku drugog ljudskog bića, ruku koja je možda prekrivena krastama. Bolestan je, kosa mu opada. Možda je to bio vojnik koji je dvogledom osmatrao Tunel? Možda naučnik u zaštitnom odelu, javlja radiom da se put ovde završava? Možda su to bili Kinezi? Konvoj izbeglica? Možda im se nije svidela panorama našeg Tunela i upozorenja o smrti? Stalajko nije mogao to da shvati. Samim tim što smo preživeli, što smo se održali, što smo očuvali planinu, samim tim smo dugovali nešto ljudima koji dolaze iz opustošenog sveta. Veliki okean čovečanstva sveo se na plićak. Hteli mi to da priznamo ili ne, ovaj trag su ostavila naša braća.

Osetio sam da me usamljenost pritiska.

Učinilo mi se da čujem neki zvuk, kao krkljanje ili brundanje motora. Kao da mogu da nanjušim miris benzina. Činilo mi se da me neko posmatra. Šta ako zaključe da iza barikada žive ljudi? Sad kada su me videli, doći će helikopterima! Znao sam da nas love, da žele da dođu na našu planinu, otvore barikadu, raščerupaju nas kao kutiju od pokona. Nećemo moći večito da varamo, doći ćemo do tačke kada ćemo morati da se suočimo. U tom trenutku neće biti važno ko je pritisnuo dugme. Doći će i zatrovati potoke, iskrčiti šumu. Poubijaće životinje i trampiti otpatke svoje civilizacije za šaku brašna. Bili su nam na tragu, došli su veoma, veoma blizu.

Potrčao sam ka barikadi koliko me noe nose. Podvukao sam se pod pukotinu u betonu, a komad armature mi je razderao gunj. Ustrčao sam uz Tunel i zaustavio sam se tek u šumi. Obgrlio sam prvo stablo. Poljubio sam nežno koru drveta. Tek kad je srce prestalo da mi divljački tuče, izvukao sam se iz bukvniog zagrljaja. Krenuo sam nazad kući, sunce je već bilo u zenitu.

Deveti ciklus - dvanaesti dan

Ustao sam rano ujutru i tiho se iskrao iz kreveta. Nisam želeo da probudim majku i sestru. Oca ništa nije moglo da prene iz sna. On se budio u podne, kao navijen. Zato sam morao da požurim, pa da se vratim pre nego što sunce bude u zenitu. Izašao sam na trem i popušio cigaru. Gledao sam naš traktor sa ljubavlju. Više ih ne proizvode. Kako bi? Nestale su fabrike i radionice. Tako bi slatko seo na traktorče i spusto se njime do Tunela, ali nisam hteo da ga teram preko Kumove kese. To je bila velika crna fleka, ugljenisano parče planine. Stariji su govorili da je to neko međunarodno sranje. Šta je, da je, za nas u Sedam Zaselaka Kumova kesa je predstavljala nauk, pravu školu. Nisam imao viziju spoljneg sveta, ne mogu da zamislim gradove koje mi je otac ponekad opisivao, ali kad vidim sprženu zemlju bilo mi je jasno da se treba kloniti stranaca. Članovi Stalajkove gerilske grupe spuštali su se redovno do asfalta i kačili upozorenja, postavljali elektronski nadzor, u nadi da će se izbeglice uplašiti i okanuti planine. Znao sam da je to jedini način da ostanemo skriveni, ali nije mi bilo svejedno. Ako je spoljni svet crn kao Kumova kesa, a mi ovde živimo u nedrima zelene prirode, zar ne bi bilo pravedno da nekako podelimo naše bogatstvo, umanjimo njihovu nesreću. Nisam hteo da se pridužim Stalajku. Bojao sam se pogleda stranaca. Šta ako me bude povuklo da im nadoknadim patnju? Otkrio bih im Sedam Zaselaka, a onda ko zna. Došli bi na planinu, upravljali svim i svačim, ne bismo više bili nezavisni zaselak, oaza ljudska i prirodna. Sa druge strane, to što smo sami puka je forma. Ako je istina kako stariji govore, naši svetovi će se kad tad sudariti. Nećemo moći doveka da čuvamo našu planinu samo za sebe. Doline i šume Sedam Zaselaka čuvale su najveće bogatstvo za čoveka, zdravlje. Posledice nuklearnih udara i ratova ubijale su ljude, nismo imali prava da ovo parče prirode čuvamo samo za sebe. Ponavljam, ja nisam odrastao u spoljnjem svetu, ali predmeti i ljudi oko mene činili su me delom tog sveta. Moj otac je bio njegov deo, pa i moj traktor. Sve te stvari, predmeti i alatke koje sam koristio, čak i moja puška za lov bili su medijum kroz koji mi se spoljni svet obraćao. Tako zadubljen u misli, stigao sam do Kumove kese. Neverovatno, kakav otužan krajolik. Morao sam da se osvrnem oko sebe. Teško mi je bilo da prihvatim da je i ovo deo planine. Pregledao sam svoju opremu. Stavio sam na lice filter koji mi štiti pluća od fine gareži koja će se podići kad prođem spaljenim predelom. Pronašao sam poznatu stazu i požurio da se što pre spustim u dolinu. Razmotrio sam još jednom ideju da prođem okolnim putem, kroz šumu, ali tako bih izgubio mnogo vremena. I ovako mi je svaki minut kao godina! Prošao sam između kratera koji su se još uvek pušili, zaobilazio sam rastopljeno kamenje, verovao sam da je opasno. Stalajko je Mitraka hteo da baci u pritvor zato što je donosio parčad topljene stene. Tu sam mu bio saveznik, moram da priznam. Sila koja je mogla da demolira planinu i napravi takav masovni pomor, sigurno je ostavila nesagledive posledice. Da je lupilo koji kilometar dalje, svu bi nam imovinu uništilo. Zadnjih nekoliko stotina metara sam pretrčao. Sjurio sam se niz stranu i lako popeo na jugoistočni deo Tunela. Zalegao sam i dobro osmotrio horizont. Moguće je da nego posmatra, morao sam biti oprezan, nisam hteo da podlegnem lakomislenosti i izložim Sedam Zaselaka opasnosti. Brojne su opasnosti vrebale, nisam bio spreman da na sebe preuzmem toliku odgovornost i prekršim Stalajkove naredbe ili narušim njegovu prevaru sa tablama upozorenja. Kad sam dobro izvidio situaciju, sišao sam do asfalta da pronađem taj famozni trag. Čak sam se izvukao ispod pukotine u betonskom zidu i supio u spoljni svet. Nisam našao nikakav trag, no kad sam krenuo da se vraćam, čuo sam zvuk u daljini. Bilo je to potpuno iznenađenje, imao sam osećaj kao da prelazim iz ove stvarnosti u neki veliki san. Srce mi se steglo, skočio sam kao oparen preko barikade i zagrizao beton. Ovo je bio veliki poen za Stalajka u mojim očima. Tragovi, izbeglice, opasnost, sve je nekako prestalo da bude samo igra i laprdanje. Naredni skup Sedam Zaselaka biće za dva dana, moraću da smislim dobro kako da se postavim. Brundanje iz daljine se pretvorilo u prepoznatljiv zvuk motora. Tamo na brdu gde je nekad bio raketni silos, ugledao sam vozilo. Izvadio sam dvogled iz ranca. Trebalo mi je dosta da drhtavom rukom naciljam džip. Žena! Izoštrio sam najbolje što sam mogao. Kosa joj se vijorila na vetru, imala je jaknu krem boje. U tom trenutku sam mislio da je najlepša na svetu. Ušla je u vozilo i sporo, kao teretni brod, zamakla je sa druge strane brda. Poželeo sam da opet preskočim barikadu i otrčim tamo. Možda su opasni, ali to su ljudi. Neka žena, ej! Tek kad sam popušio dve-tri, smirio sam se i postao dovoljno opušten da se bezbedno vratim kući.

Deveti ciklus - jedanaesti dan

(deveti i deseti dan je pojelo pozoriste)

Ustao sam veoma rano. Izašao sam na trem i udahnuo svež vazduh. Seo sam na panj pored drvare i zapalio cigaru. Piljevina je mirisala kiselkasto, znači da je sinoć padalo onako nezdravo. Brda na zapadu bila su crna kao grafit, kao iscrtana tušem naspram plavetnila neba. Obišao sam traktor i džip. Ljuta je kiša padala, Boga mi, nagrizla je kroz slojeve farbe. Vozila su nam ličila na boginjavu decu. Moraću da zasučem rukave, uzmem ono parče šmirgl-papira i sredim to. Odlagao sam te sitne obaveze iz nedelje u nedelju, a bližio se dan kada sam obećao Mitraku da ću ići sa njim da kosimo. Dovršio sam cigaru i u to se čulo cijukanje kukavice. Imao sam manje od sata do Tunela. Hteo sam da požurim i vratim se što pre. Sinoć nam je opet bio Stalajko. Pričao je gluposti, kao i uvek, pa sam želeo da se spustim do ceste i lično proverim tu priču o tragovima. Mnogo je bilo paranoje u njegovim govorancijama, ali pribojavao sam se da bi ovo moglo biti istina. Bližila se zima. Ko god je ostavio te tragove, verovatno je tražio zimovnik ili sklonište. Te misli me uvek uznemire. Bio sam raspet između gađenja spram Stalajkove častohlepnosti i duboke zabrinutosti za sudbinu Sedam zaselaka. Smirio sam se tek kad sam zašao u šumu. Prijatno zujanje insekata i kuckanje detlića rasteralo je moj unutrašnji nemir. Posle petnaestak minuta stigao sam do spaljene poljane. Zaustavio sam se. Morao sam ili da napravim veliki obilazak koji bi mi oduzeo bar još sat i po vremen, ili da pregazim preko ukletog, zbrisanog terena koji smo krstili Kumova kesa. Stalajko se hvalio da ima nekakve azbestne sandale pomoću kojih se spustio u onaj krater što liči na saksiju. Snimio je tamo nekakvu sjajnu prašinu i želeo je da uzme uzorak. I stvarno je doneo nekakve praškaste kristale. Meni je bilo dovoljno to što znam da na celoj Kumovoj kesi nema ništa živo, čak ni u zemlji. Ni buba-švaba, ni glista, ni lišaja, ničega nije bilo. Na pojedinim mestima dim se još uvek pušio iz kratera. Zbog svega toga sam požurio da što pre pregazim taj spaljeni deo planine. Toliko sam se brzo sjurio niz ledinu, da sam se u jednom dahu popeo na brdo Tunela. Sakrio sam se u žbunju da osmotrim okolinu. Sa obe strane nalazili su se ruševni bunkeri, koji su izgledali kao oglodani. Dole u šipražju spazio sam male zamke. U jednoj od njih, koprcao se gušter. Stalajko je hteo da privuče vukove u ovaj kraj. Da ih koristi kao stražare. Izvadio sam bodež, rasparao parče ranca i od rastegljive likre improvizovao sam traku. Sišao sam dole da počitstim taj svinjac. Srećom, gušter je bio još uvek živ i pobegao je u žbunje. Rasturio sam zamke. Trebalo mi je desetak minuta. Vešto ih je postavio. Nisam se uštinuo, ali sam rascepao rukave. Kad sam završio taj posao, više sam ličio na propalog gerilca, nego na manekena. Prišunjao sam se barikadi i virnuo preko, na drugu stranu. Gola brda, škrofulozne krpice zeleniša i sivila, prošarane nekom visokom travom, zlatnom kao žito. Tu sam se slagao sa Stalajkom, da treba održavati ovaj zid. Gradili smo ga malo-po malo od materijala koji su nam bili na raspolaganju. Sunce je već odskočilo na nebu. Pramenovi svetlosti lizali su usta Tunela. Okolo su bile postavljene upozoravajuće oznake koje su bacale stigmu na ovaj kraj. Opreznost! Otrovi! Kontaminirano područje!

I pored svih mera predostrožnosti, nisam mogao da se otrgnem utisku da će se nešto dogoditi. Kao da se senka već nadvila nad naš život. Iskrao sam se ispod jedne pukotine u betonu i izašao u svet. Tražio sam trag, kad sam primetio buku. Isprva je bilo tiho, udaljeno, kao zujanje ose. Zatim sam video kako se nešto sjaji tamo na brdu gde je nekad bio raketni silos. To mi je mirisalo na nevolju. Bacio sam se u zaklon i odpuzao do barikade. Jasno mi je bilo da se približavaju vozila, ali nisam mogao da vidim tačan broj. Ovo je bilo izvan svakog očekivanja. Došao sam da pogledam tragove, a možda ću pronaći svoju smrt. Sa druge strane, možda je ovaj trenutak krio u sebi klicu porođaja, kao što kaže onaj pesnik. Posle vremena nereda i ratova, ljudi su se razbežali. Mnogo je bilo smrti na sve strane. Mi koji smo se povukli u Sedam zaselaka izdržali smo sve bure tog strašnog vremena gladi. Izolacija nas je spasila, ali nas je i koštala. Vremenom su se mešale laži i istine o tome šta se zapravo dogodilo. Ja sam odrastao u svetu koji je na razmeđu starog i nekog novog koji se još nije mogao nazreti. Koliko sam se plašio, toliko sam i žudeo za tim da nas konačno pronađu. Seo sam u senku i uzdahnuo. Prošao sam prstima kroz svoju čupavu grivu od kose. Negde iznad mene začuo se soko. Vreme je teklo sporo, kao med koji curi sa kašike. Znao sam da nas love. Poželeće da dođu na našu planinu, otvore barikadu, raščerupaju nas kao kutiju u kojoj se krije poklon. Nećemo moći večito da ih varamo. Doći ćemo do tačke kada ćemo morati da se suočimo. Možda će to biti konvoj iz grada? Možda vojska? Možda Kinezi? U tom trenutku neće biti važno ko je pritisnuo dugme. Stalajko nije to mogao da shvati, ali samim tim što smo preživeli, što smo se održali, što smo očuvali planinu, samim tim smo dugovali nešto ljudima koji dolaze iz sveta u kome vlada suša. Veliki okean čovečanstva, sveo se na plićak...

Deveti ciklus - osmi dan

Ustao sam još pre svitanja. Pažljivo sam se izvukao iz kreveta i zapalio sveću. Nasuo sam vode u lavor iz velikog bureta i postavio očevu stolicu na trem. Puška je stajala u uglu, ali nisam hteo da je nosim. Isprva sam mislio da je pametno da se naoružam, pa sam se predomislio. Biću dovoljno nervozan dok budem prelazio Kumovu kesu, a dole kod Tunela ću verovatno biti izvan sebe. Čovek ne treba da nosi oružje kad je uzrujan, tako me otac učio. Prošao sam pored njegove slike na zidu. Brkati oficir, prav kao strela, ozbiljan, toliko smrknut da mi je to uvek bilo smešno. Išunjao sam se iz kuće, da požurim pre nego što petao zakukuriče. Spustio sam se vrlo brzo niz naše imanje i utrčao u šumu. Jutarnji povetarac je njihao grane. Na mene su padale teške kapi, činilo mi se kao da breze plaču i liju svoje suze na mene. Naravno, bila je to samo sveža rosa sa krošnji. Do Kumove kese bilo je dobrih dvadeset minuta hoda, pa sam glavu umotao u šarenu maramu koju mi je izvezla sestra. Vunicu sam doneo od Mitrakove ujne, pa je marama bila mekana, ali topla i koristio sam je kao šal. Sunce se još nije pojavilo iza grebena, pa je sa neba sijalo plavetnilo, a oblaci su bili jarko beli, srebrni. Još uvek sam se spuštao niz pošumljenu padinu, kad se ispred mene ukazala senka. To sam se približavao crnilu poljane koju su seljani nazvali Kumova kesa. Čitav krajolik bio je spaljen. Uništen zauvek. Zemlja je bila ugljenisana i jalova, razrovana kraterima i zagađena otrovima. Stalajko je pričao svima da je zemlja sada svuda takva. Zastao sam na ivici šume i nervozno cupkao. Sve bih dao samo da ne moram da pređem preko izgorele uvale. Mislio sam da ipak zaošijam i prođem dužim putem, kroz šumu. Ali Kumova kesa se prostirala kilometrima u svim pravcima, a sunce je već počelo da pomalja nos. Ovo je bio najkraći put do Tunela. Da sam pošao okolo, bio bih u zagrljaju šume, ali bi do asfalta stigao tek u podne. Opsovah u sebi i odvažih se da pregazim spaljenu zemlju. Grabio sam krupnim koracima, samo da što pre prođe. Kao da su se džinovski prsti nekog obesnog deteta igrali sa reljefom. Ogromni krateri i razvaline, hrpe rastopljenog metala i gusti crni slinci tamo gde se kamen topio. Znao sam da je ovo samo delić svedočanstva o strašnim ratnim napravama koje su ljudi bacili na majku Zemlju. Poslednjih nekoliko stotina metara sam trčao, kao da me goni mečka. Sjurio sam se do vododerine i odmah uzverao na brdo iz koga je izlazio Tunel. Zagrlio sam jednu jasiku i mašio se za džep. Upecao sam samo muštiklu, izgleda da sam zaboravio da ponesem cigare. Grickao sam drveni cigaršpic i dovukao se do samog vrha brda. Video sam parče asfaltirane ceste, koja se kao jezik pružala iz tunelskog grotla. Napred je bila improvizovana barikada od razvaljenih blokova betona iz kojih je štrčala armatura. Betonski bunker u obliku mahune kikirikija bio je nagrižen. Izgledao je kao polupojeden medenjak, kao rastopljena grudva šećera. Tamo preko trava je bila žuta, tamo gde je uopšte bilo trave. Videlo se žbunje, ali ne i šuma i u daljini se nazirao bivši raketni silos. Sedeo sam na vrhu, u stvari više sam klečao, kad mi se učinilo da vidim svetlucanje metala, odonud sa druma preko barikade. Bacio sam se na zemlju i pokušao da bolje vidim o čemu se radi. Šunjao sam se od žbuna do žbuna, tražio najbolju poziciju. Ponovo je nešto bljesnulo, ali ovaj put u duginim bojama. Spustio sam se do asfalta. Prošao sam pored nekoliko panela. Na jarko žutoj pozadini crnim slovima su bile ispisane preteće poruke i simboli koje je Stalajko iskopao u nekim knjigama. Opreznost, mine! Područje snažne radijacije! Opasnost, karantin! Čak je postavio i zastavu koja se mlitavo vijorila na podnevnom povetarcu. Sunce je sada bilo u zenitu i kupalo ceo pejzaž zlatnim blještavilom. Iz daljine se čulo nekakvo brektanje ili kijanje. Digla mi se kosa na glavi. Svaka dlaka na meni se nakostrešila kao iglice. Uplašio sam se da me neko nije video, ako su me uočili onda sam prdnuo u kandilo i ja i svih sedam zaselaka. Dovukao sam se do pukotine u barikadi i omirisao vetar. Valjda sam očekivao da ću nanjušiti miris nafte ili benzina, ali ništa. A onda sam u daljini video mehur, kao balon od silikona. Bio je izdužen i povijen u obliku kifle. Srce je počelo da mi ludački tuče. Drhtavom rukom sam pipkao ranac, pokušavao sam da što neprimetnije izvučem kamuflažno ćebe. Ovo je bilo nešto najluđe što mi se u životu dogodilo. Dahtao sam i znojio se kao prase. Pretpostavljam da je taj neobični oblik u daljini bio neka vrsta vozila. Na jednoj strani sam prepoznao prozor. Šalon se spustio i video sam da neko pokušava da osmatra dvogledom. Došlo mi je da vrištim, ali sam ostao na betonu, gotovo sam pregrizao muštiklu. Na nebu se pojavila signalna raketa, crvena, skoro ružičasta kao mamin karmin. Grešio sam mnogo puta u životu, ali susret sa ljudima iz spoljnjeg sveta izgledalo mi je kao najveće sranje koje sam mogao da napravim. Video sam ljudsku siluetu i obuzeo me duboki strah, kao burgija se zarivao u moj stomak. Naterao sam sebe da ostanem miran iako sam bio nezgodno izvijen na zemlji. Nisam čak smeo ni da obrišem znoj sa trepavica. A onda se vozilo polako, kao u snu, okrenulo i počelo da se udaljava. Verovatno im se nije svidela panorama našeg Tunela na kojoj su dominirala upozorenja o smrti. Tek posle sat vremena sam se usudio da ustanem. Leđa su me bolela kao da imam išijas, sav sam se bio ukočio. No, više od svega peklo me je to što je Stalajko bio u pravu. Bili su nam na tragu, došli su veoma, veoma blizu.

Deveti ciklus - sedmi dan

Izašao sam iz kuće veoma rano, sunce se još nije videlo. Kao da svetlost dolazila od blještavo belih oblaka i azurnog plavetnila neba. Majka i sestra su još spavale, a otac je konačno imao mirnu noć. Zato nisam hteo da palim traktor, nego sam krenuo peške. Spustio sam se niz orošenu livadu. Na potoku sam se još jednom umio hladnom vodom od koje trnu zubi. Obrisao sam ruke o mirisnu mahovinu. Iznad ledine su se vijali leptirići kupusari. Bilo mi je zaista teško da zamislim da se negde tamo puca, da nema čiste vode i da ljudi umiru od bolesti, skriveni u ruševinama bunkera. Preskočio sam vododerinu i nastavio dalje. Hodao sam između jela i udisao sladak miris smole. U daljini se čuo detlić. Dok sam se približavao ivici šume, svaki korak mi je bio sve teži. Sa druge strane me je čekala spaljena zemlja Kumove kese. Jedno je bilo gledati to parče zacrnjenog tla sa vrha čuke iznad naše kuće. Sasvim drugo je proći preko ugljenisane poljane. Iz daljine, krajolik je izgledao kao da je parče travnjaka raskopalo neko obesno dete. Na licu planine, Kumova kesa je bila kužni plik, boginjavi ožiljak. Usporio sam korak. Gazio sam oprezno preko pepeljave zemlje. Prošao sam pored rastopljenog kamena i morao sam da zaobilazim duboki krater. Na dnu je još uvek stajala hrpa metala, ostatci smrtonosnih projektila. Pogledom sam tražio šumu. Znao sam da je miris paljevine samo u mojoj glavi. Vatre koje su ovde gorele, odavno su ugašene, ali ostala je slika paklenog zadaha koja mi je bila u nosu. Grlo mi se sušilo. Stalajko mora da je bio mnogo lud kad je stalno mogao da prolazi ovuda. Presekao sam preko pustoline da se što pre dokopam zelenila. Morao sam da zaokolim dobrih dvadeset minuta, ali mi je mnogo lakše bilo da hodam po lišću, zaštićen hrastovim krošnjama. Prešao sam preko jednog brda i spustio se niz hrbat Tunela.

Žmirkao sam na jarkom jutarnjem suncu. Nisam poneo cigare. Procunjao sam oko ulaza u tunel. Sa oguljene metalne table kezila su se upozorenja. Preteći simboli crne boje vrištali su naspram žute pozadine. Opasnost radijacija! Opreznost! Minsko polje! Kontaminirana zona! Uočio sam i nove table koje je postavio Stalajko. Čudno mi je bilo da gazim po asfaltu i betonu. Bunkeri sa svake strane tunela bili su rošavi od oštećenja. Ličili su mi na polupojedene medenjake ili na rastopljene puslice. Nisam se usudio da im priđem, iznutra je smrdelo na govna. Valjda je to bio neki Stalajkov trik, da rastera protivnike. Odlučio sam da potražim tragove koje je pominjao. Znao sam da ću morati da pređem preko brane, samo nikako da se nateram. Šetkao sam se ispred improvizovane barikade. Sa druge strane nalazio se svet, potpuno stran za mene. Trebalo je samo da se provučem ispod ogoljene betonske armature, pronjuškam i vratim se. Lakše bi mi bilo da sam morao da se suočim sa ranjenom mečkom, a opet ne mogu da kažem da me nešto nije vuklo tamo na drugu stranu.

Pronašao sam pukotinu u barikadi i uronio u spoljni svet. Poskočio sam i hitro se dokopao trave, kao da je asfalt sa druge strane bio vreo. Okrenuo sam se da pogledam Tunel. Meni je izgledao strašan, sa zjapećim crnim oknom i svim tim tablama upozorenja. Spustio sam se nekoliko koraka niz drum i ugledao trag. Nije bio bogzna šta, šara od automobilske gume utisnuta u skoreno blato. Nešto me privuklo da mu priđem i onjušim ga iz blizine. Nisam više doživljavao cestu kao ukletu. Ovde su bili ljudi. Neko se vozio i ovde je stao da okrene svoj džip. Srce mi je tuklo, verovatno je i njemu bilo isto tako. Maštao je se da će sresti neke druge ljude. Nadao su se da će pronaći kutak za sebe. A onda je taj neko zaplakao u sebi. Kraj puta, nema dalje. Planina neće da ga primi u svoja nedra. Mogao sam da vidim ruku na volanu, ruku nekog ljudskog bića, ruku prekrivenu krastama. Bolestan je, kosa mu se proredila. Ustao sam naglo, mašio se za džep. Jes', nisam poneo cigare. A možda je to bio vojnik? Možda je ovde okrenuo automobil i dvogledom osmatrao Tunel. U kabastom zaštitnom odelu, sa maskom na glavi nije mogao da precizno upravlja vozilom, pa se okrenuo ovde na širokom delu ceste. Javlja radiom u bazu, da se put ovde završava.

Odjednom sam se osetio usamljen, izolovan. Činilo mi se da me neko posmatra. Šta ako zaključe da iza barikada žive ljudi. Videće me u gunju i čakširama kako nehajno šetkam drumom. Izdao sam Sedam zaselaka! Sad kad su me videli, doći će helikopterima i kamionima, naseliće seu planini, zatrovaće potoke i iskrčiti šumu. Poubijaće sve životinje i trampiti otpatke svoje civilizacije za šaku brašna.

Potrčao sam ka barikadi koliko me noge nose. Podvukao sam se pod pukotinu u betonu, a komad armature mi je razderao gunj. Ustrčao sam uz Tunel i zaždio ka šumi. Smirio sam se tek kada sam obgrlio bukvu. Poljubio sam nežno koru drveta i ostao u njegovom zagrljaju. Kad mi je srce prestalo da tuče, krenuo sam nazad kući. Sunce je već bilo u zenitu.

Deveti ciklus - sesti dan

Oduvek sam voleo šumu. Ništa čudno za seljačko dete. Najviše sam voleo da se popnem na brdo iznad naše kuće. Pogled je bio božanstven. Na istočnoj strani video se klanac kroz koji je vodio put do Sedam zaselaka. Ja sam taj prevoj zvao Džinova plećka, zbog toga što su mi strmine ličile na ramena kakvog diva. Na zapadnoj strani videla se reka Drina i njena široka okuka u obliku krastavca. Na jugu su se prostirala gusto pošumljena brda i onaj ćelavi deo koji smo zvali Kumova kesa. Zemlja je bila crna, a trava se nikada nije vratila, toliko je gorelo. Ratovi su besneli po celom svetu, gradovi su bili zagađeni ili sravnjeni sa zemljom. Mi smo živeli izolovano, zaštićeni divljom prirodom i nepristupačnom planinom. Svi su žitelji Sedam zaselaka sa uzdahom gledali u crne pašnjake Kumove kese kao u opomenu. Na severu je ležala velika dolina iznad koje se večito povijala magla. Slutili smo da je to još strašnija posledica rata, i ta magluština i pust gradić koji je prekrivala. Pa opet, dolina je bila tabu, tamo se niko nije usuđivao, a preko Kumove kese se dolazilo do Tunela i barikada. Stalajko se tuda šunjao sa svojim patrolama. On je bio najimućniji čovek u okolini. Svima je zapovedao i u svačiji posao se mešao. Najavio se da će danas doći na naše imanje, da opet gnjavi oca. Stalno je dolazio da objašnjava šta je preduzeo i koji su planovi milicije Sedam zaselaka. Jednom je došao sa idejom da Kumovu kesu i okoliš treba ponovo zapaliti. Pogan je čovek bio taj Stalajko.

Još jednom sam pogledao ceo krajolik, žvaknuo sam parčence suvog mesa i spremio se da krenem kući. Previše sam bio odsutan. Zaneo sam se kao i obično. Toliko volim da lutam šumom da me ponekad u planini uhvati noć. Vratim se kući tek iza ponoći, a majka me dočeka u suzama. Ih, stara se brine da nisam pao sa nekog kamena ili već nešto, znate kakve su majke. Nije da sam se brinuo samo za mati, već i za oca. Već godinama su ga mučile rane zadobijene u ratovima. Počeo je da se gubi, pre pet ili šest godina. Jedne večeri je uzeo kaput i pošao u dolinu. Seo je na traktor i zamalo se nije strmeknuo niz padinu. Sestra i ja smo ga dovukli nazad, a Dmitar nam je pomogao da izvučemo traktor. Ali za mene je otac i dalje bio glava porodice, zato nisam mogao da kažem Stalajku da više ne dolazi u naš kraj. Dva puta sam pokušao da mu izokola dam do znanja, ali on nije odustajao.

Skočio sam sa Mačkovog kamena na mekano lišće i gle, vraga ti, pokliznuo se! Pao sam nezgodno i udario u davno oboreno stablo. Laktom sam zagnjurio u one žute pečurke što rastu po drveću. Udarac je ublažila sunđerasta masa pečurke, nalik na sveže mekike. Smešno mi bi kako sam ležao nezgodno iskrenut, a rukav mi zapeo za granu drveta tako da nisam mogao odmah da ustanem. Potegao sam nož i rascepio rukav. Švedski čelik je lako prošao kroz tkaninu i mahovinu. Oštrica se presvukla zelenkastom skramom, a voleo sam da se uvek sija kao srebro. Ma već u sledećem trenutku pomislio sam na majku i kao da sam već video kako na astal stavlja čokanje sa rakijom, pa sam nastavio dalje, da se spuštam niz kosinu. Nisam voleo da oca ostavim nasamo sa Stalajkom. Taj nikad nije znao kad da stane i nije mario za našu nevolju. Posle onog traktorisanja, otac je sve manje bio sa nama. Ćutao bi danima i povremeno se osmehnuo majci. Nju je mnogo voleo, ali ni njoj nije više hteo da se obraća. Vremenom je prestao i da se kreće. Iznosio sam ga na trem. Provodio je dane gledajući u maglu kako se povija dolinom. Ako je i reč katkad izgovorio, obraćao se toj izmaglici. Šaputao joj je nešto važno, nešto iz njegove prošlosti. Tamo dole, ispod magle, nalazio se očev rodni gradić.

Prošao sam onu lakat krivinu pre stare pilane. Od nje više ništa nije ostalo, samo ogoljena stabla i sedam nakrivljenih odžaka. Bio sam blizu kuće, ali tek kad sam zastao shvatio sam koliko sam se zadihao. Milo mi beše u grudima kad sam sišao do šumarske postaje. Izvadih iz džepa poslednju paklicu cigara. Razbucao sam omot, iščupao jedan cigar i zateturao se ka naslaganim deblima. Mnogo sam voleo drvo i drveće. Čak mi je i guljena bukovina mamila osmeh na lice. Prišao sam oblicama, koje su ležale tu još od ko zna kada. Sagnuo sam se i zgrabio punu šaku piljevine, zlatne, gusto uvijene kao devojačke lokne. Hteo sam da sednem na tren, pa sam se odvažio da uđem u jednu od šumarskih baraka. Uhvatio sam se za kvaku i virnuo kroz prljavo staklo prozora. Nije mi bilo lako, mrak je bio unutra. Obliznuh usne nervozno i uhvatih se za amajliju. To je ova ogrlica od medveđih zuba. Tama napuštene barake mi se učinila sablasna, kao iz strašnih priča. Mašta mi je radila ludački, pa sam strašljivo otvorio vrata. Tek kad sam ušao nekoliko stopa, bojazan me napustila. Pronašao sam u uglu jednu staru fotelju. To je bila niska trula plišana stolica na metalnom tronošcu. Tek kad sam se spustio u nju, osetio sam kako mi umor curi iz svake koščice. Izuo sam cipele i stavio ih na sto. Zapalio sam cigaru i zagledao se u prašnjavo okno. Uh, meračio sam. Plavičasti dim se penjao u vis i mešao sa česticama prašine koje su svetlucale naspram večernjeg sunca. Sedeo sam tu za jedno trajanje cigare. Video sam ružičaste oblake koji su najavljivali sumrak. Mitrak i Pavleša su me često zvali da zanoćim kod njih ako se zadržim u šumi, ali hteo sam da se vratim kući. Stalajko nije mario što ga moj otac ne zarezuje. Bio je uporan, dolazio je pričao mu kojekakve gluposti. Verovatno je mislio da će rečima postići neko čudo. Moj otac je praktično odrastao u vojničkim čizmama i bio je oficir u vreme invazije Žutih. Nisam bio siguran šta Stalajko stvarno hoće. Želeo je da otac ponovo obuče uniformu i pridruži mu se. Istovremeno, i na sestru je bacio oko. Hvalio se u kafani da će jednog proleća okupiti svirače i isprositi je. Mitrak je bio za to da ga sačekamo posle slave i dok je pijan, dobro ga izbubecamo.

Baš kad sam ustao da krenem, počela je da pada kiša. Sitne kapi na prašnjavom prozoru bile su slične suzama na nečijem licu. Nisam imao kabanicu ni kapuljaču. Napuštena pilana više nije delovala sablasno. Kiša je kvasila ogoljene oblice i davala im neki romantični sjaj. Prošao sam pored jednog debla. U barici vode video sam svoje nasmejano lice. Položio sam ruku na vlažno drvo. Uvek sam tako milovao biljke, i stabla u šumi i nežne listove iz moje bašte. Zato nisam mogao da se okomim na Stalajka kao što je Mitrak hteo. To što sam bio vazda nabusit i nosio pušku, sve je to bila gluma. Dobrica sam ti ja, ne volim oružje i svo to šunjanje i gerilu što ih je okupljao Stalajko. Najradije bi ga za šiju pa preko litice, ali nije mi se nikad dalo. Zato sam požurio da se što pre vratim. Hteo sam da ga sprečim koliko god mogu da pljuje svoj otrov mome ocu u lice.

Kad sam već bio iznad našeg imanja, Stalajko je tek uparkiravao svoj traktor, da ga smesti tik pored našeg. Znači izbauljao sam iz šume baš na vreme. Mati je stavljala šareni podmetač na stolić, a sestra je donosila čokanje za rakiju. Otac je kao i uvek, sedeo na tremu i čežnjivo gledao u maglu.

Pozdravio sam Stalajka, glumeći iznenađenje. Seli smo uz stočić i srkutali rakiju. On je isprva ćutao. Samo je povremeno šištao od naše jake prepečenice. Kad je konačno progovorio, činilo mi se da nikada neće prestati. Pričao je da je pre neki dan opet video tragove točkova. Ponovo se spustio dole do Tunela i sa svojim momcima postavio upozorenja o radijaciji, bolesti i nagaznim minama. Organizovao je i stražu kod brane i prilaznog puta. Laprdao je kako se plaši da je možda počeo novi prodor Kineza na Balkan i kako se boji da će nas ovaj put izbeglice pronaći. Stalajko se najviše na svetu plašio da će nas neko iz spoljneg sveta otkriti, da će se gomila sveta sjatiti i naseliti na našoj planini. Zbogom onda i šumama i rekama i netaknutoj prirodi koja nas je skrivala. I ja sam bio za to da niko ne dolazi u naš kraj i da nas lepo svi zaobiđu i ostave na miru, ali sam isto tako predosećao da se bliži kraj doba nevinosti za naših sedam zaselaka. U ovom trenutku meni je bilo važnije da nas Stalajko ostavi na miru. Za mene je on predstavljao mnogo stvarniju opasnost od nekih tamo Kineza, izbeglica i stranih ratova. Duša me je bolela zbog oca. Njegovo biće kao da je sve manje prebivalo u tom slomljenom telu. Lutao je dalekim putevima svoje prošlosti, u mislima se borio sa neprozirnom maglom. Dolina je za njega bila isto što i za mene šuma. Tamo dole bili su rudnici u kojima je radio pre ratova i pošasti. Moj otac je milovao kamen kao što sam ja milovao bukvu i hrast. Ispod zemlje, u mraku, on je kopao svetliju budućnosti, okružen ugljenom prašinom i snažnim mašinama on je gradio bolje sutra. Pa neka onda, nek nas pronađu, nastane se na planini, proglase karantin. Poželeo sam da se u inat Stalajku još jednom spustim u dolinu sa ocem, makar nas proguta magla, kao što je ispod svog vela držala ceo grad...

Deveti ciklus - peti dan

Oduvek sam voleo šumu. Ništa čudno za seljačko dete. Najviše sam voleo da se popnem na vrh brda iznad naše kuće. Pogled je bio božanstven. Na istočnoj strani sam video Džinovu plećku, tako sam zvao obronke klanca. Strmine prevoja su mi izgledale kao ramena nekog diva. Na zapadnoj strani videla se u daljini Drina i ona okuka u obliku krastavca. Na jugu su se prostirala pošumljena brda i onaj ćelavi deo koji smo zvali Kumova kesa, jer se i danas moglo videti kako je taj kraj preko goreo. Na severu je bila večita magla koja je pokrivala dolinu. Pogledao sam u nebo. Bilo je vreme da pođem. Skočio sam sa kamena na mekano lišće. Žvaknuo sam parčence suvog mesa i počeo da se spuštam ka našem imanju. Prošao sam onu lakat-krivnu pre stare pilane. Ugledao sam napuštenu šumsku postaju i bi mi toplo u grudima. Mnogo sam voleo drvo i drveće. Guljena parena bukovina mi je uvek mamila osmeh na lice. Bacio sam se niz tu stranu, ka pilani. Pritrčao sam velikim deblima naslaganim još od ko zna kad. Sagnuo sam se i zgrabio šaku punu piljevine, zlatne, gusto uvijene kao devojačke lokne. Uzdahnuo sam i setio se nekih tužnih misli. Odlučio sam da stanem malo i izduvanim jednu. Prišao sam oprezno starim šumarskim barakama. Izgledale su sablasno, kao iz horor filma. Moja mašta je proradila, pa sam strašljivo otvorio vrata, kao da me neko čudovište prati. Napravio sam korak u tamu. Tek kad sam ušao još nekoliko stopa u ruševnu baraku, bojazan me napustila. Seo sam na staru fotelju i stavio noge na sto. Zapalio sam cigaru i gledao u prašnjavi prozor. Iznenada se na njemu pojaviše kapi kiše, kao suze na oknu. Osetio sam neku jezu i milinu. Sedeo sam tako i gledao kako kiša pada. Posle treće cigare osetio sam neki drhtaj. Setio sam se da treba požuriti kući. Morao sam da stignem na vreme da spasim oca. Napolju je već uveliko padala kiša, bi mi žao što nemam ni kabanicu ni kišobran. Svakog drugog, trećeg dana kod nas u kuću je dolazio taj Stalajko. Gnjavio je oca kojekakvim pričama, nagovarao ga je da se pridruži seljanima u nekakvim paranoičnim pohodima. Sreća nije dugo ostajao, ali me užasno nervirao i teško sam se suzdržavao da prema njemu ne budem grub. Ipak, ja sam tako odgojen da poštujem sedu glavu. Moj otac je za mene i dalje starešina porodice, iako za njega više nema nade. Bio je teško ranjen za vreme nereda. Jednog dana je zaćutao, a postepeno se sve više povlačio u sebe. Sedeo je na tremu po ceo dan i gledao u dolinu. Povremeno bi nešto šapnuo. Jednom je čak rekao da se kroz maglu vidi njegov soliter. A Stalajko kao da nije obraćao pažnju na našu nevolju sa ocem. Seo bi za stočić koji mama postavi, cimnuo rakiju i počeo da mu priča koješta. Leden mu je bio pogled, a pričao je slatko kao da hoće da vrbuje oca. Dosadan je bio ali po mom mišljenju i opasno lud. Stalno se bavio pitanjem kako da odbrani tajnu sedam zaselaka. Jednom je došao na ideju da treba ponovo paliti poljane oko Kumove kese i Vražije glave. Otac ga je samo gledao belo, daleko u svom svetu. Katkad mi je malo falilo da skočim preko stola i čisto izudaram tog skota. Oči bi mu iskopao i vrele krvi bi mu se napio, sa sve tim kariranim odelom i ružom u džepu. Oca mi je kinjio, a i na sestru bacio oko! Hvalio se u kafani kako će kad dođe maj okupiti tamburaše i isprositi je. E nećeš majci, mislim se. Čekao sam samo da dođe to jutro posle slave kad svi previše piju. Ima da ga sačekam negde u šumarku sam ili sa Mitrakom i da ga dobro izbubecam. Ima da mu izbijem ja te ideje iz glave. Samo zato što je bio najimućniji u sedam zaselaka umislio je da je neki indeks. Svima je zapovedao i u svačiji posao se mešao. Ali videće on još ko sam ja. Ako je mogao da zamađija ljude u svih sedam zaselaka, mene i moju porodicu nije!

Deveti ciklus - cetvrti dan

Ne sećam se koliko sam dugo bio odsutan. Možda sat ili dva, dodaj ili oduzmi minut. Zaneo sam se, kao i obično. Toliko volim da lutam šumom da me ponekad u planini uhvati noć. Vratim se kući tek iza ponoći, a majka me dočeka u suzama. Ih, stara se brine da nisam pao sa nekog kamena ili već nešto drugo, znate već kakve su majke. Ugledao sam Mačkov Kamen i zaključio da je vreme da požurim kući. Nije da sam se samo brinuo za mati, već i za oca. Stalajko je najavio da će svratiti danas. Nikako nisam voleo tog čoveka. Samo sam čekao pravi trenutak da bacim karte na sto i suočim se sa njim. Nije to bilo jednostavno. Moj otac je i dalje bio glava porodice. Već godinama su ga mučile rane zadobijene u ratovima. Počeo je da se gubi pre pet, šest godina. Jedne večeri je uzeo kaput i pošao je u dolinu. Seo je na traktor i zamalo se nije strmeknuo niz padinu. Sestra i ja smo ga dovukli nazad, a Dmitar nam je pomogao da izvučemo traktor. Prokletinja je bio njegov život, još od pre invazije Žutih. Moj babo je praktično odrastao u vojničkim čizmama. Posle tog traktorisanja, otac je sve manje bio sa nama. Ćutao je danima i povremeno bi se osmehuo majci. Ona je bila njegova princeza. Mama je bila obrazovana, videla je sveta. Pričala nam je da je nekada bila velika zvezda, ali nismo mogli najbolje da je razumemo šta su to filmovi. Tajo je tako zaćutao, a postepeno je prestao i da se kreće. Iznosio sam ga na trem. Dane je provodio gledajući maglu kako se povija dolinom. Majka je takođe zgasnula. Tkala je i brinula se za oca. Stalajko je stalno dolazio i gnjavio oca. Pokušavao je da ga trgne iz njegovog mrtvila, a u stvari ga je samo gnjavio. I ja sam predosećao da se bliži kraj doba nevinosti za naših sedam zaselaka. Stalajko se plašio da će nas neko iz spoljnjeg sveta otkriti, da će se gomila izbeglica da se sjati i naseli. Zbogom onda i šumama i rekama i netaknutoj prirodi u kojoj smo živeli. Stalajko je pričao ćaći o svemu što su seljani preduzimali. Kako su postavili upozorenja o radijaciji, bolesti, nagaznim minama, kako su organizovali straže i patrole. Pokušavao je da ga nekako dozove, a otac je jednako tvrdoglavo gledao u nedostižnu dolinu. Prizivale su ga sene njegove prošlosti, šta li? Dole, ni minut ptičijim letom od naše kuće, negde ispod magle nalazio se ceo grad. Nisam bio baš siguran šta su ti gradovi, nikako nisam mogao da razumem Stalajkova objašnjenja. To će za mene večno ostati tajna. Plašio sam se da dodirnem tu misteriju, iako priznajem da me je privlačilo da vidim šta se nalazi sa druge strane magle. Stalajko je bio uporan i ostajao je pri svojim pokušajima. Verovatno jer je mislio da će rečima postići neko čudo. Želeo je da otac ponovo obuče svoju uniformu i pridruži mu se u odbrani zaselaka. Požurio sam da se spustim niz kosinu. Video sam ružičaste oblake koji su najavljivali sumrak. Mitrak i Pavleša su me često zvali da zanoćim kod njih ako se zadržim u lovu, ali nisam mogao da ostavim majku i sestru. Noću je otac imao more iz kojih se budio sa takvom drekom da mu je pena izbijala na usta. Zato sam se spustio što sam brže mogao do našeg imanja. Stalajkov "galeb" je već bio parkiran ispred kuće, svega desetak stopa od našeg traktora. Njegov pogled je bio hladan, kao staklo. Hteo sam da mu kažem da ide zbogom, da se gubi i da više ne dolazi na ovaj deo planine! Ali tu ide onaj deo koji sam hteo da kažem, dok je otac bio živ jedino je on mogao da kaže Stalajku da više ne dolazi. Dva puta sam pokušavao da mu nekako izokola dam do znanja, ali on nije odustajao. Duša me je bolela kad god bih ga video kako govori neke gluposti ocu. Nije znao kad da stane. Laprdao je o nekim tragovima točkova i o tome kako je čuo preko amaterske radio-stanice da se priprema novi prodor Kineza na Balkan. Meni je bilo važnije da nas ostavi na miru, za mene je Stalajko bio mnogo stvarnija opasnost od nekih tamo Kineza, izbeglica i stranih ratova...

Deveti ciklus - treci dan

Trčao sam koliko me noge nose. Jurio sam kroz šumu, nizbrdo strminom. Želeo sam što pre da se dokopam kolibe. Pao sam nezgodno i udario u davno oboreno stablo. Laktom sam zagnjurio u one žute pečurke što rastu po drveću. Udarac je ublažila sunđerasta masa pečurke, kao sveža mekika. Iako sam u tom trenutku ležao na zemlji, nezgodno iskrenut na jednu stranu, iz grla mi se oteo smeh. Ma već u sledećem trenutku mi nije bilo do smeha. Majka na astal stavlja čokanje sa rakijom. Javila mi se ta slika u glavi. Valjda zato što sam znao da Stalajko dolazi, a nisam voleo da on bude nasamo sa ocem. Potegao sam nož i rascepio rukav košulje koji je zapeo za granu drveta, tako da nisam mogao da ustanem. Švedski čelik se presvukao zelenkastom skramom, više nije ličio na metal, oštrica se nije sjaktala kao srebro, onako kako sam voleo da bude. Uspeo sam da se oslobodim. U magnovenju mi se učinilo da vidim prišt na nadlaktici. Kako sam se samo stresao! Već sam video helikoptere, čuo izobličene metalne glasove iz zvučnika i video smrknutog naučnika-naočarka kako izdaje komande u mikrofon. U trenu me oblio znoj. Zaražen sam? Ležim na stolu, monitor očitava moje životne funkcije, EKG ravan kao daska, na mojim grudima plikovi, krvavi, crveni, pucaju od gnoja. Ova slika me je potpuo obuzela. No, trgnuo sam se i nastavio da se spuštam niz pošumljenu kosinu. Počeo sam da pevam, da razbijem strah. Više se i ne sećam koju pesmu. Stigao sam do stare pilane. To je bilo blizu moje kolibe. U pilani više ništa nije ostalo, samo svuda prašina i sedam nakrivljenih odžaka. Jebemti, tad mi je tek sinulo koliko sam se zadihao. Izvadih iz džepa poslednju paklicu cigara. Razbucao sam omot, iščupao jedan cigar i zateturao se ka pilani. Hteo sam samo da sednem na tren. Adrenalin me opio, šta li? Uhvatio sam se za kvaku i virnuo kroz prljavo staklo prozora. Nije mi bilo lako, mrak je bio unutra, ko zna šta još sve ne. Instinktivno, uhvatio sam se za svoju amajliju, to je ova ogrlica od medveđih zuba. Obliznuh usne nervozno. Stupio sam u senku, sablasno su zaškripala vrata. Prišao sam stolu. Iz ugla sam dovukao fotelju, jednu od onih plišanih niskih stolica što ih birokratija širom sveta obožava. Tek kad sam se spustio u nju osetio sam kako mi umor curi iz svake koščice. Izuo sam cipele i stavio ih na sto. Uh, meraka. Plavičasti dim se penjao u vis i mešao sa česticama prašine naspram večernjeg sunca. Sedeo sam tu za jedno trajanje cigare i izašao napolje. Počela je da pada sitna kiša. Pilana mi više nije bila strašna, kiša je kvasila ogoljene oblice i davala im neki romantični sjaj. Ne znam, voleo sam šumu i drvo, pa makar to bila i natrula parena bukovina. Prošao sam pored debla. U barici vode video sam svoje nasmejano lice. Položio sam ruku na vlažno drvo. Tako sam milovao biljke iz moje bašte. Heh, ma dobrica sam ti ja iako izgledam ovako cool, kao narodni heroj. Ne volim oružje i svo to šunjanje i gerilu što radi onaj izdajica Stalajko. To što sam bio vazda nabusit i nosio pušku, sve je to bila gluma. Napustivši pilanu, nastavio sam da se spuštam ka kući. Ne samo da se smrkavalo, nego sam hteo da stignem što pre i sprečim da Stalajko pljuje svoj otrov i priča ocu gluposti. Nije mi jasno zašto je to radio. Priznajem, nije mi bilo lako da se suzdržim, hteo sam tog Stalajka za šiju pa preko litice. Ma nisam to nikad hteo zapravo da uradim, ali mi prokuva u glavi kad vidim njega i onaj njegov natpis na rukavu "Odbornik". Zašto su to radili, nije mi bilo jasno, zašto su igrali po tom tananom ledu. Razborito je bilo čuvati tunel i prilazni put. I ja sam bio za to da niko ne dolazi u ovaj kraj i da nas lepo zaobiđu i ostave na miru, ali ne verujem da vreme može da se zaustavi, a posebno ne lažima. Konačno sam izbauljao iz šume i spustio se do našeg imanja. Baš na vreme. Stalajko tek što je parkirao svoj traktor, a mati je stavljala šareni podmetač na stolić i spremala čokanje za rakiju. Glumio sam iznenađenje što vidim Stalajka i smišljao razlog da se zadržim tu za stolom. Otac je, kao i uvek, gledao čežnjivo u dolinu iz koje se dizala magla. Oh, oče ti si jedini umeo da slušaš! Avaj, njegovo biće je retko kad ostajalo u svom telu. Lutao je dalekim putevima svoje prošlosti i više se nije nikome obraćao. Stalajko je uporno dolazio i čekao neki znak, neki mig. Otac je još uvek disao, još uvek je na sebi nosio drevne epolete i dalje je bio jedini zvanični oficir straže u Sedam Zaselaka. To je bilo nešto protiv je i bahati Stalajko bio nemoćan.

Deveti ciklus - drugi dan

Sedeo sam u mraku i pijuckao mleko. Nije mi se radilo ništa tih dana. Ništa nisam kuvao, prljavi sudovi su se gomilali, pepeo se prelivao iz prepunih pepeljara. Zavukao sam se u svoj stan kao miš u rupu i nisam nigde izlazio. Nije mi bilo ni do posla, odlagao sam svoje obaveze i krckao dolare koje mi je Kompanija uredno slala na račun. Prevrtao sam svoje stare papire i smejao se nad svojim pričama, skicama i vežbama, tim jalovim jajašcima iz kojih sam se nadao da će se jednoga dana izleći cela knjiga. Prestao sam i da se brijem, a prljavština se nahvatala po mojim čekinjama kao kora. U mislima sam trčao nazad u taj bolni trenutak koji me je zaustavio. Želeo sam da poletim, a u stvari sam padao sve dublje i dublje na dno. Kako sam mogao biti tako glup. Kako sam mogao biti tako kratkovid. Zašto sam očekivao da pivo neće biti gorko. Umesto da odemo pred oltar, dozvolio sam da se u sve umeša ona krava! Popustio sam i sada je od moje ljubavi ostao samo sarkofag, zapečaćena grobnica sećanja na zidu i jedna razglednica sa Severnog Pola. Nisam očekivao da ću tako brzo pasti. Pio sam previše vode, bubrezi su mi pištali od prenapregnutosti. Lokao sam i nalivao se, a usta su mi bila sve suvlja. Kao da sam goreo iznutra. A napolju je odavno počelo proleće i cvetanje novog života. U meni se ništa nije budilo, osećao sam se kao pred smrt. Lekovi mi više nisu pomagali, andoli, panadoni, leksilijumi, bensedini. Bauljao sam po svom prljavom brlogu kao svinja i valjao se po štrokavoj ćebadi koju sam odavno svukao s kreveta. Mislio sam da će promena biti dobra za nas. Da će to biti podloga za rođenje novog kvaliteta, ram jednog novog ustrojstva. Želeo sam da se što pre zavesa spusti na sve te sitne svakodnevne drame i da svet konačno otpočne. Čudno je to. U momentu odluke osećao sam snagu, znao sam da moram biti čvrst kao čelik, ako hoću da sprovedem svoj plan. Transformacija je u mene ulazila postepeno, sablasno. Pretvarao sam se iz domaće životinje u podlu zver, lukavu, divlju, čak i preko toga, u mitološkog zmaja, u živu zmiju, otelotvorenje Satane. Zanosio sam se da će ih same snage mog životnog toga, mog žizniopisanija izaći veliko delo. Maštao sam o tome da će biti dovoljno samo da zapišem sve i novi Sterija će biti rođen! Nisam ni slutio da će mi dosada kao burgija provrteti kroz dušu, da će mi savest turpijati po kičmi. Slomljen, ležao sam naslonjen na jastuk i balavio. Sada je daleko od mene bilo i kuckanje priča i venčanje i štampanje knjige i svi moji snovi. Imao sam samo ovo blato, ovaj kal koji sam sam stvorio. Znao sam da su me zvezde izdale. Mislio sam da će mi iz njih doći neka poruka ili bar upozorenje. Dočekivao sam jutra samo da ne bih morao da spavam, da ne bih morao da se budim uz vrisak iz košmarnog ludila. Od nje mi je ostala samo nalepnica na vratima i jedna bajka u sećanju. Ali sve će to proći. Sećajući se ovoga trenutka ja ću uzdahnuti, stegnuti zube, potegnuti šibu na svog Demona i otkinuti mu još komad supstance. U mojim rukama se nalazila ta kamdžija, nisam ja bio njegovo dugme. Još uvek je do mene dopirao taj unutrašnji glas. Čuo sam ga kao zvono crkve u daljini, zorom tamo na Trgu. Cigani če se vratiti u moje prste, sviraće virtuozno u ćemane, cvrčaće ćevapi na roštilju, pljuštaće zelembaći, a ispod svega toga biću opet ja. Pravi ja, onaj nemoćni, onaj obični, onaj pitomi koji neće razočarati prijatelja. I zato čak i u ovom kalu sopstvenog izmeta u kome sada sedim, znam da će doći moje vreme, da će doći moja jesen, to doba koje me obnavlja. Isklijaću kao neka naopaka biljka koja nikada ne cveta u proleće, i ponovo ću dočekati da padne sneg, taj divni sneg i prekrije i mene i sve, sve, sve!

Deveti ciklus - prvi dan

Pozdrav upućen našim dargim prijateljima koji tek što su izašli iz svog svemirskog broda mora biti upućen i svim onim drugim oblicima života u svemiru, a kojih sam siguran ima čitava silesija. Uzbuđen sam u ovom času jer, budući da sam za Zemlje, meni sve to čudesno brzo mrdanje svemirom u sred kometa i drugih vasionskih čudesa pomera pamet. Za mene je i sam čin njihovog dolaska meni osvežava dan kao mirisna ruža u rano jutro. Bio bih pravi kreten kad bih zdravo za gotovo uzeo čitav taj poduhvat i zanemario značaj tog događaja za sve nas. U trenutku kada sam na TV-u video spuštanje njihovog broda, osetio sam da se olovka istorije spušta da zabeleži broj jedan kitnjastim pismom u znak obeležavanja našeg sretanja. Isprva sam mislio da je to preletanje Vašingtona neki teroristički napad ili neko izmotavanje. Priznajem, čak sam pomislio da se to neka novinarska vidra poigrava sa našim dragim živcima. Ali kada sam shvatio da je to sve istina, da je to direktan prenos, u meni se nešto dogodilo. Sa divljenjem sam posmatrao taj oblet i sa ushićenjem posmatrao plamen iz tih moćnih motora koji su prevalili intergalaktičku distancu. Ples plamenova naspram jutarnjih oblaka podsetio me na vatrenu lisicu iz kineske mitologije (ili je to bio zmaj?). U svakom slučaju pokupio sam svežanj izveštaja sa stola, koje je moj telefaks već uspeo da naštampa. Bila je to pogolema topka koju je novinarska bratija već uspela da iskuca sve pijuckajući svoj jutarnji viski. Svemirski brod posetilaca presijavao se na suncu i odmah je bilo jasno da je to neki nepoznati metal, koji nijedna nacija na Zemlji ne bi mogla da proizvede, pa čak ni Rusija iz vremena Brežnjeva! Dakle, ponesen ushićenjem, skočio sam iz papuča i bademantila i hitro se obijrao. Tako nalickan, krenuo sam put kabineta da okupim sve svoje savetnike. Simonida, naša verna sekretarica odmah je primetila taj nagli okret energije i bistro je zaključila da treba pozvati sve najviše funkcionere. Svi su se tu sakupili, od potpredsednika do svakog člana odbora. Bio je tu i onaj Mouzli, onaj naučnjak, mislilac, šta li je već. Moram priznati da nas je dolazak stranaca iz svemira sve zapanjio! Jedino je taj Mouzli mirno mazao maslac na svoje parče hleba i preko njega premazivao onaj ogavan sojin namaz (mislim da je u pitanju neki Tofu sir). Elem, crveni telefon je zazvonio i naravno, ja sam se javio. Na drugoj strani je bio ruski doglavnik, to jest, zamenik generalnog sekretara Roskovski, taj debeli puh (toliko se ugojio da ne bi mogao da stane u vojni kombi, očigledno mu je ministarstvo prehrane bilo važnije od ministarstva odbrane, ha-ha). Da skratim, taj Rus je počeo da se dere životinjski glasno u moju slušalicu i znao sam da će taj glas biti samo preambula za mnogo ozbiljniju rusku kombinatoriku. Oni su želeli da spalimo te vanzemaljce kao što je Neron spalio Rim, želeo je da im se oštro suprotstavimo. U svojoj paranoji on je već video invaziju na našu planetu (mada se meni čini da jedino što je taj video je bilo dno boce votke!). Glasom mekim kao pamuk dao sam mu svoje iskreno mišljenje i ponudio ključ za razrešenje ove situacije. Tako je i došlo do toga da organizujemo dobrodošlicu. Posebno mi je bilo drago je to što po prvi put čovečanstvo stupa u mirnodopski odnos sa drugom civilizacijom, što po prvi put nije potegnuto oruže, i što bi rekao mister Smit: Živ ti majka, gosn' Predsedniče, skrenusmo mi levo! Uveravam vas da su čovečanstvo i Amerika na pravom putu, a ne levom i o tome neće više biti kreketanja, vreme je da se svi mozgovi čovečanstva bace na rešavanje problema komunikacije, jer žarko želim da oni razumeju ovaj topli govor koji im upućujem. Hvala!

(PS. bio sam na pauzi zbog teatarskog projekta, ali now I'm back!"