Blog-blog

Četrnaesti ciklus - Trinaesti dan

2010-09-11T22:33:00.002+02:00

JEDANAESTA GLAVA

Zahvalio sam kelnerici i pogledao hranu. Kafa je ličila na vreo mulj, tost na sasušeni sunđer, a viršle i jaja na ostatke pregažene životinjice. Otvorio sam koverat, pa izvadio posetnicu i knjigu "O popovima i trgovcima". Uzdahnuo sam. Neko mi je ponovo poslao primerak knjige koju sam napisao. Na kartici je pisalo "Nađin kutak – korišćene, retke, antikvarne i rasprodate knjige".
Odložio sam knjigu i karticu i ispio kafu. Ukus joj je bio mnogo bolji od izgleda, pa sam navalio na hranu. Bio sam gladan i razdražen. Jaja su bila sveža i dobro posoljena, viršle punjene sirom, a tost prijatno krckav. Pozvao sam kelnericu i naručio veliki sok od pomorandže i komad torte s kajsijama.
"O popovima i trgovcima" moj je drugi roman. Napisao sam ga prerano, pa je podsećao na "Život posle" više nego što sam želeo. Počeo sam da prelistavam primerak strepeći da ću i u njemu naći zacrnjenja. Kada sam ugledao prvu uništenu stranicu, ljutnuo sam se. Ma, ko je taj prostak? Zašto se okomio na moje knjige? Reči su bile veoma precizno izrezane. Nije bilo tragova na sledećoj stranici, a ivice reza bile su glatke. Razdraživalo me je i to što je knjiga sakaćena proračunato.
"Ako 'oćeš repete, ja sam u kuhinji, pa me vikni", rekla je kelnerica.
Donela je slatkiš i sok, a odnela ostatke doručka. Zahvalio sam joj se i počeo da brojim rupe. Bilo ih je stotinu dvadeset tri. Moraću da pitam Vingu da li taj broj nešto znači. Susret s Nađom me je iscrpeo, a susret s uništenom knjigom iznervirao. Osećao sam se kao brucoš posle cele noći učenja, kao novinar poslednjeg dana roka za predaju teksta. Nisam imao drhtavicu, samo sam bio veoma nestrpljiv i gladan. Slistio sam tortu u dva zalogaja i zalio je sokom. Ostavio sam dve novčanice na šanku, uzeo knjigu i karticu i izišao iz restorana. Prišao sam aparatu za sokove i ulovivši u džepu pregršt kovanica kupio dve konzerve koka-kole. Prvu sam iskapio do autoputa, a drugu sam pijuckao dok me šećer nije opustio. Um je počeo da mi radi bistrije, dovoljno da postavim pitanje – ko je poslao knjigu?
Doktorka Mozes pomenula je da je pošta stigla jutros, verovatno običnom poštom, jer bi mi skrenula pažnju da je posredi posebna isporuka. Knjigu je poslao neko ko je znao da ću ići u posetu Nađi. Osim Vinge i mene, za put je znao jedino još Trifun Ranković. Zaustavio sam automobil sa strane i izvadio telefon. Neko vreme sam prelistavao telefonski imenik, nije mi bilo sasvim jasno koga da nazovem. Odlučio sam da po povratku kući razmislim još jednom o svemu.
Vratio sam se na autoput i požurio da prestignem putnički kombi. Sa zadnjeg stakla kezila mi se rundava glava japanskog akite.

Četrnaesti ciklus - Dvanaesti dan

2010-09-07T01:08:00.003+02:00

HIDRINE GLAVE U ŠKEMBETU

Dragi moji orkići, za večeras sam vam pripremio hidrine glave u škembetu. Zašto hidrine glave? Zar je praseća glava manje ukusna? Zar smo zaboravili da su i goveda jestiva? Eh, ali zamislite da se vraćate pobedonosni iz pohoda. Valja ugostiti poglavice. Običaj nalaže da im se posluži glava, skuvana u čorbici i prigodno ukrašena. Istog časa kad tanjiri dotaknu sto, počinje svađa – te čija je glava veća, te kome je zapao vepar, a kome krmača. Sluge nisu ni hleb iznele, a harambaše već potežu noževe, kindžale, sekirice, buzdovane, kratke i dugačke mačeve, rapire, oštropere, koplja, helebarde, partizane, te ostali pribor za jelo – i počinje metež. Iznesite im hidrine glave i ne samo da će svi biti zadovoljni istovetnošću porcija, već se neće usuditi da započinju kavgu na prijemu kod ratnog gospodara koji pred goste iznosi meso tako opasne zveri.
Hidre žive u močvarama, imaju tamnosmeđu kožu, žućkast stomak, ćilibarne oči i mutnobele zube. Prepoznašćete ih i po mnoštvu glava. Petoglave hidre su najmanje, dok su dvanaestoglave najkrupniji primerci. Rane joj zaceljuju skoro trenutno, a svaka odsečena glava rađa dve nove. Neka vas to ne obeshrabri, veoma je korisna osobina, posebno kad vam u goste dolazi više od dvanaest gostiju. Hidre s crvenim glavama su pirohidre i bljuju mlaz vreline, dok su one s ljubičastim glavama kriohidre i bljuju mraz. Pirohidrine glave čuvajte na ledu, a kriohidrine u vatri. Budući da je dobro oklopljena i veoma žilava, uobičajena hajka ne dolazi u obzir. Hidru ćete najlakše uloviti ako joj poremetite temperaturu tela. Mamac za pirohidre jeste pohovani sladoled preliven vrelim ovčijim lojem, a za kriohidre kocke leda punjene čilijem. Hladnoća odnosno vrelina omamiće hidru. Čim zverka poklekne, dajte znak trolovima da je poklope stenom. Naberite glava koliko vam je neophodno i naredite trolovima da zadignu kamenčinu. Sastružite stomačnu maramicu sa stenčuge, sakupite creva i džigerice, pa trk nazad u kuhinju.
E, sad.
Glave dobro očistite, operite u nekoliko voda i kuvajte tridesetak dana. Prokuvane glave ostavite da se prohlade, pa posolite. Hidrine džigerice operite, skuvajte i naseckajte na kockice. Na masti zagrejte pet stotina sedam džakova crnog luka. Kad zacakli, dodajte mu džigerice, tucanu papriku, so, biber, pa prodinstajte još dve-tri nedelje. Na oprano škembe pažljivo spustite posoljene glave. Oko glava složite luk i džigerice. Zašijte škembe i prebacite ga u dobro namašćen pleh. Nalijte sto sedamdeset buradi vode i pecite mesec dana u zagrejanoj pećini na sto osamdeset zmajskih stepeni. Tokom pečenja, škembe okrećite i zalivajte njegovim sokom. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im glava ispadne suva, a škembe hrskavo. To je zato što je nisu prelivali tokom pečenja. Zato ponavljam, ukoliko voda ispar,i dodajte još dve stotine buradi vode, te bure i po masti – i zalivajte pečenje! Uz hidrine glave iznose se pivo, pavlaka i svež hleb u neograničenim količinama. Laku noć, mali moji orkići

Četrnaesti ciklus - Jedanaesti dan

2010-09-07T01:08:00.000+02:00

DESETA GLAVA – drugi deo

Skrenuo sam u hodnik i prišao drugim vratima s leve strane. Zastao sam, udahnuo duboko i... shvatio da na vratima nema kvake. Potražio sam zvonce, ali ni njega nije bilo. Pokucao sam. Iznutra se začula škripa stolice. Iza ugla se pojavila sestra. Plava kosa bila joj je skupljena u punđu na sličan način kao doktorkina. Iako veoma visoka, nosila je sandale sa povećom debelom štiklom. Iz džepa je izvadila kvaku, osmehnula se i otvorila vrata. Zatvorila ih je iza mene čim sam stupio u prostoriju. S druge strane staklenog zida mahnula mi je doktorka Mozes.
Nađa je sedela na stolici. Skupljene ruke držala je ispred sebe. Prsti su joj prevlačili po bradi, povremeno milujući obraz. Smršala je. Skratili su joj kosu crnu i sjajnu kao mačje krzno. Nekim ženama ništa ne može oduzeti draž, pa ni bolnička spavaćica. Prišao sam i spustio se do nje. Pogled joj je bio pun... sedativa ili onostranih prizora, nisam bio siguran.
"Ne raduju joj se zato što je vide..." prošaputala je.
Oklevao sam da joj nešto kažem.
"Nego zato što se njihova..." dodala je.
Nastavio sam da ćutim.
"Previsoko je i ne mogu da je dohvate."
Naglo me je uhvatila za podlakticu i protresla je. Pogledao sam ka staklenom zidu. Plavokosa sestra dala mi je znak da ostanem miran.
"Nađa, pusti mi ruku", rekao sam blago.
Zagrcnula se i pustila me da bi nadlanicom obrisala bale. Za trenutak sam ugledao Minjinu majku, a onda je ponovo potonula.
Mahnuo sam sestri i izišao čim su se vrata odškrinula. Želeo sam što pre da odem, ali zadržala me je doktorka Mozes.
"Samo trenutak, gospodine Kurcvejl, da vam dam Nađinu poštu."
"Poštu?"
"Da, niste dugo dolazili, ima nekoliko pisama. Jedno je stiglo baš jutros."
"Jutros?"
"Neću vas zadržavati, samo ćemo da svratimo do službe."
Napustili smo odeljenje i vratili se do glavne zgrade. Potpisao sam prijem kod buckastog bolničara, pozdravio doktorku i otišao do kola. Svežanj pisama bacio sam na suvozačko sedište i pokrenuo automobil. Mahnuo sam uniformisanom gospodinu. Listao je novine, pa me nije ni primetio.
Poželeo sam da dam gas i sjurim se niz planinu, ali odlučio sam da usporim i primirim se čim mi "Železna brda" nestanu iz retrovizora.
Vožnja kroz šumu me je ohladila. Više nisam bio uznemiren već samo iscrpljen. Ogladneo sam kao da mi je vrtlog ispraznio stomak. Zaustavio sam se na benzinskoj stanici. Mačor sjajne dlake odlutao je nekuda, a starac je brisao znoj s čela i pljuckao na asfalt. Uzeo sam poštu i potražio kantu za đubre. Bacio sam sva pisma od Trifuna, osim velikog žutog koverta koji nije imao naznačenog pošiljaoca. Pored stanice bio je restoran. Ušao sam i naručio jaku crnu kafu, tost, viršle i kajganu. Stavio sam koverat na šank. Otvorio sam ga kad je kelnerica donela hranu.

Četrnaesti ciklus - Deseti dan

2010-08-31T20:51:00.001+02:00

PASULJ TROPRDAC

Dragi moji orkići, večeras kuvamo vojnički pasulj, poznatiji kao troprdac. Od davnina ga pripremaju kuhinje svih ratnih gospodara, a lako je shvatiti zašto. Glavni sastojci jesu pasulj i svinjetina, a troprdac je istovremeno i hrana i oružje. Setićemo se da je veliki ork-vojvoda Svinjoje Prdula odolevao opsadi hraneći pasuljem branioce tvrđave Grokk tri stotine sedamdeset sedam dana. Čim bi se ljudsko-vilenjačka vojska primakla zidinama, Svinjoje i njegovi momci bi prducnuli. Zelenkasti gas prekrio bi bojište, a preživeli protivnici pobegli glavom bez obzira. Admiral Svinjhem fon Tegethof imao je u floti šezdeset osam topovnjača-pasuljara. Uz domišljatu upotrebu pampura i sitne sačme, te redovnih porcija pasulja, njegova Prd-flota uspela je da potopi crnovilenjački nosač harpija "Sadi Mazi" u bici Na Pola Puta.
Nabavite sedam stotina sedam tona šarenog, crnog, belog i kariranog pasulja kao i sedam stotina šest tona rebaraca, slanine, pečenice i drugog suvog mesa. Džinovsku mrkvu dovucite iz Mrkvićgrada, na obodu hobitskih zemalja. Dve stotine sedamnaest džakova crnog luka opljačkajte od hobita, kad ste već u komšiluku. Tri kace zgrušane krvi... pa verujem da ćete se snaći, he-he. Dva lovorova venca smaknite sa odsečenih glava ljudskih generala. Za zapršku će vam biti neophodno sto šest kaca svinjske masti, šest džakova brašna, tri džaka mlevene paprike i tridesetak glavica belog luka.
E, sad.
U odvojenim posudama namočite pasulj i suvo meso preko noći. Ujutru procedite pasulj, prokuvajte, odlijte staru vodu i nalijte tri stotine dvadeset dva litra sveže. Suvo meso procediti, prokuvati, zatim isprati i dodati pasulju. U obližnoj pilani narežite mrkvu na daske colovače a onda ih nacepkajte u lonac. Pasulju dodajte i crni luk i krv. Kuvajte mesecima dok voda ne postane bela. Posolite, ali oprezno zbog suvog mesa. Po ukusu možete naseckati i drugo korenasto povrće, celer ili peršun. Mnogi mladi kuvari žale mi se da u pasulju imaju previše piljevine. Zato ponavljam, žir i šišarke nisu korenasto povrće!
Na masti propržite brašno, crvenu papriku i beli luk. Podlijte hladnom vodom jer se lakše razmuti i ulije u lonac. Dodajte lovorove vence i kuvajte još desetak dana. Začinite po želji. Uz pasulj služite svež domaći hleb, ukiseljene papirke, crveni luk, ork-proju i jezerce pavlake.
Laku noć, mali moji orkići.

Četrnaesti ciklus - Deveti dan

2010-08-20T01:44:00.000+02:00

DESETA GLAVA – prvi deo

Ustao sam s prvim svetlom i iskrao se iz postelje. Sa prijema kod Van Sarovih utekli smo se čim je prošlo duvanje svećica. Gospođa Zvezdana čuvala je Vingu od kola dosadnih tetica, dok sam ja bio osuđen na tumaranje s čašom penušavog vina. Izbegavao sam da se zadržim u razgovoru, plutajući i osmehujući se kao da sam domaćin. Minja se lepo provela, premda sam već slutio da ću morati da joj iz glavice ispiram Štefine gluposti.
Imao sam tremu pred polazak. Možda sam se pribojavao susreta s Nađom. Premda za to nije bilo uporišta u stvarnosti, osećao sam se kao da odlazim krišom. Istina, laknulo mi je pošto sam razgovarao s Vingom, ali blaga nelagodnost me je i dalje pratila. Napravio sam tri velika sendviča u ražanim kiflama, sa krem-sirom, šunkom i paradajzom. Poneo sam i sok u plastičnoj boci.
Vožnja mi je prijala. Sišao sam s autoputa čim sam izašao iz grada. Preticao sam traktore natovarene senom, ispratio kvartet kombajna koji su užinali kukuruz, milio kroz sela i gradiće nenaviknut na poluplrazne ulice. Doručkovao sam na benzinskoj stanici, naslonjen na automobil. Društvo su mi pravili mačor sjajne crne dlake i starac koji je pokušavao da zapodene razgovor o vremenu i izazovima savremene zemljoradnje. Od vreline letnjeg jutra donekle me je spasila vožnja kroz šumu. Poželeo sam da uspon na Železna brda potraje. Čak su kroz misli počeli da mi se motaju obrisi pripovetke, kad sam izbio na visoravan i skrenuo na puteljak koji je vodio do sanatorijuma.
Ustanova se nalazila u zagrljaju šume, tik ispod male uzvisine. Veliko kameno zdanje i niz okolnih kućica delovali su kao hotel. Žičanu ogradu skrivala je gusta živica. Put je bio preprečen, a kraj njega je stajala prijavnica. Prosedi uniformisani gospodin zauzet ispijanjem jogurta, mahnuo mi je da prođem, podigavši rampu. Park je bio pust, ali se na sportskim terenima odvijala usporena košarkaška utakmica. Zaustavio sam auto na malom parkiralištu ispred glavne zgrade. Okolni travnjak bio je ukrašen bašticom. Grupica žena zalivala je cveće i skupljala lišće ispod ukrasnog žbunja.
Dva put sam pozvonio i vrata su se otvorila uz zujanje. U hodniku je bilo prohladno.
"Kod doktorke Mozes", kazao sam mladiću koji je frizurom i odlučnim kretnjama više ličio na marinca nego na bolničara.
"Desnim hodnikom do kraja, vrata broj sto šest", odgovorio mi je pošto je spustio slušalicu.
Zakucao sam na vrata i ušao. Prostorija nije ličila ni na ordinaciju, ni na kancelariju. Za radnim stolom od tamnog drveta sedela je sitna žena. Tamna kosa joj je bila skupljena u punđu, s nekoliko odbeglih pramenova. Ispod razgrnutog belog mantila nosila je majicu boje kajsije. Skrenula je pogled sa računarskog ekrana i osmehnula se. Po borama oko usana mogao sam da pretpostavim da je starija nego što deluje. Oči boje lešnika bile su žive, a pogled veoma prisutan.
"Eleonora Mozes, pretpostavljam da ste vi gospodin Kurcvejl."
Potvrdio sam.
"Izvolite, sedite", rekla je mekim glasom.
Smestio sam se na drvenu stolicu presvučenu šarenim pletivom.
"Doktor Markoni je otišao u penziju pre tri meseca, pa sam ja preuzela njegove pacijente."
"Kako je Nađa?"
"Sad je dobro, prebacili smo je na posmatranje u paviljon B. Čini mi se da operacija neće biti neophodna, ali ću vas ipak zamoliti da potpišete ovlašćenje."
"Naravno."
Doktorka mi je pružila tanku omotnicu sa pripremljenim dokumentom. Uzeo sam hemisjku olovku iz pune čaše pisaljki, proverio je, pa se potpisao u dnu papira.
"Svakako želite da posetite Nađu?" upitala me je.
Na trenutak mi se vratila trema.
"Da, ako je to moguće."
Doktorka me je ispratila iz prostorije. Izišli smo iz zgrade i prošli pored nekoliko pacijenata koji su skupljali otpatke i grabuljali ukrasni šljunak oko staze. Prišli smo dugačkoj beloj zgradi. Na prozorima je osim zelene mreže protiv insekata bila i gvozdena rešetka. Pozvonila je, pa smo ušli u paviljon praćeni zujanjem brave. Doktoka se javila glavnoj sestri i povela me hodnikom. Sa leve i desne strane kroz poluotvorena vrata video sam pacijente. Ležali su na krevetima. Neki su spavali. Neki su bili vezani. Mimoišli smo se sa staricom koja je umotana u frotirski ogrtač čučala pored bolničarskih kolica. Mozes je mahnula sestri i nastavili smo ka dnu hodnika. Iz džepa mantila doktorka je izvadila kvaku i otvorila vrata. Prošli smo u drugi deo paviljona. Zastakljene sobe bile su manje, u svakoj po jedan krevet. Doktorka Mozes zastala je kod sestara.
"Nađa je u drugoj sobi s leve strane", rekla je i pokazala rukom.

Četrnaesti ciklus - Osmi dan

2010-08-20T01:37:00.002+02:00

HLEB OD BANANA

Dragi moji orkići, mislite da poznajete banane? Ne poznajete ih, ali već ćete ih upoznati! Od banana se prave aloko, etaka apam, matoke, boli, ipekare, dodo, mangu, alkapuria, mofongo, čifles, jo-jo, fufu, toston, patakon, tahino i tajada, da navedemo samo neka poznatija jela.

Cvet banane koristi se sirov ili kuvan u čorbama i karijima, a najviše liči na artičoku. Nežna srž drveta banane može da se jede i glavni je sastojak mohinga-doručka. Lišće je veliko, savitljivo i vodootporno, pa se koristi kao jednokratni tanjir, a hrana parena pod listom banane poprima slatkastu notu. Od pupoljaka i kore dobijaju se vlakna, izuzetno snažna i savitljiva, pogodna za stolnjake, tepihe i svilenkaste kaputiće kakve nose na Dalekom Jugoistoku. Naša braća hobgoblini od banana-papira prave zastavice koje svaki vojnik nosi na leđima kao znak raspoznavanja u vrevi boja. Slažem se da uvođenje reda u omiljeni ork-sport deluje nastrano, ali da se vratimo kuhinji.

Pribavite brod pun banana. Sačekajte da satrule, a kora im potpuno pocrni. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im hleb ima brašnast ukus. To je zato što koriste zelene ili crvene banane. Zato ponavljam, koristiti isključivo satrule dezertne, žute, banane. Posetite vulkanske gejzire Žute Stene i sastružite džakče ili dva kamenca koji ostaje iza kapljica prilikom erupcije. Četvrt bureta cimeta kupite od crnovilenjačkih trgovaca. Pripremite sedam hiljada tri stotine šezdeset šest kokošijih jaja ili pet-šest rokovih. Gnezda ptice rok ili ruh, kako je još nazivaju, naći ćete na obroncima Atleta, planine koja gleda na Atletski okean. Ptica rok toliko je velika da lovi slonove kao što orao lovi miševe, a poznata je i po tome što je uništila brod slavnog ork-pustolova Svinjbada Morekljovca. Narendajte koru od stotinak limunova. Odvojte i tri stotine četrdeset šest tovara i tri osmine šećera, dva puta više brašna, tri puta manje ulja i pola tone ljuštenih oraha. U raskošnu varijantu recepta idu i prženi bademi, mleveni lešnici i brusnice.

E, sad.

Dobro namastite dno i stranice tepsije. Posuda mora biti dovoljno duboka da u nju stane galija, tako da joj samo vrh jarbola viri. U bazenčetu pomešajte brašno, gejzirsku strugotinu, cimet, džakče soli. Pošto sjedinite sastojke, razgrnite rupu u sredini. U drugo bazenče spustite sto dvadeset šest goblinskih klovnova na monociklima sa zimskim lancima. Polako spuštajte u posudu jaja, gnjecave banane, ulje, limunovu koru. Pucnite bičem i naredite klovnovima da se vozikaju po dnu bazena dok smeša ne postane penušava. Krivom nategom prelijte sadržaj u posudu s brašnom. Dajte planinskim trolovima vesla i neka mlataraju njima dok u bazenčetu ne nastane grumuljasto testo. Pospite ga koštunjavim voćem i brusnicama i kašiku po kašiku prebacite u namašćenu tepsiju. Pecite u pećini na tri stotine pedeset sedam stepeni bar mesec i po dana. Hleb je pečen kad balvan zabijen blizu sredine bude suv kada ga izvadite. Ostavite kolač da se ohladi desetak nedelja, pa ga izvrnite na rešetku da se dobro prosuši. Umotajte u papir od banane pre nego što isečete prvu krišku.

Laku noć, mali moji orkići.

Četrnaesti ciklus - Sedmi dan

2010-08-12T23:19:00.000+02:00

DEVETA GLAVA – drugi deo

Izišli smo u dvorište. S desne strane bazena bili su postavljeni stolovi. Tanjiri su se šarenili, odajući utisak raskošnog posluženja. Pored poslednjeg stola u nizu, u baštenskim foteljama od pletenog pruća sedele su ženice. Nedostajala je samo domaćica. Za trenutak su prekinule ispijanje koktela i čavrljanje.
"O, pa to je gospođa Kurcvejl!" ciknula je oronula plavuša, žena otpravnika stanice.
Gospođa Flik, proseda dama oštrih crta lica, ustala je i pozvala Vingu da sedne s njima.
"Draga, pridruži nam se!"
"Šta pije? Donesite joj na tanjiriću pomalo od svega", zapovedala je smeđokosa tetica odevena u sari.
"Nemoj dugo, udaviće me", šapnula mi je Vinga i uputila se ka senatu uspešnih žena.
Domaćin je biranim rečima pozdravio skup, pa smo nastavili ka vrhu bazena. Gospodin Flik pokušavao je da mi predstavi roman koji piše već godinama: potresnu priču o slepom nastavniku koji pokušava da izvede na put razred pun problematične dece. Postaje upravnik škole, svevideći autoritet, koji svetlošću znanja obasjava mlade duše, premda sam ostaje u večitom mraku. Srećom, sedokosog upravnika izgubili smo kod roštilja prepunog pljeskavica, kobasica i ražnjića. Malo dalje, pored pivske točilice i stočića s rashlađenim kriglama, bučnom grupom muškaraca dirigovao je Ranković.
"A oficir se okrene i kaže, a meni se ne čini da je ta-a-ko-ko-da!"
Svi su se zasmejali. Advokat Josipovič držao se za pozamašni stomak; iz čaše mu se prosuo srk piva. Bleštavi osmeh gospodina Peterlea isticao se naspram osunčane kože i kose obojene u crno. Ličio je na Ronalda Regana. Šef stanice, gospodin Hristov, brisao je brčiće od pivske pene. Tik gospodina Redlera udvostručio se, kriveći mu lice od žmirkanja i podizanja obrva. Po licima sagovornika, Ranković je primetio da smo mu iza leđa. Okrenuo se glumeći izenađenost.
"Hej, Miho!"
Raširio je ruke i ponudio mi da se rukujemo.
Prihvatio sam pokušavajući da odmerim stisak.
"Trifune."
Stajali smo nekoliko trenutaka u tišini. Iza nas, domaćin je preuzeo palicu i zabavljao goste.
"Ne piješ pivo?", upitao sam. Primetio sam da drži čašu mineralne vode.
"Ne, više ne pijem."
"Čuo sam da si putovao?"
"Indija, Nepal, Bangladeš. Vratio sam se pre dve-tri godine. Zapravo, predahnuo sam posle Azije pa sam do pre godinu i po dana bio u Africi, uglavnom u Keniji."
Govorio je kroz titraj osmeha, manje žustro nego što pamtim.
"A ti?" pitao me je.
"Tu sam."
"Pišeš?"
Potvrdio sam.
"Čitao sam 'Usamljenog šetača'. Dopao mi se onaj deo o trenju duše i slabosti."
Nisam mogao da protumačim da li mi se ruga ili pokušava da bude ljubazan.
"Kad smo već kod slabosti i slabih, jesi li posetio Nađu u poslednje vreme?"
Namrštio sam se.
"Sutra idem u sanatorijum. Nešto je... moram da potpišem neka ovlašćenja."
Klimnuo je i zagledao se u čašu.
"Pisao sam joj često, iz svih zemalja..."
Oćutao sam. Setio sam se poslednje posete Nađi. Glavna sestra mi je dala mnoštvo pisama bez povratne adrese. Bacio sam ih neotvorena.
"Izvinite što prekidam."
Ranković se osmehnuo Vingi i lako naklonio.
"Idem da proverim Minju, hoćeš li sa mnom?"
"Stići ću te, samo trenutak da se pozdravim sa Trifunom."
Mahnula mu je i pošla ka kući.
"Pa, svako dobro", rekao sam i pružio ruku.
Prihvatio je pozdrav.
"Vidi se da ovu ženu dobro neguješ. Nek' ti dugo traje."
Zastao sam i pogledao ga u oči. Nije bio zajedljiv. Bio je potpuni gad.

Četrnaesti ciklus - Šesti dan

2010-08-12T23:12:00.002+02:00

SEC-KOLJ GULAŠ

Dragi moji orkići, neki tvrde da je jelo koje znamo kao sec-kolj gulaš zapravo pogrešno izgovoreno ime Sekulinog gulaša. Drugi vele da je pravi naziv Sekelji gulaš i pozivaju se na ime velikog ork-pisca, pesnika i svetskog putnika Joške Sekelja. Iskreno, nemam pojma šta je istina, ali u receptu koji vam predstavljam ima mnogo seckanja i mnogo kelja, a priprema se uz pomoć gula, i to na sledeći način.

Sedite u galiju i zaputite se u Saharinsku pustinju. Guli tumaraju peščarom, ali ih možete sačekati kod najbliže grobnice. Osim što se hrane leševima, piju krv, pretvaraju se u hijene i kradu novac, drže najbolje prodavnice polovnog mesa. U zamenu za džakče i po zlatnika, daće vam da sami proberete najbolje komade. Uzmite od buta ili plećke nešto konjetine, nešto kamiljeg i ljudskog mesa i nemojte zaobići nimilske konje. Gledajte da ukupno bude petsto-šesto tovara. U povratku zaplenite od hobita sav rod raznog kiselog zelja. Najbolji je kelj, ali ne zazirite od kupusa, zelja i blitve. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im gulaš ispadne previše kiseo. To je zato što su u žurbi pokupili bljuštur, a kao što mu sam naziv kaže, ogavnog je ukusa i pokvari gulaš. Zato ponavljam, koristiti isključivo zeljasto bilje iz hobitskih bašta. Kad smo već kod dlakave žgamadije, prisvojite dve stotine sedam tovara luka. Naseckajte pet džakova slaninice, a ako nemate slaninicu, onda i niste pravi ork-domaćin i sram da vas bude. Pripremite i kačicu masti, mlevenu papriku, lovorov žbun, so, biber i burence kisele pavlake.

E, sad!

Luk naseckati i propržiti na masti, dodati slaninicu i meso narezano na krupne kocke, dobro zabiberiti i dinstati s četvrtinom bureta kisele pavlake bar desetak sati. Zatim umešati ribano kiselo zelje, posoliti, dodati lovorov žbun i preliti toplom vodom tako da pokrije sve stastojke. Kuvati na tihoj vatri dve i po nedelje i po potrebi dolivati vodu. Pred kraj pustiti da deo tečnosti ispari. Poslužiti uz kiselu pavlaku i krompir sečen na četvrtine i skuvan u slanoj vodi. Umesto krompira odlična je i palenta. Sec-kolj gulaš najbolji je u zimu kad nema ratnih pohoda i kada je svima potrebno da što više kolju i najedu se.

Laku noć, dragi moji orkići.

Četrnaesti ciklus - Peti dan

2010-08-10T00:20:00.000+02:00

DEVETA GLAVA – prvi deo

Van Sarovi su stanovali u delu grada gde skorojevići kupuju vile osiromašenih filmskih zvezda. Na kapiji nije bilo crvenog tepiha, ali su nas skolili momak koji je bio zadužen za parkiranje automobila i devojka koja je povela Minju u veliki beli šator za Štefine goste.
Meri nas je dočekala na vratima, odevena u drečavocrvenu haljinu bez rukava s velikim izrezom. Obasula nas je veštačkim osmehom i ćeretanjem.
"Oh, to su gospodin pisac i ljupka mu ženica. Kako ste mi? Draga, prekrasno izgledaš! Gde si kupila taj šal? Uđite, uđite. Je l' se Minjica već smestila? Dobro, evo tamo je bar, pored bazena je sto. Očekujemo još zvanica. Tu je i vaš prijatel,j gospodin Ranković! Kako ide knjiga?"
"Ide..."
"Divno, divno, a scenario?"
"Ide..."
"Izvinite me, moram do kuhinje da se uverim da je sve spremno... Marija!" doviknula je za onižom ženicom koja je nosila korpe s pecivom.
Pogledao sam Vingu i osmehnuo se. Prevrnula je očima. Pošli smo do šanka. Bučni muški razgovor dopirao je iz stražnjeg dvorišta; bili smo sami u salonu kojim su vladale kožne fotelje napadnih boja, oslikane obrisima životinja.
Uzeli smo po čašu penušavog vina sa šanka i premestili se dublje u salon, što dalje od vrata.
"Nije šampanjac", primetio sam.
"Misliš da je proseko?"
"Hm, ne deluje italijanski, pre će biti neki sekt."
"Šta se desilo? Nisi reč progovorio u kolima."
"Zbog Minje..."
Vinga je klimnula.
"Nešto u vezi sa Nađom?"
"Da, javili su mi iz bolnice da je progutala nešto. Moram da odem tamo i potpišem odobrenje, za slučaj..."
"Ideš ujutru?"
"Da, što pre krenem, pre ću da se vratim."
Vinga me je pomilovala po obrazu. Poljubio sam joj ruku.
"Nešto si hteo da mi kažeš, još od juče."
"Prekjuče sam dobio pošiljku. Neko mi je poslao primerak knjige 'Život posle'. Bio je ižvrljan. Juče je dolazila policija."
"Policija? Zašto? Kada?"
"Posle bazena, bila si u gradu sa Svetlanom."
"Zašto mi nisi rekao?"
Nasmešio sam se i poljubio joj vrh nosa.
"Ludice, pokušavao sam, ali ceo dan nismo imali ni trenutak nasamo."
"Izvini, potpuno sam bila... Šta su hteli?"
"Dogodilo se ubistvo, neko je ostavio knjigu na mestu zločina."
"Tvoju knjigu?"
"Da, takođe 'Život posle'. Na koricama je bio ispisan broj – sto trideset šest"
"Sećam se, pitao si me za taj broj. Ali to je bilo ujutru."
"U knjizi iz pošiljke koju sam dobio toliko reči bilo je zacrnjeno."
Želeo sam da joj kažem da je to slučajnost, neslana šala, ali ni sam nisam u to verovao, a Vinga nije bila žena koju ste mogli smiriti utešnim obećanjima da će sve biti u redu i rešiti se samo od sebe.
"Pa, šta su ti rekli?"
"Ko? Detektivi? Ništa, uobičajeni postupak. Dao sam im primerak romana da pročitaju."
"A šta kažu za podudarnost brojeva? Jesmo li u opasnosti?"
"Nisam im rekao da sam dobio knjigu, pa brojeve nisam ni pominjao."
"Zašto, pobogu?"
"Ne znam, nisam želeo da verujem da... nisam hteo da se zadrže i opsednu nam kuću."
"Moraćeš to da prijaviš. Miha, pogledaj me."
"Hoću, čim se vratim iz sanatorijuma."
"Uh, čekaj. Mnogo si mi sad rekao..."
Iskapila je vino.
"I sam ne znam šta da mislim."
Prekinuo nas je brundavi muški glas.
"Hej, vi tamo, što se krijete? Ko je to? O, gospodine Kurcvejl!"
Ugledao sam gospodina Van Sara, direktora pivare. Bio je veoma visok i glavat, podsećao je na penzionisanog boksera. Guste obrve i duboke bore oko očiju skrivale su pogled, taman kao i njegova kosa i isto toliko tršav.
"Šta ste se tu osamili? 'Ajte s nama, svi smo napolju, kod bazena."
Okrenuo se ka muškarcu koji je stajao na vratima dvorišta.
"Ej, gospodine Flik, vidite ko nam je došao", doviknuo je mršuljavom sedokosom upravniku škole.
Vinga mi je dala znak i pošli smo s domaćinom.

Četrnaesti ciklus - Četvrti dan

2010-08-10T00:15:00.003+02:00

BELI BUBREZI

Dragi moji orkići, beli bubrezi ili bikova muda jedu se s velikim uživanjem širom sveta. Severnjačka plemena kisele ih u sirćetu i služe na venčanju. Aragonci ih bacaju na roštilj posle obredne borbe bikova. Hobiti ih pohuju prelivene pivom i hlebnim mrvicama. Govorka se da patuljci, u nedostatku bikova, pripremaju bele bubrege od sopstvenih organa, pa su tako nastale izreke: "grize svoja muda" i "patuljasta muda". Nijedan pravi ork-kuvar neće, međutim, posegnuti za jajcima muških kravica. Zašto se zadovoljiti mudancima, kad je u prirodi ork-naroda da teži najvećim delima. Zato će vam za naš, pravi ork-recept biti neophodni beli bubrezi minotaura.

Mnogi mladi kuvari žale mi se da su im muda premala i da nemaju dovoljno da iznesu svim zvanicama. To je zato što su koristili bele bubrege tartaurosa, grozotnih stvorenja što ih uzgajaju zli patuljci iz Hašutske ravnice. Ponavljam, jedino veliki minotauri sa ostrva Kreten imaju dovoljno velike organe za ovaj recept. Žive u velikim kamenim zdanjima s mnoštvom zamršenih hodnika. Ne preporučujem vam da pokušavate opsadu jer su zidovi predebeli, a buka će samo privući minotaurove saplemenike, Kretenjane. Zato koknite omanje ljudsko selo i leševe ostavite na ulazu u lavirint. Kad se dvonožno goveče pojavi, gađajte ga iz škorpiona, dobro zašiljenim balvanom čeličnog vrha. Ne brinite, meso mu je previše žilavo, neophodne su vam samo glava, za trofej, i muda, za recept. Nipošto ne bacajte žilu, već je sačuvajte! Možete je napuniti kajmakom i preliti remuladom ili upotrebiti kao osnovu za goveđu čorbicu. Na licu mesta oljuštite opnu belih bubrega i isecite na listiće tri prsta debljine. Prenesite ih u galiju napunjenu sirćetom i vodom i prevezite do kuhinje.

Neka vas čeka spreman pac od sto trideset osam burića belog vina, soka od dve stotine sedam limunova i pedesetak glavica belog luka. Čim galija pristane, prebacite glavni sastojak u pac i ostavite da odleži. Posetite goblinske pećine i otmite im četiri stotine osamnaest tovara gob-gljiva. Dok se vratite, pac će obaviti svoje. Bele bubrege operite, osušite i naseckajte na komadiće. Čvrknite nekoliko hobitskih pokrajina i zaplenite sav luk koji nađete. Izručite ga u tiganj dovoljno velik da u njega stane četa goblinskih vukojahača. Naredite im da pregaze luk nekoliko puta i dobro ga usitne. Dodajte ulje i bele bubrege, te dinstajte desetak dana. Pečurke isecite na listiće i sjedinite ih sa smesom u tiganju. Pošto sva voda ispari pred sam kraj dodati još belog luka. Začiniti svim začinima koje volite. Služite uz makarone na maslacu ili uz krompir-pire ukrašen stručkom vlašca.

Laku noć, dragi moji orkići.

Četrnaesti ciklus - Trećii dan

2010-08-10T00:15:00.000+02:00

KREMENJACI

Dragi moji orkići, počinjete li dan grumuljicom kremena, kockicom porfirita ili dijabaza – koje još nazivaju rožnac? Ako već niste predani zdravlju, možda jeste slasti mirisnih kremenjaka. Za večeras sam vam pripremio recept sačuvan iz vremena naših trolovskih predaka. Ostaci kremenjaka pronađeni su u utrobi fosilizovanih grozojeda, što svedoči o tradiciji ork-kuhinje koja ne samo da je starija od svih drugih kuvarskih škola na svetu, već prethodi i samim orkovima.

Osnovni sastojak recepta jeste kremen. Četiri stotine sedamdeset devet tovara vatrenog kamena sastružite sa obala severnog okeana. Potražite litice okrenute ka pučini ili kremene točkove zarobljene u školju. Dve hiljade tri stotine šezdeset četiri lešnika otmite vevericama. U ranu jesen, pre nego što repate rugobice padnu u zimski san, napujdajte na njih puk goblinskih paukojahača. Ukoliko su veverice bile lenje ili je lešnik loše rodio, za recept možete upotrebiti i brabonjke guano-veverica. Ova retka vrsta živi u zemlji crnih vilenjaka. Hrane se mahunama guara. Zbog hiperaktivnog varenja, zadržavaju samo opnu, a obrađene semenke guara crni vilenjaci sakupljaju i prodaju po vrtoglavo visokoj ceni. Brabonjci guano-veverica koriste se za ukrašavanje, ali i zgušnjavanje kolača i torti, te kao začin i lek protiv nesanice. Zatim vam je neophodan jedan i po prstohvat Dr. Orkijevog praška za pecivo, a dobija se, kao što već znamo, kristalizacijom prdeža šumskih nimfi. Zahvatite dve tone i tri četvrt magme. Mnogi mladi kuvari žale mi se da su im kremenjaci previše tvrdi i da sve zube ostaviše na njima. Zato naglašavam, zahvatite vrelu magmu, koja je u tečnom stanju, a ne lavu – koja će se vrlo brzo skameniti. Za najbolju magmu posetite vulkane zlih patuljaka ili vulkanska ostrva severnog okeana. Dve stotine pedeset osam džakova najfinijeg peska otkupite od mumija iz Saharinske peščare, daleko na jugu. To će vam biti lep povod da posetite Vatrene Doline u blizini drevnog grada Luksuza, na obali Mila. Siguran sam da ćete se velikoj reci Mil rado vraćati, odličan je izvor milskih konja – izvrsni su za punjenje zmajskog pečenja. Čuvajte se kroko-trolova, proždrljiviji su od krokodila, a koža im nije dobra za cipele i tašnice. Tri tegle škriljčanog ulja kupite od gnomova. Znam, znam, tako su maleni i ćelavi i gnjecavi, a koščice im tako ljupko krckaju, ali obuzdajte se. Jedino gnomovi kopaju dovoljno duboko i znaju kako da iscede kameno ulje. Pripremite još i limun, tri nojeva jajeta i mrvicu cimeta.

E, sad.

U ovećem bazenu prašak za pecivo umešajte u mleveni kremen, pa umutite zajedno sa magmom. Dodajte pesak, jaja i četvrtinu mrvljenih lešnika, zatim cimet, narendanu limunovu koru, sok od polovine limuna i sve dobro izmesite. Ukoliko imate poteškoća, uvek možete da pozovete u pomoć planinske trolove. Namamite ih u bazen crkotinom. Kada se odgegaju do sredine, dajte znak goblinskom orkestru da zasvira. Trolovski ples i tabananje lako će izmrviti sastojke i dati ujednačenu smesu.

Testo mora da odstoji na hladnom oko godinu dana, a zatim od njega oblikujte valjke koje ćete naseckati na komadiće veličine dečije glave. Na namašćeni pekarski lim složite kuglice i malo ih spljoštite, kao kad razbijate lobanje. Premažite ih belancem i ukrasite mlevenim lešnicima ili brabonjcima. Pecite u pećini zagrejanoj na dve hiljade dve stotine dvadeset dva stepena oko petnaest i po meseci. Ukoliko kremenjake iznosite plemstvu, možete polovinu kremena zameniti porfiritom ili dijabazom. Obratite pažnju da tokom pečenja odlijete višak gvožđa i drugih metala koji bi mogli da se izdvoje iz porfirita. Tako dobijena zgura ohlađena pa mlevena, odličan je ukras za kolače i torte.

Laku noć, mali moji orkići.

Četrnaesti ciklus - Drugi dan

2010-07-20T21:47:00.001+02:00

MRAMORNI KOLAČ

Dragi moji orkići, slatkiš koji sam vam pripremio za večeras nije samo veoma ukusan već i lekovit. Kad u glavi počne da vam bije more o mramorje, a vi brže-bolje smažite sto trideset šest i po kubika mramornog kolača. Od glavobolje kamen na kamenu neće ostati, jer svi znamo da se klin klinom izbija!

Osnovni sastojak recepta jeste, razume se, mermer. Potrebne količine ove plemenite stenčuge nabavićete od kamenih džinova. Neka vam zapakuju tri stotine pedeset četiri tone čistog belog mermera. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im kolač ispadne gnjecav i da se brzo skameni. Napominjem da u recept ne idu niti crveni mermer iz Ranta u Valuniji, niti bledoružičasti mermer iz Kenjesija, pa čak ni bež mermer sa Bežanije! Najbolji su mermeri iz kamenoloma na ostrvu Braka ili devičanska nalazišta u blizini Aranđelska, iz sela Venčac. Zamolite kamenoresca da odstrani žilice iz mermera. One odaju prisustvo nečistoća kao što su glina, pesak, mulj, rožnac ili rđa, a nijedan pravi kuvar ne želi da posluži rđav kolač, zar ne?

Za mramorni kolač neophodan je i kakao. To je prašak koji se dobija sušenjem i mlevenjem brabonjaka ptice koja jede semenke kakaovca ili kakastog drveta, a naziva se kakadu. Devetnaest vreća ovog skupocenog sastojka kupite od crnovilenjačkih trgovaca.

Vedro ulja od ulješure nabavićete kod naše severnjačke bratije, kitolovaca sa poluostrva Uplatkovka.
Vazdušastu so sakupljate sa dna isušenih slanih jezera. Ukoliko u vašem kraju nema slanih jezera, možete ih sami napraviti. Preotmite od ljudi rudnike soli u Tuznim Brdima i godišnjom proizvodnjom posolite omanje jezero. Uz malu pomoć čarobnjaka piromana isušite jezerce i sastružite vazdušastu so sa dna.

E, sad.

Penušavo zamutite četiri hiljade dve stotine sedam i po nojevih jaja i dodajte devedeset šest burića šećera. Dodajte ulje od ulješure, tri četvrtine bureta jogurta od nosorogovog mleka, šezdeset osam džakova vazdušastog ulja i, naravno, mermer. Dobro izmešajte. Mermer nikao nemojte kruniti već mešajte sastojke dok se sam ravnomerno ne rastopi.

U dublju, dobro namašćenu jarugu ulijte pola smese, a u ostatak dodajte kaku i dobro promešajte da se dobije žitka tamna masa. Kakasti deo nalijte u svetli deo smese i promešajte lagano jarbolom da biste napravili šare.

Pecite u prethodno zagrejanoj pećini na dve stotine dvadeset sedam stepeni oko mesec i po dana. Pečeni kolač posuti šećerom u prahu. Sačekajte da se sasvim ohladi i poslužite uz čaj, kafu, kuvano vino ili svežu toplu krv.

Ako ste se pridržavali uputstava, od svojih gostiju čućete jedino zadovoljno mrmoljenje. Laku noć, mali moji orkići!

Četrnaesti ciklus - Prvi dan

2010-06-30T14:02:00.002+02:00

SEDMA GLAVA

Obrisao sam senf oko Kašjinih usta i spustio je sa barske stolice. Minja je sama skliznula i devojčice su otrčale do džuboksa. Otpio sam poslednji gutljaj vode i mahnuo šankerici. Platio sam ručak i pokupio torbicu sa pulta.
"Devojke, krećemo!"
Umesto ka kolima, skrenuli smo ka parku. Majke su ponosno gurale kolica. Starčić je pokušavao da ukroti suncobran ispred mašine za sladoled. Psi svih boja i veličina jurili su za izujedanom plastičnom bocom. Crvenokosa furija potrčala je za mladim retriverom upinjući se da mu ulovi rep. Minja je trčala za sestricom dovikujući joj nešto.
Seo sam na klupu, više zadubljen u misli nego u posmatranje dečije igre. Vraćale su mi se slike iz doživljaja sa Trifunom, miris sandalovine koji je ostao iza inspektorke Gadurjan, zacrnjena slova i fosforescentni brojevi, zluradi osmejak gospođe Van Sar, Nađin kutak i Nađina kosa...
Zazvonio je telefon, zvala je Vinga.
"Ljubavi, gde si?"
"Evo nas u parku ispred univerziteta."
"Znači, blizu ste Dominikane?"
"Jesmo..."
"Super, 'ajde da se nađemo ispred za petnaestak minuta. Moram da pokupujem još neke stvarčice za večeras."
"Važi, ljubim te."
"Ćao!"

Vinga i Svetlana sedele su u bašti kafića ispred ulaza u tržni centar "Dominkana". Devojčice su otrčale ka njima, zamalo oborivši momka kostimiranog u višljušku koji je delio letke.
Svetlana je bila veoma visoka i mršava. Zbog bujne kovrdžave kose i tamnijeg tena ličila je na Afrikanku. Bile su najbolje drugarice još iz srednje škole. Svetlana je iza sebe imala tri uspešna razvoda i plavog dečkića, Mišu. Jednom prilikom učinilo mi se da sam uhvatio čežnjiv pogled Svetlaninih očiju boje ćilibara. Vinga mi je na to rekla da ne budem blesav i da bih mogao da budem manje opsednut sobom. Još mi je kazala da bi trebalo da budem ljubomoran, s obzirom na to da je Svetlana posle trećeg razvoda počela da izlazi isključivo sa ženama.
"Pozdrav lepoticama", rekao sam i seo pored Vinge.
Nagnula se da me poljubi u obraz. Svetlana se osmehnula i pružila mi ruku.
"Vinga mi kaže da radiš na scenariju?"
"Da, borim se."
Svetlana mi je nazdravila visokom čašom ledene kafe.
"Miho, uzeću Minju, idemo da kupimo neke krpice i poklone za večeras", rekla je Vinga.
"U redu."
"Odbacićeš Svetlanu kući?"
"Ma, nema potrebe", pobunila se.
"Nije mi teško, a i usput si nam."
"Ljubavi, Kašja će da spava kod Elene. Vratiću se do šest, budite spremni."

Milili smo kroz centar grada. Kašja je rukama i nogama objašnjavala Svetlani dogodovštinu iz školskog dvorišta. Dugo su se smejale, a potom se crvena furija primirila i priljubljena uz staklo prebrojavala automobile.
"Kako je Miša?"
"Dobro je. Na jesen kreće u školu."
"A ti?"
"Ja sam je odavno završila!" nasmejala se Svetlana.
"A kako ti je..."
"...Tifani? Sjajno se slažemo, svidela bi ti se."
"Zaista?"
"Da, ona je arheolog."
"O, znači Indijanka Džons?"
"Ne baš, radi za naftnu kompaniju."
"Pa, onda je ipak terenac."
"Aha, obilazi gradilišta da proveri lokalitet pre nego što kompanija počne da postavlja bušotinu."
"Plemenito od njih."
"Eh, čine to samo da bi izbegli tužbe."
"A ti?"
"Nemam problema sa tužbama..."
Nasmejao sam se.
"Vajam."
"Zaista? Čestitam!"
"Hvala, terapeut mi je savetovao da stvaram. Probala sam da pišem", pogledala me je stidljivo, "a u slikanju nisam mogla da napredujem dalje od skiciranja."
"Ambiciozna, kao i uvek."
Slegnula je ramenima.
"Pomaže mi da prevedem tamu u svetlost."
Ćutali smo.
"Hej, mogao bi da mi poziraš!"
"Ja? Ma, kakvi. Znaš da ne mogu da sedim s mirom."
"Nije važno, dođi, smislićemo nešto."
Osmehnuo sam se.
"Obećavam."

Trinaesti ciklus -Trideseti dan

2010-06-17T22:54:00.001+02:00

DOMAĆI SLADOLED

Dragi moji orkići, ništa lepše nego kada se dve omiljene poslastice sliju u jednu. Pravo osveženje za vrele letnje dane jeste domaći sladoled, a najbolji je sladoled od domaćih. Šta su to domaći, pitate se? Oni su posebna vrsta vilinskih bića. Nastanjuju se u napuštenim kućama, pa ih je veoma teško nabaviti. Zato se namerite na vojvodstvo i harajte ga uzastopno godinama. Zatim ga ostavite da se ohladi i slegne dvanaestak meseci. Ušunjajte se sa odredom goblinskih lopuža i naberite džak i po domaćih.

Sladoled se pravi jednostavno od hipogrifovog mleka, emuovih jaja, žutog sećera, zgustina, magarećeg maslaca i vanile.

Hipogrife ne možete pronaći u prirodi, jer su potomci grifona i kobile. Zato poharajte južnjačke krajine konjovodaca i otmite im desetinu najstamenijih kobila. Dobro ih istimarite i vežite visoko u Kazaganskim planinama. Sačekajte da grifoni navale i obave posao. Tri stotine četrdeset šest dana kasnije izrodiće se hipogrifi. Muške prodajte Gorlinzima, surovim severnjacima, a ženke zadržite. Odbrojavajte nedelje i posle osamnaest meseci privedite ždrepca hipogrifici. Ako okasnite, prevladaće ptičija priroda hipogrifa i nećete dobiti mleko. Ukoliko ste parenje obavili tačno na vreme, sto pedeset sedam dana kasnije poteći će hipogrifovo mleko. Trideset devet i po kačica biće dovoljno.
Emui se gnezde u ravnicama Naopakih stepa, u dalekoj zemlji Glavoguziji. Ukoliko ste pustolovne prirode, razapnite jedra i pravac pučina. Suvozemnije raspoloženi kuvari mogu emuova jaja povoljno kupiti od crnovilenjačkih trgovaca. Neophodno je osamdesetak jaja.

Žuti šećer kupuje se od žutih goblina. Kako ga oni proizvode, ostaće tajna, s obzirom da mnogi običaji žutih goblina zgražavaju i najokorelije ork-ratnike. Pet stotina tri tovara šećera i možda još koje džakče više sasvim je dovoljno za ovaj recept.

Magareći maslac pravi se od magarećeg mleka. Naredite momku da izmuze jednu i po vedricu. Neka je bućka letnji dan do podne i odmah donese u kuhinju čim odvoji mlaćenicu od maslaca.
Vanila je najskuplji začin i dobija se mlevenjem ploda retke vrste prekomorskog cveća. Poharajte dve-tri zmajske pećine i skrijte suzicu dok predajete blago crnovilenjačkim trgovcima u zamenu za vrećicu vanile. De, de, pravom ork-kuvaru dobar zalogaj važniji je od dragulja, zlata i nakita.

Zgustin je drugo ime za krompir u prahu. Dobija se iskuvavanjem krtola dok sva voda ne ispari. Kašu sušite na suncu svaka tri dana i ponovo kuvajte dok ne ostane samo beli prah.

E, sad.

Dobro zamutite krem od žumanaca, dve stotine tovara šećera, zgustina i šoljice mleka. Kad smesa provri, dodajte maslac. Ulupajte belanca sa preostalim šećerom i sjedinite dobijenu penu sa kremom. Sve to zajedno ukuvajte u mleku i ubacite domaće. Prethodno ih očistite od kostiju. Dobro im zagrizite lobanju i snažno vucite dok ne izađe i poslednji pršljen kičmice. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im je sladoled hrskav i da im koščice domaćih zapinju za zube. Naglašavam da pošto ih otkičmite, domaće sameljete i skuvate na pari dok se ne skašaste. Sladoled ostavite na ledniku da se dobro stegne i poslužite uz preliv od javorovog sirupa. Ovim jelom gostio se kralj Mudromudr Glasnogovorni svake prestupne godine i vladao je dugo i uspešno. Laku noć, mali moji orkići.

Trinaesti ciklus - Dvadeset deveti dan

2010-06-07T23:02:00.000+02:00

PUNJENE TIKVICE

Dragi moji orkići, večeras ću vam otkriti tajne tikve, voćke čudnovate. Tikve su poreklom iz prekomorskih pokrajina crnih vilenjaka. Sredinom petog veka u naše krajeve doneo ih je slavni ork-istraživač Straobal Šûljak. Budući da rastu u nebrojeno mnogo boja i oblika, danas predstavljaju osnovu naše ishrane, ali i umetnosti, religije, te ratnog umeća i zabave. Uz tikve se sladimo, mezimo i mastimo brk. U tikvama nosimo vodu i rakiju. Rezanje tikve za praznik Bundeglavog preraslo je iz obreda u stvaralački čin, a kao što znate, tikve se koriste prilikom opsade za izradu karteča i ručnih granata. Sušene i pečene semenke tikvice sjajno su umirujuće sredstvo, a uljem od tikvica mažu se otekli žuljevi.

"Dajte mi tikvu i pomeriću vam mozak!" kaže u baladi "O natkuvavanju" gorostas ork-kuhinje, natkuvar primarijus velečasni Brozozor Grozozorni – Tića. Tako je nastao izraz tikvan, za orkove pomerenog mozga.

General Džangir Kan u žurbi je umesto verižnjače navukao izdubljenu tikvicu spremnu za punjenje. Sapet i pod njenom težinom pao je na zabezeknutog goblinskog kuvara i spljeskao ga. Tako je nastao omiljeni plemićki sport – tikvanje.

Za punjene tikvice boja nije presudna. Možete koristiti morskooplave, bolesnozelene, ogavnožute ili arterijskocrvene. Važno je da tikvice budu dovoljno velike i dozrele. Operite ih, ocedite i presecite uzduž na dve jednake polovine. Nemojte se glavom šaliti da tikvice sečete bojnom sekirom. Otupeće, slomiće se ili nešto još gore. Za tikve se koristi isključivo budak broj sedamdeset devet i po. Ne guliti tikvice! Nežna mlada kora lako je svarljiva, a u sloju ispod nje nalaze se veoma značajni hranjivi sastojci.

Budakom za tikvice izdubiti unutrašnjost i očistiti od mladih semenki. Neka vam dečko osvetljava put dok se probijate kroz mlade, mekane semenke. Kad se zaglavite skroz duboko u unutrašnjosti, viknite dečka da vas povuče za papke i izbavi iz tikve.

U udubljenje slažite bareno slonovsko meso koje ste prethodno posolili. Dva ili tri krupnija slona ili desetina slončadi biće dovoljna za punjenje jedne tikvice. Mesu dodajte dvadeset šest džakova mrvljenog bosiljka i prelijte blagim umakom od paradajza. Trideset sedam i po vinskih buradi najboljeg kuvanog paradajza možete povoljno nabaviti kod južnih goblinskih plemena. Pečurke po izboru nasecite na tanke listiće i vrlo malo posolite, pa poređajte na površinu kečapa. Pospite mrvljenom majčinom dušicom. Biće dovoljne dve i po džinove šake. Dodajte i trolovski prstohvat sremuša.

Na kraju sve blago poprskati maslinovim uljem iz sto trideset sedam kaca. Peći u prethodno zagrejanoj pećini na dve stotine i tri četvrtine zmajskih stepeni.

E, sad.

Pred sam kraj izvadite tikvice iz pećine i zalijte umakom od penasto umućenog jajeta dinosaurusa i kentaurske pavlake, pa vratiti u pećinu na još četiri ili pet dana. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im tikvice ispadnu bljuzgave. Ponavljam, vratiti u pećinu na četiri ili pet dana, a ne nedelja!

Jelo izneti toplo uz kiselo mleko ili kefir. Tikvice možete puniti raznim vrstama mesa, a Gorbagove tikvice punjene mlevenim jednorozima i danas su vrhunski domet ork-kuhinje.
Laku noć, dragi moji orkići.

Trinaesti ciklus - Dvadeset osmi dan

2010-06-07T22:56:00.000+02:00

PITA OD PETUNIJA

Dragi moji orkići, za večeras sam vam pripremio pitu od petunija. Petunija? Da, da, džinovskih petunija! Znam, niste to očekivali, ta petunije se ne jedu. One se, naravno, puše. Koliko ste dugih zimskih noći proveli pućkajući guste kolutove ljubičastog dima? Eh, da, neuki hobiti drže se trave za lulu, a i patuljci su se poveli za njima. Samo je ork-narodu dato da uživa u blago ljutkastom i mestimično slatkastom ukusu dima od ružičastih petunija, zavodljivom voćnom mirisu žuto-mrkih petunija ili omamljujućem delirijumu crnih petunija.
Blagougodnim prelivima zadovoljstva petunije od sada možete da se prepustite i u obliku ukusne pite.

Osnovu recepta čine cvetovi džinovskih petunija. Biće vam neophodne tri ili četiri čašice. Izuzetno je važno da latice ostanu neoštećene. Zbog toga petunije ne možete oboriti sekirčetom, čupnuti vajvernom ili namamiti trola da ih ubere. Netaknute cvetove dobićete od divožena u zamenu za med. Sedamdeset devet i po vinskih buradi slatkog sirupa obezbediće vam naklonost megacica. Zamolite ih da vam cvetove petunija slože tako da stanu na dvadeset osam uporednih zaprega.

Petunije operite pod vodopadom. Preporučujem vam Kraljevske vodopade u Naheriji. Tamo je, istina, uvek gužva jer mnogi ork-kuvari onde peru džinovsko voće i povrće, ali verujte mi, uživaćete u prijatnom ćaskanju. Možda se i ogrebete za kakav neobičan recept.

Umotane latice nasecite na kolutove. Propržite na malo ulja u džinovskom loncu. Dodajte pet stotina dvadeset pet džakova aleve paprike, četrdeset pet i po merica mlevenog bibera i godišnji prinos omanjeg rudnika soli.

Za to vreme, na uobičajen način, skuvajte jedanaest tegljača krcatih kaladonskim pufi-pirinčem. Pufnasta zrna upijaju vodu, pa pirinač kuvajte u prigodnom, dubokom sudu.
U posebnu posudu stavite šest levijatanovih jaja. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im je pita suva i krta. Ponoviću, neophodna su levijatanova, a ne zmajeva jaja! Dodajte dvesta hiljada sedam stotina i šest kačica fljeta-sira koji se dobija od posebne vrste Božjih ovčica. Naći ćete ih na Elizijskim visoravnima, čuvaju ih aranđeli, te krilate napasti. Preporučujem da u lov na ovčice krenete goli kao od majke rođeni. Anđelci će se sablazniti i napustiti bojište, pa izmuzite ovce i napravite fljeta-sir. Pribavite i sto hiljada pedeset jednu kačicu svežeg krem sira u koji ste izgnječili pet stotina sedamdeset šest i po buradi belog luka. Oprezno! Isparenja mogu da ubiju ratnog vepra na sto pedeset tri i po koraka ili vajverna u niskom letu.
Kad se petunije i pirinač prohlade, dodajte ih u sir i jaja i promešajte. Masa ne sme biti ni gusta ni retka. Uposlite vrtirepne vajverne da zamute smešu i ujednače je.

E, sad.

Pronađite omanju dolinu. Očistite je od žbunja, zabrana i straćara. Zastrite dolinu srednje debelim korama za pitu, prskajući ih uljem. Kore se prodaju na kilotone kod crnih vilenjaka i veoma se povoljno plaćaju u zlatu i dragom kamenju. Ređajte dve kore, pa nadev, zatim na svaku koru pomalo nadeva i tako dok ne iskoristite sve kore. Dve ostavite za kraj.
Odozgo pitu premažite uljem. Pozovite čarobnjake, po mogućnosti piromane. Srećom, ne morate da šurujete sa ljuskim magovima, jer kod zlih patuljaka ima mnogo poklonika dobre vatrice. Zamolite ih da zagreju dolinu na dve stotine pet stepeni prvih šesnaest dana, a zatim još šesnaest dana na temperaturi od stotinu sedamdeset četiri četvrtine stepena.
Gotovu pitu secite bornim kolima sa posebnim dodatkom za džinovske bureke i pite, a služite je kao predjelo, uz kiselo mleko.

Za ljutkast ukus koristite ružičaste i ljubičaste petunije. Bledožute petunije daju svežekiselkast ton. Žutomrki i svetloplavi cvetovi naginju slatkastim, voćnim nijansama, dok za nezaboravne orgije svakako upotrebite cvetove crnih petunija.

Laku noć, mali moji orkići.

Trinaesti ciklus - Dvadeset sedmi dan

2010-06-07T22:46:00.001+02:00

O GLJIVAMA

Za svakog ork-kuvara presudno je da razlikuje jestive od otrovnih gljiva. Koja gljiva ide u soufflé, a koja u sauté, nauči se s vremenom. Pečurke rastu u tmini i govnima, zbog čega ih ima po celom svetu. Najbolje vrste uzgajaju pećinski goblini.

Prganji su šumske gljive koje rastu u planinama. Prepoznaju se po smeđem šeširiću i belom repu koji miriše na roštiljsko meso. Jedu se sveže, ali i pohovane, sušene i ukiseljenje začinima u ulju. Prganje skuplja sirotinja, pa se pred uvažene goste iznose isključivo u čorbi, kao predjelo.
Šantaramantara ili žuta ludija ima veoma kratak rep skriven ispod rebrastog širokog šeširića. Može biti i narandžaste boje, a miriše na breskve i blago ljutne. Koristi se i protiv komaraca. Utrljajte šaku ove gljive ispod pazuha i ne samo da ćete se osloboditi buva, već će vas i leteće krvopije izbegavati. Najbolje su pohovane ili ukiseljene u ulju. Od njih se pravi i sjajna rakija. Na dno kace nastružite grožđice. Do polovine složite šantaramantare i nalijte izvorskom vodom. Promešajte svakog punog meseca. Kad se setite, pretočite širu u kazanče i ispecite zlatnožutu rakiještinu – ludovaču. Goblini je nazivaju protivotrovom za dosadu.
Žuto stopalo šantaramantarin je srodnik. Raste u podnožju četinara. Raspoznaje se po zlaćanoj kapici i cevastom repu. Vole je zbog jakog ukusa koji vuče na zabiberenu dimljenu prasetinu. Tako se i služi, sirova, kao vrhunsko predjelo.

Modrikača ili violetka ima uvijen i vijugav rub, plavoljubičaste boje. Stručak je mesnat i visok. Ove gljive rastu u šumi i u pećinama, skrivene u trsetištu, pa ih je teško uočiti. Od njih se pravi ljubičasti sos koji odlično ide uz sve vrste topljenog sira. Nekada davno, poklanjanje modrikače smatralo se za uvijenu pretnju ovekovečenu u onoj narodnoj: "Modrikačom ću te, modrikačom ćeš me".

Truba smrti je crna i neugledna gljiva koja raste u šumi. Liči na ugarak, pa se teško uočava. Ne bojte se, orkići moji mali, uopšte nije otrovna, čak je blagotvorna za varenje, a naročito dobra protiv gasovitih nevolja. Kuva se ili suši.

Gob-gljiva je najrasprostranjenija od svih jer raste u blizini goblina, a katkad i na njima samima. Šeširić je mesnat i gotovo loptast, a drška je puna i ima prsten. Meso joj je žućkastocrveno, veoma ukusno, ali se brzo ucrvlja. Glavni je sastojak gljiv-piva. Kao što znate, pivo se pravi od paprati, meda, pečuraka i krmelja. Odvojte listiće paprati i usitnite ih. Zalijte medom i preko dodajte sušene i mlevene gob-gljive. Krmelje možete sakupiti od vukova ili od rodbine. Idu tri supene kutlače u bure i po pivske smeše. Uspite vodu i kuvajte dok ne provri. Patuljci takođe prave pivo, ali veoma bljutavo jer umesto pečuraka koriste stočnu hranu, ječam, zob i heljdu.
Ovčija glava raste u žbunovima podno hrastova. Na površini uočavate guste tamne kapice, a ispod zemlje je krtolasti rep. Ima božanstven sumporast ukus. Nazivaju je još i kraljevskom pečurkom. Pravi se isključivo kuvana pod sačem na maslacu. Ukazom vladara Buzglarda Veličanstvenog, spremanje ove pečurke na bilo koji drugi način kažnjava se smrću. Najkrupniji primerci mogu da dostignu veličinu omanjeg zeca.

Mozgača raste pod zemljom i na peskovitim terenima. Klobuk je krupan, ljubičast i prekriven crvastim izraslinama koje podsećaju na mozak. Goblinski šamani koriste je u obredu Crnog Sunca. Sveža pečurka udara na jetru i bubrege, a prvi znaci trovanja jesu povraćanje i krv iz nosa. Sledi vrtoglavica, glavobolja i potpuna obamrlost. Posle sedam dana delirijuma nastupaju koma i smrt. Što nikako ne sme da vas odvrati od ukusnog zalogaja! Poparene mozgače obogaćuju svaki omlet, čorbu ili sauté zbog čega su omiljene na severu. Veliki ork-kuvar Finbolg Medeni proslavio se na dvoru kraljice Burgolete Nezasite upravo kajganom od mozgača.
Lavlja pečurka ili bradati jež raste sa oborenih stabala. Rep je na vrhu, a klobuk se spušta u vidu belih resa. Blago kuvane ukusom podsećaju na piljevinu i koriste se u supama umesto rezanaca. Smiruju varenje zbog čega se služe posle dezerta kao digestif.

Skočice su goblinske gljive koje su nastale ukrštanjem sa jednom vrstom žaba. Telo im je pokriveno narandžastim krastama, a kržljavim nožicama mogu da odskoče i nekoliko lakata u dalj. Goblini ih drže kao ljubimce, a govorka se o primercima dovoljno krupnim da se jašu. Hrskave su i slatke poput badema. Gorka primesa otklanja se kuvanjem, premda ih neki kuvari upravo radi gorčine koriste kao dodatak senfu.

Mlečna sirovka ili rižiža ima crvenkast rep i veliku kapicu boje šargarepe. Kad se zaseče, pušta narandžasto mleko. Izvrsna je pržena, na malo belog luka ili potopljena u ulju sa strukom peršuna. Hrskava je i nikad se ne služi uz maslac.
Sprčke su različitih veličina i boja, a krasi ih debeli beli rep i duguljasta kapica koja liči na izgužvani osinjak ili sparušeni sunđer. Rastu kao lude posle šumskih požara. Ako se jedu sveže, izazivaju blagu omamljenost, zbog čega su omiljene među goblinima. Pravi majstori kratko ih kuvaju na maslacu ili namaču u mućena jaja. Začinjene biberom, pohuju se u mrvicama slanog krekera.

Boričavi kokotić lako ćete prepoznati. Ima duguljaste smeđe stabljike, a završava se riđkastom glavicom. Ove gljive rastu skrivene u opalom lišću ispod četinara. Prže se na vrelom ulju i služe uz pinjole ili blanširane bademe. Veoma slična vrsta je princezin kokotić, a odlikuje se slatkastim ukusom koji vuče na bademe. Pripremaju se kao i sve druge pečurke. Veoma su blagotvorne, pa ih sušene i mlevene šamani ušmrkavaju pre napora višednevnih obreda. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im se kokotić omlitavi i izgubi ukus. Ove pečurke se, ponavljam, prže na vrelom ulju sa mnogo mešanja i sklanjaju sa vatre pre nego što puste sok.

Za kraj, predstavljam vam grumuljače, nazvane i dragulj kuhinje. Rastu pod zemljom u vidu mrkih grumuljica. Zbog toga što se teško uočavaju, za lov na grumuljače koriste se ratni veprovi ili goblinski varg-vukovi. Za razliku od prasadi koja podzemne gljive prepoznaje instinktivno, vukovi moraju da se uvežbavaju. Svinjče, ipak, često smaže grumuljaču kada je izrilja, dok je vukove lakše obuzdati. Beskrajne su primene ove pečurke. Služe se sveže, poparene ili u salati. Tanko sečenim listićima špikuje se meso, a koriste se i u svim vrstama pašteta, ali i sireva. Od grumuljača se dobija i ulje koje se koristi u mnogim jelima kao zamena za sveže gljive. Izuzetno su retke i skupe, pa litar ulja od grumuljače košta koliko i mitrilske verižne rukavice. Za razliku od mitrilskog srebra koje možete oteti od šiljouhih vilenjaka ili bradatih patuljaka, grumuljače su dragocenost koju morate steći sami. Setićemo se Grumuljastog pohoda kada je ratni gospodar Bargluz podigao džihad na Grombulovu hordu, u pokušaju da im opljačka zalihe grumuljače. Bargluzova lobanja i danas krasi Grombulov presto, opominjući nas da: "Ko drugome grljumulja, pojedu ga svinje".

Laku noć dragi moji orkići!

Trinaesti ciklus - Dvadeset šesti dan

2010-05-19T22:46:00.000+02:00

ORK-PROJA

Prvo pominjanje proje nalazimo u naređenjima ratovođe Ur-Agariša. Izvorna uredba izgubljena je u vremenu, ali ostala je izreka: "Ko projuri proju i skiseli se na kupus, pavlaku mu za vrat!"

Osnova svake dobre proje jeste kokuruzno brašno. Gaje ga džinovi u Kokuznim brdima. Divove možete ponuditi brljom, a kad se zapiju maznuti im kokuruz. Sama stabla takođe su gorostasna, pa će vam biti neophodna pomoć iskusnih goblinskih drvoseča. Nemojte se glavom šaliti da bojnom sekirom krenete na kokuruz. Tako je Bargrazd Nestrpljivi udario na kokuruz i stigao ga peh jer je poginuo već u sledećoj bici. Od omanje šume dobija se osamdeset sedam džakova i tri četvrtine. Zrnevlje odnesite goblinskim kovačima, neka ga mrve čekićima godinu i mesec i po dana, pa potom na fino mlevenje kod Gribija Milera, zvanog Mile. Nadaleko je čuven po žrvnjima koji su sitnili dragulje za nanogvicu kraljice Bubuljagije Prve.

Prava ork-proja najbolja je sa uvrelim paukovim uljem koje nabavljate od pećinskih goblina. Šamanima nipošto nemojte plaćati, već se zakunite na Vaaaga da ćete im za dva-tri bureta ulja ostati dužni kakvu uslugu. Ne bojte se, šamani se prejedaju ludih gljiva, pa ako se ikad i opsete da ste im dužnik, njihove umolnice uglavnom se lako ispunjavaju.

So dobijate iz kamena, u slanim pećinama. Posetite ih čak i ako vam ne treba so za proju. Izuzetno su lekovite i dobre za sinuse, a pomažu i protiv mamurluka.

Neophodno vam je i desetak burića kisele vode. Možete je kiseliti ribanim goblinskim čukljevima, ali najbolja je izvorska voda iz vulkanskih planina.

Poslednji i najvažniji sastojak jeste prašak za pecivo. Ovaj prah bez ukusa i mirisa prave čarobnjaci od kristalizovanog prdeža šumskih nimfi. No, kako gospojice nimfe gotovo uopšte i ne prde, a čarobnjaci retko kad drže prašak na lageru, morate pribeći lukavstvu. Od goblina pribavite džak gljiva poprdara, te ih dobro osušite i sameljite. Mlevenu poprdaru sunite u izvorsku vodu. Kad nimfe dođu na pojilo, uhvatite ih mrežicom za zmajeve. Trk kod čarobnjaka dok se nimfama stomačići ne naduju. Čak će i najzlovoljniji volšebnik pristati da vam napravi prašak za pecivo. Matori perverznjaci jedva čekaju da spuste šape na nešto žensko, pa makar to bile i nimfe jedva veće od palca. Kad izmuzu prdeže i kristališu šaku i po praška za pecivo, spremni ste za pravljenje ork-proje.

U bazen dovoljno dubok da u njega stane planinski trol i dovoljno dugačak da se u njemu ispruži div, sunite kokuruzno brašno. Izlijte ulje i malo promešajte. Uspite vodu i posolite je.

E sad.

Uposlite četu goblina da vesla lopatama duž svih ivica bazena. Sastojke je neophodno dobro izmešati. Pošto masa postane žitka kao živo blato, pospite je praškom. Mešajte dok se prašak za pecivo potpuno ne upije. Ispod bazena iskopajte lagum i potpalite vatricu. Neka gori neprestano dve nedelje i još koji dan. Ostavite proju da se ohladi dovoljno da je možete seći na krupne komade i natovariti na zaprežna kola.

Proju služite uz kiseli kupus i pavlaku ili kakav drugi specijalitet koji ište 'leba. Mnogi mladi kuvari žale mi se da im je ovaj recept suv i da im se proja posle dvadesetak dana skameni. Okamenjenu proju rascepite klinovima i secite testerom na klocne koje možete iskoristiti kao municiju za katapult. Krupnije sečena proja odlična je građa za privremena utvrđenja i redute. Setićemo se slavne opsade Karak Varna kada je južni zid patuljačkog utvrđenja oboren baražom projine đuladi ili Guzgorovog poslednjeg uporišta kad je slavno izginuo sa pratiocima na barikadi od proje.

Ukoliko gostite kralja ili druge velmože, predlažem vam da u proju dodate dve stotine pedeset jaja raznih ptica, bure i po magarećeg jogurta i desetak kaca jakovog sira. Ovako obogaćena proja naziva se – projara.

Trinaesti ciklus - Dvadeset peti dan

2010-05-10T21:40:00.001+02:00

LJUDSKI RECEPT

Dragi moji orkići. Koliko puta vam se dogodilo da vas u žaru borbe opije miris krvi? Često ćete videti saborce okrvavljenih čeljusti, zastali su da žvaknu pokojeg poraženog protivnika. Dok jedni pripisuju ovu pojavu borbenom zanosu, drugi u njoj vide ostatke davnih vremena kada je naš narod upražnjavao kanibalske obrede. Moja pokojna majka uvek je govorila; dok se vodi bitka – ne jede se! Zaista, usred zamahivanja bojnom sekirom, lomnjenja kostiju protivnika i prosipanja njihovih creva, nije pristojno grickati, žvaćkati ili sisati. Štaviše, vrlo je nerazborito, budući da se tako troše sastojci za daleko ukusnija jela.

E, sad.

Postoje i oni koji se bune protiv ljudi, vilenjaka, hobita i patuljaka. Mislim da su veoma dobri, naročito ako znate kako da ih spremite, sa odgovarajućim umakom. Ta kanibalizam se odnosi na proždiranje jedinki iste rase, pa ću se oštro okomiti na univerzaliste koji pokušavaju da dokažu da je greh jesti inteligentna stvorenja.

Kako utvrditi šta je inteligentno biće? Moj omiljeni ratni vepar Ugonak umeo je da broji do deset i donosi papuče, što je znatno bolje od mnogih goblina koje i danas moram kamdžijom da učim razlici između gljiva i govana. Ljude da i ne pominjem! Večito se šunjaju po našim pećinama. Za razliku od nas, ne vide u mraku. Zato ih uvek pohvatamo, oderemo i nabijemo na kolac, a oni opet dolaze. Da li je to inteligentno? Tako mi Vaaaga nije, složićete se. Setite se priče o slavnom ork-ratniku, pesniku i filozofu Zvughu. Pre nego što je počeo da psuje Vaaaga i dobio topuzom po zatiljku čime je okončao blistavu karijeru, Zvugh je dokazao savršenstvo orkova. Činjenica je da stasavamo brže od mladunaca drugih rasa, snažniji smo, otporniji na povrede i bolesti, spretniji, brži i lepši, a možemo da svarimo sve što i trolovi, osim kamenja. Za razliku od trolova koji po ceo dan sede u plićaku i balave, mi se udružujemo, gradimo tvrđave, ratne mašine, držimo druga živa bića u zatočeništvu, i uopšte proživljavamo pravi procvat kulture i orkilizacije.

Zbog toga smatram da je moje ork-pravo i ork-obaveza da slavim moćni ork-narod ljudskom gozbom.
Mnogi mladi kuvari greše kad tranžirajući ljude čuvaju samo batake i krilca, a bacaju ostatak. Pravi majstor upotrebiće celog čoveka i pripremiti niz izvrsnih i hranjivih obroka.
Kao predjelo servirajte ljudski jezik hladan ili u pašteti, a od ušiju, nosa i očiju zakuvajte blagu čorbicu. Premda se smatra bapskim receptom, ova čorba dokazano leči razne vrste groznica i prehlada.

Mozak sačuvajte za kraj. Poslužite ga kao slatkiš a l'allemande kuvan u ljusci uz dodatak bujona, osušen i narezan na četvrti.

Grkljan iščupajte i dajte ga mačkama ili ga sameljite zajedno sa drugim iznutricama.
Grohotom se smejem kad vidim da kuvari prilikom pripremanja plećke bacaju ramena. Krupni zglobovi puni su sočne hrskavice koju je dovoljno kuvati nešto duže i izneti na sto sa mnoštvom prženih krompirića. Plećka je najbolja na žaru, to je jasno. Budući da je ljudsko meso samo po sebi aromatično, nisu vam neophodni drugi začini osim soli. Umak uz koji se čovečija plećka služi strogo je čuvana tajna svakog majstora. Ukoliko ste početnik, predlažem vam da gnječeni paradajz kuvate sa mnogo ljute paprike i na kraju dodate majonez.

Ljudi daju vrlo malo bifteka. Čak i ono što sastružete sa kostiju veoma je žilavo. Zato preporučujem da meso s leđa isečete na trake, utrljate bosiljkom i prešunom, pa stavite pod sedlo. Posle trideset sedam i po dana izvadite i uživajte u slatkoj užinici.

Grudi su takođe veliko razočaranje. Od plena sa bojišta dobićete jedan ili dva zalogaja, suvog i žilavog mesa. Sušta suprotnost jeste grud ljudskih žena ili monaha. Vime otromboljenih bogomoljaca blago je zamašćeno i stoga božanstveno za punjenje kremastim umakom i začinima. U Zvughovoj baladi "Može i bez jaja" nalazi se divan predlog za agnes sorel od ljudetine.
Od ljudskih iznutrica može se napraviti niz sjajnih posluženja. Maramicu, srce i džigericu možete smotati u predivne sarmice. Od creva kuvamo veoma ljutu shkembe-čorbu koja dobro ide uz pivo. Ukoliko vam na večeru dolaze probraniji gosti, od iznutrica možete napraviti ukusan tripoux tako što creva napunite šakama, stopalima i naseckanim prstima, slatkim prepečenim hlebom, svežom travom i žalfijom. Dobro nakrkajte sve sastojke u creva dok ne nabreknu i okrećite iznad blage vatrice dok ne porumene.

Neiskusni kuvari polutku prave sa trticom. Pravdaju se time što na svakoj butki ostaje po jedan guz i time dobijaju dve miline. Slažem se sa ovim rešenjem jedino ako se polutke čereče radi dimljenja. Odstranuje se kolenica, a but ostavlja u pušnici da prezimi. To je u redu. Ukoliko odstranite trticu, a cele nožice bacite na roštilj, dobijete tri miline! Meso polivajte pivom da bi dobilo hrskavu pokoricu i poslužite uz proju i salatu. Kolenica ide sjajno s kiselim kupusom ili drugim zimskim jelima, a najbolja je kuvana u zemljanom loncu. Pa kad je izvadite iz loja i navalite, sve vam brada podrhtava od sladi.

A guza?

Ne brinite se, drage moje gladnice, nisam je zaboravio. Triticu oljuštite i najpre blanširajte desetak minuta u vodi kojoj ste dodali sirće. Okrećite pažljivo drvenom varjačom da bi se očuvao oblik. Mnogi mi se žale da im se guzica raspada, ali to je samo zato što je nisu držali uza zid lonca. Vodu prospite, trticu istresite na dobro nabrašnjenu površinu. Pecite je kratko sa svih strana dok se ne uhvati korica. Poslužite kao dezert sa malo mlevene crne čokolade na vrhu.

Kao što vidite, ork kuhinja traži celog čoveka.

Tu ne mora da bude kraj! Ljudske kosti sameljite i dobijenim brašnom prihranjujte domaće životinje. Prstiće možete osušiti i prodati šamanima, kažu da su odlični za čačkanje ušiju. Kosa i koža nisu tako dobre kao vilenjačke, ali ako se koža valjano uštavi, možete napraviti duvankesu. Kod ljudi ima jedan deo tela koji je kao stvoren za to, ali ostaviću vam da se sami dosetite koji.

Laku noć mali moji ljudožderi.

Trinaesti ciklus - Dvadeset četvrti dan

2010-05-07T15:36:00.000+02:00

ODREZAK OD REMORHAZA

Šta je uopšte remorhaz? Prostodušni orkići kazaće – arktička glista. Pod uslovom da umeju pravilno da izgovore reč koja se završava na "-ička".

Verovali ili ne, kada naručujete odrezak od remorhaza, morate biti izuzetno oprezni da vam zaista ne podvale gliste. Mnoge krčme na severu služe schnitzel od polarnih crva, poturajući ga umesto slatkog zalogaja remorhazovine.

Zato toplo preporučujem da se zaputite u hladne predele i ulovite remorhaza. Prepoznaćete ga po plavičastom oklopu od nazubljenih članaka dugačkom i do tri stotine šezdeset osam i po lakata. Iz svakog članka izbijaju nožice, a pri vrhu koštane žbice sačinjavaju plašt nalik kraljevskoj kobri. Na glavi su dva izbuljena crna oka i četiri trakaste antene, dok mu je vilica prava drobilica sa nekoliko redova sitnijih i krupnijih zuba. Šaljivdžije kažu da postoje i brkati primerci sa dve vampirske kljove, ali čini mi se da je ova vrsta remorhaza istrebljena još za vladavine kralja Ugharzda. Hrbat mu krase šiljate izrasline u obliku dijamanata iz kojih izbija jara. Toplotom remorhaz dubi rupe u ledu iz kojih lovi.

Za razliku od drugih ledenih stvorova koji lete, trče, gmižu i klizaju se, remorhaz napada iz zasede. Preporučujem da u pustolovinu povedete najmanje jednu četu, tri voda i pet odeljenja goblinskih paukojahača. Ne samo da će vam pomoći da se odbranite od polarnih medveda, vilenjaka, jetija i drugih snežnih napasti, već su i odličan mamac za remorhaza. Dok se arktička stonoga zabavlja plenom, projurite bornim kolima i kosilicama mu izlomite sve noge – ionako su bezukusne i nepotrebne za odrezak. Kad čudovište kljokne na led, dokusurite ga katapultom. Možete ga napasti i iz vazduha, ukoliko ste ponosni vlasnik jarosnog vajverna. Ščepajte remorhaza po sredini i sa velike visine ispustite u vulkan. Ne brinite, pad i lava neće oštetiti njegov oklop, pa će meso biti sačuvano. Sledi najzabavniji deo.

Adamantskom oštricom prionite na čerečenje. Vodite računa da veoma otrovne krhotine oklopa ne dodirnu meso. Iskusan ork-kuvar može da dobije tri odreska na svakih pedesetak članaka. Orepak bacite jer se u tom delu nalazi gadniji deo utrobe. Najbolje odreske daje hrbat, od poslednje trećine trupa, sve do koštanog kišobrana. Glavu izložite kao trofej, a usijanim dijamantima platite nabavku ostalih sastojaka za ovaj specijalitet. Veština sečenja sastoji se u razdvajanju članaka i pravilnom rezu koji neće prepoloviti zver. Kroz sredinu remorhaza ide, naime, želudac iz koga mogu da poteku mnogi otrovi. Neki lovci kažu da su unutra nalazili mačeve, koplja, kosture, pa i polužive zveri. Jedan izveštaj u utrobu remorhaza smešta čitav koboldski orkestar sa sve dirigentom!

Pošto ste odvojili meso od oklopa, prebacite ga na roštilj. Pecite ga nedelju dana na jakoj vatri, po tri-četiri dana sa svake strane. Radi ovog koraka mnogi lovci ubijaju remorhaza u blizini vulkana. Dovoljno je da ponesete tiganj za slonove, lava će obaviti ostatak posla. Ukoliko ste se odlučili za bojnu kosilicu, obezbedite dovoljno drva ili uglja za vatru.
Sveže prepečen odrezak usolite i umotajte u gazu. Džak i po će biti dovoljno, a gazu možete isplesti od vilenjačke kose, ukoliko ste imali uspešnu pljačkašku sezonu. Ako nemate gazu, poslužiće bilo koja druga porozna tkanina. Dok putujete ka mestu gozbe, meso će upiti so.
Umak se pravi od uvrelog pirea od graška, jogurta i nane. Potrebne količine graška dobavićete odlučnim napadom na južne pokrajine. Pregazite nekoliko grofovija i sakupite grašak ili ga, ako vam nije do zabave, kupite od crnovilenjačkih trgovaca. Neophodno je da pribavite i dvanaest buradi jogurta, koje se dobija jednostavnim kiseljenjem. U mleko naseckajte goblina koji se najeo gljiva ludara, prekrijte kace i posle dva-tri dana dobro promešajte. Najbolji jogurt dobija se od kentaurovog mleka, pa vam to može biti lep povod da posetite njihove pećine i pokradete im desetinu kobiladi. Nanu možete naći u divljini ili je kupiti kod apotekara. Dovoljna je šaka i po ili dve, ako vam nedostaju mali i domali prst.

Grašak se skuva i dobro izgazi. Lopatom ga utovarite u odgovarajuću posudu. Tiganj za slonove previše je plitak, pa predlažem da vam kovač iskuje dovoljno dubok sud. Na istoku se ovakve činije nazivaju vok, zato što oko njih ima da se pešači po lule duvana. Pošto ste pripremili grašak, ostavite ga na tihoj vatri da se krčka. Pošaljite momka na dno voka da proveri ašovčetom da li je pire od graška počeo da se lepi. Ako jeste, ostavite ga na suncu koji dan, dok ne provri. Prepoznaćete da je pire spreman po tome što se na dnu sakuplja žabokrečina. Nalijte jogurt i dodajte nanu. U umak spustite odrezak od remorhaza i potpalite vatricu.
E, sad.

Da se pire ne bi skorio, a meso upeklo, neophodno je protresti tiganj. Za ovaj podvig najbolje će vam poslužiti goblinski vukojahači. Upregnite desetinu sa svake strane i na komandu bičem neka vuku svak na svoju stranu. Ispod voka podmetnite oblice i tako pržite odrezak dok ne ogrezne u umak. Znaćete da je gotov kad se stvori zelenkastoljubičasta pokorica.

Ovim jelom proslavljena je Bitka kod šest okapina u kojoj je vojvoda Užgrod porazio do nogu ujedinjenu vojsku ljudi i vilenjaka. Zato se svake godine na peti dan posle punog meseca setve u gradu Bljuzganu u užgrodskom vojvodstvu upriliči lepa gozba od sveže remorhazovine. Predanje kaže da svaki pravi ork-gospodar koji želi da dostigne Vaaag mora bar jednom u životu da pripremi odrezak od remorhaza. Pa, prijatno, dragi moji orkići.

Trinaesti ciklus - Dvadeset treći dan

2010-05-03T23:30:00.002+02:00

MARINIRANI GOLUB

Dragi moji varvarčići, ubičice i secikesice. Za večeras sam vam pripremio uputstvo za pripremanje punjenog goluba.

Meso džinovskog goluba poslužiće nam kao osnova. Biće nam neophodan i niz začina za marinadu, te sastojci za sos i punjenje. Nemojte se obeshrabriti, od iskusnih lovaca možete da nabavite gotovo sve sastojke. Ukoliko ih u vašem kraju nema, to može biti lep povod da izvadite ranac, čizme i putni štap i krenete u pustolovinu.

Džinovski golubovi gnezde se u šumama sekvoja, baš ispod snegom okovanih vrhova zapadnih planina. Na liticama žive i džinovski orlovi, prijatelji vilenjaka i ljudi. Oprez! Veliki orlovi rado love upravo ovu vrstu golubova. Može vam se dogoditi da se borite za plen sa gargantuanskom grabljivicom. Vilenjaci i ljudi, neće tražiti izgovor da vam sateraju strelu u oko, pa nemojte da se šunjate oko njihovih tvrđava, već krenite pravo ka snežnim vrhovima.
Pošto pribavite pticu, potopite je u kiselinu ili vrelu vulkansku vrtaču, da biste je što lakše očerupali. Preostalo perje obrijte kosirom. Probijte goluba tik iznad trtice i sekiricom otvorite prolaz dovoljno veliki da se uvučete u telesinu. Lopatom izbacite iznutrice. Creva i utrobu žrtvujte omiljenom božanstvu. Srce i džigericu možete u slast da pojedete, garnirate uz pečenje ili date velikoj mački. Borbeni tigrovi i jahaći panteri veoma vole iznutrice džinovskih ptica. Pošto ste goluba očistili spolja i iznutra, vreme je da se pripremi pac, to jest, marinada.

Osnovu čini sumpor. Neophodne količine pronaći ćete kod svakog alhemičara. Ukoliko nemate pristup čistom sumporu, poslužiće i vulkanska vrtača. Dobar ukus postiže se i upotrebom sirćeta! Nabavite najmanje pet stotina buradi najjače goblinske kiselice. Vreće sa sumporom rastvaraju se u vodi u razmeri jedan na hiljadu. U bazen ili vrtaču ispunjenu vodom i sumporom dodajemo sledeće začine: hortenks, ulbamu i Grotov krt. Hortenks, jasno, nabavljate iz hobitskih bašta. Udarite nekolio šamara tim debeljuškastim klovnovima i naberite toliko hortenzija da se napune omanja kola. Kamaru naseckajte giljotinom i dobro prokuvajte u pivu od pečuraka. Ostavite da odstoji onoliko dana koliko vam je preostalo nožnih prstiju. Uvrelu širu prepecite u kazančetu i dobićete hortenks. Ulbama raste samo u pustinji, ali je karavani crnih vilenjaka neprestano donose. Džak ulbame košta koliko i sekira, pa nemojte škrtariti. Grotov začin nalazi se u patuljačkim pećinama. Prošunjajte se pored bradatih stražara i sa kraljevskog stalaktita sastružite krt. Umesto Grotovog krta može da posluži i ljubičasti krečnjak. Pronaći ćete ga nizvodno od napuštenih zmajskih brloga. Ne očajavajte ako patljuci zapreče ulaz u pećinu ili ako vidite da je neko sastrugao i poslednji komadić krečnjaka iz zmajeve pećine. Jelo će biti ukusno i bez ovog začina, premda nemate pojma šta propuštate. Kad ste nabavili začine, dodajte ih u dobro zakiseljenu marinadu, pa uspite još malo vode. Promešajte!
Vreme je da potopite golubije meso. Vrtača je nepouzdana, jer je mora da bude dovoljno duboka da u nju stane ceo golub. Bazeni su bolje rešenje, jer možete da ih prekrijete drvenim poklopcem ili kožnom navlakom i tako omogućite snažnije delovanje paca. Neiskusni kuvari žale mi se da im je golupče mekano samo sa jedne strane, a sa druge previše žilavo. Zato ponavljam, marinada ne sme da bude plitka!

Ostavili ste meso da omekne jedno dve nedelje. Vreme je da pripremite punjenje. Svaki pravi ork može da zakolje tridesetak svinja, ispeče ih na ražnju i nasecka. Pravi sladokusac neće se zadovoljiti tako jeftinim rešenjem. Osim toga, prasići tupe ukus divnog golubijeg mesa. Pravi gurmani smesta će naručiti četu ljudi ili vilenjaka. Eh, đavolčići! Slažem se da je vilin-narod sočan, a ljudski rod aromatičan, ali zahtevam da se koristi isključivo medveđe meso. Sad je na ispitu vaša kuvarska maštovitost. Da li ćete se odlučiti za medveđe šape i krenuti u lov na grizlije? Ili ćete možda poželeti da džinovskog goluba napunite mrkim medvedima? Ah, slatke li muke! Kada sam ovo jelo pripremao za kralja Grogita, poručio sam šape i leđa polarnog medveda. Razume se da nisam zahtevao obične bele mečke, već najkrupnije primerke! Medveđa koža je prigodan ukras za jazbinu ili poklon ork-damama. Koliko je samo rogatih mališana začeto na medveđim prostirkama, mogu samo da nagađam! Međedinu treba prokuvati sa mnogo soli – i to je sve. Meso se seče na krupne kocke i pomeša sa detelinom. Biće vam dovoljna omanja livada sitno seckane, dobro ugažene trave. Nabavljate je kod seljaka, ako sami ne posedujete livadu. Medveđe meso pomešano sa začinom ostavite malo da odstoji.

Spremni ste za završnicu. Ulupajte tri ili četiri velika jaja. Govorim o zaista velikim jajima. Na primer, koristite kenkuova ili zmajeva jaja. Potrebno je da ih umutite penušavo i dodate prstohvat mlevenih pečuraka, od one vrste što ih zovu goblinska radost. Medveđe meso dodajte jajima. Golupče izvadite iz marinade. Punite ga medveđim mesom i služite uz sos od pavlake i meda. Ostaje vam još da ukrasite pečenje i pozovete ceo klan na gozbu.
O značaju ovog jela govori priča o kralju Hoedeoenu. Vladao je dugo i uspešno sve dok je uspevao da na dvoru svakog proleća posluži upravo ovaj specijalitet. Jednom je propustio da iznese mariniranog goluba i to je bio znak za pobunjenike da napadnu oslabljenog kralja.Tako je princ Bobobdo došao na vlast. Princ je promenio običaje i uveo novi recept, ali to je druga priča.

Laku noć, dragi moji orkići.

Trinaesti ciklus - Dvadeset drugi dan

2010-03-30T00:00:00.001+02:00

ŠESTA GLAVA

Minja i Kašja utrčale su u kuću, ostavile torbe u predsoblju i odjurile u dnevnu sobu. Uključile su televizor. Počinjao je crtani film "Ekološki tim devojčica nindži u borbi protiv globalnog zagrevanja".

Sklonio sam novine sa stola i odneo rančeve iz hodnika u dvorište. Okačio sam peškire i kupaće kostime da se suše. Sa druge strane ograde javila mi se Milina mama, Zvezdana. Gustu smeđu kosu vezala je maramom. Nosila je zelenu baštensku kecelju. Gospođa Zvezdana bila je našminkana čak i kada grabulja dvorište. Mahnula mi je, pa sam joj prišao. Primetio sam da venčani prsten nosi preko tankih gumenih rukavica. Nakašljao sam se da prikrijem smešak.

"Komšija, je l' dolazite kod Van Sarovih?"
"Izgleda da hoćemo..."
"Mislim da je preterano okupiti tolike zvanice radi dečijeg rođendana, pih!"
"Da, da..."
"Tamo će biti svi ovi direktorčići; predsednik osiguravajućeg društva, gospodin Peterle, zatim upravnik škole, gospodin Flik i šef otpravne stanice, gospodin Hristov."
"Baš lepo..."
"Kako lepo, molim vas? Nemam ništa da obučem za takvu priliku. Blago Vingi, da je meni njen stas! Ali ne brinite, biće na zabavi i ovi vaši, umetnici."
"Zaista?"
"Da, doći će gospodin Redler..."
"Slikar?"
"Aha i gospodin Ranković."
"Ma, nemojte!"
"Odoh sad imam mnogo posla do večeras. Prijatno!"

Vratio sam se u kuću i seo za radni sto. Uključio sam računar. Dok sam čekao da bude spreman za rad, skuvao sam čaj. Otvorio sam album sa digitalnim fotografijama i pronašao sliku. Trifun Ranković i ja, zagrljeni. Stojimo iznad raspaljenog roštilja i visoko dižemo krigle piva. Sa ugla usana viri mu cigareta. Trudio se da me premaši u svemu, pa i u porocima. Studirao sam književnost, a on je napustio prava. Radili smo za iste časopise, jednom smo čak zajedno uređivali dečije novine. Zanimale su nas slične teme, pa smo se nadmetali na književnim konkursima. Pred završetak fakulteta prestao sam da pišem i posvetio se diplomskom radu. Posle toga sam sreo Nađu i zaposlio se u reklamnoj agenciji. Trifun je iskoristio moj zastoj i dobio nagradu za kratku priču. Završio je i prvi roman, ali ga nije uspeo da ga objavi. Jedne večeri došao je pripit i održao mi govor. Zamerao mi je što sam se povukao i što ne objavljujem. Pričao je nešto o našoj povezanosti kroz takmičenje, navodio Ničea i optuživao me da sam dopustio da mi fakultet kastrira umetnički izraz. Postao si kao oni, kazao je i pitao me kada planiram da se prijavim za asistenta i počnem da meljem mozak omladini. Tunjevina, bunio se, škola nije ništa drugo do fabrika za preradu ribe. Mislio sam da će se smiriti kad pijanstvo iščili. Sledeće nedelje posetio me je dok je Nađa bila tu. Bio je trezan, ali je opet pao u vatru i sipao pogrde. Ona te ne voli, budalo, nastradaćeš, zašto to radiš kad ni ti nju ne voliš, izješćete se kao kanibali, ona ti pije kreativnost, frustrirana kučka. Zatim je počeo da jeca. Kukavice, govorio mi je. Sve su to izgovori, a ti se plašiš i zato nećeš da pišeš. Izbacio sam ga iz stana i tako se završilo naše neobično prijateljstvo. A bio je u pravu. Plašio sam se i života i pisanja. Držao sam se za Nađu samo da bih nešto dokazao dokazao. Kad više nisam mogao da se nosim sa njenim ludilom, okrenuo sam se književnosti. Postepeno sam pisao sve više i više. Razveli smo se kada mi je izašao prvi roman. O Trifunu sam načuo pre nekoliko godina, da se vratio iz inostranstva. Više nije pisao.

Ustao sam od stola. Bilo je vreme da počnem da spremam ručak. Vinga je odgovorila da će ručati u gradu sa Svetlanom. Poslao sam joj poljubac. Osvrnuo sam se po kuhinji. Zapravo, nije mi bilo do kuvanja.

"Devojke, jeste li za roštilj?"
"Jesmo! Ura, ura!" viknula je Kašja i potrčala da obuje patike.
"Može, ja ću obično belo meso, bez priloga, a šta ćeš ti?" pitala je Minja sestru.
"Ja ću sve! Grrr!" iskezila se Kašja oponašajući izgladnelog tigra.

Dok se računar isključivao, posmatrao sam fotografiju. Trifunov i moj lik konačn su nestali sa ekrana, ispraćeni simfonijom elektronskog krkljanja.

Trinaesti ciklus - Dvadeset prvi dan

2010-03-25T13:19:00.002+01:00

PETA GLAVA

Policija me je zadržala taman toliko da mi izmaknu dobra mesta za parkiranje ispred sportskog centra. Nije ispalo loše, prošao sam pored prodavnice zdrave hrane i kupio ćerkicama po "bonžitu".

Na samom ulazu mimoišao sam se sa Štefi i Meri. Devojčica je nosila skupocenu trenerku sa kapuljačom iz koje su bežali narandžasti pramenovi.

"Hej, treći put častite!" rekla je Meri i nasmejala se.
"Doći ćete večeras?" pitala me je Štefi.
"Naravno da će doći. Zabava će biti božanstvena..."
"Moram prvo..."
"Ah, ne brinite, već sam zvala Vingu!" rekla je Meri pobedonosno.
"Naravno, onda... do večeras."

Iscedio sam kiseli osmeh i produžio. Vrata od svlačionice otvorio mi je čistač, Marti. Nasmejao se tako da su mu se zatresli dredovi.

"Ehej! Poštovanje, gospodine K."
((posejati ovde clue, tipa>
"Zdravo, Marti! Kako si?"
"Nevolja najpre udari dobrog čoveka, ali biće bolje..."
"Drži se Marti i svrati sledeće nedelje da ti dam nove knjige, ako si pročitao..."
"Jesam, jesam gospodine K, sve sam iščitao."
Osmehnuo sam se i potapšao ga prijateljski po ramenu. Naklonio se i protrljao desno oko.
"Bog vas blagoslovio, otkako nema moje Danice..."
"Čuvaj se, Marti."))

U svlačionici sam zatekao samo Minju i Kašju. Sedele su na klupi i držale torbe u krilu. Kašja se klatila na klupici, a Minja je brisala suze nadlanicom. Prišao sam i seo do nje.

"Malena, šta se desilo?"
"Niš...ništa..."

Pogledao sam Kašju. Odmahnula je glavom.

"Jesi li si se povredila? Nisi? Zadirkivali su te?"
"Na kraju treninga... takmičili smo se... stigla sam druga."

Zagrlio sam Minju i poljubio joj kosu.

"Bravo, Minja! Čestitam! Evo nagrade!"

Pružio sam im "bonžite". Crvenokosa furija zgrabila je slatkiš i odmah raskupusala celofan. Minja je oklevala da ga uzme.

"Nije dobro! Nijednom nisam izgubila trku!" rekla je plačno.
"Pa i nisi je izgubila, drugo mesto – to je srebrna medalja!"
"Ali, uvek stignem prva!"
"Ne možeš, a i ne moraš, uvek da budeš najbolja. Vinga i ja te volimo bez obzira da li pobediš ili ne."
"Znam, ali Štefi kaže..." rekla je Minja i zajecala.

Uh, ta porodica će mi glave doći. Privio sam Minju i pomilovao joj obraz.

"Šta kaže ta tvoja Štefi?"
"Kaže da je pobednik samo ko stigne prvi i da se drugo mesto ne računa."
"A da li je ta tvoja Štefi ikada bila prva?"

Minja je zatreptala nekoliko puta i zaustila nešto da kaže.

"Nije", rekla je pošto je razmislila.
"Kako onda može išta da zna o pobednicima i pobeđivanju?"
"Ne znam..."
"Hajde, vodim vas na sladoled od soje."
"Bljaak!" javila se Kašja i izašla iz svlačionice.
"Idemo..." rekla je Minja i obrisala i poslednju suzu.

Izveo sam devojčice iz sportskog centra. Čim su ugledale naš automobil, potrčale su.

"Ja sedim iza tate!" viknula je Kašja
"E, nećeš, ja ću!" ciknula je Minja i pojurila za sestrom.

Trinaesti ciklus - Dvadeseti dan

2010-03-16T02:01:00.000+01:00

EPILOG

Glasu Ani Maldiđijan pridružilo se Serđovo mrmljanje. Nenametljivi bas podržan metlicama na bubnju pretopio se u klavirsku deonicu. Trilere i ukrase ispratio je gitarski akord.

Uzdahnuo sam. Snimio sam fajl i zatvorio ga. Odjavio sam se sa računara. Hard-disk je zaštektao oproštajnu ariju. Ustao sam i protegao se.

– Gotovo je! – nazdravio sam šoljicom kafe i srknuo.
– Nije gotovo – opomenuo me je ženski glas.

Na ulazu u dnevnu sobu stajale su dve devojke. Enu nisam odmah prepoznao zbog košulje od grubog tkanja i kratke suknje od konoplje. Pored nje stajala je preplanula plavojka raspuštene kose.

– Sve je povezano, vreme je za svršetak – frknuo sam i otpio još jedan gutljaj.

Ena je pokazala na ulegli trosed.

– Ne možeš da ga ostaviš tek tako, umreće.
– Ludak? Naravno da će umreti.
– Ne smeš to da dopustiš. Ako ga ubiješ, svi ćemo nestati.
– Zamisao je bila da vas dve dobijete srećan kraj, a ja mogućnost, izlaz. Ludak mora da strada.
– Zar nisi ništa naučio o zakonima celine?
– Ja sam napisao priču, ja određujem pravila. Završio sam je i nema više šta da se doda – pobunio sam se.
– Varaš se. Ne možeš protiv priče. Ti je samo beležiš – javila se devojka jarosnih očiju.
– Podarili smo ti tri svršetka. Dužan si nam. Napiši pravi kraj – kazala je Ena.

Zapalio sam cigaretu. Seo sam na trosed i podigao noge na stočić. Pogledao sam kroz prozor. Nebo je bilo jutarnjeplavo, isprepleteno belim penastim oblacima koji ostaju iza mlaznjaka. Svet neće nestati.

Trinaesti ciklus - Devetnaesti dan

2010-03-08T23:57:00.002+01:00

ČETVRTA GLAVA

Ostavio sam novine na stolu i izišao u dvorište da udahnem svež vazduh. Protegao sam se i čučnuo nekoliko puta. Zazvonio je mobilni telefon koji sam ostavio u torbici na stolu. Vratio sam se u kuću. Zvala je Vinga.

"Ljubavi, završila sam. Ne dolazim pravo kući, moram do Svetlane."
"Hoćeš da vratim devojke sa bazena?"
"Aha, srce si."
"Trener je opet predložio da Minju prebaci u seniore."
"Kakav kreten, rekla sam mu da ne dolazi u obzir. Razgovaraćemo kad dođem."
"Zvao me je Kristijan..."
"Da? Šta kaže?"

Oglasilo se zvono sa ulaznih vrata.

"Čekaj, neko zvoni."
"Srećo, u kolima sam. Ispričaćeš mi kad se vratim..."
"Vidimo se, ljubim te."
"Ćao!"

Ispred vrata stajali su žena i muškarac. Leto je bilo u jeku, ali su oboje nosili tamna odela, bele košulje i neupadljive kravate. On je bio krupan, praznog pogleda i otromboljenih obraza i podvaljka. Ona je bila crna, omalena i debeljuškasta. Nosila je jednostavnu staromodnu frizuru. Smejalice su joj se pojavile u obrazima, pa mi je zaličila na vevericu. Pokazala mi je hromiranu značku policijskog inspektora.

"Gospodin Kurcvejl?"
"Da, ja sam."
"Ana Gadurjan, ovo je moj kolega Mirko Erlih. Voleli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja."

Pogledao sam na sat, imao sam desetak minuta.

"Žurim, uskoro moram po decu..."
"Nećemo vas dugo zadržavati."
"Izvolite..."

Inspektorka i njen pratilac ušli su u kuću. Dok je prolazila osetio sam dašak sandalovine i ružinog drveta. Predložio sam da sednemo, te smo se smestili za trpezarijski sto.

"Vidim da znate za sinoćnje ubistvo", rekla je inspektorka pokazujući na raskriljene novine, "Katica Duhaček, vlasnica cvećare 'Nađin kutak', ubijena je sinoć. Jeste li možda poznavali žrtvu?"
"Ne, nisam."
"Na mestu zločina ostavljen je primerak vašeg romana. Ima li u njemu neko ubistvo?"
"Niste čitali 'Život posle'..."
"Nisam. Izgleda da ću morati..."
"Eto i neke koristi od zločina..."

Očekivao sam da će me bar popreko pogledati, ali inspektorka se osmehnula. Zaista je ličila na animiranu vevericu.

"Da li biste bili ljubazni da mi pozajmite primerak knjige?"
"Naravno."

Otišao sam do radne sobe. Uzeo sam sa police "Život posle" i doneo knjigu u trpezariju.

"Mnogi su pokušavali da se domognu mojih knjiga, ali ovo je prvi put da je u igri ubistvo."
"Ah! Koliko puta su razni pokušavali da mi podvale da čitam, ali nikada putem zločina!"

Predao sam joj knjigu. Otvorila ju je i okrenula nekoliko stranica.

"Hvala vam. Vratiću je čim zaključim slučaj."
"Nema potrebe, poklanjam vam je."

Inspektorka Gadurjan se ponovo osmehnula.

"Obećavam da ću je pročitati, ali možete li da mi ukratko prepričate radnju."
"Da je moguće sažeti roman, ne bih ispisao tolike stranice."
"Molim vas, pomogli biste mi u istrazi..."
"Mladić piše dve autobiografije. Jedna počinje njegovim rođenjem i pripoveda se ka starijem uzrastu, a druga polazi iz sadašnjosti i ide ka detinjstvu. Između ova dva toka, plete se priča o ćerkama vikinga koje istražujući Južnu Ameriku stižu do Južnog pola i tamo love medveda ljudoždera."

Inspektorka Gadurjan klimnula je glavom i oćutala nekoliko trenutaka.

"Još jedna sitnica, na unutrašnjoj korici knjige našli smo ispisan broj – stotinu trideset šest. Da li vam to nešto govori?"
"Ne! Izvinite, zaista moram da krenem..."
"Hvala vam, gospodine Kurcvejl. Izvolite", dala mi je posetnicu.
"Ako se setim nečega, javiću vam se."
"Izvinite što smo vas zadržali."

Ispratio sam policajce. Odvezli su se u crnoj "korsi". Uzeo sam torbicu i ključeve od kola i krenuo na bazen.

Trinaesti ciklus - Osamnaesti dan

2010-03-02T00:02:00.000+01:00

TREĆA GLAVA

Tuširanje me je razbudilo. Vrteo sam se u postelji. Čim zatvorim oči, vidim reči. Padale su mi na površinu svesti kao pahuljice i topile se slovo po slovo. Uspravio sam se i seo.

Na Vinginom noćnom ormariću stajao je budilnik marke "verle" iz devetstotina trideset treće. Navijala ga je svako veče pred spavanje. Ponekad mi se činilo da otkucava kao paklena mašina. Fosforescentne kazaljke pokazivale su da je prošlo dva. Zažmurio sam. Slovima su se pridružile brojke. Curele su kao Dalijevi satovi. Odbauljao sam do kupatila i seo na šolju. Kroz odškrinuta vrata nazirao sam u tami Vinginu ruku prebačenu preko pokrivača. Bila je programerka, vođa tima za razvoj bankarskog softvera. Izvan posla, prezirala je novu tehnologiju. Grozila se mojih kuhinjskih aparata. Na ruci je nosila "navitmer hronograf" marke "brajtling" iz šezdeset pete. Vozila je žuti automobil marke "ševrolet" iz pedeset druge. Računala je pomoću kalkulatora marke "kasio" iz sedamdesetih. Čak se i oblačila kao da su šezdesete u jeku.

Vratio sam se u postelju i zagledao u tavanicu. Stotinu trideset šest prežvrljanih reči. Nisam bio zaluđen brojevima kao Vinga, ali sam slutio da je stotinu trideset šest po nečemu poseban.

Pogledao sam na "Guglovom" pretraživaču. Pri vrhu spiska bio je Šekspirov sto trideset šesti sonet: "If thy soul cheque thee that I come so near, / Swear to thy blind soul that I was thy Will". Istina, pominju se i brojevi: "In things of great receipt with ease we prove / Among a number one is reckon'd none: / Then in the number let me pass untold, / Though in thy stores' account I one must be". Da nije Okamove oštrice, pomislio bih da je Nađa poslala knjigu. Siguran sam da postoji verovatnija pretpostavka nego da mi žena koja je već dve godine zatvorena u ludnici šalje šifrovane ljubavne poruke...

Sto trideset šeste godine pre naše ere kineski car Vu Di ozvaničio je konfučijanizam kao glavnu veroispovest. Ne vidim kakve to ima veze sa mnom. Iste godine, ali naše ere, rimski car Hadrijan proterao je Jevreje iz Galileje i promenio naziv provincije u Palestina. Nisam se zamerio ni Mosadu ni Hamasu. Bar se nadam. Zakon o mentalnom zdravlju Velike Britanije u članu sto trideset šest precizira postupke policajaca pri uklanjanju duševno poremećene osobe sa javnog mesta. Zanimljivo, moraću da nazovem taj "Nađin kutak" ili još bolje da odem tamo. Ako je poruka izazov, uputili su mi ga na veoma bizaran način.

Probudio me je poljubac. Osetio sam snažan miris šezdesetih.

"Pačuli?" promrmljao sam.

"Aha. Ustaj, spavalice! Na tebe je red da voziš devojčice na bazen."

"Zar je već subota?" zevnuo sam.

"Doručak je na stolu", rekla je Vinga i spustila mi poljubac na vrh nosa.

"Sto trideset šest."

"Šta sto tridesest šest?"

"Broj"

"Prirodan broj, zbir prvih šesnaest celih brojeva. Faktor Edingtonovog broja koji predstavlja broj protona u vidljivom delu svemira. Trougaoni broj, što znači da sto trideset šest tačkica tvori jednakostranični trougao. Takođe, zbir je devete kolone Lozanićevog trougla."

"Čijeg trougla?"

"Ma, sličan je Paskalovom trouglu", odmahnula je Vinga.

"Volim i ja tebe."

Zasmejali smo se.

"Nevolje sa scenarijem?"

"Ne, nego sa knjigom koju sam dobio", uzdahnuo sam.

"Aha, pomenuo si mi sinoć. Ispričaćeš mi posle, kasnim na jogu."

Najbolja žena na svetu doviknula je nešto devojčicama, mahnula mi i zveckajući ključevima izišla. Pridružio sam se ćerkama za trpezarijskim stolom. Kašja se ubrljala čokolinom, a Minja se borila sa topljenim sirom koji joj je bežao iz sendviča. Vinga mi je pripremila voćnu kašu od zelene guave, jabuka i crvenih ribizli. Posle doručka pogledao sam na kuhinski sat i ustao da raspremim.

"Devojke, pakujte se! Krećemo za pet minuta"

"Ura, ura!" povikala je Kašja i odjurila.

"Tata, je l' smem posle bazena kod Štefi?" pitala je Minja.

"Jesi li si pitala Vingu?"

"Nisam, ali..."

"Žao mi je, srce, videćemo kad se Vinga vrati."

Presvukao sam se i dok sam čekao da se devojčice spreme za polazak, uključio sam računar. Pokušao sam da na internetu pronađem adresu "Nađinog kutka", budući da na kartici nije pisao ni broj telefona. Pretraživač mi je ponudio da posetim veb-sajt cvećare u susednom gradu, njihovu stranicu na "Fejsbuku" i nekoliko članaka o toj znamenitoj ustanovi. Pre nego što sam stigao da proširim pretragu, Kašja i Minja su me pozvale.

Na bazen smo došli desetak minuta ranije. Otpratio sam ćerke do svlačionice. Javljao sam se roditeljima ostale dece. Odgovarao sam na usputna pitanja kratko i osmehom. Pozdravio sam se sa trenerom. Hvalio je Minju i predložio da je sledeće godine prebacimo u stariju grupu, kako bi mogla da se takmiči. Skiselio se kada sam mu odgovorio da ću morati da se posavetujem sa ženom.

Na odlasku, gotovo da sam se sudario sa Meri, Štefinom mamom. Gledala me je, kao i uvek, halapljivo, zbog čega Vinga nije mogla da je podnese. Meri je bila raskošna žena prebogatog i uvek odsutnog direktora pivare. Nosila je crne naočare za sunce u tonu sa kosom boje kupine i lepršavu haljinu za koju sam pretpostavio da je iz časopisa visoke mode. Ni Vinga ni ja nismo voleli da se Minja druži sa Štefi koja je već uveliko oponašala mane roditelja.

"Oh, to je gospodin pisac! Drago mi je što vas vidim!" mjaukala je Meri.

Osmehnuo sam se i pokušao da joj se sklonim sa puta. Skinula je naočare i odmerila me ispod poluspuštenih kapaka. Nagnula se i šapnula:

"Kako ide nova knjiga?"

"Eh, pišem scenario..."

"Ooh, kako je to divno, konačno pravi posao!" viknula je ushićeno.

"Veoma ste ljubazni..."

"Da li dovodite Minjicu večeras kod nas?" bila je uporna.

"Videćemo..." promrmljao sam i naklonio se.

"Onda se vidimo kasnije!" doviknula je Meri.

Svratio sam do pijace. Prošao sam pored šarenih letnjih tezgi. Mahnuo sam u prolazu dedici koji nam je prodavao voće. Ušao sam u halu sa mlečnim proizvodima. Gospođa Vu bila je krhka Kineskinja od koje smo kupovali sir. Ostali prodavci držali su uobičajenu ponudu mlađeg i starijeg kravljeg sira i kajmaka. Od živahne gopođe Vu naručivali smo razne vrste ovčijeg, kozijeg, kobiljeg i jakovog sira. Niko nije znao kako nabavlja robu pa su je zli jezici povezivali i sa mafijom i sa magijom. Došao sam da podignem paketić slatkog kozijeg sira iz Španije. Gospođa Vu mi je dala i kineski kolačić. Kada sam primetio da su kolačići iz Japana i da ih ne jedu ni u Kini, ni u Hong Kongu, ni na Tajvanu, zacerekala se, odmahnula i oterala me do đavola.

Dok sam prelazio most, zazvonio mi je telefon. Iskopao sam ga iz torbice. Zvao je Kristijan Uešiba, producent filma za koji pišem scenario.

"Halo."

"Halo, Miha?"

"Kristijane."

"Matori! 'De si?"

"U kolima. Idem kući."

Usporio sam i isključio se sa glavnog puta.

"Je l' čitaš ti novine? Gledaš televiziju?"

"Zašto pitaš?"

"E, jebiga. Čuj, desilo se sranje! Neki psiho je roknuo ženu, tetovirao je i ostavio tvoju knjigu, kapiraš?"

Hteo sam da zaustavim kola. Nisam bio siguran da li sam dobro čuo. Razumeo sam smisao, ali mi je bio dalek, iza granice verovatnosti. Ipak, nastavio sam da vozim jer sam već bio blizu kuće.

"Je l' me čuješ, Miha?"

"Čujem..."

"Pazi, verovatno će te panduri cimati na informativni. Budi kul, sarađuj. Ovo može da bude sjajno za naš film."

"Molim?!"

"Scenario napreduje, je l' da? Nemoj da te ništa skuca, samo ti rokaj, čujemo se..."

Parkirao sam se iza crne "korse" i izišao iz automobila. Na travnjaku ispred kuće stajali su muškarac i žena. Leto je bilo u jeku, ali su oboje nosili tamna odela i bele košulje. On se držao po strani. Bio je krupan, praznog pogleda, otromboljenih obraza i podvaljka. Ona je bila crna, omalena i debeljuškasta. Nosila je jednostavnu staromodnu frizuru. Smejalice su joj se pojavile u obrazima, pa mi je zaličila na vevericu. Pokazala mi je hromiranu značku policijskog inspektora.

"Inspektorka Ana Gadurjan. Pretpostavljam da ste vi gospodin Mihail Kurcvejl?"

"Da, ja sam"

"Želim da vam postavim nekoliko pitanja..."

Trinaesti ciklus - Sedamnaesti dan

2010-02-26T11:37:00.000+01:00

LUDAČE VIII

Profesorka Taša napustila je školu, a huk života se nastavio. Zvonce je objavljivalo početak časa, devojke su bacale cigarete i žurile do toaleta da se još jednom pogledaju u ogledalu pre nego što pohitaju u učionicu. Nastavnici su držali predavanja i propitivali učenike. Đaci su zamuckivali gradivo, gurkali drugare ispod stola i očima ih molili za pomoć. Dani su se smenjivali kao na redeniku, kao granate protivavionskog topa ispucane visoko iznad moje glave.

Ništa nije bilo važno osim pisanja.

Svuda sam sa sobom nosio tvrdo ukoričenu svesku, tanki flomaster ili gelroler. Koristio sam samo pisaljke koje su mogle bez otpora da klize niz hartiju. Žvrljao sam dnevničke beleške, pokušavao da dođem do savršenog početka priče, čak sam skicirao na isti način kao slikari. Na primer, ugledam zanimljivo lice u autobusu. Izvadim svesku i u pet do deset rečenica opišem to što vidim. Pisao sam iz očajanja, besciljno onako kako pijanci tumaraju ulicama i opijaju se. Čak me je i otac pošteđivao uobičajenih pridika.

Prve dve godine išli smo na zajedničko fizičko sa devojkama i igrali odbojku. Kada je profesorka je odlučila da predaje ritmičku gimnastiku, nije znala šta da radi sa nama. Direktor je pokušao da organizuje nastavu tako da mladići iz svih razreda imaju časove zajedno između dve smene, ali je zamisao vrlo brzo propala. Nismo mogli da uklopimo raspored sa drugim školskim obavezama. Zato smo za vreme fizičkog jednostavno bili slobodni.

Na početku četvrte godine neko je postavio sto za ping-pong u svlačionicu. Srećom, momci su voleli stoni tenis. Marko je bio najlošiji, premda je ponekad znao da me iznenadi. Najbolji saigrač bio je Vukan zbog toga što se nije ljutio kad gubi, niti se radovao kad pobeđuje. Dušan je imao dugačke ruke i dobro je pokrivao teren, ali sam ga ipak dobijao boljom tehnikom. Posle dva meseca raspored na tabeli se nije menjao, pa se družina rasturila. Marko je išao u kafanu preko puta škole, Vukan na poker-aparate, a Dušan se pripremao za učešće u najvećem televizijskom kvizu. Iz navike sam nastavio da odlazim u svlačionicu za vreme fizičkog. Provodio sam vreme pišući. Tako me je i zatekla.

– Hej, ima li koga?

Na vratima se pojavila Ena. Mislim da je išla u englesko odeljenje. Imala je kratku plavu kosu i čvrst pogled. Bila je mršava, ali drugačije od školskih lepotica. Eni je vitkost podario sport, a ne stroga dijeta.

– Otkud ti? – promrmljao sam.
– Dežurna sam dole, a niko ne dolazi. Znam da često igrate stoni tenis. Da li si raspoložen da zaigramo?

Odložio sam svesku i olovku. Ustao sam tromo. Više sam želeo da udovoljim dami, nego što mi se stvarno igralo.

Servirao sam nežno. Vratila mi je oštru dijagonalu. Izvukao sam se brzim forhendom, ali je Ena poslala udarac u desni ugao. Hitro sam se izmakao i čvrknuo lopticu nisko preko mrežice snažnim bekhendom. Očekivao sam paralelu, ali je Ena isekla jak spin na koji nisam uspeo da odgovorim. Ubacio sam lopticu u igru, ovog puta svom silinom. Ena je ponovo zasekla putanju. Sačekao sam da lopta padne ispod ivice stola i onda je vratio u igru veštim izvlačenjem. Iznenadio sam je. Nije mogla da prati lopticu i dala se u pogrešan ugao. Do kraja je bilo neizvesno. Snažnije udaram, ali Ena bolje seče lopte. Jedva sam je nadvladao. Odložila je reket, obrisala čelo rukavom flanelske košulje i nasmejala se.

– Strava! Sjajna partija. Vidimo se... – rekla je i izašla iz svlačionice.

Dopadale su mi se Enina brzina i veština. Konačno pravi izazov.

Sledećeg časa fizičkog, ušunjala se u svlačionicu noseći reket.

– Hej, ima li koga?
– Otkud ti?

Bio sam zaista iznenađen.

– Pobegla sam sa časa – rekla je nehajno – Ponela sam svoj reket, ovi školski ne valjalju.

Ponudio sam joj da prva servira. Znao sam da traži bespoštednu borbu, pa sam udarao najbolje što mogu. Smenjivali smo se u vođstvu. Trudio sam se da šaljem što više brzih lopti koje ne bi mogla da iseče, dok je Ena usporavala igru pokušavajući da namesti opake spinove koji se teško vraćaju. Pobedila me je u prvom setu, ali sam zato osvojio sledeća dva. Izvadila je maramicu iz zadnjeg džepa farmerki i obrisala čelo.

– Vidimo se...

Mahnula mi je i izišla. Nisam bio načisto šta da mislim. Uživao sam u njenom prisustvu, ali mi je prijalo i to što Ena nije pokušavala da se druži sa mnom, kao da jedno za drugo nismo postojali.

Za idući meč pripremio sam nove loptice i odenuo trenerku. Ena je uvek dolazila u istim farmerkama i flanelskoj košulji plavo-zelenih šara. Nosila je reket i maramu u džepu.

– Hej, ima li koga?
– Tu sam, sve je spremno – odgovorio sam kroz osmeh.

Pokazao sam joj žutu lopticu i otvorio igru. Posle žestoke borbe, uspeo sam da je pobedim u trećem setu veoma malom razlikom.

– Hoćeš da igramo onako, bez brojanja?

Bilo mi je drago što nije odmah posle partije izišla. Prebacivali smo lopticu preko mrežice, kao da smo početnici. Kroz spori ritam počeli smo da razgovaramo. Pričali smo o tome šta to toliko zapisujem, zašto nosi istu košulju, koji nam je omiljeni sladoled. Priznao sam joj da me je Tašin odlazak podstakao na pisanje. Otkrila mi je da su košulje samo naizgled iste, jedna je tartan klana Gordon, druga je starija šara klana Vejr, a treća je oznaka klana Argajl. Nisam mogao da se odlučim između malage i lešnika, dok je ona uvek birala jagodu.

Cele godine smo se sastajali u svlačionici, za vreme fizičkog. Nijednom nisam izgubio meč, ali uvek je bilo napeto do samog kraja. Činilo mi se da preteže moja želja za pobedom i mogućnost da držim jak ritam partije. Ena se nije uznemiravala zbog toga. Kao da nije marila za rezultat.

Poslednji dan škole bio je sveopšte slavlje. Najviše smo se radovali mi, maturanti. Tijana i Ana već su bile setne i obećavale su da će se dogodine prirediti veliko okupljanje. Bio sam uzbuđen jer je preda mnom bio prazan prostor, bleštava crnina kroz koju nisam mogao da razaberem život. U školi sam bio omiljen, udvarao sam se nekim devojkama, vodio sam školski časopis, voleli su me svi profesori, isticao sam se u svemu. Ponajviše, škola mi je bila štit kroz koji otac nije mogao da prodre. Znao sam da ću već sutradan biti pritisnut da upišem prava, a lepljivi pipak očeve volje krojiće mi sudbinu.

– Hej, ima li koga?
– Otkud ti?

Ena mi je dala znak da je pratim. Dovela me je do svlačionice. Otvorila je vrata. Na stolu su nas čekali reketi i loptica.

– Poslednja partija? – pitao sam.
– Za srećan put...

Servirao sam, spreman na još jednu borbu. Igrao sam najbolje što sam mogao, ali nisam uspeo da joj uzmem nijedan poen. Polako sam shvatao da Ena igra mnogo bolje od mene i da je oduvek bila veštija. Izgubio sam sva tri seta, s nulom. Ošamućen i uvređen rekao sam:

– Pa ti si mogla da me pobediš svaki put i puštala si me godinu dana. Zašto?
– Dopao si mi se. Videla sam da si dobar dečko, ali mnogo gord. Da si izgubio makar i jednom, ne bi više igrao. A volela sam da razgovaram sa tobom i da te gledam kako se raduješ pobedi. Ovo ti je moj poklon za rastanak. Ideš u život u kome bi ti bolje bilo da budeš manje zaslepljen sujetom. Ako se ne promeniš, propustićeš mnoge prilike i nećeš prepoznati ljude koji te vole.

Bio sam veoma glup i istrčao sam iz svlačionice, besan.

Trinaesti ciklus - Šesnaesti dan

2010-02-26T11:36:00.002+01:00

DRUGA GLAVA

Muza me nije posetila za vreme ručka, a i da jeste, ne bih je čuo. U predahu između prepirki Kašja je pevala dečije pesmice, a Minja pokušavala da me privoli da joj kupim torbicu kakvu ima njena drugarica Mila. Vinga se trudila da Kašji podvali još jedan zalogaj ovsene kaše. Srećko je mjaučući zahtevao da ga pustimo u dvorište.

Na pamet mi je pala Nađa. Imala je gustu crnu kosu i neukrotive pramenove koji su joj se rojili oko glave kao oblak. Krajevi vlasi presijavali su joj se crveno, zbog čega sam je zadirkivao da je veštica. Nije bila naročito lepa. Imala je kvrgav nos, bledo lice posuto krupnim pegama. Ne znam kojim je genetskim bilijarom Minja došla do visine i beloplave kose. Majka joj je bila malena, okruglasta, putena.

Nisam primetio da lupkam kašičicom po tanjiriću dok me Vinga nije opomenula. Osmehnuo sam se i skrenuo pogled. Znao sam da pretpostavlja o kome razmišljam. Razgovarali smo često o tome. Nisam bio otporan na Nađu. Dovoljno je da pozove...

"Tata, tata, hoćemo li da se igramo podmornice?" pitala je Kašja.
"Nećete, posle ručka sledi odmor", odgovorila je Vinga.
"Možeš, ako hoćeš, da praviš tati društvo u mreži", kazao sam.
"Znači, igraćemo se gusara?" ponadala se crvena napast.
"Ne, ne, samo ćemo da dremnemo", nasmejao sam se.
"Ura! Bićemo gusari!" ciknula je Kašja i skočila sa stolice.

Istrčala je kroz zadnja vrata u dvorište, a Srećko je iskoristio priliku da šmugne.

Vinga mi je sela u krilo i obgrlila mi vrat. Poljubila me je u čelo. Zaustio sam da joj nešto kažem. Pomilovao sam joj kolena. Zagledao sam joj se u oči. Zenice su joj zaigrale korak levo, korak desno. Porumeneo sam do ušiju. Nisam morao ništa da joj objašnjavam, bar ne odmah. Čvrknula me je u razdeljak i ustala.

"Idem sa Minjom do Elene. Nemoj da Kašja bude predugo na suncu, okej?"
"Okej."

Izišao sam u dvorište. Kašja je jurila za Srećkom koji se uspentrao na ogradu i zbrisao kod suseda. Kad me je ugledala, riđokosa se stuštila do pletene ležaljke razapete između kestenova. Da bih se smestio, morao sam da je ulovim iz mreže.

Slova su me prenula iz dremeža. Titrala su mi ispod kapaka. Pokušavao sam da se prisetim prežvrljanih reči iz knjige. Kašja je spavala čvrsto, te sam uspeo da se izmigoljim iz ležaljke, a da je ne probudim. Svrbela me je uznemirenost i izazov koji je dopirao iz maglovitog sećanja sna.

Vratio sam se u radnu sobu i sa stola uzeo naruženu knjigu. Prelistavao sam je, pokušavajući da pomoću konteksta prodrem kroz zacrnjenje. Kratke reči bile su sasvim zatamnjene, dok su kod složenica bili uklonjeni samo pojedini delovi. Zapisao sam devetnaest reči, a onda sam morao da sa police uzmem prašnjavi primerak "Života posle". Posredi je bilo isto izdanje, pa sam lako dopunio spisak sa još stotinu sedamnaest. Nisam uviđao smisao. Pokušao sam da ih premećem, ali nisam mogao da sastavim suvislu rečenicu. Nedostajali su glagoli. Umetao sam ih oprezno. Dobijao sam ili budalaštine ili apsurdne rečenice kao za učenje jezika.

U stan je ušla Minja. Ustao sam da je poljubim u obraz.

"Tata, vidi šta mi je Vinga kupila!"

Pokazivala mi je platnenu školsku torbu, ispisanu nazivima muzičkih grupa. Reči su puzale preko džepova, remenja, dna i vrha ranca. Zagledao sam se u slova velika, mala, šiljata, krilata, nazubljena, ispupčena, nakošena...

"Ej, tata! Vinga je kod kola, kaže da joj treba pomoć. Ej, tatice."
"Izvini malena, nešto sam se zagledao. Super ti je torbica."

Vratio sam je Minji i izišao da pomognem ženi. Prebacivala je sitnice iz papirnih kesa u plastične. Kad me je ugledala, izvukla se iz prtljažnika i osmehnula.

"Ćao, pozdravili su te puno Elena i David. Hajde dodaj mi one kese tamo. Unesi kutije sa zadnjeg sedišta. Je l' Kašja bila dobra? Jeste? Odlično..."

Prekinuo sam je poljupcem i zagrlio. Opustila se za trenutak, zatvorila oči i uzdahnula. Potom me je bocnula prstom u stomak i zagolicala.

"Hajde, hajde, nećeš se izvući. Sad mi je potreban nosač", zadirkivala me je.

Dok sam uneo i poslednji paket, već se smračilo. Kašja i Minja bile su okupljene oko Vinge. Raspakivale su kutije i na trosed u dnevnoj sobi slagale majičice, košuljice, pantalonice, cipelice, jaknice. Tetka Elena je često putovala kod ćerke u Nemačku i donosila okraćalu odeću svojih unuka za Minju i Vingu.

Ostavio sam devojke da se zabavljaju i otišao do kuhinje. Ubacio sam u čašu vode vitaminsku tabletu. Dok sam čekao da se otopi, primećivao sam natpise u kuhinji. Krupna slova na kartonu mleka, izuvijana slova na boci gaziranog soka, uglasta slova na frižideru, mikrotalasnoj, tosteru... Osećao sam se kao čaša penušavog napitka. Kao da me napuštaju mehurići budnosti. Odšunjao sam se u spavaću sobu i prućio na krevet.

"Budi se..." šaputala je Vinga.
"Šta...koliko...koliko je sati?" pitao sam, bunovan.
"Prošla je ponoć, hajde da se tuširaš i pereš zube, pa da spavamo."
"Devojke...?"
"Minja će prenoćiti kod Mile, a Kašja je odavno zaspala."
"Danas...sam...znaš, i onda slova..." zevnuo sam.
"Ispričaćeš mi ujutro..." rekla je i izgurala me iz kreveta.

Trinaesti ciklus -Petnaesti dan

2010-02-22T22:34:00.001+01:00

GLAVA PRVA

Sedeo sam satima pred praznim ekranom. Lepo sam im rekao da nisam scenarista. Pišem prozu. Nisam dramaturg. Jesam li im lepo rekao? Jesam, lepo sam im rekao. Pitao sam se zašto onda lupam glavu oko dijaloga i didaskalija?

Iz druge sobe dopirala je dečija graja. Osvrnuo sam se i ugledao Minju i Kašju kako se otimaju oko dugonoge lutkice. Pozvao sam devojčice i bitka se prekinula. Dotrčale su i sele mi u krilo. Gurkale su se dok se nisu udobno smestile. Sklonio sam pramenove beloplave kose sa orošenog Minjinog čela. Bila je štrkljasta jer je kao i većina devojčica naglo izrasla. Buckasta Kašja pobedonosno je pokazivala sestri lutku. Tresla je riđim uvojcima i klatila se pevušeći rugalicu.

"Tata, reci joj da mi vrati Mirnu, pocepaće joj haljinu!" žalila se Minja.

"Neću, neću i neću!" plezila se Kašja.

"Ostavite oca da radi, rekla sam vam da ne ulazite dok piše", na vratima se pojavila Vinga, Kašjina majka.

Osmehnuo sam se i dao joj znak da je sve u redu. Vinga mi je namignula. Više sam voleo kad nosi dugačku kosu. Ovako kratka isticala joj je okruglasto lice i dečački stas.

"Hajde da mi pomognete da napravimo ručak", predložio sam.

Devojčice su ciknule od sreće i odjurile. Ako postoji muza scenarista, nadao sam se da će me kasnije posetiti. Izašao sam iz sobe i premestio se u kuhinju.

"Minja, stavi grašak da se kuva. Kašja, dodaj mi sir iz frižidera."

"Jer ovaj smrdljivi?" pitala je.

"To nije smrdljiv sir već rokfor, šugavice", dočekala je Minja priliku da pecne sestru.

Ostavio sam kesicu smrznutog povrća pored parokuvača i izvadio filete oslića iz zamrzivača. Kašja mi je donela sir ozbiljno kao da prinosi žrtvu. Zahvalio sam se i poslao je po teglicu paradajza sa bosiljkom.

"Hoćeš da stavim još jedan sprat za ribu?" pitala je Minja.

Potvrdio sam i dodao joj komade oslića. Spretno ih je položila u plastičnu činiju i poklopila.

"A šta ima slatko danas?" javila se Kašja.

"Ovsena kaša sa kupinama!" objavio sam i zasmejao se.

"Bljaak!" gunđala je riđokosa furija

"Jupi!" javila se tatina mezimica.

Sipao sam mleko u lonče i čekao da provri. Huk mikrotalasne pećnice obavestio me je da Minja već odmrzava voće. Kašja je izgubila zanimanje za kuvanje i odlutala u potrazi za Srećkom. Mačor joj je, posle sestre, bio omiljena žrtva.

Zaklepetalo je lonče, mleko je provrilo. Zapištao je sat, kupine su spremne. Oglasilo se zvonce ulaznih vrata.

"Ja ću!" čuo sam ženin glas i Kašjino tabananje.

Mnogo je volela da se nacrta na vratima, veoma ju je zanimalo ko ulazi, a ko izlazi.

"Poštaaar!" vikala je Kašja utrčavajući u kuhinju.

"Za tebe je", reče Vinga i mahnu mi narandžastom omotnicom u prolazu.

"Tata, tata, je l' mogu da puckam!" Kašja me je vukla za nogavicu.

Već je naučila da prepoznaje pošiljke od izdavača, knjige upakovane u zaštitni omotač od mehurova.

"Samo ako ćeš da podeliš sa sestrom" rekao sam riđokosoj lepotici.

"Pih, mene to uopšte i ne zanima", prezrivo je otpuhnula Minja.

"Uh, da, ti si već velika devojka", zaključio sam pomirljivo.

"Ura, ura, ura! Više za mene", iskezila se Kašja i sprašila u moju radnu sobu.

"Hej, hej, ne možeš sama da..." pohitao sam za njom i na vreme joj oteo nož za otvaranje pisama.

Rasporio sam koverat i iz njega su ispale posetnica i knjiga "Život posle". Prevrtao sam omotnicu bez naznačenog pošiljaoca. Zašto bi mi neko slao knjigu koju sam napisao? Možda žele potpisan primerak? Na kartici je pisalo "Nađin kutak – korišćene, retke, antikvarne i rasprodate knjige".

Uzdahnuo sam. Za desetak dana biće dve godine otkad je Minja došla da živi sa nama. Nađa se nije ponovo udavala, a njeni su bili u Kanadi. Uostalom, ne bih dozvolio da Minja ostane bez doma. Vinga ju je prihvatila kao svoju i... zašto uopšte mislim o tome?

"Život posle" je moj prvi roman. Nije mi se sviđalo kako su ispale korice, ali prvenac je najdraži. Posle mnogo godina, otvorio sam knjigu i prelistao je. Pročitao sam nekoliko rečenica i nasmejao se pomalo krutom stilu, predugim opisima. Odmah potom uočio sam i prvo zacrnjenje. Lecnuo sam se. Koja budala... ? Sa sledećih desetak stranica grozile su mi se crne mrlje uništenih reči. Ko god da je pošiljalac, ne želi potpisani primerak, pokušao sam da se našalim, ali mi nije bilo pravo. Crnilo je bilo gotovo urezano, ponegde probijajući hartiju.

"Tataaaa! Zagore ti kaša!" vikala je iz kuhinje Minja.

Odložio sam naruženu knjigu na sto i otišao da spasavam slatkiš.

Trinaesti ciklus - Četrnaesti dan

2010-02-19T23:44:00.001+01:00

VEŠTICA

Prezirem potrošačko društvo. Odlazak u prodavnicu doživljavam kao izazov.
Sa crvene zgrade okićene neonskim natpisima rugao mi se Če Gevara.
"Dehalo, kompadre! Zar ne vidiš da su me okačili kao ikonu na svetilište kapitalizma! Predaj se, ne možeš ih pobediti!"
Otpozdravio sam komandantu i smrknut umarširao u supermarket. Kao komandos pred zadatak, mrmljao sam plan napada; "Pet, pet, pet!"

Omamljujuća muzika prikriva stenjanje duša koje čekaju da im kasirka očita bar-kod. Projurio sam pored tropskog voća i plastičnog povrća. Provukao sam se između vitamina, soje, peciva i vitrine sa svežim kolačima. Prišunjao sam se hladnjači i uzeo jogurt. Jedan! Prebacio sam se na drugu stranu i ispred nosa neodlučnom paru maznuo koziji kačkavalj. Dva! Suknuo sam ka polici sa krekerima, kokicama i dvopekom da bih maknuo crni tost. Tri!

Udahnuo sam duboko nekoliko puta i razbistrio misli. Put do gondole sa psećom hranom vodio je između Scile i Haribde. Sa jedne strane nalazilo se prostranstvo čokolada, bombona i keksa, a sa druge devojke. Stajale su za plastičnim tezgama i nutkale prolaznike. Probajte najbolju paštetu, najzdraviji sok od paradajza, najnoviju kobasicu, naj-naj instant-supu! Sirene kapitalizma uvijale su se zamamno u tesno skrojenim kostimima, odmereno skraćenim da bi se uznemirio gospodin Potrošač, a ne njegova gospođa. Pogled mi je kliznuo niz nasmejana lica, prćaste nosiće i isturena poprsja. Lepe su, ali obične. Da igraju u TV seriji, pojavile bi se jednom i niko ne bi upamtio kako su izgledale.

"E, mene nećete!" promrmljao sam i pogleda uperenog u svinjsku kolenicu pohitao napred. Jedna za drugom, nestajale su mi iz vidokruga, a približavalo mi se brdo mesa prošarano belim žilama i požutelim koskama.

Prenuo sam se tek ispred hladnjače za duboko smrzavanje. Iz ledene magle izvukao sam kesu žute boranije. Četiri! Izbegavajući sitnu decu i krupne tete, skrenuo sam u uzani prolaz između kesa za đubre i čačkalica. Tik iza stuba nalazio se odeljak za kućne ljubimce. Propeo sam se i dohvatio najjeftiniju konzervu pseće hrane. Pet!

Prodavnica još može da mi se osveti. Moram pažljivo da izaberem redenik u koji ću se udenuti i sačekati da me crvena pošast ispuca. U koji god red stanem, kao da je uklet. Ovde kasirka radi brzinom ranjene kornjače, onde nervozna majka plaća čokoladicu i lizalicu. "Karticaaa!" zajauče prodavačica, kao da viče; "Granataaa!" Srećom, imam samo pet, pa kapitalistička mašinerija hoće što pre da me se reši!

Poređao sam plen na pokretnu traku. Ispred mene umorni ljudi kupuju sitnež krupnim novčanicama. Začujem tup udarac i osvrnem se. Neko je pored mog jogurta tresnuo svoj i nekoliko zgužvanih velikana. Krajičkom oka vidim tanku ruku koja izviruje iz raščerupane kožne bunde. Mora da je nervozna omladinka, zaključio sam i nastavio da pratim užurbane kasirkine pokrete. Ljubazno mi se javila i počela da smandrljava robu u razjapljenu kesu.

Če Gevara mi ne da mira, te sam se osvrnuo da osmotrim gazdaricu nestrpljivog jogurta.
Ugledao sam đavolicu. Stajala je prkosno, razdrljene bunde. Izuvijani lančići spuštali su se niz tanak vrat i medaljonima skretali pažnju na poprsje. Zatalasan bujnim oblicima, sa majice se kezio lav. Razbarušena medenoplava kosa uokvirivala je lice iskrivljeno u prezriv osmeh. Samo su oči bile anđeoske, dubokozelene. Rabovi kapitalistički obično skrenu pogled. Veštica me je gledala izazivački. Zbunio sam se i zgrabio kese. Udaljio sam se od kase, a nisam ni platio. Iznenada, dno kese je popustilo i bakaluk se rasuo po pločicama. Gospode! Tada sam se i opsetio da nisam ostavio novac, te sam pokupio pazar i vratio se na kasu kao pokajnik. Zeleni pogled je počivao na meni, kao da me proklinje. Isuse! Drhtavom rukom pokušavao sam da odvojim novčanice i predam ih kasirki. Nisam dočekao kusur, već sam pobegao šapćući: "Oče naš koji si na nebesima..."

Sa crvene zgrade okićene neonskim natpisima rugao mi se Če Gevara.

Trinaesti ciklus - Trinaesti dan

2010-01-07T01:20:00.001+01:00

ONA DOLAZI

"Češkam, dodirujem, milujem ti ramena. Verujem, klanjam se, klečim pred tvojim svetovima. Okeani se stapaju. Toliko te volim, a na kraju će biti da sam ponovo slomio nečije srce."

Pogledao sam kroz prozor u vedro nebo. Serđ Tankian je pevao poslednju pesmu. Seo sam na ulegli trosed i spustio dve kafe na olupani stočić.

"Draga moja, reci mi da znam, jer ti me voliš, da voliš me ti. Pusti me da idem. Uzmi me za ruku i svršimo s tim. Slomila je koščice na stenje provalije dok pevao sam; La, la, la, laž! La, la, la laž!"

Brava je zarežala. Opirala se ključu. Popustila je uz jecaj. Uvukla je jezičak posle dva kruga, ali su vrata i dovratak ostali zagrljeni. Kvaka se nakašljala.

- Šta je? – povikao sam goropadno – Ne možeš da mi upadneš u život tako lako kao što si nekad mogla?
- Otvaraj, balvane bosanski!

"Ruke vremena se lome, civilizacija je na ispitu, satovi uništavaju vreme. Da li veruješ u mene? Bio sam slep, napustila si me, bacila u nemilost vremenu. Ostavila si me da umrem, sam u vremenu..."

Ako sam bio spreman za kraj sveta, nisam za plavu kosu upertlanu u krunu od pletenica. Povukao sam se u dnevnu sobu i legao na trosed. Srknula je kafu i vratila šoljicu na stočić.

- Nema kraja sveta. Sve si izmislio. Nisi želeo da poveruješ. Čekao si čudo. Misliš da si besmrtan samo zato što si u pravu? Hiljadu posto si u pravu, ali ipak moraš propasti. Umesto ljubavi uzeo si mač da otmeš ono što ti nisu dali oni koji te nisu voleli. Da si bar postao pobunjenik, nego si ostao mamin sin...

"Dok je lomila koščice smejao sam se, slep u vremenu, ostavljen da umrem; La, la, la, laž! La, la, la, laž!"

Trinaesti ciklus - Dvanaesti dan

2010-01-05T02:15:00.001+01:00

LUDAČE VII

Tijana me je sačekala pre škole na zidiću sa dvorišne strane. Prišao sam i pogledao je upitno.
- Razgovarale smo sa Lolom...
- I? Šta je rekla?
- Dale smo joj tvoj telefon. Nazvaće te da ti objasni.
- Ćorak?
- Aha, baš bezveze...
- Ideš li na književnost, danas nam dolazi ona nova.
- Naravno, moram da snimim kakva je!

U učionicu je stupila gotovo ljutito. Dugačka suknja nije mogla da sakrije lepo izvajane listove bivše rukometašice. Kosa boje vrganja spuštala joj se do sredine leđa. Prešla je prodornim zelenkastim očima preko đačkih lica. Uglovi jarko namazanih usana iskrivili su joj se u podsmešak. Kroz razred je prostrujala zavist. Da je bila starija od učenica, govorio je crveni školski dnevnik. Setio sam se stihova iz "Pesme nad pesmama" koji govore o lepoti strašnoj kao vojska pod zastavama.

- Moje ime je Tatjana Stefanović. Predavaću vam književnost. Izvadite vežbanke. Tema pismenog zadatka je "Kraljević Marko". Čujem li šapat, cela klupa leti napolje.

Dobio sam dvojku. Niko nije dobio više od trojke. Devojke su besno pušile i smišljale kako da se osvete dugonogoj kučki.

Otac je likovao.

- Ha-ha! Znao sam! Pogledaj samo kakve si gluposti naškrabao! Profesorka je milosrdna, zaslužio si keca!

Lola me je zaista pozvala telefonom. Objasnila mi je gde stanuje i pitala me kad mogu da svratim. Videli smo se iste večeri. Na vratima su me dočekali njeni roditelji. Izgledali su kao sa reklame, nasmejani i još pomalo zaljubljeni. Ispostavilo se da im je Lola sve ispričala o mojim pismima. Poželeo sam da se neboder sruši i proguta me zemlja. Dobio sam kratko i ljubazno objašnjenje o tome da njeno odbijanje nema veze sa mojim osobinama, već nekakvim kosmičkim silama. Neobično, ali uvek posle takvog govora devojka predlaže da ostanemo prijatelji i savetuje me da ne tugujem mnogo. Poslušao sam je samo zato što me je u tom trenutku više pekla dvojka na pismenom.

Časovi književnosti postali su mi jedini pravi izazov u školi. Pročitao sam ponovo sve pesme o Marku Kraljeviću i bacio se na proučavanje kritika. Ponovo sam napisao sastav i predao ga ocu. Primio ga je ćutke i vratio mi rad ocenjen četvorkom. Znao sam da mi nikada neće dati peticu, pa sam se usredsredio na Tatjanina predavanja.

Podsticala je razmišljanje i obrušavala se na odgovore naučene napamet. Zadavala je istraživačke zadatke, zahtevala da se probije opna površnosti. Bio sam oduševljen njenom doslednošću. Tatjana nije popuštala iako su devojke bile besne i zaskakale razrednu zahtevajući da se profesorka Stefanović izbaci iz škole. Strogoću nije zamenila smehom, već ga je protkala kroz rad. Časove smo provodili sedeći u krugu, šetajući se kroz park, ili bismo se spustili na obalu reke. Ponekad bi nas izbacila iz učionice i posle dve cigarete pozvala da se vratimo. Na tabli bi nas dočekala igra "Asocijacije", preuzeta iz poznatog televizijskog kviza, ali sa zagonetnim pojmovima iz književnosti. Ponekad smo čitali odlomke iz romana, a kada bi došao red na dramu, delila nam je uloge i postavljala male pozorišne komade. Vodila nas je u pozorište i bioskop, savetovala koje knjige da čitamo. Pomogla nam je da pokrenemo školske novine i predložila me za prvog urednika.

Redakcija se sastajala u njenom stanu nedaleko od škole. Od Tatjane je postala Taša. Dolazili smo joj u posetu dva puta nedeljno i uživali u dugim pričama. Neću zaboraviti da nas je opominjala da je posao pisca najteži na svetu. Pokazivala nam je beleške sa fakulteta i proricala paklene teškoće svakome ko se usudi da upiše "jugosvetsku". U učionici je i dalje tražila mnogo rada i znanja, a red je mogla da održava samo jednim prekornim pogledom. Devojke su potpuno zaboravile na sukob s početka, čak su profesorku zvali na rođendanska slavlja i sedeljke.

Pred kraj godine, razredna je svratila da nam kaže da nam je želja uslišena i da nam od sledeće godine profesorka Stefanović više neće predavati književnost.

Posle sedmog časa, Tijana me je pronašla iza škole, na sportskom terenu. Sela je i obgrlila me.

- Baš bezveze ovo za Tašu...

Klimnuo sam i ušmrknuo suze.

- Išla sam kod razredne da molim da je zadrže...
- Jaoj, Tiko, mi smo je oterali... – jauknuo sam.
- Rekla je da je sad kasno i da sledeći put dobro razmislimo šta želimo.

Pritiskalo me je osećanje da sam kriv za Tašin otkaz.

Trinaesti ciklus - Jedanaesti dan

2010-01-05T02:14:00.000+01:00

ZVONČIĆI ZVONE

"Došla si mi u snu, gde niko nije ono što jeste, a sve reči postaju kao čarolija našeg sveta, pojačane tvojim rečima – cepaju planetu na kriške."

Šta to zvoni? Kakav se to zvončić javlja? Crna banana, srebrne toke, trepće narandžasto oko.

"Draga moja, draga moja, nedostaješ mi draga moja, oh, oh, oh!"

Zvrji mi u glavi. To se na stolu batrga plastika. Zar nisam prekinuo sve veze?

"Lišće uzalud pada, dok bog i boginja gube razum, reči su tvoje kraljevstvo, satovi ubijaju vreme, a knjige čitaju, krvarimo iz nehata – borimo se u ime onih koje obmanjujemo."

Ekran se budi i žmirka. Prozori u prozorima. Sitan ispis. Stigla vam je pošta.

"Ostavi me na miru! Ostavi me na miru! Zar ne vidiš da me uvek poremetiš, a bliži se kraj sveta i želim da me ostaviš na miru! Ostavi me na miru!"

Prestalo je. Usahla je banana. Istopila se plastika. Samo još trepće monitor. Ime i adresa poznati redakciji. Reči koje mogu da prelome.

Ona dolazi.

Trinaesti ciklus - Deseti dan

2010-01-05T02:13:00.000+01:00

LUDAČE VI

Glavne u odeljenju bile su Tijana i Ana. Bilo je beznadežno zaljubiti se u njih. Ana je imala dugačku ravnu crnu kosu i vesele tamnosmeđe oči. Imala je orlovski nos. Kad se pojavi u belom džemperu, plisiranoj suknjici i crnim čizmama, pogledi nisu zalazili iznad okovratnika. Šalila se oštro kao rapir koji se provuče između rebara i ubada srce. Tijana je vladala toplinom velike majke. Nadvisivala je većinu devojaka, ali nije bila štrkljasta. Sve je na njoj bilo bujno i oblo, uvojci, lice i stas. Kad je govorila svi su ćutali, a smejala se zvonko. Predvodila je i bežanje sa časova i pomoć ranjenoj kuci iz dvorišta i pritužbe razrednoj i molila profesore da isprave nepravedno smanjenu ocenu đaku koji se trudio.

Otac je bio veoma ljut što ništa ne učim. Nije vredelo to što sam mu uvek donosio najbolje ocene. Objašnjavao sam mu da je gimnazija drugačija, da se profesori trude da razgovaraju sa nama, podstiču nas da pitamo, puštaju nam filmove, tonske zapise, pokazuju fotografije. Isticao sam se na svim časovima. Dozvoljavali su mi da pričam zanimljivosti iz istorije, geografije, biologije, fizike, divili se znanju latinskog i starogrčkog, uživali u raspravama koje sam pokretao na časovima sociologije, logike i filozofije.

Odlikaši koji uvek dižu dva prsta nisu omiljeni ni u jednoj školi , ali zahvaljujući Tijani i Ani postao sam maskota odeljenja. Njihova naklonost ulila mi je sampouzdanje. Umesto da na velikom odmoru stojim sa strane kao semafor u slepoj ulici, počeo sam da letim kroz društvene oblake kao jedrilica. Sam sam sebe iznenadio vedrinom i duhovitim dosetkama koje su se prepričavale. Upozano sam i učenice drugih odeljenja i iznutra posmatrao kako se menja raspored na lestvice, a klasično odeljenje postaje sve poštovanije.

- Hej, genijalac, ajde s nama.

Tijana i Ana su mi mahnule da im se pridružim. Pritrčao sam i pratio ih do ulaza u školsko dvorište.

- Kuda ćete? Za pet minuta nam počinje čas.

Zakikotale su se, a Tijana me je čvrknula u razdeljak.

- Bežimo sa časova, Bosanac.
- Idemo na kafu, tu prekoputa – dodala je Ana.

Zastao sam. Čak i kada sam najviše mrzeo školu u osmom osnovne nije mi padalo na pamet da izostajem. Pokušao sam da zamislim šta bi mi otac kazao. Sećam se kad mi je pričao da nije učestvovao u studentskim protestima u vreme hipika, smatrajući da je obrazovanje najvažnije, a svaki propust čist gubitak. Nedoumicu je razrešila Anina ruka koja mi je obujmila mišicu.

- Idem, idem – nasmejao sam se.

Otišli smo u kafić na vrhu novog tržnog centra. Zapalile su cigarete i pre nego što nam je buckasta kelnerica u zelenoj karlsbergovoj pregači spustila na sto kafe za devojke i sok za mene.

- Ana i ja smo se kladile... – rekla je Tijana preko gutljaja kafe.
- Kladile smo se da ćemo pogoditi ko ti se dopada najviše u razredu.
- Uh!
- Ajde, ajde nama možeš da kažeš. Nikom nećemo reći, a možemo i da ti pomognemo – smeškala se Tijana.
- Hm...

Nina je imala oči kao Mišel Fajfer, možda nešto svetlije. Da je ćutala, večno bih bio zaljubljen. Srećom već na prvom odgovaranju iz nje je pokuljala glupost i sprala mi čežnju kao što bujica odnese brvno. Tea je bila zanimljiv sagovornik, ali je pričala samo o Heseu i drogama. Zaključio sam da je previše plava. Osim toga, po nju je dolazio ćelavi grmalj koji je mogao biti mesar, dizač tegova ili razbojnik. Gabrijelina kosa je bila vatrenocrvena, a oči crne kao grafit. Podsećala me je na amazonku. Za njenu naklonost već su se otimali Vukan i Marko, pa sam odustao od primisli da se takmičim.

- Lola Pavlović – rekao sam naposletku i zarumeneo se do ušiju.

Tiha i povučena, Lola je ličila na koker-španijela s toplim smeđim očima i prijatnim osmehom iznad kog je lebdeo mladež. Premestio sam se u klupu ispred njene. Do pred kraj polugodišta upoznao sam je dovoljno da se zaljubim. Nisam se usuđivao da joj otvoreno kažem da mi se dopada, pa sam joj pisao poruke. Tada još nisam znao ništa o Crnogorkama, pa sam se čudio zašto mi ne daje nikakav znak. Pismanca su uzalud postajala sve duža, kitnjastija i deblja od stihova.

- Hej, pa to je sjajno! Ona je preslatka – uskliknula je Tijana.
- Ništa ne brini, porazgovaraćemo s njom – namignula mi je Ana.

Eto, otac mi je bio advokat, a tek sam tad shvatio vrednost dobrog zastupnika. Bio sam siguran da će mi Tijana i Ana pomoći da saznam na čemu sam. Užasavala me je pomisao da bi Lola mogla da postane druga Ljiljana.

U učionicu sam se vratio preporođen i nasmejan. Razredna je svratila da nam kaže da smo konačno dobili zamenu za profesorku književnosti.

- Mlada je... i zgodna – dodala je razredna, kao da šapuće kletvu.

Trinaesti ciklus - Deveti dan

2009-12-25T13:41:00.001+01:00

VREME JE ZA PROMENU

"Vrata su zatvorena, svetla pogašena, jajca se 'lade a margarin čvrsne. Kakva divna pita, pica, pitica, pičica. Svakog trena, tako treba, kupuj, kupuj, kupuj!"

Vreme je da se sve preokrene. Zvezde su spremne. Zašto čekati? Zakorači niz puteljak karme. Uzalud se upireš o zidove života, čep si na šampanjcu koji samo što nije objavio početak beskrajne žurke. Niz pogodnosti čeka svakog ko krene nesigurnom stazom što vodi daleko od doma. Oslušni noć, odmahni jutru, probudi se u kasno popodne.

Dobar dan, dobar dan. Ja sam čovek koji sedi u kutiji. Ne učestvujem u vašim igrama. Iz kaveza šapućem nevažne istine. Dajte dinar i uverite se!

"Papričice, krastavčići, pečurkice, maslinčice, inćunčići, salamice. Terapija kupovinom, potreba, reklama, potrebna terapija."

Uhvaćen sam između dva sveta. Ali o tome se sve zna.

Sve je račun. Od duha je neophodno samo naslućivanje tajne. Ima nešto ali to nije ono što oni misle da jeste.

"Kupuj, kupuj, potrebna je terapija, istrebiće te potreba, kupuj, kupuj!"

To što je u meni sada, to je sve već bilo. Budućnost nije nepoznati predeo koji se istražuje, već put sa sporednim utokama i raskrsnicama. Hoću da kažem, mogu kola da se voze i trotoarom, ali to niko ne čini.

Niko nema pravo da kaže, to nije moj bol. Ali ipak. Šta ako nije?

Zvončići zvone.

Trinaesti ciklus - Osmi dan

2009-12-25T13:33:00.000+01:00

LUDAČE V

Od kuće do stanice bilo je trideset sedam koraka. Autobus sam čekao dvadesetak nestrpljivih cupkanja i šest razgledanja izloga. Vožnja ekspresnom linijom trajala je manje od devet i po stranica džepne knjige. Od poslednje stanice do školskog dvorišta mogao sam da pretrčim zadržavajući dah.

Odustao sam od visoke mode i opredelio se za uniformu. Nosio sam debele vunene džempere britanske vojske; običan maslinastozeleni, oficirski sa epoletama i džepom za olovke na rukavu i crni mornarički. Pantalone su bile padobranske sa širokim džepovima ili svetlozelene lovačke. Išao sam u patikama, osim kada se košava razduva i nastupe kiše. Tada sam obuvao crne cokule. Imao sam i dve jakne vijetnamke, zelenu i crnu. Izbegavao sam košulje, uglavnom sam oblačio vojničke majice kratkih rukava, tamnozelene, crne ili maskirne. Ponekad sam nosio ruske mornaričke belo-plave bluze. Znao sam da mi u ženskoj gimnaziji nema spasa i da mi vojna oprema neće pomoći da pregrmim nedaće kojima će me izložiti sopstvena zaljubljivost. Želeo sam da uvek izgledam zategnuto, bez bušnih čarapa, iscepanih pantalona, umrljanih rukava i olinjalih okovratnika.

U školu sam dolazio pola sata pre nego što počne prvi čas. Sedeo sam na kraju zidića ispred ulaznih vrata sa dvorišne strane. Posmatrao sam devojke. Oduševljavala me je njihova lakoća postojanja. Dođu, pozdrave se, izljube, zapale cigaretu, čavrljaju, ciknu, odu po kiflu, vrate se, otresu mrvice sa sebe, zapitkuju ko je ko, okupe se u grupicu, napuste je i pridruže se novoj, pošalju nekog po kafu, srkuću je i keze se profesorima. Nisam mogao da pobedim stidljivost i priključim se razgovoru, pa sam proučavao to složeno Braunovo kretanje i pokušavao da proniknem u njegov smisao. Posmatrao sam kako se već do prvog velikog odmora uspostavila društvena lestvica.

Samotnice su bile na dnu, tihe devojke koje zbog sramežljivosti nisu učestvovale u razgovorima, a nisu se ni udružile u sestrinstvo odbačenih. Ako bi uopšte izlazile u dvorište između časova, stajale bi sa strane, zadubljene u knjigu. Tik iznad njih bile su došljakinje. Odavale su ih staromodna odeća, naglasak i rumena lica bez šminke. Premda nijedna nije dolazila iz istog gradića, držale su se kao da su iz iste kuće. U vrh otpadnika spadale su izopštene devojke. Neke su tu dopale zbog pogrešne boje haljine, neke zbog tupog pogleda, druge opet zbog lajavog jezika, pospanosti ili sukoba sa elitom. Među gradskim curama prestiž se merio po odelenju. Moje drugarice sa klasičnih jezika pripadale su najnižoj klasi. Znalo se da su u taj razred prebačeni svi oni učenici koji nisu postigli dovoljan broj bodova da upadnu na odsek za neki od živih jezika. Bio sam jedini čudak koji se prijavio za latinski i starogrčki. Učio sam ih još od petog osnovne jer je otac želeo da podstakne moju sklonost ka istoriji.

Na dnu poretka bilo je rusko odelenje. Iznad je bilo nemačko, pa francusko. Gospodarice škole bile su učenice engleskog. Za razliku od antičkih despotija, kastinski sistem paradajz-gimnazije pokazao se veoma prilagodljiv. Do mature stvoriće se i raspasti mnogi savezi, grupice i krugovi.

U celoj generaciji bilo je samo osam mladića. U engleskom odelenju nije bio nijedan, pa je vazduh bio zagađen neprestanim svađama i spletkarenjem. Peđa je bio jedini "francuz". Ličio je na Žan-Kloda van Dama. Iako je bio zgodan, nikada nije imao devojku iz škole. Nije bio naročito obrazovan, pa se ubrzo ispisao jer nije mogao da prati nastavu. Danilo i Obren iz nemačkog odeljenja bili su Crnogorci, sinovi gastarbajtera. Nosili su skupe trenerke i patike, skupe satove i skupe frizure, kao da su fudbaleri tek stigli u "Milan". Začudo, sport ih uopšte nije zanimao. Rusko odelenje imalo je dva raznorodna tipa. Andrej je bio visok i pogrbljen, kvrgavog nosa i dugačke masne kose. Ličio je na trola. Ložio se na filosofiju i rokenrol i bio je ubeđen da je pravi dasa. Periša Perišić bio je svačija najbolja drugarica i najveća tračara u gimnaziji. Obožavao je Madonu, delio modne savete i sanjao o svetskoj slavi kao voditelj MTV-a. Vukan i Marko išli su sa mnom u razred. Vukan je bio mišićavi Džoni Bravo koga sam sreo na prijemnom ispitu i bio je još ćutljiviji od mene. Bavio se dizanjem tegova i proučavanjem Drugog svetskog rata. Strastven je bio jedino kada počne da priča o fudbalu, što je bilo veoma retko. Za mene je to i danas sport u kome dvadeset dva ludaka jurcaju za loptom, a gospodin u crnom pokušava da ih urazumi. Marko je bio razbarušen, žut od duvana i uvek razdragan. Zaluđivale su ga nepoznate rok-grupe i koristio je svaku priliku da na vazdušnoj gitari odsvira nešto sa nove ploče koju je dobio od strica iz Engleske. Divio sam mu se. Bio je kao društvena bolest. Nije postojala družina u školskom dvorištu koju nije mogao da zarazi. Zbog rasporeda smena, prva godina imala je časove zajedno sa četvrtom. Plašio sam se maturantkinja. Teško mi je bilo da ih nazovem devojkama. Za mene su to bile odrasle žene. Strah ih je uveličao, činilo mi se da nikad neću biti veliki kao one. Marko se pajtao s njima, razmenjivao muzičke kasete i dogovarao šeme za nabavku trave. Smejale su se preglasno i pušile, ozbiljno ispuštajući guste oblake. U poređenju sa njima, moje drugarice bile su nevaljalice što krišom od roditelja pućkaju prvu cigaretu.

Trinaesti ciklus - Sedmi dan

2009-12-12T23:56:00.001+01:00

SNEŽANA

Došla je u kratkoj crno-beloj haljini. Polja F3 i C6 krasila je krupna plastična dugmad. Gornja ivica table završavala se tregerima koji su joj uz telo pridržavali tanku crnu bluzu. Plitki izrez otkrivao je samo ono što nije pokrivao ljubičasti šal. Donja ivica table dopirala je do iznad kolena. Crne čarape otkrivale su samo ono što nisu pokrivale kožne čizmice. Kosa boje kupine padala joj je niz leđa u dugačkim pramenovima. Presijavala se kao mačija dlaka.

Zatreperila je noktima boje ribizle. Nervozno je izvadila paklicu cigareta iz malene lakovane tašne. Dočepala se cigarete i zapalila je zlatnim upaljačem marke Zipo. Konačno se skrasila na stolici i spustila torbicu na sto. Pretvarao sam se da proučavam jelovnik i ne vidim koliko je ljuta. Usne su joj bile namazane bojom šumskih jagoda. Pućile su se i ravnale, u taktu unutrašnjeg ključanja.

"Hoćeš li mi najzad reći zašto smo ovde?"
"Imaju sjajan kajunski biftek i ratatui, a ni losos im nije rđav."

Pućkala je cigaretu i vrlo brzo je ugasila. Pepeljare su bile obične staklene, kafanske. Odudarale su od otmenog klupskog okruženja. Žamorenje je donosilo kikotanje ulizica i brundanje direktora, prijateljsko ubeđivanje i savete o unosnim ulaganjima.

"Šta uopšte hoćeš od mene?"
"Dama će kosmpoliten, za mene ševca."

Kratko podšišani plavušan nakloni se i nestane neprimetno, kako se i pojavio. Snežana je zapalila novu cigaretu. Zelenkaste oči već su joj dobile iskričavi naglasak. Pokušavala je da me pročita. Ucenjivač bez cene, pohotnik bez htenja. Kad mi je obećala "bilo šta" nije očekivala da ću naplatiti reč. Mislila je će me usputni dodir, dah na okovratniku, osmeh iz koga viri jezik baciti na kolena. Nije očekivala da jok uvek pomalo odrpani kompjuteraš zategne omču oko života. Prekrstila je noge i poravnala rub haljine. Malim prstom desne šake počešala je kažiprst leve. Da li će odgristi šapu i pobeći iz zamke ili će sačekati lovca i pokušati da ga ubije?

"Da pređemo na posao?"
"Posao smo već obavili, ovde smo radi zadovoljstva."

Cigareta se prelomila u struku i telom ugasila žar u pepeljari. Snežanin pogled je skakutao kao da čita reči koje mi se prebrzo smenjuju na licu. Mogla je da se pritvori, pliva niz maticu i čeka trenutak da se praćakne. Tako je i napredovala u poslu, od jednog gospodara do drugog. Ipak joj nije bilo u prirodi da trpi udarce.

"Znaš šta, ti? Zvao si me..."
"Mogao sam da zovem i Angelinu."

Volim da sablaznim sagovornike, iznenadim ih i uzdrmam. Daje mi priliku da ih proučavam dok se koprcaju na granici stida.

"Salatu od avokada, salmon reljeno i katalonski krem."

Nije posegnula za cigaretom. Gledala je kroz tačku na stolu. Imala je dugačak i pomalo kvrgav nos. Koža na jagodicama bila joj je prošarana boginjavim jamicama.

"Majka ti je bila veoma lepa. Otac? Nije te zaštitio kad je trebalo. Bila si ljuta na majku. U školi si bila džigljavo strašilo, zvali su te pogrdno, Štakara, Motkara ili... "

"Zvali su me Veštica".

Otpila je gutljaj koktela. Vratila je čašu sa tankom nožicom na sto i spustila ruke u krilo.

"Otac nas je napustio pre nego što sam pošla u školu. Sestra je još bila u pelenama..."
"Osećala si krivicu?"
"Svetila sam se majci. Krišom sam štipala sestru da bi plakala što više."
"Radila je sve više da bi vas prehranila, obukla i zaboravila na svoju muku?"
"Kopnila je, a sa svakom novom borom mrzela sam je sve više."
"Deo inata bili su momci?"
"Kasnije, u srednjoj školi. U šestom razredu izašla sam sa jednim osmakom. Dočekao me je iza škole, ali nije bio sam. Prvo su me psovali, pa vukli za kosu, na kraju su me gurnuli u blato. A u gimnaziji sam već posle mesec dana izlazila sa četvrtacima."
"Tu si otkrila moć?"
"Plašila sam se."
"Aha, još nisi bila kučka, verovatno si u tajnosti pekla zanat."
"Nisam smela da dozvolim da me... obeleže, znaš već. Da se pročulo da sam laka ne bi me više zvali na žurke, ne bih bila deo ekipe, dobro sam znala kako prolaze glupave devojke."

Plavokosi kelner postavio je sto i poslužio predjelo. Primetio sam da nema nokat na malom prstu desne ruke; prstu je nedostajao članak. Osmehnuo sam se momku i prebirao kašičicom po salati. Volim kad dobro samelju avokado, samo mi nije bilo jasno zašto je kuvar nalio pavlaku, trebalo je da je pomeša sa voćem.

"A majka?"
"Kad se razbolela, otišla je sa sestrom u Nemačku. Ostavila me je sa bakom."
"Znači, vežbala si se na školarcima. Kada si prešla na starije muškarce?"

Uzela je nekoliko zalogaja salate. Žene se veoma uozbilje dok jedu. Neke gledaju u neodređenu tačku ispred sebe, neke pogleduju u oblake. Dosledno žvaću bilo da je posredi komad jagnjetine ili puding. Kao da hrana nije uživanje već rešavanje jednačine koja zahteva punu pažnju.

"Profesor muzičkog."
"Ohoho! Nisi, dakle, gubila vreme!"
"Zaljubila sam se."
"Da, primetio sam da imaš žive oči."

Zastala je za trenutak i namrštila se začuđeno. Spustila je viljušku i odrezala komadić lososa. Zamočila ga je u umak i položila na jezik. Ćutala je i žvakala. Nastajala je praznina koju je neko morao da ispuni.

"Poznajem kučke. Imaju bes ako ih je neko opekao ili mrtve oči kao u ubice. Dešava se, kad se nagledaš svega i svačega. Otupiš. Izbegavao sam svet korporacija. Kancelarijska kultura mi ne prija. A tu su najopasnije žene. Nikad nisam bio siguran šta bih radio sa nekim kao što si ti. Zato sam ti postavio zamku. Želeo sam da te upoznam. Znao sam da ću čuti zanimljivu priču. Pogled ti je uplašen, ali nisi izgubila iskru života."
"Imam dušu, hoćeš da kažeš?"

Losos je bio dobro spremljen, ali luk je bio prekrupno iseckan. Nedopustivo je da se oseća pod zubima. Umak je sladio, verovatno od majoneza. Teško je pronaći pravu meru.

"Tvoje oči su oči srne. Pametan si dečko, ali nisi lukav. Misliš da si dubok, a šupalj si. Ne želim da znam koja je tvoja priča, ali, veruj mi, nije tako strašna kao što uobražavaš. Sledeći put kada se budeš igrao vatrom, budi spreman da ideš do kraja."

Bacio sam kašičicu na sto i obrisao usne salvetom.

"Uh, što mrzim kad mi podvale, ovo nije krem katalan, ovo je obična rožata."

Ustala je od stola. Zapalila je cigaretu, otpuhnula prvi dim.

"Trebalo je da me pitaš, pristala bih."

Okrenula se i otišla.

Kratko podšišani plavušan nagnuo se da mi šapne.

"Ako smem da primetim, gospodinu nije prijao losos. Možda bi gospodin da mu donesem uobičajeno?"

Klimnuo sam. Hitro je raspremio sto i vratio se sa srednje pečenim biftekom prekrivenim prženim krompirićima boje zalazećeg sunca i kriglom nemačkog piva. Teško je naći pravu meru.

Trinaesti ciklus - Šesti dan

2009-11-30T21:16:00.000+01:00

MOST OPROŠTAJNOG ZAGRLJAJA

Sedim u Dijaninom vrtu. Divim se namreškanoj površini jezerceta od peska. Ostrvo od belutaka ukrašeno je patuljastim borovima. Trava mi golica potkolenicu. Mahnem rukom da sklonim nestašnu vlat, ali to je Divna. Zadirkuje me milovanjem. Kikoćemo se. Sestra Magda nas pogleda prekorno i počinje predavanje.

– Celina ne opstaje bez delova. Stoga je dragoceno sve što napaja delove. Izvori samo privremeno bivaju crpeni. Tok ne sme da se prekine. Ljudski rad nije bogatstvo, već ciljana upotreba izvora. Oenon? Koja su osnovna načela pristupanja izvorima?

Buckasta devojčica češka obraščić. Mrda nosićem i pokušava da se priseti odgovora.

– Poštuj celinu, vrati sve što uzmeš, ne pokušavaj da vladaš izvorom, idi tamo gde je izvor, ne traći rad, poboljšavaj uslove za pristup izvorima...i uvek potroši najmanje da bi obavila najviše. – recituje Oenon.
– Tako je! Zajednice zavise od izvora i od pojedinaca. Ako jedan čovek kopa rupu, kako to nazivamo? Mav?
– Energija – odgovara lenjo štrkljavi curetak. Tada još nije imala luckastu šišku.
– Ako deset ljudi kopa rupu? Dobroslava?
– Gužva! – Sve devojčice se zakikotaše.
– Tačno, da bi skup pojedinaca uspešno opstajao, potrebno je da tvore celinu koja je veća od prostog zbira delova...
– Sinergija! – viknula je Brigit iz poslednjeg reda.
– Bravo, malena – hvali je Sestra Magda i nastavlja – Zato postoje Hramovi. Da bi svaka zajednica imala što bolje pojedince. Šta je najopasniji protivnik celine? Ena?

Dete!

Tamaran je uvela mališana u kuću. Musav je i razbarušen kao da se tek probudio. Divlje dete, rođeno izvan Hrama. Okrenula sam se ka Majci Irmgarit.

– Najopasniji protivnik celine je sila izvan celine koja prisvaja bogatstva i može da udari nekažnjeno bilo kog pojedinca ili zajednicu!

Andraš me začuđeno gleda.

– Svako naselje koje skrene sa puta iscelenja Majke Zemlje, krnji načela. Oslabili ste zajednicu, to je jedan činilac – razmišljala sam glasno, obraćajući se čas Tamaran, čas Andrašu, čas Irmgarit – Nomadi su se okomili na sela, postali su sila izvan celine. Zašto? Nešto ili neko ih na to nagoni.

– Brzo, Majko Irmgarit, pošaljite glasnike u Krivi Istok, Škripavi Rit i Mljakavicu. Neka obaveste nomade da što pre posete Krznenu Fućku.

Seljani buknuše u žagor i prepirku.

– Želim da se susretnem sa divljim ljudima i oslobodim vas jarma. Biće mi potrebna vaša pomoć. Evo šta sve treba uraditi.

Počela sam da izdajem naređenja.

* * *

Premalo nas je ostalo na svetu da bismo mogli da priuštimo prolivanje krvi. Načela kojima se priklanjamo predviđaju slobodu zajednice da postavlja uslove sopstvenog postojanja. Tako su nastala putujuća sela divljih ljudi koji žive sa druge strane pravila. Ipak, deo su celine pa stoga sile zakonitosti deluju i na njih. Žive lovačkim životom koji je ponekad pun nasilja. Pljačkaju kad nisu u mogućnosti da trguju. Snažna zajednica koja poštuje načela može da izbegne sukob. Nomadima su neophodni hrana i oprema koju ne mogu da proizvedu. Zauzvrat nude sirovine koje su seljanima nedostupne, ali ne i preko potrebne. Nesrazmera ih saterava da pristanu na razmenu. Ko je vođa nomada? Ko to ugrožava opstanak celine?

Divljaci su stigli pred zoru. Na pragu novog svetla i stare tmine čovek se oseća nesigurno, razdražljivo i pospano. Nisu se trudili da prikriju dolazak. Pucao je bič, čulo se bahato podvriskivanje kolovozaca. Najpre sam ugledala bigu u koju su bili upregnuti jarci. Zdepasti kočijaš nosio je dugačku perjanicu zbog koje je delovao krupnije. Bio je oklopljen napršnjakom od kostiju, a u dovratku kočija stajala su zadenuta kratka koplja. Trigu su vukli poniji. Vozač je imao posadu, kopljanika i strelca. Kad su prešli most, izišla sam i pozvala ih da se zaustave. Naravno, oglušili su se. Jaropreg je prvi udario u zamku. Točak je naglo propao, a kočija se opasno nagnula u stranu. Vozač je odskočio i ugruvao se tako da nije mogao odmah da ustane. Tropreg je pokušao da se zaustavi, ali su se konji sapleli i ruda je popustila. Životinje su se razbežale, a posada je poletela preko prednje stranice ratnih kočija.

– Nadam se da ćete sledeći put biti raspoloženiji za razgovor – doviknula sam im.

Uzvraćali su psovkama i pretnjama. Vratiće se, u punom broju predvođeni devojkom jarosnih očiju.

* * *

Tokom dana, seljani Krznene Fućke kopali su nove zamke za kočijaše. Podigli su grudobrane i naoružali se strelicama od opsidijana. Pojačanja su stigla predveče. Iz Mljakavice je došao Serđ, tršavi momak u pratnji četvorice strelaca. Papa Roko je poslao Svantevita i trojicu kopljanika. Škripavi Rit doprineo je petoricom praćkaša. Predvodio ih je lovac čije je ime bilo teško izgovoriti. Najviše sam se obradovala Čaki i Miški.

– Od Papa Roka smo doznali šta se sprema – rekao je Miška.
– Nadam se da neće doći do borbe, ali moramo biti spremni na sve.
– Tu smo da pomognemo – namignuo mi je Čaka.

Vrškom koplja opisala sam kružnicu u prašini.

– Zatvorila sam Fućku zamkama i koljem. Postavila sam strelce ovde i ovde, tako da nomadi moraju da siđu sa kola da bi se borili. Opasno je ako probiju grudobran – pokazala sam na ulaz u selo.
– Trebalo bi da ih dočekamo na mostu – primetio je Miška.
– Predaleko je, a nas je premalo da bismo mogli da ih zadržimo. Osim toga, želim da izbegnem borbu. Izaći ću pred njih. Ako dođe do bitke...

Miška mi je spustio ruku na rame.

* * *

Čula sam tutnjavu pre nego što sam ugledala prve dvokolice. Izbrojala sam petnaestak dvoprega, troprega i četvoroprega. Napredovali su sporo, u strahu od prepreka. Iz grupe se izdvojila kvadriga. Nosila je dva zdepasta crnokosa ratnika i plavojku.
Pogled mi je pao na zemlju kojom je most bio zastrt. Iz grumena crnice bokorila se žilava lipnica. Spustila sam se da pomilujem plavozelene vlati. Raspertlala sam sandale. Bosim stopalima stala sam na treset. Ukorenila se na svom tlu.
Kad je tandrkanje kočija utihnulo, uspravila sam se i pozdravila devojku jarosnih očiju. Kosa joj nije bila upertlana u krunu od pletenica. Raspušteni slepljeni pramenovi podsećali su na plamen. Stas joj je bio vretenastiji nego što ga pamtim. Snaga od koje sam uvek strepela, kao da je bila udvostručena. Koža, ah, ta koža koju sam tako dobro poznavala, bila je tamna poput krzna planinske lavice.

– Ena?

Pitanjem mi je u hvatila pogled. Hladni bes ratnice povukao se za tren i vratio kao vreli bes ljubavnice. Sestra Magda nije htela da mi kaže kuda si otišla. Tražila sam te ali nisam mogla da ti pronađem trag.

– Besna na Hram, poželela si da se osvetiš? – pitala sam je ravnim glasom.

Zenice su joj se skupljale i širile, a boje dužice uskomešale. Šake su je zasvrbele. Prerasla sam kapitena, postala sam vođa ratničkog naroda, živa sila promene.

– Postala si spoljni uticaj, dželat. Zaraza koja je već jednom zamalo uništila čovečanstvo.

Kriknula je i potrčala ka meni. Spustila se nisko, kao kad vodi loptu ka golu.

– Ljudski rod plitko diše, ali je još živ. Iz Hrama izvire lekoviti nauk, a dokaz da načela deluju sam ja – Isceliteljka. Ako ti gordost nije spržila svu ljubav, videćeš pravim očima.

Brigit skače i obara me na mekano tresetište. Ruke su mi raširene i prikovane čeličnim stiskom ratnice. Plavi pramnovi miluju mi lice. Mirišu na putovanje, logorske vatre i smeh lovaca. Šta ako priznam grešku, odbacim oklop? Morala bih na dug i dalek put, ponovo bez tebe.

– Možeš ostati samnom. Pokazaću ti kako da se vratiš na raskršće. Iščezni u sažižućoj svetlost ljubavi koja će te pročistiti.

Brigit obara glavu. Obrazi samo što nam se ne dodirnu. Spušta laktove na zemlju i oslobađa me. Zagrlim je i privijem na grudi. Bes i ponos natapaju poroznu zemlju. Kopljolista lipnica žedno upija suze.

– Smršala si, ličiš na motku – konačno progovara Brigit.

Kikoćemo se.

Trinaesti ciklus - Peti dan

2009-11-27T00:51:00.000+01:00

SNOKRADICE 1

Ubili su me.
Na megdanu kao što i priliči vitezu.

Noć pre boja, večerao sam sa vojvodom Balšom. Sedeo je na divanu i pijano nas odmeravao. Oči su mu već bile užareni topaz prošaran rubinskim žilicama. Vino mu se cedilo niz bradu. Govorkalo se da je nikada nije rezao ni češljao i da je toliko otvrdnula da može da odbije handžar. Skidao je prsten po prsten i bacao kneževima. Trpali su zlato u nedra i blagoslovili Balšu Velikog. Brundao je da mu prinesu još pečenja. Glavom je dao znak slugama da me posluže. Dobio sam veliki komad plećke. Oklevao sam da je dotaknem. Boljari su me streljali pogledom. Stracimirovićima, Đurđevićima i Balšićima iznosilo se najbolje meso. I Kosačama, naravno, Vukčićima i Hercegovićima. Ipak su najbliža rodbina vojvodina sa ženine strane.

A ja? Golja. Lukić iz Blatišta. Nikad boja nije video, golobrad i zelen. Lovio pralje i utve po jezeru, šaputali su mi iza leđa. Izjahao umesto oca mi, kneza Tvrtka. Poštovali su ga i Balša i Stjepan i Kotroman i sve velike vojvode. Plašili ga se zato što se iznenada povukao u močvaru i podigao dvor, kažu, uz pomoć vila. Jedina vila u kući bila je mati Katarina, sestra kraljice Elene. Okuražio sam se, izvadio nož i odsekao zalogaj.

– Fino, fino momče! – gunđa vojvoda – Nije fukara kao naši.

Momci se smeju. Balša ih podstiče na grohotne urlike.

– Nadam se da fino jašeš, rođo, kao što fino i mezetiš?

Ćutao sam. Vojvodi se ne odgovara. Meso je bilo dobro zabibereno. Močio sam ga u trpki umak od ribizli.

– Jesi li već za ženidbu? Nego šta si? Kad se posle mejdana ovenčaš slavom, daću ti moju kćer Jevdokiju za ženu. Čuješ li? - brunda Balša.

Pretrnuo sam, ne znam da li me vojvoda šupa ili ne.

– Bogom brate veliki vojvodo, daće hrišćanski bog, baš tako će biti.

Balša se nije nasmejao. Odobrava mi i proliva krvavu tečnost iz pehara. Podigao je čašu i sluge su priskočile da natoče još vina. Večera je trajala do kasno, ali sam se povukao kad su Ignja Joković i Uglješa Mraković potegli noževe i uhvatili se u kosti. Iskrao sam se i odšunjao do štale. Timario sam Ljubešu i pokušavao da se prisetim je li Jevdokija ona ćopava ili ona ćorava.

* * *

Konja sam izgubio posle juriša. Jahao sam sa vojvodinim momcima, koleno uz koleno. Naperio sam teško koplje i podbo Ljubešu. Udar je bio strahovit. Borbeni red azapa raspršio se kao jato vrabaca pred sokolovima. Razgonili smo ih tamo i onamo. Ruka mi je utrnula od podizanja i spuštanja buzdovana. Pratio sam zov krvi i izgubio se u prašini. Nisam primetio kada sam se odvojio od buljuka vojvode Balše. Krici ranjenih protivnika i povici pijanih vitezova stopili su se u megdanski poj.

Obreo sam se na proplanku pokraj vode. Potok je penušao kao rujno vino. Vrbak je ispljunuo nekoliko gazija. Okružili su me. Odbacio sam šestoper i potegao sablju. Kopljanik me je udario postrance, jedva sam se održao u sedlu. Strelice su šuštale, uzalud tražeći prorez u oklopu. Gradio sam se štitom i izmahnuo na pešaka koji je pokušao da mi dohvati čizmu. Okrenuo se u mestu kao plesač i pao u travu. Dva bašibozuka pohrlila su istovremeno ka meni. Pokušao sam da ih izbegnem, ali Ljubeša nije mogao hitro da se okrene na mekanoj zemlji. Trozubac me je pogodio u grudi. Tresnuo sam na ledinu i odmah se uspravio. Dorat je ciknuo. Gazije su ga skolile i gurale ka rečici. Doviknuo sam nešto, ali su skočili na mene kao psi na vuka. Lice mi se zarilo u blato. Više nisam osećao ruke. Čekao sam čeličnu hladnoću smrti. Čim je strelac presekao vezice i podigao štitnjak, bodeži su mi se zarili u plećku. Navrla je krvca, boje rubina, boje ribizle.

SNOKRADICE 2

Bele kobasice neće dočekati crkveni zvon. Takav je običaj. Uostalom, pokvarile bi se do ručka. Sveža teletina melje se sa mesnatom slaninom. Začini se peršunom, limunom, indijskim orahom, đumbirom, crnim lukom i kardamonom. Tako dobijenom pastom pune se sveža svinjska creva i seku na kobasičice, ne duže od raspona između palca i malog prsta. Domaćica veoma kratko kuva vajsvurst u belom vinu. Kad izvadi gotove hlepčiće iz pećnice i stavi novi pleh, biće vreme da posluži kobasice.

Tata, mama, sin osnovac i ćerka srednjoškolka. Čitaju sa zidova istoriju gostionice Regaler. U prošlost ih nosi muzika bavarskog harmonikaša. Melodija skakuće u krug. Od nje zalepeću punjeni fazani, migolje se preparirane vidre, namiguju pozlaćene trofejne lobanje srndaća. Prva slika prikazuje rumenog starca. Stoji ponosno na kamenu temeljcu. Iz kola vire zajapureni, ali nipošto umorni neimari. Sa druge slike šepuri se parni traktor. Iza je brvnara okićena cvećem. Grade se štala i ambar. Na trećoj je slici široka dvospratnica blago zakošenog krova. Drvena tabla hvali mlekaru, pekaru, mesaru, pivaru i zoološki vrt. Da je fotografija starija svedoči mladost gazde i gazdarice. Ona je u venčanici a la Džeki Kenedi, on je u koži i čoji sa prigodnom peruškom na šeširiću. Istočni zid popločan je pohvalama, zahvalnicama, priznanjima, poveljama i odlikama koje porodici Regaler dodeljuju šahovski i fudbalski klub "Bavarska šuma", sportsko lovačko društvo "Matias Klostermajer", društvo za zaštitu muzikanata "Kurce dirndl", pokret gorana "Bajer", institut za zaštitu bavarske kuhinje "Rajnhajcgebot", akademija za kobasice iz Pasaua i hor penzionera "Arion". Na naspramnom zidu je samo grb viteza Urliha fon Regalera. Nakošen crveni štit, sa crnom lentom i crvenim krugom u sredini. Istina, traka je bend sinister, što ukazuje na bastardno plemstvo. Potpis nadopunjuje porodičnu istoriju beležeći da je Urlih uspeo da se oženi Valentinom, ćerkom vojvode Fon Bavaria-Landshuta.

Gospodin Regaler prestaje da svira harmoniku. Široko se osmehuje ispod zašiljenih brkova. Klima bundevastom glavom i odlaže instrument. Po mirisu prepoznaje da gazdarica donosi doručak. Vreme je da ustane, nazuje gumene čizme i namiri krave, konje, patke, guske, koze, ovce, zečeve i svinje. U gospođi Regaler nema plemenite krvi, ali ima nešto od duha vojvotkinje Valentine. Čak i u pamučnoj trenerci iz vremena Dojče Demokratiše Republik, deluje kraljevski. Kratka pepeljasta kosa u stilu princeze Dajane, još je prošarana plavim pramenovima.

Gospođa Regaler spušta porcelansku činiju na drveni sto. Bele kobasice plutaju u vinu u kome su se kuvale. Uskoro stižu i sveže zemičke i perece, senf, čaj od začinskih trava, sok od narandže, tonik od šargarepe i krigla svetlog piva. Tata, mama, sin osnovac i ćerka srednjoškolka prionjuju na bavarski doručak.

Trinaesti ciklus - Četvrti dan

2009-11-10T20:02:00.000+01:00

MEKSIHRVATSKO PRIMORJE

Uzeli su mi deo života. Nisu ga oteli. Kopirali su ga. Samo jedan delić. Spavam mirno, pokriven ćebetom, Kasja spava na fotelji, muzika svira ispod glasa. Oboa boji tugom klarinetov ples na šljunku od table, konge i tarabuka. Počeli su tananim promenama. Začuo sam radio i otkačeno didžejevo ćeretanje. Smenjivalo se sa lucprdastim melodijama koje najavljuju reklame. Kasja pokušava da se podvuče pod krevet. Nešto se komeša ispod pokrivača.

Ne mogu da se pomerim. To više nisam ja, razumete li? Moj dvojnik odlazi...

Meksihrvatska. Sunce sija letnjim zanosom. More se preliva svim tonovima žada. Talasi su zapenili. Priobalje je posuto ostrvcima. Obala je ispresecana lavirintom dokova i kosturima naftnih bušotina koje su pretvorene u tobogane. Ljudi se zabavljaju, dobacuju i dovikuju. Nalazim se na lukobranu. Miomir je naslonjen na zidić od žućkastog kamena. Dočekuje me čašom nečega s puno kocki leda, možda je viski ili je rum. Debelo staklo zvekeće ledenicama dok nazdravljamo. Bacim pogled preko zida. Stari mornar se igra sa fokodilima. Fokodili? Potomak foke i krokodila, naravno! Vrlo ljupka životinjica, sa veoma opasnim zubima. Morski vuk gunđa i psuje. Izvlači iz vode mrežu punu plastičnih čaša, pivskih konzervi, kantica za sladoled.

Imamo najbolji apartman, sa pogledom na oblake.

Još ruma ili viskija? Naravno, druškane! Nisam pijan. Plovim kroz vazduh gust i sladak kao med. Sve klizi kao irski liker. Idemo do prijavnice hotela. Zaglavili smo se u liftu? Ne, nismo. Lift propada. Nemački bankar dubokih zalizaka vidno je iznerviran. Tetka narandžaste kose je uplašena. Šta ako lift nastavi da propada sve do Pakla? Ne brigaj, tetkice, samo treba da pritisnemo dugmence i odglavimo se.

U ovom restoranu gosti se sami poslužuju. Kasirki dobro stoji uniforma.

Gospode, nikad nisi imao stila, vajka se Miomir. Devojke su već tu, odevene za ples. Crni kompletić, šarena suknjica, duge noge, sve vuče na osamdesete. Devojka broj jedan ima kosu boje gavranovih kletvi. Prepoznaje me. Pripija se. Ruka mi sklizne sama. Obgrlim je oko struka. Savršeno se uklapamo. Devojka broj dva ima kosu boje posekotine na prstu. Ostala je sama, Miomir je otišao po još viskija ili ruma.

Šećeru? Ljubavi?

'Ajde nešto da pojedemo. Vidi, ovo je plastični poslužavnik. Guraš ga niz metalni držač i biraš. Tri četvrtine plastičnog sendviča, Šest petina betonskog kolača, sedam osmina motornog ulja. Energetski napitak? Naravno, dug nas čeka put. Plaćam osmehom i zgužvane velikane trpam u džep kasirki. Grudi su joj male i tople. Devojka broj jedan koluta očima i negde odlazi. Nisam se ni okrenuo a devojka broj dva je na meni. Da, srećo, pripadamo jedno drugom. Čekaj, nešto sam zaboravio. Ovde nešto nije u redu. Dve devojke? Istovremeno? Šta ako se devojka kose boje gavranovih kletvi vrati i vidi me kako čvrsto grlim devojku kose boje posekotine na prstu? Malena, da ti nešto pokažem. Uzmeš ovaj poslužavnik i naručiš šta ti je volja.

Znao sam.

Devojka broj jedan se vraća i vodi me u hotelsku sobu. Tamo je već i devojka broj dva. Nećemo voditi ljubav. Ni udvoje, ni utroje. Ovde ću se probuditi, već predosećam to. Zato sedam na krevet i zagrlim ih obe. Udišem miris breskve i miris kajsije. Vas dve ste obe ja, razumete li? Sve je u redu kad si pijan, zar ne? Poljubac za kraj?

Uredno su presavili isečak mog života i sklonili ga u arhivu.
Možeš da nastaviš spavanje.
Vratili su mi muziku.
Sve je u redu.

Trinaesti ciklus - Treći dan

2009-10-23T10:56:00.001+02:00

DETE OSVAJAČKE DRSKOSTI

Na putu do Krznene Fućke zastala sam na prevoju. Uspon nije bio strm. Zapregu sam vodila krivudavo, preko pašnjaka, da se životinje ne bi premorile. Poslednja deonica bila je naporna zbog odrona. Krupne stene zaklanjale su prolaz, a okrunjeno kamenje bilo je neprijatno i za papke i za stopalo. Ispregnula sam koze i napojila ih. Kad su utolile žeđ, navalile su na žbunje koje je raslo u zavetrini planinskog sedla. Druga strana bila je osunčana, pa sam se spustila do rudine podno grebena. Prijao mi je miris škrte poljane. Legla sam u gustu prostriku satkanu od klasače, bokvice, brdske deteline i dubačike.

Razvezala sam maramu i razdrljila košulju. Sklopila sam oči. Sunce mi je milovalo grudi. U misli mi je došao Hram. Videla sam Mav. Sedi ispred ogledala i nanosi boju na kosu. Četkicom zahvata mrku kašu koja se presijava ljubičasto. Pored mužara leži tučak, a okolo su tamnoplave latice. Mav je ljubomorno čuvala tajnu nestašnog pramena. Cvetovi prostrela lepi su za vence, ali daju nepostojanu boju, pa ih nismo koristili za tkaninu. Mav upravo to odgovara. Odlaže četkicu. Skuplja šiške i vezuje peškirić oko glave. Odlazi do kadice u uglu sobe. Sa lakiranog hibačija izdubljenog u čempresu i optočenog glinom, uzima ibrik i prazni ga u kadicu. Mav ima lepe dugačke prste. Čeka trenutak, pa rukom promeša vodu. Skida peškir i spušta se da opere kosu. Mrke grumuljice ostaju na površini. Uspravlja se i briše glavu. Šiške se prelivaju nijansom nezaborava.

Otvorila sam oči. Povetarac prebira po travi. Uspravne stabljike sirištare protive se vetriću i pristaju da se njišu umereno. Cvetovi su kruničasti i čupavi. Grupisani su u štitaste cvasti. Žuti su kao sunce. Nasmejala sam se. Sestra Magda je bila u pravu. Nisam ni plava lincura, a ni prostrel. Možda sam žuta sirištara, koju još zovu i gorečavka. Kako mi to ranije nije bilo jasno? Sve tri biljke spadaju u isti rod, bez obzira na to što im se cvetovi razlikuju i što ne rastu na istoj zemlji. Koren im je veoma gorak i lekovit, sirištari možda i najviše. To što je gorečavka žuta, ne znači da nije sestrica prostrelu i lincuri. Ova raste u suvaji, ona u bašti, a žuća negde između, na rudopolju.

Upregla sam koze i nastavila putovanje. Spustila sam se niz poljanu do potočića. Pratila sam ga dok nije prerastao u rečicu i skrenuo ka dolini. Voda je produbila prolaz strmih ivica. Srećom, naišla sam na gaz koji je neko nasuo i premostio ga. Oblice su bile zastrte tresetom. Nisam se usudila da stupim na prelaz dok koze nisu hrabro pohitale napred. U Krznenu Fućku stigla sam u vreme kad se bramini vraćaju sa pašnjaka. Nikada ranije nisam videla takve životinje. Bile su krupne, sa velikim hrbatom. Iako sam mogla da im brojim rebra, delovale su snažno. Kratka dlaka prelivala im se zagasitoriđim tonovima. Kretale su se tromo, zabacujući glavama. Po tome sam ih i prepoznala. Dve glave, oštri rogovi, pitome oči, ne možeš da ih promašiš, sećam se Čakinih reči.

Osam odraslih životinja i tri teleta predvodio je mladić kovrdžave kose boje peska. Imao je odlučan izraz lica. Nosio je crvenkasti kožuh bez rukava i mrke čakšire. Klepetušom je prizivao krdo da ga sledi. Na zatiljku je hodala devojka, po svemu sudeći pastirova rođaka. Kosa joj je bila nešto ukovrdžanija i za nijansu tamnija. Iz zelenkastog jeleka kipele su joj grudi dok je trčkala od jedne do druge krave i prutom ih gonila da ne zaostaju. Kožna pregača otkrivala joj je jake butine i izražene listove.

Nisu obratili pažnju na mene dok zaprega nije zatandrkala na šljunčanoj stazi pred ulazom u selo.

– Hej ko si ti? – viknuo je pastir
– Dolazim iz Zvečkaste Niti. Zovem se Ena. Nema razloga za strah.

Mladić kao da se premišljao za trenutak, a onda mi je dao znak rukom.

– Zovem se Andraš. Tamaran, ostani sa Enom dok ne pozovem Majku. Vratiću se brzo, samo da poteram goveda u štalu.

Devojka mi je prišla i odmerila me od glave do pete. Imala je dugačke trepavice i ispod njih duboke oči boje lešnika. Dve šake podozrenja, četiri merice straha, jedna i po glavica prkosa, prstohvat ljubomore i džak zadovoljstva što stasom više ličim na mladića, bez naznake širokih bokova, tananog struka i bujnosti koja ju je krasila. Andraš se vratio sa ženicom kovrdžave kose boje noći. Oči su joj bile tamne, kao dve velike semenke kumina. Ispucale usnice mrduljale su se kao da želi nešto da kaže. Obrisala je šake, pomalo preširoke za njen stas, krpicom i zgužvala otarak u rukav košulje.

– Kojim dobrom potežeš čak iz Niti? – pokušavala je da zvuči samouvereno.
– Zovem se Ena. Donosim tovar opsidijana.
– Ja sam Majka Irmgarit. Krznena Fućka nema šta da ti ponudi, osim da prenoćiši okrepiš se.
– U redu, pođimo.

Poveli su me u naselje. Kuće su bile niske i okrugle sa visokim kupastim krovovima od šindre. Nisam videla zid niti ogradu, samo nagorele panjeve tamo gde je nekad bila potpora za palisadu. Zgrade su bile grupisane po tri u grozd, tvoreći prostor za unutrašnje dvoriše. Jedino je stan Majke Irmgarit stajao zasebno. Mladić i devojka pomogli su mi da ispregnem koze i privežem ih.

Unutrašnjost kuće je bila topla zahvaljujući ognjištu iznad koga je na tronošcu stajao kotlić. Dim se skupljao pod vrškom krova i milovao okačene šunke i butkice. Uz zidove uredno su bili složeni alati od kosti i rogova, drvene posude za kuvanje, vreće i oslikani drveni sanduk. Mladić i devojka su se rastrčali da donesu klupice i postave posluženje, mleko, kotur sira i pogačice. Majka Irmgarit je sipala mleko iz kačice u drvenu čašu. Srknula je, osmehnula mi se i ponudila me. Prihvatila sam i otpila gutljaj. Provele smo neko vreme u tišini. Jedan po jedan, počeli su da ulaze seljani. Pozdravljali su Majku i strašljivo mi se klanjali. Sedali su podalje od nas.

– Majko, nudim vam čitav tovar oštrog kamenja. Od njega možete napraviti noževe, sekirice i satarice mnogo bolje nego što je vaša oprema od kosti. Potreban mi je samo znak da ste voljni da sarađujete. Mleko, sir, koža, dimljeno meso, sadnica, seme, priča ili pesma, tražim samo mig. Zašto me odbijate?

Majka Irmgarit se uzvrpoljila, a seljani su počeli da žagore.

– Prestrašeni ste kao i Papa Roko iz Krivog Istoka. Sada sam sigurna da je slično i u Škripavom Ritu i u Mljakavici.
– Eh, Mljakavica, nisu oni pretpeli što i... – iznebuha se javio Andrašev glas.
– Tišina! – prosiktala je Irmgarit.
– Pretrpeli? Nešto...ne, ne...neko vam ne dozvoljava da trgujete. – razmišljala sam glasno – Zapretili su vam?
– Kao da nije dovoljno što su nam porušili ogradu i uzeli nam sve što im se našlo pod rukom. – Andraš je bio besan.

Seljani su počeli da govore svi uglas, mogla sam da razaberem samo da je po sredi bila naoružana grupa, putujuće selo, kolovosci.

– Nomadi? Napali su vas divlji?

Svi se ućutaše. Majka Irmgarit je oborila glavu.

– Imali su manje naoružanih muškaraca i žena od nas, ali su jahali i vozili se na kočijama. Predvodila ih je devojka jarosnih očiju. Od njenog pogleda i bramini se plaše. Uzeli su hranu i opremu, rekli su da će doći po još i zabranili nam da delimo išta sa drugim naseljima. Srušili su palisadu i zapalili je, a ostavili su nam...

Seljaci su se uskomešali i sklonili sa vrata. Na prolazu je stajala Tamaran i sa sobom dovela – dete.

Trinaesti ciklus - Drugi dan

2009-10-23T10:54:00.002+02:00

BEOGRAD NA MORU -1

Noć se spustila u podrum. Procurela je kroz rešetke zamazanog prozora pri vrhu tavanice. Kapljala je po nama kao motorno ulje.

Nestajali su. Igor koji žurno sklapa pištolj pre nego što tmina proguta oprugice i šrafčiće. Anton i Sanja koji leže ogrnuti njenom plavom kosom. Vlada za koga je noć pala zauvek kad je izgubio Jelenu.

Mrak je progutao i brujanje motora. Čula sam Igorovo zadovoljstvo što je okvir pun titanijumskih osica, coktanje Antonove brižnosti, siktanje Sanjinog bunila, muk Vladinog gubitka i prazninu svog stomaka.

"Ja ću da stražarim." odlučio je Igor. Nisam imala snage da mu odgovorim. Kad odvali tako vojnički dođe mi da ga pronađem u mraku i propisno ga izdevetam. Pokušala sam da sklopim oči i uhvatim sledovanje sna.

"In the year twenty-five twenty-five, if man is still alive, if woman can survive, we survive..." Reči su prizvale muziku. Bila sam besna na sebe što ne mogu da zaspim. "War destroys the last sky-line, a flaming cross appears in the sky, man goes down as the bullets fly." Setila sam se Jelene. Bila je glupa. "It's been ten thousand years, man has cried a million tears for what he never knew, now man's reign is through..." Uzela sam joj sandale. Bliski susret sa motoristom ostavio me je bez čizama. Dok sam bosonoga osećam se nezaštićeno. "But through eternal night, the twinkling of starlight, so very far away. Maybe it's only yesterday..." Spustila sam glavu na hladan betonski pod. Stavila sam palac u usta i snažno povukla. Sisala sam dok nije poteklo malo pljuvačke i nešto krvi.

Opnicu sna probija Sanjin glas.

"Ja sam Izida, vodič preživelih. Sve je zagađeno. Znam mesto na kome rastu zaštićene biljke. Stepenice. Oni koji su nam pomogli nisu bili svesni opasnosti. Nismo se zaustavili da im pomognemo. Izaćićemo iz podruma, svako svojim putem i izbićemo na široku ulicu. Prepoznaćemo se, zadovoljni što smo se izvukli. Različiti smo, koža nam je različita, izmenjeni smo! Čamci. Idemo na mesto na kome su čamci. Ovaj koji je beo i bolestan, on nije drugačiji. Ako ga to ne obuzme, propašće. Čamci, Antone obećaj mi da ćemo sići na obalu. Sigurno je ostao bar jedan čamac."

Govorila je drugačije. Ne kao Jelena. Ovo nije bila groznica. Osetila sam prste na mišici i vrisnula sam. Petom sam dokačila nekog i frknula zadovoljno kad sam čula Igorov jauk.

"Šta vam je bre, zar ste obe poludele?" siktao je na mene.
"Ja mislim da je prsla, kao i Vladan." šapnuo je posle nekoliko trenutaka, koliko mu je trebalo da me nanjuši u tmini. Munula sam ga. Prekinula nas je Sanja.

"Obećaj! Obećaj mi Antone! Videla sam to! Izida će nas spasiti! Čamci, splavovi, rečna flota! Obećaj mi!" vikala je i udarala stopalima o beton.
"Obećavam!" jauknuo je Anton.

Sanja je umuknula.
Više nikada nije progovorila.

Svanulo je uz riku motora. Nanjušili su nas. Igor je izvadio pištolj, proverio ga i uhvatio se za rezu podrumskih vrata. Okrenuo se. Stajala sam uz Antona koji je pridržavao Sanju. Lelujala se, ali je bila svesna. Vlada je i dalje sedeo naslonjen na potporni stub.

Igor me je pogledao i sevnuo glavom. Odmahnula sam i pokazala mu na stepenice koje su vodile ka tavanici. Pokazao je na Vladana i slegnuo ramenima. Čučnula sam pored njega. Smrdeo je na smrt. Potražila sam Sanjin pogled. Šta raditi sa živim mrtvacem? Igor mu se privukao s leđa i uperio pištolj u teme.

"Sram te bilo!" ciknula sam. Kao oprljen Igor je sklonio oružje. Sabrao se posle nekoliko treptaja.
"Ti ćeš da ga nosiš?" iskezio mi se.
"Ostavi ga na miru. Idemo na most, pa na pristanište." Sanja mi se osmehnula.

Izlazimo na oblačnost dana. Vetar razgoni stare novine preko opustelog bulevara. Čak su i ljušture automobila usahle i sparušile se. Bumbaranje motora se približava. Trčimo i saplićemo se niz ulicu, pored istopljenog spomenika napretku i dalje, ka reci.

Stigli smo do vrha stepenica. Sanja i Anton su prvi počeli da se spuštaju. Igoru se pucalo, potražio je metu. Gurnula sam ga ispred sebe. Sa druge strane mosta nailazio je motorista. Ugledao nas je. Prestigla sam Igora, preskačući nekoliko stepenika odjednom i pomogla Antonu da spusti Sanju. Noga mi je skliznula iz sandalice, osetila sam da joj kaišić popušta. Samo da izdrži do Kapetanije.

Trinaesti ciklus - Prvi dan

2009-10-15T23:27:00.000+02:00

BEOGRAD NA MORU

Spustili smo se niz stepenice do podnožja mosta. Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontejnera. Reka se talasala tromo, velikim plutonijumskosivim brežuljcima. Iznad nas protutnjali su motori. Traže nas. Pokušavamo da im umaknemo.

"Hajde! Brže!" vikao je Igor i poterao nas. Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova. Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen ispod tabana. Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta.

Igor se okrenuo i podigao pištolj. S mosta su se kezili motoristi. Znali su da sa te udaljenosti može samo da potroši metak. Opsovao je i pohitao za nama. Već smo stigli u bilizinu Kapetanije. Sanja je skrenula ka dokovima. Nadala se da je ostao neki brod, makar brodić ili čamčić. Anton me je povukao i potrčali smo za Sanjom. Od jutros gazimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas. Motori su štektali u daljini. Vedar se razduvao. Beličaste mrlje posule su površinu vode. Paperjasti pepeo spaljenog grada počeo je da veje kao sneg.

Sanja je jauknula. Sve je potonulo. Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote. Zar da plivamo? Noge su mi bile teške, a levu ruku gotovo i da nisam osećala. Motoristi su se dozivali rikom mašina.

"Tamo! Splav!" Igor je zapovedao. Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje. Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu.

Prošli smo pored obijenih skladišta. Pljačkaši su bili izbirljivi. Odneli su hranu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje. Spazila sam dečiju igračku, plišanog medu sa uzicom i muzičkom kutijom. Kao da sam mogla da čujem uspavanku, "Frere Jacques, Frere Jacques, Dormez-vous? Dormez-vous?" Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim.
Stigli smo do kraja pristaništa. Anton je već nabacao daske i limove da napravi mostić. Ukrcali smo se na splav. Igor je ostao na obali i srušio prelaz. Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice.

Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli. To se podrazumevalo. Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom.

Vatra je suknula s desne strane. Sledili smo se. Sanja je ponovo zavapila. Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad. Znači da su već stigli do okretnice. Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć. Igor je pokušao da još jednom nanišani.

"Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sranja!" dreknula sam. Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisnemo. Gurala sam svom snagom, imala sam utisak da pokušavam da pomerim slona. Skočila sam sa ograde na palubu i potražila čaklju.

"Igore!" viknula sam. Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomiju. Pokušaće da se sjuri niz liticu. Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu.

Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana. Igor je oklevao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže. Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava.

Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akrobata. Poželela sam da zgrabim pištolj i dočekam ga. Da mu kao antička boginja pravde prosviram mozak iz neposredne blizine. Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu. Motorista je već bio tu. Spustio se niz opaku strminu i ispaljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama. Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti. Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se. Pokleknula sam udarivši snažno kolenom u čeličnu ploču.

Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine. Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je progutala.

Trupnula sam stražnjicom o palubu i zaplakala. Spaseni smo! Velika voda se otvarala. Matica nas je nosila ka ušču, a odatle lagano ka Panonskom moru.

Dvanaesti ciklus - Trideseti dan

2009-10-11T02:41:00.001+02:00

VIKINŠKI ODMOR

Stigli smo u planine.

Kralj je radosno uprtio ranac i pošli smo na izlet. Penjali smo se stepenastim kulisama pretvarajući se da su pašnjaci. Pronašli smo odlično mesto za izlet, sa velikim drvenim stolom i dugačkim klupama, tako da svi možemo da se smestimo. Srećom, najeo sam se pasulja pre nego što smo krenuli u pustolovinu, pa nisam bio nestrpljiv dok je Plava pretvarala vodu u varivo od sočiva. Možda se kralju nije dopadao sto, možda sam živeo u zamućenom sećanju, tek kada sam hteo da sednem, izletnička klupa se premestila. Kralj je sa pratnjom jeo na uzvisini, dok sam ja dobio mesto u lažnoj vrtači. Nisu hteli da me prime za trpezu. Gađali su me prepečenim hlebom i salatom. Već si jeo, odlazi žderonjo, smiri se sad ćemo da krenemo, vikali su mi. Krckao sam okrajak i čekao da se svita ukrca u srebrni automobil.

Vozimo se rekom.

Na levoj obali su kuće, velike crvene, žute i zelene. U prozorima je ukrasno žbunje, a kaldrma je poplavljena. Ljudi sede zavaljeni u baštenske stolice, brčkaju noge i piju koktele. Na desnoj obali je džungla. Gde se nalazimo? Khae'r Gir, predgrađe Sofije. Venecija? Tako nekako, vidiš zastava je crvena što označava jedinstvo, plavo je znak Unije, a zastavica u uglu je bugarska. Keltsko naselje? Verovatno, vidiš kako balkanci puštaju brade. To su vikinzi. Imaju guste sede dlake kao polarna mahovina. U ovom gradu svi trgovci su potomci Varjaga. Muzika trešti. Bleh orkestar svira rumunski čardaš. Where did you go boy?! Iako mi je melodija na dnu svesti, plesačice izvode trbušni ples. Ciganke. U ovom gradu svi su Cigani ili potomci varangijske garde. Stigli smo do naše kuće. Na zidiću koji ponire u more zeleno poput spanaća pišem razglednicu. Draga Andi, nalazimo se u predgrađu Sofije gde svi muškarci liče na vikinge, a sve devojke su balerine.

Stan je veoma mračan.

Sobe su male. Kuća je veoma stara, oseća se vonj nepečene cigle i sasušenih greda. Sve površine su prekrivene tkanicama. Šarene su i urešene. Kao da živimo u antikvarnici. Ostavio sam torbu na krevetu i otišao da potražim kupatilo. Svaki put kad se okrenem, raspored prostorija se promeni. Kuća ima samo dovratke. Ipak, pronašao sam prava pravcata vrata. Iza njih je bio hodnik i u polutami visoki crnac naslonjen na zid. Uplašio sam ga, ali i on je mene. Zastali smo za trenutak. Nasmejao sam se i ponudio mu da uđe. Uzvratio mi je kiselim osmehom i primakao mi se kao da hoće da mi došapne nešto. Nije crnac, to je samo varka svetla i senke. Poljak je, ne zna najbolje jezik. Jede mu se paradajz. Znam to, nije morao da mi kaže.

Čujem glasove kralja i njegove pratnje. Ne vidim ih. Prostorije su opet štucnule i rokirale se. Idem iz jedne sobe u drugu kao da rešavam jednačinu. Pažljivo razrezujem kiflu. Uvek sam bolje mazao puter na kifle, sa tostom mi nikako nije išlo. Na budući sendvič oprezno spuštam koturove paradajza. Drugovi su me napustili, osećam to kroz sirupasto proticanje sekundi i minuta. Gde ste, sad kada ste mi najpotrebniji? Zaklapam rasporenu kiflu. Poneo sam i dva cela paradajza, za svaki slučaj. Tu i tamo su žuti, ali to ne smeta. Biće tvrdi.
Jedan prolaz nudi stepenice do hodnika. Osvetljen je bojom ljuske od jajeta. Svirač drži u ruci cigaretu. Kuštrava prebira po torbi. Požuri, aman! Opet viču na mene. To nije u redu. Znaju da prvi put mažem puter na kiflu, osim toga Poljak me čeka u kupatilu. Opet se štrecnuo kad sam otvorio vrata. Zatekao sam ga kao crnca. Istopio se tek kad je prišao da uzme paradajz. Oduševljen je. Pokazujem mu kako se jede. Vidiš, lako je. Zagrizeš kao jabuku. Čoveče, fantastično je! Namazaću se po licu! To je bila Poljakinja. Gnjavila je paradajz dok se dodirivala. E, stižem, samo da uzmem jaknu.

Naravno, dok sam se vratio do stepeništa, hodnik je nestao a prolazi su postali veoma uzani. Kuća me je verovatno ispljunula. U podzemlju sam, to je izvesno. Uzane ulice pregrađene su gipsanim zidovima koji imitraju starinske građevine. Ovde se prodaju haljine, tamo je bižuterija, onde je kafić, onamo je oprema za plažu, baloni, kantice, razglednice, plastične krabe i paketići pročišćenog peska. U svakoj prodavnici radi po jedna azijatkinja. Naravno da raspoznajem Kineskinje od Japanki i Koreanke od Tajlanđanki. Svakoj sam se nasmešio. Gledale su me s podozrenjem. Jedna je čak pokušala da mi se popne na leđa da bi dohvatila požarne merdevine. Srećom, u tom trenutku sam hodao četvoronoške, lajući na prolaznike. Zapravo, nije bilo nikog osim mene i prodavačica. Tu što mi se pentrala po grbači ujeo sam za članak. Oh, kako je to bio sladak ugriz. Na koži sam joj osetio sunce i vetar i voće. Opet čujem prekor. Svirač i Kuštrava sede za šankom.
Šta sve ovo znači? Nismo više ovde, zar ne? Ma jesmo, ali drugačije vidiš stvari. Sad ću da ti izrežem kupon pa ćeš da nam se pridružiš, kralj te čeka. Nije to za mene. Snebivam se kao što su me i vaspitali. Nikad ne uzimaj tortu iz zatrke. Hajde, hajde, obeležićemo te, pa ćeš stalno biti sa one strane. To mi deluje primamljivo. Klimnem glavom kao da sam upravo smazao voćnu korpicu sa ananasom i papajom. Pa da, ti ionako živiš sa druge strane.

Otvorio se novi svet i prešli smo tamo.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetdeveti dan

2009-09-04T21:45:00.000+02:00

KOČIJE UZALUDNE SEBIČNOSTI

U Krivi Istok stigla sam nakon dva dana, osam užina, tri zamene amova i popravke točka na četvoropregu. Koze su poslušno vukle tovar, pa sam ih puštala da brste čekinjave trave koje su rasle duž vadija. U košarama sam nosila crno, zeleno i šareno kamenje. Od crnog opsidijana prave se vrhovi za koplja i strelice, nožići i satarice. Uglačane tamnozelene ploče postaće ogledala. Miška nije znao da mi kaže čemu služi šareni opsidijan. Mrka površina bila je posuta belim lišajevima. Kamen bi se prelivao sivom kada bi se ljuspao uzdužno. Popreko zasečen grumen sjaktao se od jarkozelene do vatrenožute, bleskajući se kao da odaje svetlost.

Krivi Istok je oivičen grmljem, krezavim grudobranom i drvenom palisadom. Seljani žive u zemunicama. Iz svake humke raskriljavaju se vratnice, ukrašene okerom. Crveni šljunak mrvi se oko svake nastambe. Radoznalci izviruju iz zemlje kao pustinjske voluharice. Kozja zaprega tandrče i zaustavlja se ispred jedine zgrade u Istoku. Krov kuće pokriven je travom, a debeli zid crvenice oponaša ukopana staništa sela. U susret mi dolazi namrgođeni kopljanik.

Pitam se šta ih je nagnalo da napuste svrhu, zaborave Hram, napuste Majku? Da li ću i ja izrasti ukrivo? Ili već jesam? Čak i u Zvečkastoj Niti, važnije mi je bilo da otkrijem svoju ulogu, nego da se priključim zajednici. Nisam ništa bolja od žitelja Krivog Istoka.

Riđokosi stražar čkilji nepoverljivo. Brada mu je posuta mrvicama pite. Ruka mu se dvoumi na koplju.

– Šta je u kolima? – pita me drsko.

Prilazim mu. Osećam mu nesigurnost u mutnoplavom oku i hvatam mu pogled.

– Opsidijan - šapnula sam.
– Papa! Ženska je došla otudle od Jarugine, kaže da nosi ops...opsi...ovaj...oštro kamenje. – povikao je riđobradi.

Na vratima lažne zemunice pojavio se muškarac. Ima istaknuta ramena i vretenaste ruke. Guste sede lokne spuštaju mu se niz zaobljeno lice, do pepeljaste brade što mu se kao mahovina spušta do grudi. Oko pasa je ogrnuo krzneni kilt. Oči su mu nemirne i odbijaju su se od zaprege do mene i nazad.

– Dobro, Maruine, dobro – sedobradi je progovorio umilnim glasom.

Dao je znak stražaru da se udalji.

– Dolaziš iz Niti, zar ne?
– Da, došla sam da trgujem.
– Dobro, devojko, dobro. Ja sam Papa Roko – kazao je i mahnuo.
– Ja sam Ena – rekla sam pomalo nestrpljivo.
– Krivi Istok nema mnogo da ponudi. Bar ne za toliko mnogo opsidijana. Budi naša gošća večeras, a ujutru možeš dalje do Škripavog Rita, Krznene Fućke ili Mljakavice, premda mislim da ni tamo nećeš biti bolje sreće. Dobro?

Ispregnula sam koze i pustila ih da brste oko Papa Rokove kuće. Mrljucnule su žilavo žbunje i popele se na travnati krov. Žvaknule su po malo od svakog bokora i, na moje veliko olakšanje, okrenule na drugu stranu. Pratila sam ih. Njušile su vazduh kao da nešto traže između zatravljenih zemunica i crvene šljake.

Prateći koze, izbijam na vinograd. Sestra Magda je imala dva čokota iznad terase sa lekovitim travama. Zrna su sitnija nego na Magdinim grozdovima ali se trsovi loze prostiru u dugim nizovima, sve do povrtnjaka. Koze bleje, bune se protiv zidića koji čuva tamnozelene listove kupusa i svetlozelene izdanke repice. Teram koze od povrća. Trče niz livadu i jure ka vrtači. Dole niže počinje voćnjak, obrastao grmljem i korovom. Iz krošnji se žućkaju sitne jabuke. Pitam se zašto ne žele da trguju? Za tovar opsidijana tražila bih im semenke, sadnice, nešto vrtlarskog alata.

Do sutona sam razmišljala kako da nastupim. Ništa u Krivom Istoku nije bilo podređeno Majci. Suzdržavala sam se da ne dreknem, da ne pritrčim najbliže meštaninu, protresem ga za ramena i pitam da li su zaboravili da sudbina svakog pojedinca, svake zajednice i celog roda zavisi od isceljenja Majke? Zar ne znaju da je sebičnost branjena oružjem i pokrenula tok koji je gotovo uništio ceo svet? Kao da su osećali moje raspoloženje, seljani su se držali podalje i sa dolaskom prvog mraka, zatvorili u zemunice.

U Papa Rokovoj kući dočekao me je mladić. Bio je plav, nežne građe i veoma stidljiv. Šiške su mu se vijorile iznad čela, oivičene dvema pletenicama koje su mu se spuštale niz obraze. Nasmejala sam se. Pridružio mi se kikotom i poveo do stola. Sela sam na rogozinu i klimnula Papa Roku.

– Dobro, dobro – mrmljao je starešina sela – Gladna si?
– Izgleda da jesam – kuća je bila puna kuvanih mirisa.
– Svantevit će odmah postaviti sto – Roko mu je dao znak.

Mladić je hitro obletao oko nas i spuštao na sto mrku pogaču, svež kupus, musaku od krtola, čorbu od koprive, testiju od tikve. Kad nas je poslužio, Svantevit se sklupčao uz Roka i spustio mu glavu na koleno. Roko mu je sklanjao kosu sa čela, ali se uvek jogunasto vraćala. Put me je iscrpeo, pa sam se jedva suzdržavala da ne jedem halapljivo. Papa Roko mi je sipao zlatnu penušavu tečnost iz tikvenice. Ukus je bio oštar, peckav na jeziku, prijatan posle obilnog obroka. Nazdravila sam im. Zatvorila sam oči i pustila glas. Zapevala sam napev za uz kolu, mirnu pesmu punu reke i mesečine, koju sam naučila od Šake. Papa Roko i Svantevit su ustali i zaigrali. Njihali su se lagano, obgrljeni.

– Zašto ste me odbili? – pitam iznebuha – Zašto nećete da trgujete sa Zvečkastom Niti?

Roko spušta ruku sa mladićevog ramena. Svantevit se izvlači iz zagrljaja i nestaje u utrobi lažne zemunice. Roko se spušta na rogozinu i nervozno čupka bradu. Znoji se i cokće jezikom.

– Imate sasvim dovoljno voća i povrća, grnčarije, alatki. Trebaju mi samo semenke, poneka sadnica...

Roko trepće unezvereno. Nešto krije.

– Čega se plašiš? – pitam ga tiho kao što me je nekad pitala sestra Magda.
– Samo idi – hrapavim glasom odgovara starešina sela.

Mogla bih da nastavim napad sve dok ne postignem gol, ali ne želim da idem preko zahvalnosti gosta i rušim po kući domaćina koji me je tako lepo dočekao. Odgovore ću potražiti u Krznenoj Fućki.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetosmi dan

2009-08-27T23:21:00.000+02:00

DIJAMANTSKA PRAŠINA
ili
Ledeni pešaci

Zamisli okean! Znam da možeš. Dovoljno je da kažeš okean, more, thallassa i da ugledaš talase. Pomoći će ti ako čuješ šum mora, pljusak i prskanje pene. Oseti so na koži i udahni slankast miris. Osećaš li ga? Gledaš okean i njegovu duboku boju. Preliva se od zelenkastih tonova do olovnomarinske. Odiše temeljnom, sporom, neumoljivom kretnjom, kao kada se valja more, kao kada se talas prostre odavde do pučine. Zamisli! Okean!

Dok gledaš mreškanje i valjanje mora, talasi se pojavljuju nasumično, kao kupaste kreste. Postaju ni iz čega, ljuljnu se i nestanu uz penušavo šuštanje vode. Uhvati taj trenutak! Zamisli kada bi se talas zaustavio na vrhuncu. Kad bi tako zaustavljeno more postalo svetlije, prešlo iz modre u azurnu boju. Površina bi dobila ostaklicu kojom se opisuje čistota! Tako zamrznuto more, tako zamrznuti okean podsećao bi na žele, staklo, ćilibar, uhvaćeni trenutak večnosti.

To je Led. Varljiva azurna zelenost, želatinskostakleni talasi, samo su nabori glečera, velikog ledenog pokrivača koji se prostire preko Ekumene. Svuda je Led, nepregledna pustinja svežine i bleštavila. Za trenutak podigni pogled i videćeš plavetnilo neba, tako slično i tako različito od plavetnila leda. Sunce odnekud sija i miluje ledeni predeo. Svetlo je, čak toplo, ali samo u tvom oku, u tebi koja bi želela da se glečer istopi do nevinog dana. Dakle, osunčani dan iznad namreškanog leda, kao iznad zamrznutog okeana.

Ispruži ruke. Oseti kako ti se ježi koža, a studen prožima od noktiju preko članaka prstiju do šake i ručnog zgloba. Mokro je, ruke su ti vlažne, kao da ih obliva nevidljiva kiša.

Nebo je vedro, sunce se smeši, led ćuti.

Temperatura pada na svakodnevnih minus trideset. Nešto je u vazduhu, nekakav sjaj. Tu i tamo kao da zatreperi. Brže-bolje, šake u toplinu džepova! Vidiš prelivanje duginih boja, kao da se pojavljuju svici... Besmisleno, draga moja, jer dobro znaš da na Ledu nema insekata niti bilo čega drugog što leti. Hromatski prelivi u vazduhu postaju gušći, kao da se nalaziš usred dijamantske izmaglice, kao oreol ispod oblaka ili oko sunca. Temperatura neprestano pada. Dostiže minus pedeset.

Kao da nastaje izmaglica. Zapravo, ona je sve vreme tu. Nevidljiva kiša i oreol dobijaju objašnjenje. Voda je postala hladnija od tačke mržnjenja, a smrzla se nije. Pred očima ti se rađa se smrznuta magla. Prozirna je, sjaktava i ispunjena prelivima svih boja. To je izmaglica koja se vije tik iznad leda, šareniš što treperi svud oko nas. Dijamantska prašina.

Kada si se nagledala bleštavila, u pozadini primećuješ kretanje. Nešto malo i mrko mili po Ledu. Nedostatak reljefa u zamrznutom moru Leda otežava određivanje razmera. Dve muve na komadiću leda ili dva mamuta na pustopoljini? Možda su tvoji prijatelji? Koračaju preko leda, putuju lako.

Dva Ledena Pešaka.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetsedmi dan

2009-08-15T22:46:00.001+02:00

IZGUBLJENI ZAGRLJAJ

ili

Kako pisanje može da pomogne

Sumorno popodne. Pretvaram se da posmatram ljude. Deca vrište, ispadaju im sladoledi, jure za golubovima. Mame su lepo odevene i prave se da ne vide kako im potomstvo izvodi besne gliste. Gledam te i nešto me peče u grudima.

Pratim muziku.

Bend je opušten. Bubnjar peva na lošem portugalskom, kosa mu je duga i masna, a raste svud oko ćele u repovima. Basadžija je umoran, grli instrument i čupka ga smežuranim prstima. Dva mala bubnja ne mogu da skriju pepeljastosedog hipika koji se pojavljuje i nestaje. Klavijaturista izgleda kao odrpani profesor latinskog jezika, a tonac je ćelav sa snežnobelom bradom. Glavni gitarista se zabavlja kao niko, uprkos sporim akordima i poodmaklom dobu. U sredini, ponosan na to što je najmlađi i ima svu kosu, saksofonista.

Život je lep?

Vidim da si tužna. Imam nešto što želiš, ali ne možeš dobiti. Imam nešto što ne mogu imati, ali želim. Plesali smo na ivici ponora, ali staza je sada preuska ma i za najmanji korak. Ne mogu čak ni da ti pružim ruku. Ne možeš da osetiš bubnjanje u vrhovima mojih prstiju, tajne poruke namenjene tvome srcu.

Dodirni me.

Osećam ti dodir na ramenu. Udišem slatkasti miris. Padaš mi u zagrljaj. Držim te čvrsto. Umilno spuštaš glavu i pronalaziš joj mesto na mojim grudima. Bacam poljubac u kosu zatalasanu kao more.

Nije se dogodilo.

U našim je srcima.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetšesti dan

2009-08-07T01:04:00.000+02:00

1-800-SMRT

Umrite, već danas! Šta čekate?

Zdravo narode! Ako ste kao ja, onda volite da živite, ali smrt vas prati i ne dozvoljava vam da se opustite ni za trenutak. Želite li da se probudite bez straha za bližnje, novčanih briga i ontoloških pitanja? Iskoristite napredak savremene medicine i – umrite! Zahvaljujući novoj Anti-Smrt™ tehnologiji, možete biti oživljeni u svakom trenutku.

Znam, zvuči neverovatno, ali pogledajmo šta nudi projekat "Mala smrt danas – bolji život sutra".

Svaki dan ista stvar, odlazite neispavani na posao, strepite od otkaza. Pitate se da li ste doneli prave odgovore na izazove koji odasvud iskaču poput kokica? Život vas mrvi, neumoljivi ritam svakodnevice vas satire?

Sa mukama je gotovo! Predstavljamo vam novi Anti-Smrt™ projekat privremenog umiranja. Čudo medicine koje stavlja upravljač u vaš dlan!

Umiranje donosi niz pogodnosti. Sami birate ritam života. Umesto godišnjeg odmora na kome vas ionako uznemiravaju i obasipaju poslovnim i društvenim obavezama, izaberite privremenu smrt i pošteno se naspavajte! Ako izaberete Anti-Smrt™ projekat, dobijate i poseban tretman obnove krvi i osvežavanja ćelija. Vratite se iz mrtvih kao novi čovek!

Pomislite samo, roditeljstvo je velika obaveza i odgovornost. Naučno je dokazano da devedesetsedam i po posto dece strada od vaspitnih pogrešaka očeva i majki. U osamdesetčetiri posto slučajeva uzrok je strah od smrti.

Umiranjem upoznajete obe strane života, razbijate strah od velikog crnila i ustajete kao preprođeni. Za mlade roditelje omogućavamo pet uzastopnih oživljavanja po ceni jednog!

Plaši vas svetska kriza, strepite od rata ili terorističkih napada. Izaberite dugoročni Anti-Smrt™ program koji garantuje vaskrsavanje po isteku, unapred ugovorenog, roka. Za dužnike obezbeđujemo pravnu podršku u vidu programa "Mrtav dok ne istekne zakonska obaveza". Ukoliko se brinete da će naslednici razgrabiti vaš imetak dok niste među živima, Anti-Smrt™ program uključuje i dubinsko zamrzavanje u okviru plana "Nisam još otišao...". O, da! Proboj na polju kriogenske tehnologije omoguća vam da prevarite i život i smrt!

Saznajte šta je sa druge strane, ostvarite svoje snove i rešite se briga.

Umrite, već danas! Pozovite odmah!

Dvanaesti ciklus - Dvadesetpeti dan

2009-08-04T19:43:00.000+02:00

DOKTOR ARSLAN I POVREDA NA RADU

– Sto mu snegova! – povikao je doktor Arslan i zalupio slušalicu telefona.

DoktorArslan bio je veoma cenjen stručnjak za nemoguće medicinske slučajeve. Pričalo se da njegov plavkasti ten umiruje bol, a zelene oči ispod pijavičastih trepavica rentgenski otkrivaju najpodmuklije uzročnike zaraza i povreda.

Pokrio je dugu sitno ukovrdžanu crnu kosu belim turbanom i izjurio iz ordinacije. Sestra Meri, radost svih Arslanovih pacijenata, štiklala je za njim. Nosila je malecnu kožnu torbu u kojoj se krila doktorova apoteka, operaciona sala i pljoska uvek puna džina.

Na gradilištu se dogodila nesreća.

– Dmitar je nalivao beton kad su potporne oblice popucale i ceo sprat mu se sručio na glavu – dahtao je gospodin Šiljkut, šef smene.

– Jedva smo ga otkopali, čini nam se da još uvek diše. Pomozite, doktore! – jecali su okupljeni neimari.

Gradom, srezom pa i celom zemljom kolale su priče o čarobnim prstima doktora Arslana. Veštim dodirom pronašao je bilo, zatim lupnuo unesrećenog u zatiljak. Prevukao mu je dlanovima preko pupka. Dmitar se nije usuđivao da diše duboko, što od bolova, što od strahopoštovanja prema slavnom doktoru.

– Stvar je jasna! Krivac za tvoje stanje su krastavac i paradajz! To si doručkovao, zar ne? – upita mekim glasom Arslan.

– Kako ste pogodili? – začudio se Dmitar.

– Povredu nije prouzrokovao beton i čelik. Vredan si radnik, proveo si ceo letnji dan na gradilištu. Mišići traže više krvi, ali avaj hladno povrće steglo ti je arterije. Tako su nastali grčevi i začepljenja ispod kolena, u laktovima i ušnim kanalima. Učinilo ti se da čuješ krckanje greda i bacio si se na potpornje. Avaj, oborio si ih, a s njima i čitav sprat. Propisujem ti dijetu od pohovanog sira, pržene šunke i kardamona. Za nekoliko dana bićeš kao nov! Sestro? – pozvao je Arslan.

Prsata plavuša izvadi iz torbičice kesicu smeđih ljuspastih zrna. Gospodin Šikljut je primio lek drhtavom rukom.

– Hvala vam doktore, zaista ste neverovatni! – povikao je hor radnika predvođen šefom smene.

– As ti gospe! – uzdahnu sestra Meri i spusti crveni poljubac na Arslanov plavi obraz.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetčevrti dan

2009-07-23T03:37:00.001+02:00

HOKUS-POKUS

Posvećeno Miši Todorovu

Svetlost se ukazala na nebu. Obukao sam belu majicu i mrkoplave pantalone. Vezao sam maramu i natukao kačket. Uvukao sam stopala u morskoplave sandale. Poneo sam štapni točak i praćen budnim okom Zelene Boginje krenuo na put.

Nisam bio siguran kojom rukom da vozim štap. Dok sam ga držao u levoj, točak je ševrdao. U desnoj bio je uravnotežen ali mi se kišobranska drška migoljila iz šake. Zaključio sam da će biti najbolje da trčim u smeru kretanja sunca, a da štap menja strane, kako mi bude zgodnije.

Prišao sam uzdignutom jezeru. Divio sam se savršenom obliku. Voda je skakala uvis dobre dve dužine. Svetla su se pojavila iz dubine. Zamočio sam točak. Nakvasio sam žutu i naranžastu stranu i počeo da trčim. Pogledom sam pratio šare mozaika na zidiću koji je pridržavao vodu. Brojao sam korake i ubrzavao ritam.

Umoči, sad! Hitro sam prebacio štap preko ivice i točak je pljusnuo po uzburkanoj površini jezera. Žuto, pa narandžasto! Potrčao sam još brže. Prestao sam da idem u prostor. Pločice obeležene reljefnim znacima žurile su mi pod stopala. Verovao sam da me Boginja prati i da je zadovoljna. Središnji skok vode iz jezera postao je osovina oko koje se svet okretao.

Uskočio sam na vrtešku ekstaze i nastavio da tabanam. Kapljice vode video sam kao oblake, a oblaci su pokušavali da izgledaju dostojanstveno u kaljavim baricama. Bat koraka čuo sam kao pohvalu. Tapšala je Boginja lično i bodrila me!

Poveo sam se na levu, pa na desnu stranu. Vešto sam prebacio štap iz ruke u ruku. Prošljaparao sam kroz baricu i rasterao oblake. Runski zapis na zidu mi je skliznuo iz pažnje. Zamočio sam točak i tek kada sam ga izvadio shvatio sam da sam poranio. Ispao sam iz ritma za čitavu polovinu kruga. Ipak, ona je bila zadovoljna i osetio sam blagoslov. Pustio sam da me noge odnesu do hladne trave i tu sam se srušio, brideći od miline.

Dvanaesti ciklus - Dvadesettreći dan

2009-07-22T21:14:00.001+02:00

KIŠA NEUSPEHA

Rik letnjeg pljuska
Blato je proključalo
Kapija zamka

Čučimo na tremu. Srebrni pramenovi spuštaju se sa nadstrešnice. Spuštam lice u sklopljene šake. Spreman sam da me budakom udare po glavi i zatuku kao psa. Kiša mi se ruga prštanjem.

Zelene oči seljanke koja nas je dočekala bile su pune sjaja. Grudi krčmarice previše čvrste. Brci kmeta oštro zasukani. Pivo je bilo sveže. Tek što sam prineo slatkastu penu usnama, počela je drhtavica. To je samo trema, pomislio sam. Štipnuo sam nosić neustrašivom deranu koji je bez pitanja pokušavao da zaviri u čarobnjačku balu. Ustao sam od stola i pokupio opremu s poda. Majstor mi je namignuo. Ostao je da pogodi cenu. Počeo sam da ucrtavam znakove moći oko seoskog bunara. Postavio sam kočeve-držače i poređao zastavice.

Ipak, svakim pokretom sam sumnjao. Drhtavica mi se pritajila ispod kože.

– Čini mi se da su odustali od potere – uzdiše Majstor.
– Nisam video, jednostavno nisam – jecam proračunato.
– De, de
– Zašto sad ne dođu i lepo mi rascopaju glavu? – očajavam lažljivo. Ljut sam na pljusak koji tuče ravnodušno.
– De, de. Samo si dozvolio da se uplašiš – teši me Majstor.

Znao sam da će ritual prizivanja kiše biti loš, ali nisam očekivao da će se pretvoriti u propast. Napev sam otvorio previše tiho, stidljivo. Istupio sam i u vrtloženju. Umesto da uzdižem prikupljenu magijsku moć, tražio sam poglede okupljenih. Seljaci su tapšali u ritmu čaranja. Ekstaza mi se učinla daleka, nedostižna. Krišom sam iz torbice izvadio grumičak samoljublja.

Postao sam lak kao pero, ili mi se tako učinilo. Oblaci su se nakupljali kao ribice koje se sjate oko kriške hleba. Najpre su se pojavili trakasti oblici blago rasplinuti kao kobilji repovi. Pratili su ih hrpasti oblici nalik na knedlice. Čestitao sam sebi i počeo da usporavam ritam dodole. Lovio sam zadivljene poglede seljančica.

– Imaš samopouzdanja. To je potrebno, ali nedovoljno – Majstor me je potapšao po ramenu. Pokušao sam da ga pogledam molećivo, iskajući oprost.
– Nemoj tako da me gledaš. Dovoljno si kažnjen, obojica smo. Izvukli smo žive glave od pobesnele rulje. Drugi put će biti bolje – smeška se zagonetno učitelj.

Kamen mi se našao na putu, sapleo sam se. Ispustio sam takt. Povisio sam ton i jačinu glasa. Raširio sam pokrete. Drhtavica me ščepala za nos. Zabrideli su mi dlanovi. Oblaci su se sudarali po nebu, krupne hrge nalik na balegu. Teške kapi počele su da gađaju okupljene. Rik nebeskih nosoroga najavio je bleskanje munja. Voda s neba počela je da kosi. Poletele su sitne ledenice. Seljaci su se razbežali kao mlađ pred štukom. Kovitlaci vetra nosili su prašinu, suve grančice, piliće, niz gaća na sušilici, nečiju hoklicu.

– Vežbao si mačevanje, stekao ožiljke ali ne i oštricu. Plovio si, ali da vezuješ builna nisi savladao. U manastiru si krasnopisao, a veru nisi stekao. Moraš da se posvetiš, prijatelju moj mladi.

Majstor ustaje i gleda u nebo. Podiže balu i daje mi znak da krenemo.

Dvanaesti ciklus - Dvadesetdrugi dan

2009-05-25T14:56:00.000+02:00

REČI KRVARE

"To svako zna, to svako zna. Želiš da staviš sunce na dlan, istrpiš još jedan život. Uzalud se kaješ, nebu je došao kraj."

Čvor u čvoru, iz njega krvare suze. Reči pljušte. Krupne kapi nestaju u porama tastature. Žedna je slova. Pijani bog urla i proliva vino kao da mi latice ruže pretače u krvotok.

"Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim."

Razvijam kore od mašte, tanke kao trenutak. Preko hladnih reči ređam trake sirovih sećanja. Zamotavam suši detinjstva, sečem na komade i gutam. Gledajući u prošlost, osvrćem se ka neprozirnosti sadašnjosti. Probio sam rampu i hrlim ka usamljenosti.

"Ne možemo da priuštimo smak, ali ipak jet tu. Nebu je došao kraj. Ne želim da te pustim da odeš. Nebu je došao kraj."

Šta će biti iza magle? Da li će postojati tata i mama? Kad se završi džihad protiv životinja, protiv reka i oblaka, šta ćemo raditi? Koga ćemo uništavati kad ne bude više ni civilizacije, ni carstva?

" Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim. Zar ne želiš da pobegnem? Od sunca da se sakrijem."

Na noge lagane!

Dvanaesti ciklus - Dvadesetprvi dan

2009-05-16T09:41:00.001+02:00

LUDILO SE CEREKA

"Lažovi, lažovi!"

Čvor u čvoru, kroz njega prolazi prst pijanog božanstva. Čep, pampur, zatvarač, zapušač, knedla u vulkanskom grlu. Okamenjena nada, vrelo seme proguta slivnik. Nema uspona. U muladari je prazno, svadištana ćuti, u manipuri je bol. Tu sam prelomljen.

"Banana, banana, banana, pitica, banana, pitica, pitica od blata!"

Makaze lete. Škljocaju, gladne krvi. Moram da sakupim sećanja, podvežem ih i začvorim. Nema raspleta bez Gordijeve premise. Kako razvezati rasutost? Zapisati! Sve zabeležiti. Sunovratiti se. Anahata je puna gnoja, višuda se topi, agja zvekeće. Bacam se na pisanje.

"Da li postoji pravi način da te držim u naručju? Blizina opscenosti je u tvome oku. Pitica, pitica, pitica od blata!"

Bliži se kraj sveta. Nemam izbora. Naoružavam se rečenicama. Šiljim svaku reč. Na hartiju pribadam uspomene kao mrtve leptirove. Oštrim slova. Rasporim žabu pre nego što je progutam.

"Da li učimo poraz od kurvi trulih stopala? Tresi-mesi, maži-laži, dok žuto ne poteče iz ušiju."

Reči krvare.

Dvanaesti ciklus - Dvadeseti dan

2009-05-14T22:17:00.000+02:00

POLJE ZVEČKASTIH NITI

Sedim na kamenu koji je nekada bio kap vatrene reke. Prašinu i šupljikavi plovućac oglodao je vetar. Ostala je samo izdubljena stena, tanka kao nit, u kojoj zvečka moje prisustvo. Tri dana sam živela bez duše, vratila mi se tek jutros. Hranim je suzama. Novi utisci su me nažuljali, um je radio predugo kao jedini pogon svesti. Čekajući da se ponovo ispuni duhom, telo je taložilo slike, zvuke i mirise.

Skrenuli smo u prvi rukavac. Odvojili smo se od reke i krenuli ka visoravni. Matica pritoke postala je previše snažna, pa smo izvukli čamac iz vode i nosili ga. Oko vodotoka raslo je nisko žbunje. Iznad žilave trave džikljalo je poljsko cveće. Prepoznala sam jednu vrstu nane. Prošli smo kroz usek između dve uzvisine. Na plaži posutoj krupnim kvrgavim kamenjem ostavili smo čun. Popeli smo se na zaravan. Zaputili smo se ka kupastom bregu načičkanom kulama. Štrčale su iz grebena kao bodlje. Čaka je snažno zazviždao. Miška mi je ponosno objavio da smo stigli u Zvečkastu Nit.

Između sivih vrškova rasle su čekinjaste vreže. Tri bele životinje brstile su ih marljivo. Imale su povijene rogove boje peska i kratku belu dlaku. Ispod njuške klatila se bradica koja je krila visuljke. Podsetili su me na učkur kapuljače. Tako je Divna podvezivala kabanicu. Zasmejala sam se. Zakikotale su se i životinje. Šaka im se pridružio u mektanju. Kreketala sam dok me stomak nije zaboleo. Miška je strpljivo sačekao da preplovim vodopad utisaka. Iz crnog šjunkastog nanosa i mrke zemlje rasle su puzavice. Životinje brstilice tumarale su slobodno u grupicama, majke sa porodom. Naselje nije imalo nijednu zgradu. Nije bilo ljudi u selu ili ih ja nisam videla. Miška me je pozvao. Sledila sam ga do grebena. Sa druge strane, na kraju strme kosine zelenila se gusta šuma. Usek je krivudao do podnožja. Učinilo mi se da vidim pokret ispod krošnje. Spuštajući se obronkom primetila sam odsustvo biljaka. Mutnomrki kamen nije puštao ni mahovini da ga zastre i smekša mu ivice. Zelenilo je počinjalo iznenada, kao da je čitava dolina veliki vrt. Zakoračila sam na crvenkastu zemlju i zarila prste u glibavi oker. Kada mi je u tlo utonuo i zglob, osetila sam pod prstima kamen. Na jagodicama šake videla sam svetlucave tragove peska. Riđa zemlja bila je pridošlica, baš kao i ja

Pošla sam ka drvoredu belokorih stabala. Raskriljene grane ličile su na žbunove. Oko svakog drveta stajao je par seljana. U kožne torbice spuštali su ljubičaste plodove. Miška im je doviknuo.
– Hej, Urijele! Vratili smo se! Doveli smo je!
– Ehej, zovite Aksakalu! - povikao je starac, mršav kao motka.

Ispod pletene kupaste kapice štrčao je pramen, pepeljast kao i razbarušene obrve. Pored njega stajala je žena. Merkala me je prozirnoplavim pogledom ispod bele marame. Tamna kosa bila joj je skupljena u krpasto maramče i izlomljena. Nosila je smeđi jelek preko musave košulje. Starac se osmehnuo i nastavio da bere ljubičaste mahune. Žena je pokušala da mi pročita nešto sa lica. Nezadovoljna odgovorom, osvrnula se ka grupici koja se brzo sjatila. Dvadesetak odrpanih težaka prišli su da me osmotre. Stidljivo su se smeškali. Delovali su oronulo. Pred mene je stupila žena izbrazdanog lica. Ožiljci preko ožiljaka izobličili su joj izraz. Crne obrve, oštre kao rez noža, naperile su u mene ženine zelene oči. Šare dužica vrtložile su se kao da joj pogled dopire do mog detinjstva. Frknula je.
–Vodi je. Nije još došla k sebi. Razgovaraćemo kad se spoji sa dušom.
– Aksakalka – Miška joj se naklonio i blago me uhvatio za ruku – Hajd'mo, pokazaću ti gde ćeš stanovati.

Pokušala sam nešto da prozborim, ali nisam mogla da prizovem reči. Stanovnici Zvečkaste Niti pretočili su se u lelujave senke. Miška me je pridržavao sve do vrha brda. Poveo me je do prolaza koji je vodio u šupljinu kamene kule. Pomogao mi je da sednem u položaj za meditaciju.

– Nekada davno, iz dubine zemlje potekla je kaša topljenog kamena, metala i vreline – počeo je Miška priču.

Bilo je to u vremenu pre našeg. Ljudi su živeli u mravinjaku od lažnog kamena. Imali su vrlo malo neba i vrlo malo zemlje. Hranili su se grehom, a otrovne ogriske bacali su u more. Ležali su zatočeni u treperavoj laži. Zamenili su ruke i noge za snagu metala, telo za dugovečnost lažnih biljaka, glavu za neumoljivost nevidljivih otkucaja klatna. Sažižuća glad onovremenih ljudi uništavala je Majku Zemlju. Pokušavala je da zbaci jaram. Razjarivala je oluje i stišavala kiše, talasala je mora i davila jezera, ledila je pustinje i topila glečere. Podmetala im je pošasti, ali ljudi nisu prestajali da se kote. Sve je bilo dozvoljeno. Kad su pojeli i sagoreli sve što je moglo da se pojede i sagori, posegnuli su u dubinu, ka srcu Velike Majke. Proboli su joj kožu i pili joj krv. Na mestu gde je danas Zvečkasta Nit bol je bio najveći. Rastopljeni kamen pokuljao je na površinu. Toplota za kojom su naši sramni prapretci žudeli, uništila ih je. Davno su utihnuli pramenovi stihije. Vetar je imao čitavu večnost da strpljivo očisti pepeo i ogoli skamenjene Majčine kandže.
Tako su nastale Niti.

Aksakalka pre naše Aksakalke donela je prvu sadnicu i spustila je u zemlju, dole u krateru. Kada se vratila na vrh pun ježikastih stubova, čula je da nešto zveči. Prokopala je prvi kanal kroz kamenu kulu. Čak i prsti Majčine osvete nose blagoslov. Aksakalka pre naše Aksakalke primila je iz zemlje obsidijan, garnet, spinel, hrisolit, ametist, opal, topaz, akvamarin. Posedela je da meditira o ovom mestu punom ožiljaka. Možda baš kao što ti sada sediš i čekaš dušu da ti se vrati u krilo. Kada je dočekaš, ispričaću ti sve o tome šta je videla Aksakalka pre naše Aksakalke i zašto je odlučila da se nastani usred Zvečkastih Niti.

Dvanaesti ciklus - Devetnaesti dan

2009-04-26T23:28:00.001+02:00

LUDAČE IV

Gimnazija je ulicu delila sa gradskom pijacom i strmim sokakom kojim je narod žurio na autobusku i železničku stanicu, hrleći ka zavičaju. Skakutao sam između potočića koji su izvirali iz bunjišta i kanti za đubre. Zaobilazio sam trulo voće i povrće koje me je vrebalo s kaldrme. Vojni škart u kome sam proveo osnovnu školu zamenio sam flanelskom košuljom, somotskim pantalonama i belom platnenom jaknicom. Da sam ugazio u gnjilež, ne samo da bih se strmeknuo niz sokak, već bih ukaljao želju da se na prijemnom ispitu pojavim kao nov.

Nada da ću zasijati i očarati sve prisutne zgasla je kada sam stupio u dvorište. Našao sam se ispred osam i po hiljada devojaka. Nisam bio siguran da li sam dospeo u raj ili u pakao. Pokušao sam da pronađem bar jednu koja nije bila neizdrživo lepa. Učinilo mi se da se nalazim na kastingu, a ne u eksperimentalnoj gimnaziji, pred ispitom od koga mi zavisi tok života. Za srpski, engleski i istoriju se nisam brinuo. Pitao sam se da li ću preživeti boje, mirise, lepršave loknice, rumene obraze i bele zube ispod osmejaka.

Predao sam popunjen obrazac i promumlao da bih želeo da pohađam odelenje za latinski i grčki.
– Ad augusta per angusta! – uskliknula je profesorka rošavog lica i raščerupane kose.
– Civis Romanus sum, omnia iura possideo – bupnuo sam, ljut što se nisam dosetio prikladnije izreke.

Pokušao sam da potražim skrovito mesto na kome ću moći da smirim disanje i pulsirajuće crvenilo. Devojke su bile svuda, na stepenicama, u hodnicima, na zidiću ispred ulaza, u dvorištu, pred kapijom. Iako sam bio nevidljiv, strepio sam da će mi se svakog trena obratiti. Sakrio sam šake u džepove od pantalona, ali su bili preduboki. Premestio sam ih u džepove od jakne, ali su bili plitki. Kršio sam prste i pokušavao da ne klatim rukama usplahireno. Ustrčao sam na drugi sprat, prošetao nehajno poput inspektora Kluzoa i brzo se sjurio u dvorište. Vratio sam se na sprat i pravio se da tražim nekoga. Da se ne bih sudarao sa rusalkama i vilama, skrasio sam se ispred oglasne table i pomno iščitao sva službena obaveštenja. Sedi profesor u trodelnom odelu prozvao je moje ime. Morao je da ga nekoliko puta ponovi pre nego što sam se dozvao svesti i odazvao pozivu.

– Hranislav Živković – kazao je.
– N...ne, to nisam ja! – zamucao sam.
– Naravno, to sam ja! Profesor Živković, istorija. Izvolite sačekati ovde mladiću, vi ste u grupi sedam A. Ispit će početi za trideset sedam minuta.

Kako da provedem toliko vreme sa dvadesetak devojaka? Nisam smeo da sednem, niti sam mogao mirno da čekam. Stotinu četrdeset osam puta sam prošao ispred vrata učionice. Najpre sam se šetkao, zatim sam marširao, a naposletku sam plesao. Zapravo, setio sam se džudo-kate, pa sam se vrteo na vrhovima prstiju, čistio pod bridom stopala i premeštao s noge na nogu. Srećom, devojke nisu obraćale pažnju. Već su se zaćeretale kao da su se našle na petogodišnjici mature, a ne prvi put u životu.

Laknulo mi je kada nas je profesor poterao u učionicu. Održao nam je govor naglašavajući da se borimo za ograničen broj mesta u školi i da je nerazborito šapnuti tačan odgovor suparnicima. Pitanja nisu bila teška, ali sam svaki čas morao da se okrećem, dozivan molećivim pogledima banšija i niksija. Doturao sam im rešenja, rizikujući da mi gospodin Živković iščupa uši, izvede iz učionice i izbaci iz škole. Meni se to nije dogodilo, ali je nastradala jedna razbarušena cura. Bila je namazana kao rakun. Iz širokih čipkanih rukava ispadali su joj papirići. Iz učionice sam izašao drhtuljeći i seo na klupu. Banši su se pretvorile u harpije i odlepršale. Možda je tako i bolje, pomislio sam. Bio bi to razgovor lažne zahvalnosti i mucave stidljivosti. Opomenut kreketanjem iz stomaka izašao sam u dvorište da potražim pekaru. Jedna se nalazila baš u hodniku škole.
Zastao sam da posmatram devojke. Volim da ih posmatram dok jedu. Korice pogačica padaju na revere kariranih kompletića. Sitan sir iz bureka ostaje na usnama boje jagoda. Žvaću sitno kao stidljivi zečići ili trpaju hranu da bi im kamiondžije pozavidele. Plavojka sa trakama boje leptirovih krila u kosi cupka uz svaki zalogaj, jedan levo, desno dva. Kovrdžava u togi oslikanoj bojama tropskog voća drži dve kifle i svaki komadić melje četrdeset puta, kao što ju je majka učila.

Vraćam se pred učionicu da sačekam sledeći ispit. Devojke puše tanke cigarete i pijuckaju negaziranu vodu iz plastičnih bočica. Mnoge neće biti primljene i nikada ih više neću videti. To me smiruje. U misli počinju da mi se vraćaju nepravilni glagoli, participi, predlozi i WH pitanja. Žvrljam odgovore i bežim od sirena koje zapomažu siktanjem.

U hodniku me dočekuje mladić. Ima nadlaktice široke kao dizač tegova. Mišići su neskladno preuveličani zbog čega mu ramena izgledaju kao da su za dva broja veća, a ruke visoko nasađene. Lice mu je zastrto čekinjama, a iznad čupavih obrva kosa mu je crna kao katran. Da nije visok i dugonog, podsećao bi na Džonija Brava. Prepoznajemo se po očima, nemo bratimljenje.

– Ima nas još. Video sam dole na francuskom jednog, na ruskom dvojicu.
– Drž' se! Samo da nas prime.

Posle dve nedelje moje ime se našlo tik iznad crte. Otac je bio u neverici, ali veoma ponosan. Išli smo zajedno da plivamo u bazenu, a posle smo svratili na roštilj i smejali se anegdotama iz istorije; Cezarovoj besparici u vreme izbora, Napoleonovom rođaku koji je vojsci prodavao muskete, kolosalnom pehu atentatora da dođu glave Šarlu de Golu. Proveli smo letovanje potpuno poništeni. Nastala je ravnopravnost u kojoj sam bio slobdan, zahvalan, nevin i valjan sin, a on nepotišten, saosećajan, zadovoljan otac. Opijen tim osećanjem teturao sam se za ocem, sve sigurnije stupajući u izmaglicu privida.

Dvanaesti ciklus - Osamnaesti dan

2009-04-06T21:37:00.001+02:00

ZAGRLJAJ

Živeli smo ispod zemlje. Ugnezdili smo se između betonskog neba i asfaltiranih poljana. Bili smo lepi i plavi, utegnuti u bele majice i crne pantalone. Žene su imale kose crne kao sirova nafta, usne crvene kao stop-svetla i ponosna poprsja. Vežbali smo svakog dana. Otac je bio ponosan na grupu mladića koje sam obučavao. Vodio sam ih u štab da učestvujemo u raspravama. Na velikom ekranu smenjivali su se filmovi, slike i stranice knjiga. Upijali smo znanje, hranili se lepotom.
Kad je došlo vreme za pokret, naselje je zabrektalo kao traktor. Kao klipovi novog motora kretali smo se usklađeno. Prskalice varilaca osvetljavale su hodnike. Moji momci hranili su teretnjake. Štab će raditi do poslednjeg trenutka. Umorni će zastati da prezalogaje boju, umiju se rečima i rashlade muzikom.

Odnekud je zalutala boginja starog sveta, Almiradž, zaštitnica davno nestalih životinjica. Tanka je i zgrbljena, kao prst starog mehaničara. Prozračna kosa boje paučine spušta se niz okruglasto lice. Oči boje benzina uplašene su i uplakane. Muž ju je ostavio. Ne zna gde da se dene i kuda da krene sad. Predlažem joj da su uda za nekog od mojih učenika. Mene je odbila još pre mnogo života. Ogrćem je ohrabrujućim glasom i nutkam nežnim rečima. Nestala je u zagrljaju, previše širokom i previše strasnom, kao što maslinova grančica utone u šaru kamionske gume.

Pretvorili smo se u bele automobile. Svetla su sekla tamu pećine. Na prvoj raskrsnici napali su nas crveni, žuti, zeleni i plavi. Izmešali smo se u oblaku ljubičastih iskrica. Nismo uspeli da se probijemo do sledeće dvorane. Povukli smo se zaštićeni redom i hladnokrvnim glasom predvodnika. Nestao je u fosfornom oblaku eksplozije, držeći nam odstupnicu.
Vratili smo se u stari dom. Čekalo nas je raspakivanje. Ipak, na licima nam je bio dah svežine. Dobili smo novu predvodnicu. Gledala je pravo u oči. Crte lica bile su joj ohrabrujući oštre. Uvojak koji joj se spuštao do vilice bio mi je naročito uzbudljiv.

Dvanaesti ciklus - Sedamnaesti dan

2009-03-08T21:55:00.001+01:00

TIŠINA ZUJI

Frižider brekće. Pokušao je da strese sa sebe kulu od tanjira, lončića, krigli, cediljki, plehova i zbijene vojske noževa i viljušaka. Televizor se javlja elektronskim cviljenjem. Ventilatori računara huče kao motori aviona pred uzletanje. Vetar svira u prozore.

"Konverzija, sedma softverska verzija, gledati na život očima umornog servera, jesti semenje prošlosti, otrov našeg grada, našeg grada."
Serđ zapeva, nadrogirani sveštenik očajanja.
"Šta ima u svetu danas? Kako da poseduješ nered, negde između tišine, svete tišine i sna? Između svete tišine i sna, nered."

Nered kuca na vrata. Potpišite ovde, poštar mi pruža oglodanu hemijsku olovku. Nažvrljam nešto, nikad se ne potpisujem isto.

"Još drva za lomaču preglasnih komšija, reka vraća odblesak kamionskih farova. Šta ima u svetu osim svete tišine i sna? Između je nered, nered, nered."

Otvaram žuti koverat. Izvadim iz njega kesicu. Unutra su krvave makaze.

"Kad postanem sunce, obasjaću život u srcima ljudi."

Ludilo se cereka.

Dvanaesti ciklus - Šesnaesti dan

2009-03-02T17:58:00.001+01:00

Ranko Trifković
REKA ZAGUBLJENIH DUŠA

Došli smo do kraja druma. Bilo mi je teško da poverujem da će veličanstveni sliv kamičaka i prašine prekinuti potok. Ćarlijavi brzak skakao je s kamena na kamen. Prskanje mi se činilo čas obesno, čas razigrano. Pratili smo obalu dok se voda nije stišala. Čaka je gunđao i požurivao nas. Spuštajući se niz kamenjar zastajkivala sam, kao da ostavljam mrvice misli po kojima ću poznati put povratka u hram. Ipak, predveče kada smo se ulogorili u okrilju borova, vrpca koja me je vezivala za devojaštvo sklupčala mi se u krilu iskrzana novim iskustvom. Odlazila sam, kao što rečica juri niz planinu.

Noć sam provela slušajući drevna stabla. Milovala sam koru sivu poput kamena. Putovanje smo nastavili u osvit. Miška mi je otkrio da su u previsu iza slapa sakrili čamac. Tog dana kretala sam se brže od duše. Dok je još lelujala prateći vodotok, čun nas je već spustio sa krila planine. Potok brzak prerastao je u rečicu koja se ulila u reku. Čaka i Miška spretno su veslali između stena koje su prkosile matici. To nas je krš opominjao da su pred nama klanci i vodopadi. Njihov huk nadglasavao je grgoljanje veslanja. Izviđala sam put kojim su Čaka i Miška spuštali čamac. Do večeri sam prestala da brojim stepenike. Prespavala sam u dolini u zagrljaju vrbe. Gore u planini, duša mi je skakutala sa vodopada na vodopad.

Reka je krivudala između bregova. Sada već široka mnogo zaveslaja, bila je kudikamo pitomija. Miška me je upozorio da nećemo izlaziti na obalu. Objasnio mi je da su crne stene prošarane srebrnim žilicama veoma opasne. Čuo je priču o družini koja se iskrcala privučena igrom sjajnog crnila i mesečevih niti. Isekli su stopala na oštre hridi, a rane su se zagnojile i zatrovale. Umrli su u mukama. U selo se vratio samo jedan izviđač koji je skočio u reku čim je čuo vapaje saboraca. Njegov čun stena kao da je progrizla, ali je uspeo da se na olupini dokopa prijateljske obale i vrati u Nit. Sledećih večeri spavali smo na smenu. Ispružila sam se koliko god sam mogla, priljubivši se uz oplatu. Čaka i Miška su čučali na krmi i pramcu kao ptice koje bdiju nad gnezdom. Probudili su me kad je prošlo pola noći. Čaka mi je dodao jednu ljubičastu bobicu za smejanje i zgurio se u sredini čamca. Reka nas je nosila gotovo bešumno. Bez povetarca nije bilo ni talasića da mreškaju zvezde i nebo rečnozelene boje. Često sam pogledavala uzvodno, ka planini. Na obzorju kao da je svetlucala moja duša. Pratila je tok reke pokušavajući da mi se vrati.

U misli mi je došla Brigit. Čeka da isteknu tri dana. Prvog dana ostaje u vežbaonici iznurujući se. Ne želeli da joj se misli spuste u grudi i razbude osećanja koja je podvezala onako čvrsto kako pertla krunu od pletenica. Drugog dana prejako zamahuje sekirom i iskrza joj oštricu. Sestra Magda je kori pogledom. Bežeći od besa Brigit ide kod Margriet i Marsje, ali tamo pronalazi poslušnost, a ne razumevanje. Oh, dobija i mnogo, mnogo poljubaca, naravno, ali Brigit želi nešto drugo. Trećeg dana uzima putni štap okovanog vrha i bocu punu vode. Natrpava ranac prženom pastrmkom umotanom u šarenicu. Naprosto izlazi iz spavaonice. Šeta pored rasadnika i nastavlja niz stazu. Čvrsto korača iako se iznutra snebiva. Očekuje da je sestra Magda pozove, izgrdi, otera u krevet. Prolazi dalje do spoljnjeg zida. Kamenčići joj škripuću, vrati se, vrati se. Zastaje na kapiji raskriljenih vrata. Iz senke istupa sestra Magda. Pruža joj dve sadnice. Brigit pokušava da se primiri. Usne joj drhte. Okleva.

– No? Ideš ili ostaješ? – Magdin glas je suv i hladan.
– Idem – prkosno odgovara Brigit.
– Jasno ti je da ne možeš poći za njom?
– Svejedno, odlazim.
– Nisi izabrala. Kuda ideš, onda?
– Nikuda, pusti me da prođem – plavojka se mršti.
– Slobodna si da odeš. Pitam te da li znaš kuda ćeš?
– Ne znam, videću.
– To nije izbor. Nema trećeg puta ili ostaješ ili se pridružuješ naselju.
– Putovaću. I to je izbor.
– Ne, to je samo buncanje želje. Neizvesnost poslednjih granica.

Šta li je odgovorila najdraža Brigit? Da li je odgurnula sestru Magdu i ostavila nezasađene mladice? Da li je poslednjim poslušanjem spustila stabalca u zemlju? Da li je pošla da me traži, prateći reku? Ili se okrenula na drugu stranu, dublje u okrilje planine.

Dvanaesti ciklus - Petnaesti dan

2009-02-11T02:35:00.000+01:00

LUDAČE III

Džip za safari i fotelju doktora Duma menjao sam za Leiju maskiranu u plaćenika. Tilu sam dobio za gumenog Betmena i Spajdermena od kineske plastike. Princeza je bila premala. Jedino što sam uspeo da joj napravim bio je pončo od žerseja. Tili sam ogrnuo ukrivo isečenu zakrpu, ali nisam bio zadovoljan. Bila je to lutka za dečake. Mogla je da drži koplje, samostrel, da mlati rukama, ali nije mogla da ima kikice, raščešljanu ili raspuštenu kosu.
Od očevog prijatelja koji mi je donosio igračke iz stranih zemalja nisam smeo da zatražim ma šta osim oružja, ratnika i tvrđava. Prilika mi se ukazala na putovanju. Bili smo na skijanju u Podkorenu, blizu Kranjske Gore. Naprasno, otac je odlučio da odemo na kupanje u Austriju. Kad smo već na putu, zašto ne bismo videli i delić Italije? Negde između Tarvizija i Filaha, stali smo na žuto-crnu pumpu da otac natoči gorivo. Utrčao sam u prodavnicu. Razgledao sam slatkiše, igračke i časopise. U uglu je bila okićena plastična jelka, pretvorena u izlog. Sa grana su joj visili privesci u obliku medvedića, zečića, tigrića, bombone i čokoladice. Ispod je bila korpa puna figurica. Nisam voleo "Gospodare univerzuma", imao sam gotovo sve najvažnije likove iz "Rata zvezda". Vratio sam bodljikavo prase jarosnog izgleda zaodenuto u oklop kiborga i za trenutak se premišljao da li da ga kupim... Ispod uobičajene zbirke ratnika izvukao sam zlatokosu. Nisam bio siguran šta predstavlja. Na leđima je imala veliki cvet. Bila je izlivena od savitljive gume, kao sportistkinja u nežnozelenom trikou sa bledoružičastim čizmama i rukavicama. Otrčao sam do oca. Iskreveljio sam lice u najpretvorniju masku dobrog sina. Dobio sam dve novčanice i smotao lutkicu ispod jakne da se ne vidi šta sam kupio. Sve do pred Kranjsku Goru tresao sam se od pitanja, srećom nepostavljenog – šta si kupio?
Nova lutka izazvala je divljenje devojčica u kraju. Dolazile su da me nauče kako se motaju pletenice. Pokazivale su mi kako se lutkama pere kosa, a da se vlati ne izlome i lepak ne istopi. Kasnije su me zvale i da se igram s njima. Savladao sam pravila lastiša i školice. Ipak, pravi heroj postao sam kada sam plavokosu atletičarku menjao za Barbiku. Konačno sam stekao lutku odgovarajuće veličine. Mogla je da savije ruke u laktu i noge u kolenu, pogne ili podigne glavu. Po tome su devojčice znale da je po sredi prava Barbi. Imala je pepeljastoplavu kratku kosu. Odenuo sam je u togu sačinjenu od ostataka presvlake za fotelju. Izgledala je kao ćerka siromašnog kromanjonca, ali bar nije bila golišava. Plašio sam se grudi, za koje sam dobro znao da bi trebalo da imaju bradavice, a još više pustog plastičnog međunožja za koje nisam bio siguran šta da mislim.
Zahvaljujući Marieli uspeo sam da ispletem tanak džemperić bez rukava. Minić sam napravio od nogavice farmerki pretvorenih u šorc. Rub suknjice sam ukosio tako da bi mi pozavidela i Meri Kvejnt. Iako bosonoga, Barbi je postala miljenica devojčicama iz kraja. Čak su mi ponudile Kena u zamenu za moju hipi-lutku. Ali plavušan me uopšte nije zanimao. Pokazao sam im Ekšnmena koji im je oduzeo dah. Za njega sam dobio cipele, tri para čizama, torbicu, bundu, zlatnog retrivera, kovčežić i krevet. Zbogom padobranac, Barbika će spavati u pravoj postelji, a ne više u kutiji za cipele.
U školu sam nosio male figure koje su mogle da stanu u prednji džep ranca. Razgovarao sam samo sa princezom Leijom, Čubakom i Skajvokerom. Poveravao sam im sve što me je tištilo, savetovao se sa njima i davao im uloge. Korak po korak, Ljiljani-Leiji ispričao sam sve. Objasnio sam joj da ovako više ne ide i da ću morati da je ostavim. Rekao sam joj da se ne brine za mene, neću dozvoliti da me otac upiše u srednju školu, već ću se sam prijaviti u eksperimentalno odeljenje prestižne gimnazije. Priznao sam da mi je laknulo kada sam saznao da nije imala ništa sa kapitenom rukometaša i čvrsto obećao da ću se pomiriti s njim. Imao sam toliko toga da joj kažem da sam male i velike odmore provodio u skrivenom delu školskog dvorišta, razgovarajući kroz fetiš.
Mesec dana pred kraj škole, svi su bili izbezumljeni. Nastavnici su uzalud pokušavali da smire đake. Jedni su bili opijeni slobodom koja ih je čekala iza ugla, drugi zabrinuti zbog ocena, proseka, bodova, spiskova za upis i prijava. Sedeo sam na ogradi školskog dvorišta, spokojan. U širokom džepu vojničkih pantalona nosio sam potvrdu o prijemnom testiranju za elitnu gimnaziju. Imao sam utisak da sam uradio nešto za sebe, prvi put u životu. Deo zadovoljstva poticao je iz saznanja da se otac nervira, proklinje školski sistem koji ni odličnim đacima ne garantuje prolaz, da zove prijatelje, dužnike, robove i grmi na njih da će se naopako završiti ako mi ne obezbede mesto u srednjoj školi po njegovom izboru. Posmatrao sam klince koji su jurili za loptom, radovao sam se što ću uskoro zauvek napustiti ovo dvorište. Ljiljanu sam primetio tek kada mi se obratila.
– Hej! – smejala se crvenkasto.
Princeza Leija nije bila u rancu, već kod kuće na dnu kutije za igračke.
– Ja ću u Zemunsku sa Anom i Biljanom, a ti?
– U paradajz-gimnaziju.
– Hrabro! Čula sam da su testovi veoma teški, ali srećom zakazani su ranije pa ako propadneš možeš uvek da se prebaciš u drugu školu.
– Neću propasti.
– Imaš dvojku iz matematike, ako ti razredna popravi to na veću, opet imaš samo četrdeset i pet bodova. Trebaće ti veoma dobar rezultat na ispitu. Šta se polaže? Srpski, istorija i engleski?
– Aha.
– Baš si pričljiv.
Slegnuo sam ramenima. Zajapureni dečak u crveno-belom dresu šutirao je snažno. Debeli golman se bacio na beton i odbio loptu.
– Zaboravila sam da ti razgovaraš samo sa lutkicama.

Nasmejao sam se.

Zbogom ukrajinska seljančice.

Dvanaesti ciklus - Četrnaesti dan

2009-01-11T04:52:00.000+01:00

Zvoni telefon

Spuštam mericu sa vodom pored leje sa bokvicom. Vraćam se u dnevnu sobu. Telefon je na polici iznad računara. Ruter mi namiguje, a na ekranu se pojavljuje belina Guglovog pretraživača.

– Halo?
– Da li si shvatio ko je ona prava? – čujem staložen muški glas.
– Ko je to?
– Po čemu si je prepoznao? – savršeno je ozbiljan.
– Po boji, uvek preseci zelenu žicu!
– Da li veruješ da postoji žena samo za tebe? – uporan je glas.
– Ne!
– Ne veruješ?
– Ne verujem. Postoji mnogo žena, možda i previše.
– Kako to misliš?

Ha, zbunio sam ga!

– Nema tu žena za mene, žena za tebe. To ste izmislili vi, paćenici. Hteo si da je vežeš zauvek. Plašio si se da će kad-tad da te provali i pobegne! Srećom, niste imali dece inače bi i klince učio da veruju u te romantične besmislice! – skrešem mu u slušalicu.
– Hm, slušam te. Nastavi.
– Svet zato i propada. Zato što ti i takvi kao što si ti uče decu da veruju u Deda Mraza. Monogamija ne postoji u prirodi. To nije normalo, čuješ li me?
– Čujem, čujem – odgovara mirno.
– Ljubav je biohemijski proces koji služi da bi se podstakao seks kao sredstvo održanja vrste.

Ćuti, ne odgovara. Znam ko je, nego hoću još malo da ga nagazim.

– Slušaj, ti! Gotovo je, razumeš? Iskočio si iz voza, ali je voz odavno iskočio iz šina, kapiraš? Halo? Zvezdane?

Prekinuo je vezu.

Tišina zuji.

Dvanaesti ciklus - Trinaesti dan

2009-01-10T15:47:00.003+01:00

ZASAD MIRIŠLJAVIH SNOVA

Drum je niz gusto zbijenih kamenčića koji kriju prašinu. Krivuda od kapije spoljašnjeg zida hrama, preliva se preko hrbata planine i vijugavo silazi do reke. Divim se belim javorima. Drvored prati stazu i skriva golet. Kao rasuti oblaci, obluci očekinjali kamenim jasminom krase polje obokoreno jagelicom. Sa grebena se vide ponori zakriveni brkovima magle.

Sestra Magda mi je na polasku dala dve sadnice. Običaj je da, napuštajući Hram, devojke zasade po jedno drvo sa svake strane puta. Javori se smanjuju, spuštaju do jednogodišnje mladice. Izbrojala sam dvanaest koraka i iskopala jamicu. Predala sam zasad zemlji. Nisam više mogla da vidim ni zid Hrama ni lepršanje maramica. Mahanjem su me ispratile Divna, Mav, Gordana, Tomislava, Felisitas i Oenon.

Koračam sporo. Osećam šiljate kamičke pod stopalima. Pratioci su strpljivi. Došli su da me odvedu u Zvečkastu Nit. Miška, suvonjavi kopljanik pokazuje bregove koji kao da mogu da stanu na dlan. Hrani me novim rečima, plaz, prevoj, kik, drumlin, esker, kame, kotlina, pingo. Mrgodni strelac Čaka ima obraze izrovane kao lice planine, cirk, čuka, udolje, ponikva, škrapa, vrtača, vlaka, sipar. Teturam se, opijena vetrom. Donosi mi slatkasti miris runolista i alpske ruže. Na odmorištu delimo bledo zrnevlje iz ljubičastih mahuna. Gorko je. Miška i Čaka mi se smeškaju. Učinilo mi se da mi se podsmehuju. Pokriva me veo vreline, obrazi mi bride. Kikoćem se, stena mi vraća štektavi odjek. Povlači se prisenak gladi. Treperim tamo gde me je jutros dodirivala Brigit dok smo se opraštale. Pričala sam joj o razgovoru sa sestrom Magdom.

Posle utakmice i proslave razmišljala sam o odlasku. Odabrala sam Zvečkastu Nit. Probudila sam se u drhtavici. Odjurila sam u rasadnik. Sestra Magda je prevrtala bunjište. Nosila je odoru boje kajsije i crne kaljače. Kapuljača joj je bila spuštena. Ispod kudeljaste kose virio joj je samo nos. Okrenula se ka meni. Za trenutak mi se učinilo da su joj oči narandžaste. Kao da se obraćam izumrloj ptici, orlu ili jastrebu. Spustila je vile i pobola ih u senik.

– Ena? Šta je bilo, dete moje? – pitala je sestra Magda.
– Magdice...da li bi? – zastala sam.
– Da? – Glasnik, da li je prekasno da ga zaustaviš?
– Predomislila si se? – zabrinuto je pitala Magda. Klimnula sam glavom.
– Izaslanici su još u Hramu, možemo da im objasnimo...
– Ne, ne... – prekinula sam je – ne želim, radi se o tome da...

Magda je sklonila kosu sa lica i natukla kapuljaču. Sakrila je ruke u široke rukave odore. Nasmešila mi se.

– Želiš da ostaneš u Hramu, zar ne?

Oćutala sam.

– Hajde, de. Đubrište može da sačeka. Dođi.

Izašle smo iz rasadnika i prešle do Dijaninog vrta. Ušle smo u senicu. Preko stočića je bila postavljena lanena marama koju je pritiskala kamena kadionica. Sela sam u pletenu fotelju. Krckala je, pa sam se brzo smirila. Sestra Magda je raspalila kadilo i obavio nas je smolasti miris smrečike.

– Ne možeš da ostaneš.

Odavno nisam čula blago, ali odlučno izrečenu zabranu. Hramska pravila su jednostavna, svako ih vrlo brzo usvoji. Sestra Magda nam je otkrila da i najmlađe dete može da razume objašnjenje koje mu se pruži. Razlozi koje ne bi poimalo potiču od nevolja koje mu još nisu iskrsle, pa stoga i nisu za brigu. Oborila sam glavu. Naćuljila sam se. Znala sam da sledi nastavak.

– Plava lincura i prostrel su rođaci, zar ne?

Klimnula sam u znak odobravanja. Imaju iste listove, veoma slične zvonaste cvetove. Plava lincura raste nisko, a boja joj vuče na plavetnilo, dok prostrel stremi uvis i ljubičasti se.

– Plavu lincuru sadimo na južnoj strani, a prostrel?
– Na istočnoj, ispred jelove šume.
– Zašto?
– Zemlja je drugačija. Plava lincura vene ako se ne zasadi u aleji, a prostrel i ne raste na bogatoj zemlji, samo u suvajama i oko kamenja.
– Da bi cvetala, svaka biljka mora da raste na odgovarajućem tlu, zar ne?
– A Brigit? Da li će ona ostati?

Sestri Magdi oteo se kikot.

– Ne, neće. Slične ste, to je istina. Zato se toliko i volite.
– Igrala sam i kao krilo i kao bek, bila sam i pivot. Rekla si mi da si i ti bila kapiten. Posmatrajući Brigit videla sam da mi nešto nedostaje. Bila sam uverena da bih bila dobra sestra. Ali ako ni ona ne ostaje, ko onda?
– Mav. Ali to nije važno. Hram nije mesto za tebe. Procvetaćeš na drugoj zemlji.
– Ne razumem, izabrala sam Zvečkastu Nit, zar bih pogrešila da sam odabrala bilo koje naselje? – Ne, ali ti nisi ni lincura ni prostrel. Zemljište tvoga bića mora da se nađubri iskustvom. Nisi ni kapiten, a ni sestra.
– Šta sam?
– Videćeš. Čini ti se da imaš nešto što Brigit nema, ali ti imaš nešto još više.
– Šta to? Sestrice, šta sam ja?
– Plašiš se, a to je prirodno. Hajde, ne brini. Na putu do Zvečkaste Niti imaćeš dovoljno vremena za meditaciju. Ovde ne možeš više ništa da saznaš o sebi. Odlazak delom i služi za to da sama dođeš do odgovora.

Prihvatila sam objašnjenje. Ustala sam. Pletena fotelja mi se obradovala krckavim režanjem i cijukom. Sestra Magda me je pozvala u zagrljaj. Iz torbice za pojasom izvadila je paketić mirišljavih štapića.

– Predanje kaže da ako podeliš ljubav uz ovaj incens, možeš da se ušetaš u san voljene osobe. Potrebno je samo da zaspiš uz kadilo.

Brigit je brisala suze. Rekla je da sam je poštedela odlaska kod sestre Magde. Sad bar zna da neće moći da ostane u Hramu. Bacila se na mene i oborila nas s kreveta. Gorele smo sve do jutra, a dogorevao je i štapić koji nam je prepleo putanje snova.

Dvanaesti ciklus - Dvanaesti dan

2009-01-05T03:12:00.001+01:00

Ranko Trifković
LUDAČE II

Otac je bio veoma ljut. Osećao sam krivicu zbog toga što sam mlitav i što padam u nesvest čim ugledam kapljicu krvi. Naredio mi je da se upišem na gimnastiku. Obreo sam se u olimpijskoj dvorani, majušan ispod nedostižnih karika i vratolomnog razboja. Trener je bio oniži stariji gospodin. Imao je tanke brkove kao Erol Flin. Pokušavao je da me poštedi najtežih zadataka, ali nisam mogao da dostignem ni švrću, najmlađeg u grupi. Upinjao sam se da istrajem i savladam najosnovnije figure, zvezdu i kolut unazad. Prevrtao sam se po strunjači kao palačinka. Kad je došlo vreme za kozlić, svi su ga lako savladali. Uveravali su me da je izvodljivo. Zaletiš se, odraziš, raširiš noge i kažeš hop!

– Dečače, ako ne pokušaš nikad nećeš postati muškarac. – šapnuo mi je trener.

Nisam bio siguran u čemu je prednost toga da postanem muškarac.

Slutio sam da me s druge strane odskočne daske čeka bol. Nisam želeo da razočaram oca. Zatrčao sam se. Poleteo sam i za tren mi se učinilo da ću preskočiti spravu. Zakačio sam je stopalom i sleteo na razdeljak. Otac je urlao na trenera i upirao prstom u mene, okrvavljenog i omamljenog od pada. Gospodin Flin je šištao i snebivljivo širio ruke.

Prebacili su me na boks, ali teretana je smrdela na znoj, mokraću i sitne prestupnike. Primio me je Srba, trbušasti sensei džudo-kluba. Džudisti su me srdačno prihvatili. Bilo je to površno ushićenje koje se uvek izrodi među ljudima okupljenim zajedničkim hobijem. Uživao sam u plitkoj toplini, srećan što postoji mesto na kome mogu da zgrejem sve zakržljalije društveno čulo. Prvi put sam stekao drugare koji se zovu Migi, Šule, Čvarak, Koska, Bundeva.

Prijavio sam se za letnje pripreme sa džudo-klubom. Tada sam prvi put deo raspusta proveo izvan očevog krila. Svake godine putovali smo u strane zemlje, obilazili vojne muzeje i bojišta. Skupljao sam otkose trave sa Hestingsa, narcise sa Vaterloa, strukove žita sa polja oko Slavkova. Bilo mi je prevruće u Šenbrunu, prehladno na "Aurori", dosadno na pustom autoputu praškog predgrađa Kobilisi. Preostali deo odmora provodili smo u kući na obali mora. Otac je čitao knjige o ratovima i proučavao topografske sekcije, dok sam tumarao po maslinjaku. Stideo sam se kupanja u bazenu. Selo je zavisilo od redovnih isporuka vode. Sa broda-cisterne vijugala bi se trošna vatrogasna creva puna rupica. Žene su podmetale šolje, lavore, džezve, korita, tanjire, pokušavajući da spasu svaku kap. Jednom dnevno silazio sam na plažu, a mrak bih dočekao vireći kroz šiblje oleandera. Neznajući za njegova otrovna svojstva, krunio sam suvo lišće, čupkao cvetove i pupoljke. Suvarci su krckali kao najslasnije prepržena slaninica, a latice su odbrojavale voli me, ne voli me za devojčicu iz susednog dvorišta. Najviše su mi se dopadale vesela narav i razdivljala kovrdžava kosa. Prelivala se nijansama između boje žita i boje turskog zlata. Skupio sam hrabrost da joj se obratim tek posle pet ili šest godina posmatranja. Pomalo me je razočarala toplina kojom me je prihvatila u igri. Rekla je da se zove Smirosinka, ali je u Nemačkoj zovu Pipi. Nažalost, to je bilo poslednje leto u kući na obali, tako da ne znam li je susret s njom bio izuzetak koji potvrđuje pravilo ili samo jedna u nizu luckastih epizoda.

Kuća na moru imala je još jednu zanimljivu gošću. U hladu ispod maslina otac je razapeo sto za ping-pong. Turisti su odlazili na plažu bledi, a vraćali se pregoreli, a iz dvorišta je neprestano dopiralo kuckanje loptica od celuloze. Krave su mirno odlazile na pojilo i vraćale se, a za stolom su se smenjivali igrači, otac, komšija, komšijini sinovi i ja. Otac je, naravno, bio nepobediv, a ja sam bio na dnu tabele. Na ogradi je počela da se pojavljuje krhka devojčica. Činilo mi se da nije mogla imati više od četrnaest ili petnaest godina. Kosu boje zalaska sunca nisu mogle da sputaju brojne šnale, pa je izgledala kao da joj se ćilibarne niti roje oko glave. Danima je zastajkivala i pratila čežnjivim pogledom stonoteniserski maraton. Sažalio sam se na curicu u crvenom bikiniju i pozvao je da uđe. Snebivljivo je stupila pod masline. Nije progovorila, ali bilo je jasno da želi reket. Nisam osvojio nijedan poen. Nije ni komšijin stariji sin. Nije ni komšija. Kad je pobedila i oca, pitali smo je ko je ona i zašto tako dobro igra stoni tenis?

– Jestem seniorskim šampionem Polski – rekla je stidljivo Agnješka.

Kada sam odlučio da idem na letovanje sa džudistima, otac je kupio jedrilicu. Plovili smo između ostrva, od juga ka severu, duž cele jadranske obale. Bio je veoma ponosan na to krstarenje. Pobedonosno smo uplovili u luku, dok su se zgužvani džudisti iskrcavali iz autobusa. Ponovo sam osetio ubode stida.

Već nakon prvog treninga izazvao sam zastoj plana i programa. Nisam mogao da pratim vršnjake, ni u jutarnjem trčanju, ni u podnevnim vežbama, ni u popodnevnim treninzima. Smestili su me u grupu sa devojčicama. Padao sam često, nisam mogao da pohvatam korake naprednih tehnika. Pomogla mi je Ana-Marija. Naravno, zaljubio sam se, šta sam drugo mogao. Ličila je na mrava. Bila je sitne, dečačke građe. Imala je kratko podšišanu kosu crnu kao oklop šumskog mrava i isturenu vilicu poput mravljeg ratnika. Trpeo sam podsmehe zbog toga što sam i među devojčicama bio najtromiji i najslabiji. Nemo sam obožavao Ana-Mariju, a ona se ljubazno osmehivala. Želeo sam da leto potraje i da se nikad ne vratim u školu, pa makar me svaki dan treskali o strunjaču. Odmor se naglo prekinuo kada sam se okliznuo i slomio ruku. Otpremili su me ocu kao paket.

– Ti si kriv – zaključio je mirnim glasom.

– Ali tata, na tom istom mestu slupali su se još dvanaestoro, pa i trener, maser i šef smene.

– Jedino si ti uspeo da slomiš ruku, bravo sine!

Otac me je, pod izgovorom da mora hitno da otputuje odveo kod Magdalene. Bila je sveže razvedena. Nosila je svečani crni komplet na tanke zlatne pruge, svetobelu košulju i drečavocrveni karmin. Svetao ten naglašavao joj je oštre crte lica i filmsku frizuru boje sipinog crnila. Zadatak joj je bio da me vodi na skidanje gipsa i da me prepakuje na voz za more. Gledala me je halapljivo. Upadala je u kupatilo dok sam se tuširao i odmahujući ponavljala da ima dva sina starija od mene. Preživeo sam i dočekao novu školsku godinu.

Ljiljana se pretvarala u lepoticu, a ja u zver. Zapadao sam u svađe sa celim razredom, sedeo osamljen i na časovima i na odmorima. Gubio sam strpljenje. Plašio sam se da će škola proći i da ćemo se zauvek rastati. Nisam skrivao prezir prema deci iz škole. Przničio sam, tukao se bez povoda i dobijao batine. Više su me boleli njihovi pogledi. Ljiljanu su slali da me smiri. Isprva je bila sažaljiva i pronalazila nešto uzvišeno u tom poslanju. Kasnije se ljutila što je zovu da gasi požare. Napisao sam u spomenar ružne stvari o svakome iz razreda.

– Da li ti uopšte znaš šta je to kurva? - uprla je prstom u mene Ljiljana.

Oko nje stajale su Ana i Biljana. Opkolile su me. Znale su da ne smem da im se usprotivim ili da im klisnem. One su bile Višnu, Šiva i Brama, sveto trojstvo naše škole.

– To je žena koja prodaje svoje telo.

Gledao sam u pod, poružnjujući sve više svakim otkucajem srca. Bes mi je ostao u kolenima i nemoćan da se uspne dalje, točio se na beton školskog dvorišta.

– Zašto si to napisao?

Zato što nije pravedno. Volim te godinama, dođem kad me pozoveš, odem kad to poželiš. Lovim tvoje prekorne poglede, kad već ne mogu da osvojim osmehe. Prezirem kapitena rukometnog tima i celu reprezentaciju. Hranim te sopstvenom krvlju, zbog mene si ojačala, zarumenela se. Obožavam te toliko da ti ulivam dobru karmu zbog koje ti sve u životu ide od ruke. Naravno, nisam smeo to da joj odgovorim.

– Nisam tako mislio... – promucao sam.

– Nisi uopšte mislio! Sutra da si se izvinio svima.

Posle ove epizode bilo mi je mučno da idem u školu. Gubio sam bitku protiv društva, pronalazio u njihovom ponašanju sigurne znake izopačenosti. Zar ne vide da je sve na ovom svetu izokrenuto, manje je više, dobri su zli, crno je belo? Svakako je nešto u toj deci bilo pogrešno postavljeno. Kako inače objasniti da sam u svim drugim društvima bio izuzetno cenjen. Na primer, bio sam omiljeni lik u kraju, a posebno devojčicama. Verovatno zbog toga što sam prvi imao pravu Barbiku.

Dvanaesti ciklus - Jedanaesti dan

2008-12-11T02:42:00.001+01:00

Svet će nestati

"Samo neiskvareno biće preživeće, ove dane apokalipse što stupa, pesnike što siluju muze i proroke što skrnave put." Serđovu pesmu opomene slušam kao rekvijem. Cigareta dogoreva. Ostaje mi gorak ukus u grlu. Kroz prozor vidim munje. Hrpe oblaka promuklo se nakašljavaju. Vetar cvili oko krova, nosi lišće, grančice i plastične kese.

Odlazim u kuhinju zakrčenu konzervama, kutijama, plastičnim bocama i balonima. Vodovod još radi. Zahvatam punu mericu. Radnu sobu pretvorio sam u staklenik. Na četrnaest i po kvadrata nikle su hajdučka trava, beli luk, kantarion i bokvica. U visećoj grnčariji našlo se mesta za patuljaste šargarepe, nana, bosiljak i peršun. Zalivam biljke i zadovoljno cokćem.

"Uzrok smo svakom svetskom zlu, priroda će nadživeti nas pse, kad odemo Bogu na istinu." Sto metara istrčim za manje od deset sekundi, mogu da izdržim i maraton. Mišići su mi očvrsli od višemesečnog vežbanja. Statistika nije na mojoj strani. Bolje izglede bih imao da sam uspeo da kupim kuću na planini. U podrumu su naslagana drva za potpalu. Knjige sam zapečatio u šest čeličnih kovčega. Na policama su ostali samo priručnici i saksije sa marihuanom. Nikada je nisam pušio i nadam se da neću morati, ali negde sam pročitao da je odličan anestetik. Smak sveta donosi nepredviđene neprijatnosti. Što se mene tiče, spreman sam. Kraj može da počne.

"Eh, kad bi se pesmom, mogao izlečiti svet." Serđ završava klavirskim epitafom koji se zaustavlja najdubljim tonovima.

Zvoni telefon.

Dvanaesti ciklus - Deseti dan

2008-12-01T04:09:00.001+01:00

HRAM BESKRAJNE IGRE

Nemoj da misliš! Šištof mi je lepo rekao da se prepustim. Tako mi i treba. Prilazi mi Divna i pomaže mi da ustanem. Rebrasto tkanje njenog tačkastog žerseja natopljeno je znojem. Miriše na stolistu ružu. Neverovatna je. Lupne me po vratu i nasmeje se. Otkriva mi oštre očnjake preklopljene preko sekutića.

- Hajde mala! Treba nam još jedan gol – kucne me čelom.

Na našoj strani terena, prugasti tim je već prešao u protivnapad. Brigita skače poput lavice. Kolenom se upire o rame Felisitas koja pada kao usamljeno drvo pred orkanom. Brigita u padu, silovitim zamahom, ispucava loptu tek nešto manju od moje glave. Mav brani! Nehajno sklanja ljubičastu šišku. Dobacuje mi loptu i namigne.

Čekam da me Oenon i Gordana prestignu i gradim napad tačkastog tima. U sred prugastog zida, Felisitas i Tana se gurkaju. Iako krupnija, crvenokosa Tana nema izgleda protiv debele Felis. Najpre moram da prođem Brigit. Plava kosa upertlana joj je u krunu od pletenica. Spustila se, čeka me da skočim. Lažiram napad, dodajem Divnoj. Brigita ne prati kretanje lopte. Vreba me. Divna iskreno pokušava da se probije, ali drugi talas zaustavljaju Marsja i Margriet. Nikad mi nije bilo jasno kako znaju koja da se odazove kad Brigita poviče "Mar". Ostalo je veoma malo za treći proboj.

Nemoj da misliš! Čim počneš da dumaš, sumnjaš u sebe. Na koju stranu povesti varku? Ako ti znaš i protivnica zna. Šištov misli da ću uskoro odrasti. Stigle su mi ponude iz različitih naselja. Zar to nije prerano? Sestra Magda misli da nije. Moja soba gleda na jezero. Ne želim da napustim hram. Bol me vraća u stvarnost. Visim u Brigitinom čeličnom zagrljaju. Golmanka prugastih, Kirsti, vadi loptu iz mreže koja se leluja. Uspela sam! Čupaju me sa svih strana i razdvajaju od Brigite. Ona đipa preko mojih igračica da mi razbaruši kosu slepljenu od pobede. Pištaljka je oglasila kraj. Opet smo sestrice, nema više tačkastih i prugastih.

Ležim na postelji pokrivena treperavim sećanjem kože na puslice poljubaca i dodira koje su mi darovale drugarice. Uvek me obori kupka posle utakmice. Brigit ima vešte prste, dugačke kao izdanci jele i jezik klizav kao mlađ pastrmke. Omamljena njenim poklonom bridim kao otpuštena struna koju je zvuk napustio.

Lenjo se okrećem na drugu stranu ležaja. Kroz staklo istočnog zida nazirem samo vrhove jela. Vetar ih čupka. Prozor koji prekriva najveći deo južnog zida sivi se oblacima. Uz zapadni zid od nabijene zemlje raste puzavica Lilica. Tako joj tepam još otkad je bila zeleni crvić. Misli mi se mreškajući vraćaju u pamet.

Beli pogled, Zvečkasta nit, Marejev gak, Levi dol, Ševrdavi klip, pokušavam da po nazivu sela zamislim život u njima. Gak otpada. Ne želim da se pridružim Marejevom naselju, ko god bio. Čini mi se nedolično da ime obeležava stanište. Levi dol? Zvuči priprosto, a osim toga odrasla sam u planinama. Ne bih mogla da se naviknem na udolje. Stanovnici Ševrdavog klipa, ili su šaljivdžije, ili nemaju visoko mišljenje o svojoj zajednici. Neću da sarađujem sa takvima. Poklisari Belog pogleda delovali su mi previše nestrpljivi. Nije mi se dopadalo kako su me dodirivali. Kao kad sestra Magda mesi kifle, pa iz naćve vadi i razmerava veknice. Šteta, čula sam da imaju lepo jezerce.

Šta li će reći Brigit? Znam da će Šištof kazati da za mene i nije bolje nego zvečkasto selo.

Dvanaesti ciklus - Deveti dan

2008-12-01T04:06:00.001+01:00

LUDAČE
(treći deo)

Prvi septembar bio je pun zaljubljivanja. Čim sam se obreo u prepunom školskom dvorištu zacopao sam se u dve riđe devojčice, četiri slatke starije sestre, tri dugokose iz petog razreda i učiteljicu. Čekao sam strpljivo da se oglasi zvono. Po knjizi Slavomira Nastasijevića "Gvapo" prepoznao sam novog kolegu. Miloš Blanuša bio je među krupnijim dečacima, ali se od budućeg kapitena rukometnog tima ili razrednog siledžije razlikovao kao patišpanj od pogače. Povukli smo se u senku platana koji je rastao u dnu školskog dvorišta. Preporučio sam mu "Letjelicu profesora Bistrouma" Čede Vukovića, a on meni "Na kraju ekumene" Ivana Antonoviča Jefremova. Razmenili smo utiske o "Ratu ljudi i daždevnjaka" Karela Čapeka. Srećni zbog susreta, odlučili smo da proslavimo. Pretvorili smo klupu u svemirski brod Vajper iz televizijske serije "Galaktika svemirska krstarica". Jurili smo Cejlonce, sve dok nas zvonce nije poteralo u učionicu.
Bio sam daleko bistriji od ostale dece, pa mi učenje nije oduzimalo vreme, ni kod kuće ni u školi. Zajedno s Milošem branio sam devojčice. Kad nisu igrali fudbal i rukomet, dečaci su ih gađali grudvama i vukli ih za pletenice. Zbunjivalo me je to što nisam uspeo da razaberem zašto oduševljeno ciče kada se napasnici obruše. Kao da ih naša plemenita služba nije naročito zadivljavala.

Miloš i ja razgledali smo zbirke minerala, buba i biljaka u radnoj sobi njegovog oca ili listali "National Geographic" sa hrpe iz moje sobe. Osim što smo razmatrali teorije crnih rupa, mogućnost putovanja kroz vreme i razvoj stripa, većali smo o tome u koga se zaljubiti.
Sandra je bila najviša u razredu. Crna ravna kosa pokrivala joj je leđa. Imala je oštre crte lica i otresit stav, zbog čega je bila predvodnik Keja u dečijem ratu protiv Belih solitera. Kod čika Pante raslo je šiblje koje sam lomio i donosio Sandri. Bio sam glavni oružar Kejaša. Tako sam ušao u krug devojčica kao prorok Tiresija. Savetovao sam ih kako da prevare Buzdu, vođu Soliteraša. Sedeo sam u klupi iza njihove i postao im najbolja drugarica. Tešio sam ih kada su mi se jadale i zasmejavao ih glupirajući se. Sandra je bila previsoka i ćutljiva, a i više joj se dopadao Miloš. Oblačio se moderno i slušao je pravu muziku. Moj stil bio je pocepani džemper maslinastozelene boje s epoletama i tanke lovačke pantalone, a cele godine išao sam u istim patikama marke Konvers koje sam dobio iz Amerike. Nisam hteo da ih skinem ni kad se ispucala koža odvojila od đonova. Otac ih je bacio u dvorište i naredio mi da nosim cipele.

Kristina je bila zaobljena i odmalena je ličila na službenicu. Krasile su je gusta kovrdžava kosa boje Dunava i iskrene plave oči. Često sam je zamišljao u tamnoplavim kompletićima koje su nosile pripadnice britanskog kraljevskog pomoćnog vazduhoplovnog korpusa. Nisam bio iznenađen kada sam čuo da je postala medicinska sestra. Kao mala nije bila nimalo brižna niti je pokazivala sklonost ka Hipokratovoj nauci. Uklapala se u sliku ljubaznog devojčeta sočnih jagodica i pitomog izgleda. Znao sam da će se baviti plemenitim zanimanjem, ali u uniformi. Radio sam joj domaće zadatke i vrlo brzo shvatio razmere njene priproste prirode. Milošu to nije smetalo.

Bojka je bila mršava i ružičasta kao Pink Panter. Lepršavu svetlu kosu vezivala je gumicom u rep. Ogromne plave oči bleskale su ispod debelih stakala naočara. Nije bila šaljivdžija, ali sve joj je bilo smešno. Nehajna vragolanka na granici šašavog i drskog. Jednom ili dva puta potukla se da bi odbranila drugaricu, ali inače nije bila prgava. Trčala je kao vetar, zbog čega sam bio uveren da je u srodstvu s velikim mačkama. Pozvala me je da gledamo film "E.T." pa sam mislio da je i ona zaljubljena u mene. Uzalud sam joj svaki dan posle škole nosio torbu i išao da gledam Spilbergov hit. Bojka je stanovala u Belim soliterima. Neko je dreknuo moje ime, poletele su kamenice. Proteran kao uhoda družine sa Keja, batalio sam zauvek i Bojku i Eriku Eleniak. Od bubotki pomešanih s naučnom fantastikom ukotvio mi se san koji me i danas proganja. Na istoj zaravni ispred Belih solitera na kojoj sam dobio batine, jednog dana sleteće vanzemaljci i to ne miroljubivi botaničari, već preteći matični brod veći od Meseca.

U trećem razredu zaljubio sam se u Ljiljanu. Izgledala je kao izgladnela ukrajinska seljančica. Imala je tanku ravnu kosu, trouglasto bledo lice i bolešljiv stas. Nos joj je bio kvrgav, a lice prekriveno pegicama boje kafe. Nije bila na meti školskih šmekera, Milošu se nije dopadala, a to mi je bilo i najvažnije. Kao insekt tanane opne, izabrao sam devojku srazmernu svojoj krhkosti. Naklonost sam joj pokazivao tako što sav pocrvenim, kao i poklonima; cvetić, šareni rezač, mirišljava gumica, ljubičasta olovka, mina nula pet, omotač za knjige. Nažalost, Ljiljana je bila ravnodušna na rumene obraze, a darove je odbijala.

Nije mi smetalo. Kada su videle upornost sa kojom sam se udvarao, školske drugarice su se nakratko raspilavile. To je bio trenutak da mi uzvrate za razumevanje i saosećajnost kojima sam ih obasipao. Očekivao sam se da će neka od njih uspeti da ubedi Ljiljanu da sam dobra prilika. U školu sam išao pun nade i naoružan novim poklonima. Sjatile su se da me sažaljevaju, bile su oko mene samo dok im je moja priča delovala romantično. Nisam odustajao od udvaranja, čak i kada su se dušebrižnice raspršile.

Ljiljana je iz godine u godinu postajala sve lepša. Lice joj se zaokruglilo. Svilenkasta kosa presijavala se bojom najfinije čokolade. Izrasla je u krupnu curu koja je primljena u rukometni tim. Postala je prgava i bundžija protiv svih vrsta nepravde. Svi su znali da sam joj i dalje naklonjen. Povukao sam se u svet koji smo oivičili Miloš i ja. Bili smo klinci koji ispravljaju biologičarku i pronalaze greške matematičarki, a mnoge lekcije smo znali bolje od senilne istoričarke. Međutim, za razliku od njega koji je uvek rado išao na žurke i rođendane, društveni skupovi postali su mi mrski. Teško mi je bilo da sedim u uglu i posmatram kako moja ruža cveta drugima. Osim toga bila mi je nesvarljiva glupost druge dece. Dečaci su bili priprosta gomila hvalisavaca i strašljivaca. Koškali su se kao kerići koji svakodnevno utvrđuju poredak u čoporu. Devojčice nisu bile ništa bolje. Tračare koje su marile samo za to da budu glavne ribe u školi.

Slutio sam da paklovi školskog dvorišta odslikavaju poredak u svetu odraslih. Ponašanje klinaca bilo mi je nepodnošljivo. Trudio sam se da ne obražam pažnju, ali bolelo me je to što nisam mogao ni da im nagovestim koliko su pogrešni i prizemni. Kao da im nije bilo dovoljan znak to što sam se u svemu isticao. Sastavio sam poduži rukopis i pročitao ga na času istorije. Nisam očekivao da će se prizvati pameti. Morao sam da skinem teret odgovornosti. Eto, sad znaju šta mislim, pa ko hoće da krene drugim putem, neka mi se pridruži. Svi su se smejali, čak i Miloš. Sklopio je primirje s družinom okupljenom oko kapitena rukometnog tima. Ostali su mi slinavci i raspertlani. Sedeo sam u klupi s Muhamedom koji je ličio na Alžirca. Lupao je u stolicu kao u tarabuk, učio me je da pod prstima prepoznam ispod stola sveže zalepljenu žvaku. Patio sam svaki put kada su ga tukli, a još više zato što nisam mogao da mu pomognem. Padao sam u nesvest već na prvu kapljicu krvi. Ošamućenog, do kuće su me vodili otpadnici, slinavi i kašljucavi.

Dvanaesti ciklus - Osmi dan

2008-11-28T13:51:00.000+01:00

Ranko Trifković
LUDAČE
(drugi deo)

Za razliku od Ivanine, moju kuću bilo je veoma jednostavno pronaći. Na pročelju je imala prozore sa okruglim rešetkama koje su podsećale na gvozdene mete. Ulaz je bio dugačak šest i po sekundi. Iz polutame je vrebao čika Nikola. Njegova šaka mogla je da obujmi dečju glavicu i smrska je kao orah. Zato sam uvek trčao kroz hodnik, sve do zastakljenih vrata s duplim šarkama. Bilo je dovoljno da piknem mesinganu kvaku i projurim između Scile i Haribde. Tik ispred stubišta, s leve strane bila su vrata od podruma, a s desne Pantin stan. U memljivu tamu punu paučine koja bi zaustavila i Indijanu Džonsa nisam voleo da ulazim. Tamo su stajali bicikli. Preuređeni vešeraj Železnica je dodelila večito umornom, polupijanom skretničaru. Čika Panta je terorisao stanare. Imao je podočnjake gore od Imperatora iz "Zvezdanih ratova", širio je oko sebe auru nezadovoljstva i gnojave zavisti. Ispod stepeništa protrčavalo se u dvorište, koje je bilo do pola betonirano, a od pola travnjak s dve topole i nekoliko jelki koje je moj otac sadio svake Nove godine. Zgrada je imala dva krila, sa svake strane po pet stanova. Prostor ispod terasa samo je naizgled pripadao dvorištu. S desne strane prostiralo se Pantino carstvo, a s leve otpad koji je otac godinama taložio. Radni stolovi, plišane fotelje, zabravljeni ormarići, arhiva požutelih spisa usendvičenih u kartonske oblande, od te gomile mogla je da se sastavi kafkijanska sudnica. Zidovi koji su razdvajali komšiluk imali su na vrhu zalivene stakliće polomljenih pivskih flaša. Ipak, preko zidića, u moje dvorište upadali su klinci. Imao sam najveću zbirku igračaka u kraju, pa su dolazili da prečešljavaju busenje ne bi li ulovili zaboravljenog vojnika, autić ili lopticu.

Četiri skoka uz ili dva skoka niz stepenice, na prvom spratu stanovao sam pored čika Nikole i njegovih zrikavih unučica. Iznad je u jednom stanu je živela baba-devojčica koja je jela odvratne zelene grumuljice, a u drugom tri polubakice iskrivljenih kukova. Bile su vrhunski programeri, u šta mi je bilo veoma teško da poverujem. Staro zdanje imalo je sve tanje zidove od prizemlja ka tavanu. Na poslednjem spratu živela je mnogobrojna porodica Haljimi, a vrata do njih, nešto mlađa od mene, Roksana. Njen otac radio je treću smenu. Vraćao se jutrom, podbuo od pića. Zabadao je čačkalice u bravu ulaznih vrata kuće da ih niko ne bi zaključavao. Kad god bih sišao u dvorište, ludača je već bila tu. Mimoilazili smo se kao pas i mačka koji su se odavno onjušili i prihvatili postojanje onog drugog. Kad mi je primirje dojadilo, počeo sam je pozdravljam u prolazu. Nije prošlo dugo, prišla mi je. Isprva smo se igrali šuge. Trčeći kroz hodnik, promašio sam kvaku i pesnicom prošao kroz okno zastakljenih vrata. Zaradio sam brazgotinu i beli ožiljak koji još nosim na unutrašnjoj strani nadlaktice. Igrali smo se i frizerskog salona. Sakrili smo se u dvorištu, ispod terase. Seo sam na stolicu ispod koje sam raširio stare novine. Rosanda mi je odsecala čekinjaste bokore s glave. Kući sam se vratio kao pregažen kosilicom. Kad je pošla u školu dosadile su joj igre iz kojih sam izlazio osakaćen ili unakažen.

Jedne jeseni stigao je ugalj. Otac je pregradio ostavu daskama. Naredio mi je da svakih sat vremena silazim u podrum i u kantu zahvatam crno grumenje. Prišao sam vratima prestrašen hukom. Podrhtavala su kao da će kroz njih svakog trena provaliti đavoli. Između paučine i ogoljenih žica nesigurnom rukom pronašao sam prekidač rasvete. U zamršenim hodnicima koji se prostiru sve do pakla trepere rudarske svetiljke. Utešilo me je prisustvo bicikla. Naježen kao preplašeno mače stupio sam pred zakatančenu šupu. Razmandrljao sam lanac i ušao u svet očevih otpadaka. Naslonjene na branu za ugalj bile su merdevine prošarane skorenim krečom. Crne kese za đubre opasane trakom za pakovanje visile su kao grozdovi s tavanice. Pri vrhu bile su okačene crvene skije sa starinskim vezovima na oprugu. Desno od ulaza je nakrivljena polica na kojoj su četkice raznih veličina, razgnječene tube uljanih boja, slikarske mistrije i palete, grubo platno i vojnički kovčeg za municiju u kome su rezervni delovi za mašine koje odavno ne postoje, kažnjene cipele i čizme, odbačeni kaputi i zbirka priručnog alata.

Popeo sam se merdevinama na vrh ugljokopa i napunio kantu. Užasno iskustvo puno tmine i prašine oplemenilo se kada sam ugledao nasmejano žensko lice. Svuda po zidovima bili su zalepljeni posteri lepotica. Zbog uglja video sam samo poluzatrpane glave, kose ili lenjo zabačenu ruku.

Iako podrum nije postao manje strašan, ulazio sam nešto hrabrije, kao arheolog obuzet istraživanjem. Zahvatao sam grumenje do zida i kroz dane i nedelje strpljivo otkopavao ogoljeno rame, grud, ispruženu nožicu s lakiranim noktima. Pretpostavljao sam da otac ovde negde krije časopise iz kojih potiču zidne dame. Rasporio sam crnu kesu i pronašao blago za kojim sam tragao. Čim ostavim kanticu pored peći zatvorim se u sobu i procenjujem plen. Brojeve s najlepšim modelima slagao sam u najveću fioku radnog stola. Ostale sam držao ispod kreveta, a raščerupana izdanja iz kojih sam makazicama uklonio golotinju odlagao sam u kotlarnicu. Iseckane cice lepio sam u veliki bibliotekarski registar iz pedeset i neke. Na slikama su me najviše zanimale ženske grudi. Dlakavi delovi uopšte nisu izgledali privlačno. Voleo sam i karikature. Rajzingerove su zaista bile smešne. Ništa nisam znao o oblicima, bojama i mirisima žene. Više sam verovao Lasalvijevim crtežima nego fotografijama.

Budući da nisam znao šta da radim s posterima lepotica, skakao sam na njih. Prvo podmetnem jastuke sa troseda i preko njih postavim duplerice. Zatim se zaletim sa drugog kraja sobe i sletim na papirnu gospođicu. Od te navike koja je sablažnjivala dadilje odvikla me luda Argentinka. Otac je svake nedelje zapošljavao drugu da kuva i pazi na mene. Nije imao radno vreme, pa je dolazio kući ređe od hajdučkog harambaše, a žene su bežale. Pritiskalo me je osećanje da sam ja kriv za to što odlaze. Tek, jednog dana pojavila se tamnoputa ženica. Imala je gustu kosu na sitne paperjaste kovrdže, crni kožni prsluk, košulju od džinsa, oko vrata vrpcu sa srebrnom kopčom u obliku raskriljenog orla, iscepane farmerke ukrašene maramom duginih boja i mokasine. Netremice je gledala oca u oči. Već to je bio podvig koji je nagoveštavao retku snagu ličnosti. Odobravala je slušajući uputstva i smejala se otkrivajući krupne bele zube vanevropskog porekla. Umesto da sedi sa mnom i nadzire me dok radim domaće zadatke, Mariela mi je pokazala kako se od štirka i tempera pravi omotač za sveske. Učila me je da vajam golubove od plastelina, da pletem novogodišnje ukrase, da pravim kućice od stiropora. Donosila je ručak, za oca uvek bistru supu, šniclu i varivo, za mene asado, milanesas, empanadas, fideos ili lokro. Vodila me je da upoznam majku, zbrčkanu Guarani Indijanku. Pokazala mi je prave gaučo bole, kolt četrdeset pet, prepariranog kajmana i kuvanu ljudsku glavu. Kad je otkrila moju skakačku sklonost, prasnula je u smeh. Zatvorila je vrata sobe i spustila se na kolena. Nemoj da se stidiš, svi imamo uši, oči, usta, nos, kosu, ruke, noge, rekla je otkopčavajući košulju. Užasnut posmatrao sam kako se dugmići otvaraju, kao odbrojavanje streljačkog voda. Grudi su takođe deo tela, to je sve prirodno, kazala je i pitala da li želim da ih vidim. Briznuo sam u plač. Zagrlila me je. Utonuo sam u golicave kovrdže. Mirisale su na reku Rio de la Plata i kiselkastu travu mate. Prestao sam da se zanimam za fotomodele, a zbirku sam prodao mnogo godina kasnije preprodavcu starih novina. Izlečen od naskakanja, postepeno sam razvio novi strah. Bio sam ubeđen da me žene gledaju halapljivo. Kasnije će se pokazati da je moja bojazan bila opravdana.

Blogigrica

2008-11-15T17:20:00.001+01:00

Inficirao me Walker , jedino što kod mene nema str. 56, videćete posle zašto...

elem,

Your character's skills represent a variety of abilities, and you get better at them as you go up in level.

Ovo su propozicije igre;

1. Zgrabite najbližu knjigu
2. Okrenite stranu 56
3. Pronađite petu rečenicu
4. Napišite unos s tom rečenicom i pravilima igre.

Srećno

Dvanaesti Ciklus - Sedmi dan

2008-11-15T17:12:00.000+01:00

Ranko Trifković
LUDAČE
(prvi deo)

Sve je počelo u obdaništu. Bio sam zaljubljen u Ivanu. Nosila je cipele krem boje, prugaste čarape, tamnoplavu suknju do kolena i za nijansu tamniji blejzer sa čipkanom kragnom. Niz srcoliko lice spuštala se zlatna kosa protkana tamnim pramenovima.
Kad bi za trenutak prestali da se koškaju i bruje vozeći sportske automobile kroz vazduh, dečaci su zadirkivali jedni druge. Najsramotnija optužba bila je da si zaljubljen u najlepše u vrtiću, bliznakinje Saru i Martu. Uvek su bile odevene u plisirane haljinice i tamnocrvene džemperiće. Smejalice su im titrale u obraščićima. Druga kletva derana bila je visoka Sandra čija se dugačka crna kosa vijorila kroz igraonicu kao zastava.
Ja sam imao oči samo za Ivanu. Igrali smo se tate i mame. Ja sam bio kuče. Požrtvovano sam puzao na sve četiri i kevtao za njom. Upornost mi se isplatila. Dane sam provodio u Ivaninoj blizini, a biti psetance za mene je bila ogromna prednost. Kao prvo, oca je obično glumila devojčica, a mama Ivana je radije milovala kučence, nego što bi dodirivala tatu. Osim toga, davala mi je keksiće koje sam joj pažljivo jeo iz ruke.
Majka je prišivala kožne zakrpe na sve moje pantalone i džempere, i krstila se koliko sam trapav. Nisam umeo da vežem pertle i neprestano sam šmrkao guste zelene slince. Marko i Marija bili su brat i sestra, najstariji iz grupe. Brinuli su se o meni, brisali mi nos i vezivali pertle. Iako potpuni musavko, bio sam daleko napredniji od ostale dece.
Eto, na primer, pronašao sam šahovsku tablu i istresao figure na gusto tkanje tapisona izlizanog revnosnim usisavanjem i dečjim tabananjem. Zapanjio sam se kad je drvena kutija ispljunula pedesetak lakovanih figurica. Uzdahnuo sam i bacio se na posao. Prebirao sam po gomilici da ulovim dva topa, dva lovca, dva konja, osam pešaka, kralja i kraljicu. Tek što sam poređao početnu postavku, dolazi bucmasti deran. Usne su mu rumene kao da ga šminkaju. Trepće devojačkim trepuškama i predlaže mi da odigramo partiju. Uzleteo sam u nadi da nisam jedini u vrtiću koji zna da igra šah. Složio sam se namah i zamolio ga da, kao beli, povuče prvi. Čim je odigrao dva-tri poteza, kao da mi je topom zgazio srce.
Utehu sam tražio u društvu Igora Spasića. Kolega je, kao i ja, čitao Žila Verna i maštao o putu u središte zemlje. Osamimo se u uglu i raspravljamo o važnim temama. S kojim nedaćama bi se susreli istraživači dubina litosfere, da li Supermen može da oživi mrtve, da li kad porastemo da postanemo profesori istorije ili arheologije? Brojao sam mu do deset na engleskom i nemačkom, a on meni na francuskom i italijanskom jeziku. No, malu su nam utehu ovakvi razgovori pružali kada u igri partizana i Nemaca zapadnemo u Gestapo, onako balavi i raspertlani. Čak su i vaspitačice bile protiv nas. Na časovima crtanja, deca su krivila kuće, izduživala očeve, smanjivala majke, zubatila sunce. Naši radovi uvek su predstavljali predele mašte, Odisejevu borbu protiv kosturskih ratnika, Riđobradog i njegove gusare, podmornicu kapetana Nema. Učiteljica je sakupljala radove i na kraju godine nam ih vraćala. Crteže za koje nisu bili sigurni ko ih je nacrtao, davali su Igoru ili meni.
Prvu ludaču pokupio sam gotovo nagonski, kao što čamac zapati remoru ili majmun buve. Barbara je imala zagasitoriđe bujne kovrdže. Na sve se bezbrižno kliberila, mlatarajući rukama, što je naučila od majke. Bila je krupnija od ostalih devojčica ili ju je moje sećanje uveličalo. Takav sam ostao i do dana današnjeg. Sklon sam da visinu devojaka merim stepenom zaljubljenosti. Damice od metar i mobilni telefon postaju više od mene za glavu. Laknulo mi je kada sam otkrio da i drugi slično postupaju. Dragim bićima podare plave oči, mio glas ili posebnu boju čarapa.
Barbara nije bila moja ljubav, već moja guzica. Svaki dan posle ručka, vaspitačice su otključavale ormariće iz kojih su se spuštali kreveti. Igraonica bi začas postala spavaonica. Taj obred mi ni danas nije jasan, ali većina klinaca bi slatko zahrkala, kao da su jastuci bili natopljeni uspavljujućim sredstvom. Koristio sam dremku da se odmorim od ostale dece. Zurio sam u tavanicu i proučavao muve. Mimoilazile su se dostojanstveno. Držale su se ustaljenih putanja. Zamišljao sam da su vasionski brodovi. Iznenada nastane jurnjava. Mašta je docrtavala zelene munje koje su protivnici razmenjivali u žaru borbe. Smirile bi se bez vidljivog povoda i ponovo klizile vazduhom mirno kao da se ništa nije dogodilo.
Pored mene, neko se praćaknuo. Ispod pokrivača izronili su Barbarini uvojci. Nacerila se tako da su joj se pegice stopile u jednu. Legla je potrbuške i zbacila ćebe. Podigla je spavaćicu i razgolitila se. Svemirske lađe i leteći insekti iščezli su kada se maštarija povukla pred stražnjicom koja se mreškala kao puding. Sećam se pravilnih polulopti posutih belim pegicama i mirisa dečjeg sapuna. Licem u lice s dupetom takvog kalibra srešću se ponovo tek dvadesetak godina kasnije.
Spustio sam obraz na naježenu kožu. Milovao sam vrhovima prstiju obim hladne Barbarine guze. Strah od vaspitačice nije postojao. Nisam radio ništa zabranjeno. Odavati počast njenoj puti bila je najprirodnija stvar. U tom činu nije bilo drugog uzbuđenja do ushićenja pred apsolutom.
Popodnevno spavanje postalo je sveti trenutak, a Barbara je uvek nalazila način da se nađe na krevetu do mog. Nije pokušavala da se druži sa mnom, kao da jedno za drugo nismo postojali.
U igri sam i dalje bio Ivanin rob. Dočekao sam da mi šapne vrele reči zbog kojih sam trpeo odrane laktove i nosio zakrpe. Zakazala mi je sastanak i objasnila gde stanuje. Dok sam stajao na pljusku ispred pogrešne zelene kapije, sanjao sam zlatnu kosu, a ne kristalnu guzicu.

Dvanaesti Ciklus - Šesti dan

2008-11-15T17:10:00.001+01:00

Ranko Trifković
Prolog

Bilo je dovoljno pogledati u nebo. Teški oblaci shyama boje skupljali su se danima. Uskoro će početi. Uzdahnuo sam i uneo u stan poslednji tovar. Osnovne namirnice odavno su planule. Ostale su samo tegle ruskog kavijara, konzerve meksičke salate s norveškom tunjevinom, crnogorski pršut i godišnju proizvodnju pirinčanog hleba. Zdravu hranu kartonskog ukusa narod nije hteo da jede ni na Sudnji dan.

Upalio sam računare. Prijalo mi je da slušam zujanje mašina. Ventilatori su tiho krkljali. Veza je bila u prekidu. Pustio sam muziku, „Honking antelope“, Serđa Tankiana. Činilo mi se prikladno. Na televiziji su se smenjivali klovnovi koji su lagali planetu da će civilizacija opstati još neko vreme. Nema sumnje, desilo se daleko brže nego što je bilo ko mogao da pretpostavi.

Bio sam trezveni pesimista. Zamišljao sam da će se čovečanstvo istrebiti. Nuklearni rat odavno je ispao iz igre. Tipovao sam na kataklizmičnu klimatsku promenu koja će nas jednostavno oduvati. Šta god da se dogodi, očekivao sam da će se okean ljudi postepeno svesti na barice, sve dok i poslednji ne umre. Da ćemo se zagrcnuti koskom i umreti na putu za bolnicu, to je zaista bio obrt kakav samo sudbina režira!

Zapalio sam cigaretu. Seo sam na ulegli trosed i podigao noge na olupani stočić. Počeo sam da pušim na nagovor jedne ludače. Želela je da bude balerina. Iz daljine je dopiralo zavijanje sirena. Nisam se čudio onima kojima su otkazale kočnice. Razumeo sam ih. Kuga, suočenje sa konačnošću, Arto bi voleo da može ovo da vidi. Nisu mi bili jasni oni što se udružuju. Kakav privid poretka je mogao da ih spasi od ljuštenja stvarnosti?

Svet će nestati.

Dvanaesti Ciklus - Peti dan

2008-11-15T17:07:00.001+01:00

(preradjena verzija, stavljena u jedan blok)
Ranko Trifković
SEDAM PRIČA O GOSPODINU SMOLEU

Radionica gospodina Smolea

Gospodin Smole pravio je ljude. To je bio njegov zanat. Mnogi su ga smatrali luckastim, pomalo opasnim. Ličio je na naučnika koji je u filmovima uvek na strani zlikovaca. Smole je pošteno radio i nije kršio zakon. Osim toga, samo je podražavao ono što je milijardama godina radila majka priroda.
Stvaranje ljudi bio je ozbiljan poduhvat. Nimalo lak i veoma skup. Potražnja za ljudima bila je velika. Zato je Smole mogao da bira svoje mušterije. Na tržištu su uvek nedostajali valjani ljudi, baš onakvi kakve je Smole najviše voleo da pravi.
Svako može da napravi ljudsko biće. Ta društvo se time bavi od svog nastanka. Spoje se otac i majka. Već posle devet meseci dobiju seme budućeg čoveka. Dodajte tome dvadesetak godina, koliko je potrebno da čovek izraste i sazri. Kada se saberu svi troškovi ishrane, vaspitanja i obrazovanja, društvo dobija prilično skup proizvod. Neprocenjiv, neki bi rekli. Ipak, nije sva roba vrhunskog kvaliteta. Zapravo, novi ljudi su uglavnom prosečni. Neki su genijalci, ali neki su veoma štetni. Velika većina je baš u sredini, i to je za društvo dovoljno.
Gospodin Smole je za gotovo istu cenu proizvodnje prosečnog čoveka nudio majstorski rad. Ljudi iz njegove radionice bili su spremni za upotrebu. Niste među Smoleovim pulenima mogli da pronađete loše, nedorađene, nesazrele ili neprilagođene. Smole se ponosio time što pravi ljude bolje nego priroda i društvo zajedno.

Zaljubljeni Franko i gospodin Smole

Franko je patio. Bio je zaljubljen u Loru. Upravo je saznao da se verila za kapetana duge plovidbe. Franko je bio ubeđen da su sve najbolje žene već uzete. Eto, pre Lore voleo je Bjanku, koja je sad žena oficira. Franko je bio očajan.
"Na svetu ima još žena!" tešili su ga drugovi.
Franko je poslušao savet. Otišao je u strane zemlje da pronađe ljubav. Baš kad se zaljubio u Lornu, otkrio je da su je roditelji verili za bankara. Franko je posumnjao da je pod kletvom. Eto, pre Lorne susreo je Blanku, koja je sad popadija. Franko je bio očajan.
Jednog dana čuo je za neobični zanat gospodina Smolea. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Franko se raspitao za cenu. Želeo je da naruči najluksuzniji model, rešen da za stekne ženu.
"Poludeo je, ljubav ne može da se kupi!" gunđali su mu drugari.
Gospodin Smole bi na to samo frknuo.
"Gluposti, naravno da može, ali ovde se ne radi o tome. Ne prodajem ljubav, već proizvodim ljude."
Predao je Franku ljupku brinetu, sveže ofarbanu i mirisnu kao jutro.
"Ženu je najteže sačuvati..." reče šegrt Vanja i dobi ćušku.

Gospodin Smole i ljudsko zagađenje

Gospodin Smole je žurno ušao u svoju radionicu. Prošao je zabrinut pored niza nedovršenih ljudskih bića. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Ispred vrata sa puta mu se uklonio šegrt Vanja.
"Kako je napolju?" pitao je dečak i ostao živ.
Gospodin Smole zaustavio se u koraku. Ošinuo je pogledom mladića. Glupava pitanja bila su zabranjena. Na listi nedozvoljenih, najstrašnija su bila, "kako si?" i "šta ima?" Vanjino pitanje nalazilo se veoma visoko na tom neslavnom spisku. Umesto da padne ćuška, gospodin Smole zagledao se u Vanjine oči.
"Ljudi neće nestati sa ove planete zbog lošeg vazduha, zatrovane zemlje ili vode." Gospodin Smole uzdahnu duboko.
"Najopasnije je ljudsko zagađenje."
Vanjuška se razrogačio. Cedio je krpu koju je držao u ruci. "Negativna energija, sukob i strah tvore opnu kojom ljudi prekrivaju jedni druge. Ne može se sprati i vremenom postaje sve deblja. Dotok pozitivne energije se zapuši i postaneš siv, umoran, kao jedan od njih, zombija i vampira." Gospodin Smole iskrivi kvrgave prste u preteću kandžu.
"Ima li leka?" upita tihim glasom Vanja.
Gospodin Smole kratko se zamislio. Odlučno je klimuo glavom.
"Ima!" reče napokon, "Potrebno je da legneš i pustiš da ti pas, mačka, konj ili krava oližu lice. Životinje pojedu skramu. Istog trena osećaš se kao preporođen!"
Gospodin Smole okrenu se na petama.
"Reci majstorima da sam otišao kući."
Ipak, u prolazu, čvrknu Vanju u razdeljak.

Gospodin Smole i moda

Gospodin Smole stavljao je katanac na vrata radionice. Majstori su stajali po strani i pušili. Šegrt Vanja šljapkao je baricu i šutirao posebno nezanimljive kamenčiće. Gospodin Smole okrenuo se nasmejan. Video je zabrinuta lica svojih saradnika.
"Nemojte biti tužni. Otvorićemo radnju čim se stiša pomama."
Pre nedelju dana, novine su pisale o neobičnoj radionici gospodina Smolea. Baš juče bila je i televizijska ekipa. Snimili su prilog o Smoleovom radu. Od tada, telefoni neprestano zvone. Još se iz zamandaljene kancelarije čulo muklo zvrjanje. Preko noći Smoleovi jedinstveni proizvodi postali su veoma traženi. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Religija je opijum za narod, reče bradati debeljko. Nije nego. Niko za Boga više i ne mari. Nije važno da li ga ima ili nema. Moda je novi opijum. Dragi moji, od danas ste na odmoru, vratićemo se tek kad prođe."
Gospodin Smole stavi šešir na glavu i ode niz ulicu, vrteći štapom. Majstori pobacaše cigarete u blato i raziđoše se u tišini.
"Nedostajaće mi miris kose.", reče šegrt Vanja i uzdahnu. Dan je bio lep i prolećno sunce treperelo je u krošnjama.

Gospodin Smole i helix pomatia

Gospodin Smole šetao je ulicom i vrteo štap. Osluškivao je udaljenu gradsku vrevu kroz koju se probijalo ševino pevušenje. Izvio je glavu da pomiriše cvet bagrema, pustio je da ga prsti žalosne vrbe pomiluju po licu. Voleo je tu malu ulicu, nalik na aleju, koja se spuštala iz grada ka njegovoj neobičnoj radionici. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
Na pločniku, gospodin Smole spazio je sluzav trag, smrskanu ljušturu. Zastao je za trenutak, negodujući. Cenio je život, pa i najmanjih bića kao što su puževi. Odajući poštu nastradalom gastropodu, gospodin Smole je nastavio šetnju.
Tek što je sustigao misao, gospodin Smole ponovo je ugledao sluz i krhotine. Nežno svetlucavo telo mekušca curelo je kroz uništenu kućicu. Vinogradski puž, zgažen. Gospodin Smole se namrštio. Padala je kiša, puževi su izašli na vazduh, a ljudi su tako nepažljivi. Oprostio se od pužića i produžio dalje.
Nije stigao ni da smiri kolebanje primisli, a već je naišao na još jednu baricu sluzi. Gospodin Smole nagnuo se da pogleda bolje. Ovaj puž bio je nagažen. Školjka je bila sravnjena sa zemljom, a od tela-stopala ostale su slinave krpice.
Zgrožen pokoljem vrste helix pomatia, gospodin Smole se ozbiljno zamislio. Ko je tako surov? Neko ko ne ceni život, ko ne haje za smrt.
"Deca!" promrmljao je gorko gospodin Smole.
Ševa je utihnula, a kroz huk automobila, čule su se nervozne sirene vozača.

Gospodin Smole i Dule Mitrović

U radionici gospodina Smolea bilo je veoma živo. Na krovu radionice sedeo je najveći čovek koga je svet ikada video. Pod njim, greda debela kao ljudska noga izgledala je kao drvce koje će svakog trena popustiti. Zbog popravki na krovu, gospodin Smole i njegovi pomoćnici nisu mogli da obavljaju svoj neobični zanat. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Ko je onaj čovek?" pitao je šegrt Vanja opčinjen lakoćom kojom je ogromni čovek oblikovao drvo.
"To je majstor tesar, Dule Mitrović. Kad se rukuješ s njim, pruži mu samo dva prsta." odgovorio je gospodin Smole zamišljeno, čupkajući brk.
Uz gromovit tresak, gospodin Mitrović spustio se među smrtnike. Odložio je tesarsku sekiricu i rukavom karirane košulje obrisao orošeno čelo. Šegrt Vanja pružio mu je pivo, ali je majstor potegnuo rakiju. Gasio je žeđ šljivovicom, kao da je izvorska voda. Oduševljen pojavom Duleta Mitrovića, Vanja je poželeo da se upozna sa majstorom.
"A da vas pitam, je l' možete da vežete rožnjaču za potporni stub bez sprega?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' možete da napravite vezu samo užljebljenjem, bez klinova i lepka?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' bi moglo..."
"Slušaj dečak", preseče ga majstor Dule, "napravim ti ja od drveta šta hoćeš. Napravim i celog čoveka, samo da ga lepo izlakiram, bude k'o pravi, razumeš?"
Dule Mitrović pružio je ruku i Vanja je srdačno prihvatio pozdrav. Dugo će pamtiti taj stisak, jak kao stolarska stega. Gospodin Smole samo je odmahnuo glavom, nasmejao se i nastavio da nervozno čupka svoj brk gledajući zabrinuto u ogoljen krov radionice.

Gospodin Smole i kraj

Šegrt Vanja sedeo je na ulazu u radionicu. Gledao je kišu i pokušavao da udahne malo svežine. Nije ni primetio kad mu je prišao gospodin Smole, majstor neobičnog zanata, i stavio ruku na rame. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Gospo'n Smole, ništa ne razumem. Zašto sve ovo radimo? Čemu sav znoj i suze? Dan i noć provodimo praveći ljude, a već sutra ih proguta vihor rata, čeljust života, pakao droge, besmisao, potištenost, ludilo."
"Ako me pitaš za smisao života, ne mogu da ti odgovorim. Ali ako me pitaš zašto radim, odgovor postoji."
Gospodin Smole iz prsluka izvadi tabakeru. Sporim, strpljivim pokretima zapalio je dve cigarete.
"Za tebe je život lavirint, ali ne zamršen kao labris kralja Minosa, već kao Borhesov, otvorena pustinja. Vanjuška, čini ti se da je život sažižuća tačka koja guta budućnost i šalje svaki sadašnji trenutak bespovratno u prošlost."
Sunce je granulo, a kiša je iza sebe ostavila dugu na nebu. Svežina je počela stidljivo da se uvlači u radionicu.
"Nije svaki rad isti. Samo ako radiš punim srcem, živiš istinski. Takav rad ostavlja delo oko koga se stvara odjek, kao što kamičak pravi talase na površini jezera. Delo je prolazno, baš kao što oblutak istog časa tone na dno. Ali sećanja ne nestaju kao suze na kiši, već ostaju u tvojoj duši, pune tvoju ladicu uspomena."
Oblaci su se razilazili, a povetarac je odnekud doneo miris peciva.
"Pred kraj života, kada nam snaga bude najpotrebnija da se pripremimo za smrt, otvorićemo ladicu punu blaga, moj Vanjuška. Sećanja će ispuniti naše grudi i utešiti kao majčin zagrljaj."
Gospodin Smole povukao je još jedan dim i udahnuo uspomenu na jedno vreme, jedan grad, jedan park, jednu ljupku devojku. Nasmejao se kao dečak, zagrlivši šegrta Vanju, i poveo ga u radionicu.

Dvanaesti Ciklus - Četvrti dan

2008-11-15T17:04:00.000+01:00

Ranko Trifković

NEZNANKA

Suvonjavi krčmar Tulik i služavka Irfena imali su pune ruke posla. Za velikim stolom sedeli su plaćenici i ispijali pivo. Predvodio ih je omanji plavušan s ožiljkom preko desnog obraza. Po kožnom oklopu ukrašenom vrpcama, reklo bi se da je odnekud s juga. Hrapavim glasom bodrio je drugare da još glasnije nazdravljaju. Ostatak bande sačinjavali su seljački sinovi, kvrgave siledžije, dva oronula borca i propali kicoš, najverovatnije kockar. Skvirac, njegova baka Julija i ja, sedeli smo u uglu kraj peći. Nervozno je grickao riđi brk, posmatrajući vojnike. Kao stotinar, Skvit se brinuo za red u varošici, a zna se da pijani ratnici začas naprave štetu. Osim toga, nije voleo da se bije pred bakom. Desno od ulaza, za dugačkim stolom, ručali su putnici. Umesto oružja nosili su okovane knjižice. Bili su umotani u teške vunene ogrtače, pa nisam mogao da razaberem pojedinosti po kojima bih mogao da prepoznam da li su iz Stoglava ili Srebrograda. Baš kad sam hteo da im nazovem dobar dan, neko je banuo na vrata.

- Ljudi, gle šta smo našli!

Čupavi lovac, Hvoslav i okružni šumar Filc nosili su na rukama obamrlo telo. Spustili su ga na sto ispod svećnjaka.

- Ju! Devojka! Ju, ju! – uskliknu Julija. Pohitala je da skine šal i pokrije obnaženu kožu. Neznanka je imala kosu boje paprati. Bila je odevena u suknjicu, lake čizmice od kože i tamnozeleni jelek i baka nije mogla baš sve da skrije od pogleda okupljenih. Gosti su se sjatili, osim putnika koji su i dalje držali glave u Tulikovom pasulju.

- 'Ajde, odbij! 'Ajde de! – siktala je babuška i progurala se do ivice stola.

Devojčina koža sjaktala se zlatnim prelivom. Bila je sitne građe i mršava kao smrt. Nije bila bujna kao naša Irfena, više je ličila na dečkića, ako razumete šta hoću da kažem.

- Pogledajte, đavolja rabota! – piskutnuo je rmpalija slomljenog nosa.

Ispod kose nazirale su joj se kozje uši, šiljate i povijene unazad.

- Šta ste ovo doneli? – zavapio je krčmar.

Kapetan plaćenika dao je rukom znak da se svi utišaju.

- Bez brige, stari. Ovo je mimik. Video sam to davno, dok sam kao kadet služio u gardi vojvode Krala. Poslali su po nas iz jedne zabiti, sasvim slične ovoj...

Na to se Skvirac ljutnuo, ali ga baka Julija pljusnu preko ruke i ukori pogledom.

- Seljani su se žalili da ih nečastivi potkrada. Obično čuvaju tu pesmu za poreznike; jarići pobegli, lija zaklala kokoši, orao odneo celu krmaču sa trinaest prasića. Napast se proširila na okolna sela. Kad je nestala mlinareva ćerka, vlastelin je poslao elitnu jedinicu da ispita stvar.

Plavušan je otpio dug gutljaj piva i nastavio priču.

- Zapovednik nas je podelio u trojke i poslao da pretražimo šumu. Zapali su mi Brikmajer i Arnolt. Bili su iskusni borci, premda nevični snalaženju u divljini. Lutali smo čestarom ceo dan. Dosetio sam se da siđemo do potoka i pratimo ga. Nadao sam se da ćemo izbiti pravo na vodenicu i stići u selo pre mraka. Verali smo se uz kamenjar i kad smo izašli na zaravan, na pojilu smo pronašli ženski leš. To je to, rekao je Brikmajer, zadovoljan što se potraga okončala. Kako da budemo sigurni da je po sredi mlinareva ćerka, a ne kakva pastirica, pitao je Arnolt. Naređenje je jasno, pronaći devojku! Uprtite je, pa da se vraćamo, gunđao je Brikmajer. Čudno je to. Nagledao sam se mrtvaca, uglavnom razbojnika na vešalima, dezertera na panju kod dželata. Devojka je mirisala na ruže. Zagonetan osmeh krasio joj je lice. Usne su joj bile do pola blede, od pola crne, kao da je ljubila demona.

Kapetan plaćenika ponovo je potegnuo iz krigle.

- Šta je bilo dalje? – pitao sam.

Skamenjenog lica, plavušan je kratko zurio u prazninu, a onda gotovo dreknuo.

- U varoši smo zatekli devojku, živu i zdravu! Ista kestenjasta kosa, haljina boje jutarnjeg neba, čipkasta podsuknja i beli obojci. Smejala se i plesala. Debeli mlinar plakao je od sreće. Majka je bila vidno uzbuđena, ali kao da se ustezala da zagrli dete.

- I? Šta ste uradili? – pitao je okružni šumar Filc.

- Isto što i vi, gospodo. Spustili smo lešinu nasred stola. Nastala je vriska. Tetke su lelekale, majka se stropoštala. Mlinar je pao na kolena gledajući u nebesa. Dvojnica je frktala kao mačka saterana u zamku. Istrgla se iz ruku vojnika koji su pokušali da je dograbe. Pobegla bi u šumu da se nije pojavio sveštenik i oborio je kosom. Mudri pop reče nam da je to mimik, nečastivo biće koje ubija i preuzima žrtvin lik. Pozvao je đakona da svuče haljinu s leša, ali to nije bilo moguće. Odeća je bila puka opsena, deo mimikovog tela.

Nešto me je žacnulo. Bilo mi je teško da poverujem da je devojka zlatne puti čudovište. Uostalom, to se lako moglo proveriti. Povukao sam rub jeleka i blesnula je zlatasta grud. Osim što sam zaradio šljusku od baba Jule, nesumnjivo sam dokazao da je odeća prava.

- Mimik nije! – zaključio sam, a okupljeni su žamorili odobravajući.

- Znam šta je! – na opšte iznenađenje, javila se Irfena – Vampirica! Prić'o mi brat Drafid. Bio ne'akav 'erceg Milfoš i imao ćer Zefiru za udaju. Vele da je bila ljepotica kakve nema. Vrana kosa, pada joj do struka, blijedo lice, male usnice, zubi k'o biseri. Dolazili prosci sa sviju strana, ali babo je ne daje nijednome. Nudili mu tovare blaga, svilu i kadifu, ćauše, kamile, slonove i dobre konje, al' od ženidbe šipak. Rašćuje se najzad da 'erceg ubija đuvegije i pljaćka ih.

Kapetan je na to opsovao i podigao kriglu.

- Poznata mi je ta sorta! Sve ih treba ognjem i mačem!

Irfena je obrisala ruke o krecelju i nastavila priču.

- Ma jâ, bolan. Nego, prestanu svatovi dolazit', al' udari belaj na raju. Ovdje, ondje nalazili su kmetove krepane, ublijedele, izujedane. Raja se stade zamandaljivat' noću, pročuo se glas da ih vampir pohodi. Zalud je 'erceg slao pandure da ga uhvate, svake noći drugo ćeljade bi nestalo.

Služavka je zastala kao da proverava da li je svi slušaju.

- E sad, Drafid je vodio karavan i zaluta' u 'ercegov kraj. Predvećer pronađe jedan zap'šten saraj i tuna se smjeste. Bi mu ćudno jel nema raje, ali šta će ćo'ek, đaba konak, k'o veli, baš zgodno, je l' de? Kad se primiće ponoć, ćuje Drafid nešto kako krcka. Prepa'ne se, izvadi ćak'ju i zublju, pa da vidi ko's to šunja. Ima i šta dav'di, na divanu leži karavanbećar, a preko njeg' đevojka, siše li ga, siše! Ajoj, šta't je bona? – pobunila se Irfena jer ju je baba Jula šljepila preko prstiju.

- Zavrat, ženska glavo. Za vrat ga siše, krv mu pije! – rekla je devojka kad je kikotanje slušalaca utihnulo.

- Drafid se prepa'ne! Potegne hanđar i naredi buljubaši da spapunjaju krvopiju. Zam'anu ćakijom, al' sjećivo prođe k'o kroz luben'cu. Lipti krv kao iz đevđira. Ciknu neman i okrene se, a Drafid i njegovi imaju šta da vide. Ljepota đevojka, sva u svili, vita kao jela, kosa vrana, lice blijedo, uši iste 'vake kozje – rekla je Irfana pokazujući na sto.

- I? Šta je bilo dalje, govori! – rekao je nestrpljivo oniži plaćenik.

- Vampirica ih poćne da razgoni. Padaju k'o snoplje! Drafid se izmiće, krvopijka primiće! Pobeže moj braca iz saraja na džadu i baš kad se nagla da ga šćepa, uz bljesak munje pojave se dvoj'ca. Visok i sed, brada mu se vijori na vjetru, u ruci bojna kosa, uz njeg' deran s kandilom. Sijevn'o je krst, krešti beštija. Daj luka, dreći sjedobradi. Iz torbe od kostreti djećaćić vadi vezu ćešnjaka. Uhvati se s vampirušom u kosti i nataće joj vijenac od lukca! Jadan ti Bog! Pišti đevojka k'o guja i sve s' 'vako izvija, stade se top'ti. Dok si reko muštuluk, ostade od nje krvava barica. Veli onaj matori, tako se druškane upokojava vampir.

- Onda ćemo lako proveriti... – stresao sam se i mahnuo krčmaru. Tulik se ušeprtljao, ali je otrčao do ostave i vratio se sa vezom belih glavica. Namaknuo sam joj venac oko vrata. Kosa joj je bila gusta kao griva i meka kao vunica.

- Mislim da nije krvopija! – oteo mi se povik.

- Naravno da nije – reče kicoš – to je Fata Paduri! Šumojka!

Zadenuo je palčeve za olinjali prsluk koji se ukazao kad je razgrnuo ofucanu plišanu pelerinu i podigao glavu kao da se priseća.

- Pre nego je stupio u veselu družinu poštovanog markiza Alfonsa – zastao je i pokazao na kapetana – Alveš Dioho Goritas de Batista Barios Santin i Naslamentin, to jest, njegova malenkost, putovao je po svetu kao ljubavnik Fortune...

- Bio je kockar – objasnio sam Skvircu kome se lice zgužvalo kao otarak.

- Kao i svaki poklonik igre imao je bolje i lošije dane. Jednom prilikom našao se na samotnom drumu koji vijuga kroz Mordavske planine. Divlji planinski narod nije dizao gradove, a varošice su bile retke kao džokeri u špilu. Nabasati na katun pre mraka, e to bi bila sreća! Alveš je zastao. Pokraj puta stajala je devojka, kao da ga čeka. Kakve li su mi karte podeljene, čudio se. I za koju igru? Odevena u zelenu haljinu širokih rukava, sa pojasom od loze delovala je kao nevesta. Kad se primakao na dvanaestak koraka, primetio je da joj se kroz crnu kosu prepliće olistala puzavica. Na obrazima je sevalo rumenilo, iste krvave boje kao na blago podignutim usnicama. Izvijene obrvice isticale su krupne crne oči u kojima su blistale zvezdice. Povela ga je u šumu. Povodio se opčinjen ogoljenim ramenima i lepršanjem tkanja oko njene puti.

- Ma skrati priču! Jesi li je...joooj! – dreknuo je Skvirac jer ga je Julka očepila po žuljevima.

Izanđali kockar samo je umorno prevrnuo očima i nastavio:

- Zalazili su pod granje sve gušće šume. Jedina svetlost koju je video dopirala joj je iz očiju. Razdrljila mu je košulju i prinela ledene usne grudima. Prenula ga je studen. Pokušao je da se otrgne, ali nije mogao ni da makne. Bio je obmotan puzavicom kao muva u paučini. Devojčino lice rastočilo se u bolesnožutu čeljust. Suknula je napred da mu iščupa srce, ali između njih blesnu sečivo. Alfonsov raspar pretvorio se u kentu! Neko ga je grubo gurnuo. Povratio mu se osećaj u udovima, pa je šmugnuo da posmatra iz žbunja. Tminu su razgonile dve baklje kojima je mahao žilavi mladić. Starac raspuštene sede kose plesao je okolo i držao visoko uzdignutu kosačicu. Široka oštrica pokušavala je da pronađe demonicu koja je siktala iz senke.

- Kako su je ubili? – pitao sam nestrpljivo češkajući zatiljak.

- Ne znam. – Olinjali kicoš je uzdahnuo i iskapio čašicu punu Tulikove medovače. Obrisao je drhtavom rukom orošeno čelo. Kad je konačno progovorio glas mu je bio sasvim tih.

- Baklje su se udaljile. Kosača je progutao mrak. Pojavili su se tek pred zoru. Pronašli su Alveša i pomogli mu da se pribere. Sedobradi se predstavio kao otac Toč. Neman koju su ubili jedna je od Šumojki. To su ćerke Šumame i Šumtate, drevnih bića koja proganjaju putnike. Demona ste uneli u krčmu! – sevnuo je pogledom ka šumaru i okružniku.

Steglo me u grlu. Nije bilo načina da opovrgnem optužbu. Neznanka je zaista delovala kao dete divljine. Uzeo sam joj desnu šaku u svoju i zapitao se da li je moguće da se ovi ljupki prstići pretvaraju u kandže.

- Kuššššujte ssssvi! – zapenila je Julka – Ovo dete nije ni mimik, ni vampir, ni šumski demon, a ne!

Babi niko nije smeo da se suprotstavi. Strpljivo smo sačekali da izvadi maramicu i otare balice sa uglova usana.

- Potpuno je jasno, da je veštica, da, da! – baka Juca je ispitivački prostreljala sve prisutne i nastavila.

- Suprotno uvreženom praznoverju, veštice nisu starice koje kisele mleko, pretvaraju se u mačke i sisaju bradavice, a ne.

Tu se cela krčma grohotom nasmejala. Ako je i pocrvenela, to se nije moglo videti na Julijaninom izboranom licu.

- Tišina derani! – nije se dala zbuniti – Veštice su često veoma lepe, da, da. Jašu na muškarcima, sveštenici i đakoni su im najluksuzniji prevoz, aha. Imaju čak i livadu na kojoj ih poslažu kad slete, dok su u poseti selu Bljakula na godišnjem skupu svih veštica.

- Šta li rade na tom skupu? – pitao je markiz Alfonso i srknuo gutljaj piva.

- Većaju, sinko! Da, da! Do-go-va-ra-ju-se, da, da. Kuju zaaa-veru! Aha. Nekada su veštice bile veoma cenjene i tražene zbog znanja i mudrosti, da. Lečile su, donosile decu na svet, tešile ucveljene, smirivale iskonske sile i milostivile ih kad im prpošni ljudski rod nagazi na žulj, hm, hm, da, da. Onda su došli jednobošci i kult čoveka, aha! Uz pretnje, često i ispod vešala, propovedali su novo učenje, gradili novi svet u kome nije bilo mesta za drugačije, ne, o ne.

- Drugačije? Kao što je ona? – pitao sam gotovo šapatom.

Škrgutao sam zubima. Na samu pomisao da bi iko mogao da joj naudi, pesnice su mi se stezale. Baka se učkiljila i podigavši prstić ka meni počela da nabraja:

- Ljudi i njihovi novi čarobnjaci, popovi, istrebili su aždaje, vodenjake, rusalke, lesnike, domaće, patuljke, talasone, ale i zmajeve, aveti, bauke, drekavce, psoglave, todorce i osenje. Sva drugačija bića, opasna ili ne...

Glas joj je utihnuo. Začulo se pucketanje cepanica iz peći.

Putnik koji je do tada glabao pasulj, nakašljao se značajno. Ustao je i lakim pokretom zbacio vunenu kapuljaču. Ukazalo se izduženo lice, s orlovskim nosem, upalim obrazima i gustim prosedim veđama. Cereći se, izbacio je požutele, gotovo konjske zube i zatapšao.

- No, krasno, zbilja. Bakutaner nam je podarila govor poput ženske suknjice. Dovoljno dugačak za pokriti temu, dovoljno kratak da bi bilo zanimljivo. Takovoj erudiciji mjesto je na sveučilištu, kaj velite? – pasuljdžije se zakikotaše.

Babina se ne poriče! Povukao sam se korak unazad. Očekivao sam da će se bar neko usprotiviti. Skvirac je krv prolivao i za manje uvrede. Okovana knjižica koja je visila sa strančevog pojasa pričvršćena lancem, zveckala je dok je koračao kroz krčmu.

- Kaj vam je micek ukral jezik?

Zaustavio se i potražio me pogledom.

- Kaj nisi skužil?

- Ja?

- Rusalka. Ova dva pajceka su donela šumsko dijete. Vila koja ima zlatno tijelo i zelenu kosu. Žive na drveću ili oblacima. Tko ih ugleda može zanemjeti ili se smrtno zaljubiti. Brijem da i dalje ne kužiš?

Odmahnuo sam glavom. Cerekao se. Kao jeka, pridružili su mu se pasuljari.

- Zaludeli su ti glavu, hlapec. Pojeli su ti sjećanja. Mato, daj kosu! – viknuo je. Omanji putnik bacio se pod sto i ispod klupe izvadio krivo sečivo. Oštrica je uhvatila zrak svetlosti i blesnula kao da mi namiguje.

- Toč? Otac Toč? Glavni istrebljivač Svete stolice? – zamucao sam.

- Kak je krasno kad te se sjeti omiljeni đakon.

- Šta...šta će biti s devojkom? – iskoračio sam ka stolu.

- Zakaj ne pitaš svoju novu klapu?

Umesto izlizanog kockara, ispred stola stajala je posmrtno bleda seljanka. Smeškala mi se polu-crnim usnama. Irfena je nestala, a pored krčmara je bila u zeleno odevena žena obrasla puzavicom. Kapetan Alfonso cerio se široko pokazujući vampirske očnjake. Baba Juca se uspravila tako da sam je jedva prepoznao, a u ruci joj se drveni štapić iskrio plavičastilom.

Počela je oluja.

Dvanaesti ciklus - Treći dan

2008-10-08T11:34:00.000+02:00

Ranko Trifković
PORNO GLUMICA

Uspešno spajanje šatla i svemirskog broda krunisano je gromoglasnim povicima. Kada su se vrata lifta otvorila, na komandni most stupilo je savršenstvo. Zapovednik, admiral Nagumo čudio se odluci Centralne komande da se u poslednjem trenutku na spisak putnika doda porno zvezda, Dženi Dži. Istraživačka letelica "Duboki svemir" nosila je vrhunske matematičare, astrofizičare, ksenobiologe i kriptopsihologe. Posadu su sačinjavali najbolji inžinjeri, tehničari, navigatori i prekaljeni kosmonauti. Objašnjenje iznenadnog dolaska glumice ostalo je zapečaćeno, zajedno sa naređenjima.

Natporučnica Izli, Sanitet

Meni je to veoma sumnjivo. Šta jedna fufulija traži na ovakvoj misiji? Nisu tu čista posla. Znam da psihološki profil posade mora da bude raznovrstan, na primer, Svenson iz Održavanja igra valcere, a Kumar iz Obezbeđenja majstor je za prepariranje bakterija. Hobiji pomažu da se začini svakodnevica i da se međuljudski odnosi obogate novim sadržajima. Naučila sam mnogo o paleoakustici od Vojčenkove iz Navigacije, a Šušek iz Obezbeđenja uputio me je u tajne boginje Kali. Čisto sumnjam da ta plastična starleta ume da radi nešto drugo osim da širi noge! Molim, na svakom brodu ima poneka slavna ličnost. Sirtis, polinežanska princeza, služi na "Neustrašivom", a Kravčuk, sin patrijarha, na "Nepromočivom". Kod nas na brodu je šampion osmoboja, gospodin Diboa i, hvala lepo, ne treba nam tamo neka dronfulja. Zašto tako govorim o gospođici Dži? Da li ste čuli kad joj je admiral poželeo dobrodošlicu? "Evala šjor kapitan! Ajme ća je lipo u ovijoj krocadi. Neg' di van je fineštrin? Ki da smo u buvelu!" Zar joj nisu objasnili da se na brodu govori samo književni jezik, a ne prostačka narečja? S njenim rečnikom, ni robotski prevodilac nam neće pomoći. Ništa lično protiv gospođice u roze letačkom odelu. Admiral ju je zamolio da ostane u kabini dok traje skok. Razume se, meni je dao zadatak da je dvorim. More, samo nek' me pogleda popreko, dobiće ona svoje!

Razvodnik Kovalenko, Pogon

Dragi batice,
radili smo na poslednjim proverama Alkubijerovog pogona, kad se iz razglasa čulo najčudnije obaveštenje; dolazi Dženi Dži ! Najpre smo mislili da je to šala. Znaš da Centralna komanda podržava šaljivdžije. Kosmoplovci moraju da vežbaju duhovitost u svakoj prilici. Prepoznali smo admiralov glas i shvatili da će se Dženi zaista ukrcati. Kakva je samo strka nastala! Pušić i Kursula odmah skočiše da se ponovo obriju, a poručnik Majer tražio je da mu se donese svečana uniforma. Onaj kundak Čeng, odmah je počeo da se hvali da će da je pokosi. Pale su i opklade. Stavio sam šest somova na Ludviga, ipak je on najveći šmeker na brodu. Posle, kad smo stali u počasni stroj, da ne poveruješ! Ti što su arlaukali i kleli se da će joj se uvući u gaćice, porumeneše kao devojčice. Nisam smeo da je gledam golim okom. Pratio sam je na monitoru. Kao da je ekran pripitomio njene čari. Dženi je čudo! Da vidiš samo kako su se žene podelile. U dve boje, zavistzelenu i stidljivocrvenu. Sad se vidi, sad se zna. Jedino je gazda Nagumo bio kul. Verovatno zato što je zen budista. U stvari, neki misle da je gej, pa je i oko toga palo klađenje. Dao sam deset somova na gejadu. Dženi Dži izgleda tako zanosno, da ti ni Alah, ni Isus, ni Krišna zajedno ne bi pomogli, razumeš? Pisaću ti ponovo kad izađemo iz skoka.

Voli te,
Batomedo

Major Fjano, Navigacija

"Ruše se stubovi koji nebo drže, klupa sa nama polako u prazno propada..."
Bliži se čas uključenja Pogona. Otisnućemo se i padati kroz prostor i vreme.
"U mojoj glavi stanuješ, tu ti je soba i mali balkon s kog puca vidik na moje misli najtananije..."
Kako da pomirim dva uzbuđenja? Zaista sam morao da pronađem kutak i zatočim je u sebi. Kao muž koji skriva preljubu, besprekorno obavljam zadatke oko završne pripreme, a njen osmeh mi je pred očima. Admiral Nagumo daje nam znak. Nedostaje svečanosti u trenutku kada kvantni motori zabruje. Napustili smo svemir, ali ništa se nije dogodilo. Očekivao sam bilo kakvu promenu, zvučnu ili svetlosnu pojavu. Jezdimo preko galaksije na mehuru od matematike.
Kao loš ljubavnik, nestrpljivo čekam da ushit uspešnog skoka prestane da pulsira. Sklapam oči i zamenjujem crninu svemira njenom raznobojnom kosom. Dženi ispunjava moj unutrašnji prostor.

Narednica Periera, Održavanje i mlađi vodnik Bakulesku, Obezbeđenje

"Hej, Vlad! Doneo si mi?"
"Ćao Gabi! Tu je sve, hoćeš odmah da probamo?"
"Jes' lud, zar u hodniku?"
"Ne mogu više da čekam, daj mi odmah."
"Čekaj, setila sam se. Idemo u vešeraj."
"Ne, imam bolje rešenje. Zavući ćemo se u torpednu cev!"
"Isuse, stvarno si poludeo!"
"U perionici smrdi, ništa nećemo osetiti. Uopstalom, može neko da naiđe."
"Da, nikom neće pasti na pamet da nas traži u..."
"Prati me."
"Čekaj, ne mogu tako brzo!"
"Hehe, moraš više da vežbaš, s tom latinskom genetikom, guzica ti se naduje začas!"
"Hehe, sad ti ne valjam je l', a ovamo hoćeš da me torpeduješ!"
"Stigli smo, upadaj!"
"Auuu, kolika cevčuga!"
"Znači sviđa ti se?"
"Blesane! Ahhh, divno!"
"Pomeri se još malo tamo i pućkaj u cev, ako senzori osete dim, nagrabusili smo!"
"Nego da ti ispričam šta sam videla!"
"Slušam."
"Čim smo izašli iz skoka, ona porno glumica šmugnula je iz kabine."
"Šta je radila?"
"Ne znam, valjda se muvala po komandnom mostu. Uglavnom, baš kad sam završila sa prvom turom, eto ti nje!"
"Sama?"
"Naravno, ne sama!"
"Ma šta kažeš! S kim je bila?"
"Nisam mogla ni da provirim, sakrila sam se iza kontejnera sa prljavim čaršavima!"
"Sirotice!"
"Ali sam prepoznala glas one male iz admiralove pratnje!"
"Silvije? One nogate!"
"Da, zamisli!"
"Šta su radile?"
"Joj, kakvo ti je to pitanje?"
"Ženska glavo, nemoj da me mučiš, opiši mi šta...kako...?"
"Nisam mogla da razaberem. Bila sam opijena."
"Od čega, da ti nije deterdžent udario u glavu?"
"Poslednje čega se sećam je zujanje patent-zatvarača na Dženinom kombinezonu. Osetila sam miris koji me je skljokao. Kao...kao da sam kocka leda koju prelivaju viski i sok od ananasa. Udahnula sam fosfornobelu pustinju i osećala sam se tako dobro."
"Šta li stavljaju u ove cigarete? Hej, šta to radiš?"
"Umukni i pomeri se malo, taaako!"

Pukovnica Pazoglu, Prvi kontakt

Izašli smo iz skoka u blizini Alfa zvezde Malog medveda. Šunjali smo se ka zvezdi nemaštovitog naziva "B". Admiral je sazvao sastanak komande. Otpečatio je poslednji niz naređenja. Lice mu je delovalo spokojno. Zadržavala sam suze. Uskoro ćemo saznati tačne koordinate. Centralna komanda nije mogla da sakrije tajnu. Znala sam da su stupili u vezu sa njima i da smo došli da ispunimo dogovor. Nagumo nam je pročitao zadatke. Sablažnjena, stavila sam ruku na usta. Zar smo se godinama pipremali samo da budemo posluga Dženi Dži? Zar je to najbolje što čovečanstvo može da ponudi? Kakvi su to vanzemaljci koji traže porno glumicu kao ambasadora?
Razišli smo se zbunjeni. Dok sam koračala brodskim hodnicima osetila sam promenu. Šapat govorkanja širio se brzinom svetlosti. Ljudi su se gledali podozrivo. Napetost se zgušnjavala kao puding.

Proključalo je na komandnom mostu kada je major Fjano upao sa grupom razdrljenih oficira zahtevajući da madam Dženi ostane na "Dubokom svemiru". Nisam uspela da shvatim složenost situacije dok u istu prostoriju nije nahrupila natporučnica Izli predvodeći gomilicu raščupanih žena. Iz graktavog višeglasja razabrala sam da žele da se gospođica Dži namaže katranom i perjem, izbaci u svemir, preda tuđincima ili sve navedeno. Povrh svega, tabori buntovnika režali su jedni na druge. Pokušala sam da razbistrim glavu, ali u tom trenutku pojavio se razvodnik Kovalenko sa bandom iz Pogona. Tražili su da im admiral prizna da je homoseksualac!
Kao hladna ruka za vratom, otreznio nas je znak za uzbunu. Brodski računar prijavio je uzletanje. Šatl za spasavanje udaljavao se od "Dubokog svemira" sve većom brzinom. Narednica Periera i mlađi vodnik Bakulesku oteli su Dženi Dži i pobegli sa zalihama viskija i soka od ananasa.
Malo po malo, butovnici su se razilazili. Admiral Nagumo nakašljao se i nasmejao.
"Izgleda da ćemo ipak imati dostojanstven prvi susret?"

Dvanaesti ciklus - Drugi dan

2008-09-27T22:42:00.000+02:00

Ranko Trifković
ZAGUBLJENI

Na sve što nas je snašlo, nestalo je sapuna. Morali smo da odvaljujemo daščice sa gajbica i stružemo kožu. To je, u stvari, bila skrama od prljavštine i mrtvih ćelija, bela masna tvar koju smo s gađenjem brisali o travu. Kosu smo jednom dnevno trljali snažno nagnuti nad list. Svu perut bismo dodavali gomili piljevine za potpalu. Da ne poveruješ kako dobro gori! Znoj smo strpljivo brisali sa čela, kap po kap, tankim vatiranim štapićima. Cedili bismo ga u bočice i ostavljali na sunce. Iznad svake bio je kartonski levak, okrenut širokom stranom nadole. Povrh je stajala obična papirna traka savijena u obliku slova v. Tečnost bi se pročistila isparavanjem i slivala u zajedničku posudu iz koje bismo na smenu pili.

Jedno vreme vladala je nedoumica da li da isto tako sakupljamo i suze. Ipak smo se složili da je bolje da ih srčemo jedni drugima s lica. Tako smo nadoknađivali dragocenu so, a prisni dodir pružao je utehu. Zaključili smo da bi nam seks oduzeo previše snage. Lizanje suza sa drugog ljudskog bića bilo je plemenito, bez iscrpljenosti i osećanja krivice. Oh, mogli smo i da se zagrlimo i šapnemo, biće sve u redu, ali reči su gubile šest nula od jezika i toplog daha sapatnika.
Sa mokraćom smo imali mnogo više muke. Za početak, smrdela je. Nismo znali kako da napravimo dobru spravu za destilaciju, pa smo je sakupljali u buretu, nadajući se da ćemo je unekoliko pročistiti taloženjem. Tek posle dve nedelje uspeli smo da krivom nategom odlijemo malo vode. Nije mirisalo bajno, ali smo bar imali čime da se zaperemo. Sa fekalijama, na primer, nismo imali problema. Već prvog dana dogovorili smo se da svi to obavljamo u zajedničkoj rupi u koju smo bacali i papiriće i kore od voća, iskorišćene daščice-češljeve i sve druge otpatke. Čak smo i tela nastradalih pobacali u septiku, kad se dovoljno napunila. Pošto nismo želeli da čekamo dve godine, da se izmet pretvori u zemlju, potištenost smo lečili snažnim udisajima ogavnih isparenja. Obrvanog bi dvojica nagnula nad jamu. Nekoliko sekundi bilo je dovoljno da se ražalošćeni povrati u život i shvati da nije sve tako strašno.

Mučile su nas i ukrštene reči. Znate, jednom kad smo uspostavili ritam svakodnevice, postalo je strašno dosadno. Oni hrabriji zavukli su se u olupinu aviona i pronašli nekoliko starih "Eureka" i svežanj novina. Prve dve skandinavke su planule, a čim je izbila tuča, odlučili smo da štedljivo trošimo zalihu zabave. Sat pred spavanje bio je određen za ukrštenicu. Stara je čitala naglas, a svako je imao pravo na jedan pokušaj. Tako smo dobijali tri do šest reči po večeri. Cedili smo do kraja svaku engimatsku zagonetku. Bilo je tu i belih ukrštenica, anagrama, rebusa i osmosmerki, ali nije svako mogao da ih svari.

Dvanaesti ciklus - Prvi dan

2008-09-25T12:48:00.002+02:00

Ranko Trifković

CRNI PANTER

Budim se iz košmara. Skidam ulepljenu majicu i nogama guram frotirski pokrivač. Praćaknem se i iskočim iz postelje. Iza mene ostaje izgužvano polje snova. Teturam se kroz polumrak. Kao da napuštam borilište, bauljam ka kupatilu. Palim rasvetu. Stuštim se na šolju. Obnažene devojke gledaju me sa korica naslaganih magazina. Istegnem se da dohvatim prvi sa gomile. Sneno prepoznajem zavodljiva tela sa fotografija. Neke modele poznajem lično, druge samo iz redovnog prelistavanja zbirke časopisa.

Ustajem, puštam vodu i perem ruke. Operem zube, da sastružem skramu cigareta i alkohola od sinoć. Želim da se vratim u postelju. Zato se ne umivam, samo iščačkam krmelje.

Ulazim u hladan hodnik. Odakle promaja? Vrata su odškrinuta. Proverim bravu, zadaje mi nevolje u poslednje vreme. Priđem i zaključam ih. Okrenem se ka spavaćoj sobi i ukopam se.

Na kraju hodnika stoji crni panter. Žute oči i beli zubi bleskaju iz tmine. Ispod sjajne dlake migolje se mišići. Zamrzle su mi se misli. Zver se baci na mene.

Budim se iz košmara. Drhtim. Posteljina mi se zalepila za kožu, zgužvani frotir sklupčan je u uglu, kao prebijeno pseto. Krevet me ispljune. Jedva stojim, hvatam se za dovratak. Tražim spas u kupatilu. Odavno je svanulo vrelo letnje jutro. Umivam se, ribam zube, čistim uši.

– Opet panterski san!

Počelo je pre pet nedelja, tri dana i šesnaest časova. Isprva sam mislio da će košmari proći sami od sebe, ali postali su učestaliji. Išao sam na terapiju kod Lene, drugarice iz srednje škole. Imala je privatnu praksu.

To je samo posledica stresa. Unapređenje je dodalo pritisak na već prebrz ritam života. Crni panter predstavlja strahove od prepreka s kojima se suočavaš na poslu, setio sam se Leninih reči.

– To sam znao i bez tebe! – namrštio sam se.

Osim toga, u godinama si kada se muškarci preobražavaju. Živiš sam, ego ti se bori između potrebe za nesputanim libidom i osećanja dužnosti prema društvu.

– Jes' đavola, ovo je nešto drugo!

Ogledam se. Mnogo sam zgodan, čak i ovako neobrijan. Muževne crte lica, čvrst pogled čeličnoplavih očiju, kratko podšišan, pravi sam ubermensch. Možda sam ja taj crni panter. Dižem ruke kao za borbu, kezim se na odraz u ogledalu.

– Grrrrr!

Divim se mišićima. Volim to što nisam ni previše krupan, ni previše sitan. Savršen sklad, dušo. Mogao sam još da radim, ali su me istisnuli mlađi. Šta ako je Lena u pravu?

Spreman sam za novi dan. Doručkujem ovsene pahuljice i srkućem jaku kafu. Pakujem laptop i užinu u tašnu. Oblačim crno odelo, belu košulju bez kravate i kožne cipele. U hodniku ponovo virnem u ogledalo i odlazim.

* * *

Vraćam se u stan izgužvan od užurbanog dana. Zatvaram vrata od spavaće sobe da ne gledam razbarušenu posteljinu i ulazim u dnevnu sobu. Prolazim pored dugačke police krcate knjigama. Ispraznim džepove, ostavljam ključeve od kola, novčanik, papiriće, sitniš. U prolazu do kuhinje, na jednom stoliću ostavljam knjigu, poster i DVD, a na drugom laptop. Ne želim da me posao pregazi, te sam odlučio da se zabavim večeras. Skinem gornji deo odela i zasučem rukave. Perem sudove od doručka i stavljam paketić gotove hrane u mikrotalasnu. Zviždućem, zadovoljan kako sam preuredio sobu. Iako je pod kosim krovom, izgleda prostrano i toplo, nameštaj je od svetlog drveta. U uglu pored televizora je svetljika iznad stare fotelje. S druge strane, uz trosed je trščana škrinja. Ponosim se na to što stan nije momački. Osim spavaće sobe u kojoj se rvem sa snovima, sve je čisto i uredno. Moji prijatelji mahom žive po rupama prepunim kiča.

Ručam na šanku koji deli kuhinju i dnevnu sobu. Pažljivo da ne umastim stranice, listam knjigu. Volim istoriju. Već sam progutao celog Herodota, pa sam kupio 'Gates of Fire', Stivena Presfilda. Jasno mi je da je to jeftin roman holivudskog pisca, ali nikako da se zasitim štiva o bici u Termopilskom klancu. Doneo sam i film, a poster ću staviti u spavaću sobu, preko puta uzglavlja. S knjigom u ruci odlazim do frižidera po hladan sok i čitajući, dovršim obrok. Odvojio sam se od romana tek kada sam morao u kupatilo. Presvukao sam se.

Stavljam film u prorez kućnog bioskopa i zavalim se na sredini troseda. Sa svih strana ravnomerno dopire muzika, počinje obrada kultnog Milerovog stripa '300'.

Vrelo leto na Peloponezu. Nebo je zastrto sivkastim pramenovima. Povetarac njiše žito. Klasje me golica po bedrima. Sutra će se podići oluja. Naslonjen na koplje posmatram agelai. Dolaze stazom što krivuda između terasa. Hvališu se, zavijaju. Predvodi ih Leander. Obojica smo završili obuku i u isto vreme prešli u eiren. Samo što je on juče bio lukaviji, pa danas predvodi dečake, dok ja stražarim na suncu.

– Hej, Likanore! Vučiji sine! – zadirkivao me je.

Mahnuo sam teškim kopljem. Naspram crne kose koja se ravno spuštala niz gola leđa i suncem oprljene kože, Leandrov osmeh belasao se kao pena na vrhu talasa. Išli smo bosi i cele godine nosili jednu istu tuniku, kao što je i priličilo mladićima. Telo mu je jednako snažno i čvrsto kao moje. Dokazao sam da nisam lošiji borac od njega, borili smo se onoliko puta. Iz našeg čopora nikog još nisu pozvali u kripteju. Nastradali su oni koji su obećavali. Miron je poginuo prošle zime u lovu. Hermokrata je pogodilo koplje tokom vežbe, Alkimaja je pokosila bolest, a Filandar je izdahnuo dok su ga kažnjavali. Palica je pogodila deo kičme tako da su mu se noge oduzele. Timon, njegov eispnelos, prekratio mu je muke. Premda ni Leandru ni meni udvarači još nisu prilazili, slutio sam da će samo jedan od nas stupiti u kripteju. Zabrinula me je pomisao da ću morati da ga ubijem.

– Ja ću tebe ubiti! – zarežao je glas iza mene.

Okrenuo sam se i podigao dori. Iz klasja je skočila senka zveri. Uperio sam koplje u protivnika, ali mi je velika mačka prvim udarcem izbila oružje. Klečao sam goloruk naspram crnog pantera.

– E sad je stvarno dosta! – dreknuo sam i ustao.

Uzimam tašnu sa stolića i stavljam je na šank. Nervozno kopam i iz pregrade izvadim posetnicu. Odlazim u drugi kraj sobe i sa držača na zidu podignem slušalicu. Nestrpljivo tražim prave dirke na brojčaniku.

– Lena?

– Halo? Ko je to?

– Crni panter.

– Oh, bože, zar opet?

– Da... Budi srce, prepiši mi lekić.

– Ne, nikako, znaš šta je bilo prošli put.

– U redu, ali šta da radim? Ne mogu više ni da se odmaram. Unapređen sam i ne smem da popustim, jedna greška i idem pod led.

– Izbroj do deset, sećaš se šta sam te učila. Polako, postoji rešenje. Sećaš se, pominjala sam ti drugaricu...

– Onu što se bavi...

– Da, da. Zakazaću ti već sutra.

– Poslaćeš mi poruku? Stvarno si dušica...

* * *

Uspešno sam izbegao sve poslovne sastanke i izašao ranije. Pomislio sam da svratim do stana da se osvežim. Ipak, sam se samo umio i seo u kola. Stojim ispred stare kuće obrasle puzavicom. Okolo su vile novopečenih bogataša. Debelo plaćeni majmuni iz obezbeđenja gledaju me neskrivenim gađenjem. Gurnem kitnjastu kapiju od kovanog gvožđa i prolazim kroz bašticu. S leve strane rastu patuljasti čempresi i paprat, a s desne bokor sitnog cveća. Usred zelenog tepiha nikle se raznobojne pečurke koje šarenim kapicama tvore oblik mandale. Ispod čvrsto stegnute kravate iskobelja mi se dug uzdah. Prene me pokret senke. Tamo iza kuće nešto je projurilo. Verovatno je samo mačka, video sam ih da stražare na kontejneru. Pre nego što sam prišao ulaznim vratima, otvorila su se tek toliko da me propuste. Penjem se uz stepenice. Stižem do zastora od indijanskih perlica. Na svaku nit složeno je orlovo pero, drvena kuglica, grumen ćilibara, zečje krzno i glinena kockica.

– Uđi, dolaziš tačno na vreme – čujem taman mecosopran.

Razmaknem prolaz i provučem se. Prozori su prekriveni teškom draperijom sa resama. U sredini je sto, na njemu su tarot–karte, dva raskupusana špila kao za remi, čigra i nedostaje samo kristalna kugla. Na levoj strani sobe su komoda u rokoko stilu i dvoranska fotelja, a na desnoj ugaona stolica. Isprva sam bio siguran da osećam samo pačuli, ali čim sam stupio u odaju prepoznao sam lavandu i sandalovinu. Da, na komodi gori sveća posađena u ljusku kokosa. Osvrnem se i izvučem stolicu bez naslona, preko koje je prebačen pleteni šal.

Pojavila se zelenooka žena odevena u jednostavan crni triko. Gusto ukovrdžana kosa i garava linija iznad jarkocrvenih usana podsetile su me na slike Luja Četrnaestog. Hoda gipko, obučena u crne baletanke. Kada je prišla osetio sam miris kamelija. Na grudima nosi broš od gagata optočenog zlatom. Prepoznao sam oblik crnog pantera i stresao se.

– Madam Glavacka? – pitam.

– Molim te, Ivanuška će biti dovoljno – kaže i sedne preko puta.

– Lena vam je objasnila moj slučaj?

Klimnula je.

– Paaa... Koji je sledeći korak?

– Dok te nisam ugledala, pretpostavljala sam da će hipnoza biti dovoljna. Možda i egzorcizam. Ipak, biće nam potrebne drastičnije mere...

Ne verujem potpuno u te vradžbine. Lena me je uveravala da je Madam Glavacka stručnjak. Metod joj je nesvakidašnji, ali oporavak je gotovo izvestan.

– Opusti se i ne skreći pogled.

Na ženama uvek najpre primetim oči. Njene su bile blistavozelene, poput mačijih. Kao žad prekriven kestenjastim žilicama. Učinilo mi se da su za trenutak promenile boju. Odolevao sam iskušenju da se osvrnem. Senke su se odvojile i zaplesale.

– Hej!

Plave oči.

– Hej, Likanore, vučji sine!

Ustajem i stresem prašinu. Vrti mi se u glavi.

– Nije mu ništa – začuo sam.

Prepoznajem patronomov glas.

– Pobedio si, Leandre. Nosite ovog na vrelo.

Naslućujem da ga krunišu vencem. Spuste me kraj kamene kadice kod izvora. Voda kao da je pihtijasta i ledena. Prućim se ispod zidića. Izgubio sam još jednu gimnopediju. Nikada me neće pozvati u kripteju. Ne trudim se da ustanem. Slušam zujanje mušica. Mirišu lavanda i dim žrtve paljenice. Od povetarca mi se učini da me neko miluje. Osećam hladne ruke na bedrima. Bogovi me preziru.

Ovo nije dodir vetra. Trgnem se. Iznad mene kleči Leandar, sličan Apolonu. Usne mu se tresu. Povlači ruku sa moje butine.

– Likanore...

Kapljice mu se slivaju niz šiške i rose mi stomak. Spušta se i kliza do mojih grudi.

– Pobedio si me, šta još hoćeš?

– Želim te, vučji sine – glas mu podrhtava.

Ne šali se.

Prebira preko mojih ramena i privlači mi se. Titram, kao da smo još u pankratiji. Stežem ga za mišicu. Sklapa meke usne oko bradavica i pritiska me uz studeni kamen. Kao da sam korikos, puštam da mi radi šta god želi. Kugla žara penje mi se iz stomaka. Nežnost me peče.

Želim ga.

Prekidaju nas povici agelaja. Ustaje i pljuska se vodom sa izvora. Bacam se u stranu i trčim, što dalje od sebe.

Zaustavljam se tek na vrhu brda, u maslinjaku. Bubnji mi u slepoočnicama. Likurgov zakon je jasan. Proteraće nas ili naterati da se bacimo na mač. Zašto uopšte i pomišljam na to. Leander je suparnik. On nije Apolon, ja nisam Hijakint! Prokletnik, navući će nam optužbu za hubris! Ostao sam na Tajgetu plačući do jutra.

Srećemo se sutradan na rvanju, u palaistri. Bio sam efedros. Sedim u senci i posmatram ga. Obara protivnike i šali se sa starim patronomom. Sledeću borbu gubim da se ne bismo sukobili. Znao sam da će me potražiti kasnije. Čekam ga u oružarnici. Ušetao je oprezno, gledajući preko ramena. Nag i još napet od takmičenja, izgleda kao planinski lav. Oklevam.

– Leandre...

– Likanore! – šapuće molećivo.

Sudaramo se, kao u boju. Pritiska me grudima uz stub. Privlačim ga, stežući mu ramena. Obuhvata me kao rvač i ljubi mi vrat. Kucnemo se glavama, tražeći usne. Ljubimo se dok nam ne ponestane daha. Iz trenutka u trenutak obuzima me sve veći strah. Plašim se da će nas otkriti. Gubim se u naletima strasti. Odlažem neizbežno.

Okrenem se i obgrlim stub. Pokušavam da se rashladim u naručju mermera. Leander mi prelazi prstima uz kičmu. Traži moje grudi. Osećam ga. Trlja mi se uz butine i jeca. Napipam dršku kratkog mača i izvučem ga iz soške. Strgnem ga sa sebe i uperim vrh ksifosa u grudi koje sam ljubio.

– Vučji sine!

Iako mi reči još uvek stoje u mislima, ne mogu da razlučim da li je to bio prekor ili pritužba. Nije pokušao da se brani. Pogodio sam ga u srce. Krv je prsnula i zaslepila me.

Pred eforima sam se lako opravdao. Ali pred sobom nisam, ni posle smrti.

–Hej!

Zelene oči.

– Hej, druškane! Gotovo je.

Osmehnuo sam se madam Glavackoj.

– U redu je. Možeš da ostaneš ovde ako želiš.

Klimnuo sam. Posedeo sam još malo i skupio snage da nadvladam utrnulost.

– Lena će te zvati ujutru, biće sve u redu.

Sišao sam u bašticu. Palo je veče. Učinilo mi se da me iz senke posmatraju mačije oči. Vratio sam se u telo tek kada sam ušao u stan, okupao se i uvukao u postelju. S postera preko puta uzglavlja gledao me je grčki ratnik. Poželeo sam mu laku noć.

– Laku noć... Vučji sine... – šapnuo mi je povetarac.

Sanjao sam stare maslinjake i miris bosiljka. Ponovo sam trčao kroz vinograde Helade i čuvao stražu u žitištu. Na vrhu brega pronašao sam jedan zumbul. Pao sam na kolena kao da mu se klanjam i spustio glavu ispod mirisnih cvetova. Sutra ću prineti žrtvu Apolonu.

Jedanaesti ciklus - Trideseti dan

2008-09-24T01:51:00.000+02:00

Ranko Trifković
PROCES

"Mir! Mir!"
Zvuk čekića rasterao je žamor i saterao ga u ćoškove sudnice. Najpre je posedala vojska posetilaca. Gurali su se na izlizanim klupicama, kojegde se prigušeno smejali i upirali prstom u optuženog. Zatim su seli predstavnici odbrane, značajno klimajući šiljatim advokatskim kukuljicama. Tužioci su iskoristili priliku da poravnaju odore, ali su se i oni vrlo brzo smirili. Porota je imala povlasticu da se ponaša kako joj drago. Zato se niko nije obazirao na to što se osmorica od dvanaest porotnika i dalje kikoću, grokću i krevelje. Deveti i deseti porotnik nastavili su da igraju šah. Jedanaesti se nakašljao, pokušavši da zadrži dostojanstvenost usred gungule. Dvanaesti je blaženo dremao, naslonjen na bližnjega svoga.
Sudija je bio iskusan u ovoj vrsti procesa i odmah je iskoristio primirenje.
"Optuženi, ustanite!"
Klempavi starac tromo se pridigao sa klupe za branjenike. Tanki golubijesivi džemperić zapeo je za iver i povukao ga nadole. Tek kada ga je uklonio, ustao je. Ogromno uvo iz koga je virilo sedo žbunje uperio je ka sudiji. Isprekidanim kretnjama zavukao je ruku u levi džep lanenih pantalona boje ljuštenog badema. Promašivši nekoliko puta nos, konačno je dodao nov sadržaj slinavoj maramici.
"Gospodine R, prekinite da izigravate senilnog čiču, sudski psihijatar je procenio da ste u potpunosti sposobni da pratite proces."
Starkelju je uhvatio napad suvog kašlja. Osmehnuo se i klimnuo.
"Izbrišite iz zapisnika ovo poslednje", sudija je dao znak službenici. Velika punđa se naklonila sudu, a rečenica je nestala iz beležnice.
"U procesu VS. protiv R. broj predmeta jedan kroz šest milijardi šest stotina dva miliona dve stotine dvadest četiri hiljade sto sedamdeset pet, pošto što smo primili zahtev javnog tužioca, održali smo početno saslušanje i odredili visinu kaucije na pet hiljada tri stotine pedeset četiri minuta duboke kome. Na pretprocesnom saslušanju tužioci su uverili sud da se krivični postupak nastavi, i to po Zakonu o životu. Pozvali su se na sledeće odrednice; opšte odredbe članovi jedan, četiri i devet, te odredbe o odrastanju, članovi od devetnaest do dvadeset pet, zatim odredbe o traganju članovi šesnaest i sto osam i odredbe o smislu član četrdeset dva. Održano je sedamdeset devet ročišta na kojima su tužioci izneli dokaze o krivici optuženog. Zastupnici branioca pozvali su se na podzakonski akt o ograničenju slobode izbora i gradili odbranu na temelju pretpostavke o predodređenju. Po saslušanju svedoka, unakrsnog ispitivanja i predstavljanja dokaza, sud je spreman da donese presudu."
Advokat ćušnu matorog, a ovaj se prenuo iz dremeža. Sudija je namestio monokl i odmerio branjenika.
"Dakle, optuženi R. proglašava se krivim za delo koje mu se stavlja na teret, a to je vođenje buntovničkog života kroz koji je iskazao duboko nepoštovanje zakona."
Sudnicom se prolomio smeh. Posetioci su skočili na noge. Pljeskali su i mahali papirima, šalovima, bacali šljokice. Tužioci su čestitali jedan drugom uz lagani naklon. Branioci su vrteli glavom i snebivljivo se smešili starcu. Porota je i dalje bila zaokupljena svojim poslovima. Čavrljali su, igrali šah ili dremali. Jedanaesti porotnik, jedini vidno pogođen presudom, negodovao je, prekrstivši ruke na prsima, dureći se na sudiju.
"Zato sud izriče kazneno porpavnu meru prvog reda. Povratak u prošlost. Kazna će se izvršti odmah. Sledeći!"
Čekić je odjeknuo poput groma. Čuvari su nahrupili na vrata i odveli starca noseći ga kao da je džak paprike. Spustili su ga u podrum i predali dželatu. Sudski izvršitelj nosio je mesarsku pregaču preko bele košulje čiji su rukavi bili umrljani džemom od malina. Kada su uneli gospodina R, službenik je završavao doručak. Obrisao je salvetom šiljate brkove, a potom i male naočari koje je nosio na vrhu nosa. Sed i razbarušen, više je ličio na rasejanog profesora, nego na dželata. Kretnjom ruke dao je znak čuvarima. Starca su podigli i naglavačke ubacili u levkasti otvor mašine za putovanje kroz vreme. Izvršitelj je kvrcnuo prstom u merač. Kazaljka se nervozno prošetala preko svih podeoka i vratila na nulu. Zatim je povukao polugu kojom je podesio brojač. Zadovoljno je coknuo i mahnuo čuvarima da se odmaknu. Mašina je zabrundala. Tiho cvilenje zupčanika nadjačalo je krckanje. Smenio ga je vlažan zvuk šljapkanja kroz blato.
Levi stražar merkao je ostatke doručka. Obliznuo se kao štene pred ukor.
"Šta misliš, Alberte, gde će baciti ovu ptičicu?" upitao je dželata desni stražar. Izvadio je pozlaćenu tabakeru iz unutrašnjeg džepa kaputa i otvorio je.
"Hehe, da li je koji raspoložen da se oko toga opkladi?" reče krvnik. Poslužio se cigaretom i pozvao službenike da mu se pridruže za stolom.
"Hihi, da vidimo... Bilo bi glupo da ga vrate na sam kraj, tik pred smrt..."
"...ali i vrlo zabavno!" začkiljio je Albert. "Sećam se takvog slučaja. Sirota duša, kako se samo zbunio kada su ga ponovo izveli pred sud!"
Desni stražar se iscerio i laktom bocnuo saradnika. Ovaj je, misleći da je uhvaćen u pokušaju da makne komadić tosta sa džemom, stidljivo povukao ruku i sakrio je ispod stola.
"Franci, šta ti kažeš? Gde će završiti starkelja?"
"Zašto ja da kažem? Znaš i sam Vileme, da slabo razmišljam na prazan stomak."
"Evo, kladim se u doručak da nećete pogoditi!" iskezio im se dželat.
"Važi!" povika izgladneli stražar. "Ako se dobro sećam suđenja, dedica je imao tri žene. Staviće ga u dan kada je druga žena odnela sve iz stana i ostavila mu samo kućni ogrtač!"
"Franci, molim te! To i nije neka muka, bar se rešio brbljivice. Seti se samo koliko je novca trošila. Nemaš nimalo smisla za mučenje, kako si uopšte postao stražar?" brecnuo se Vilem. "Kad si već pomenuo ženu, hihi, vidim ga da stoji i drži bebu u naručju, a pored njega je uplakana mlada pedikirka. Na nišanu ih drži njen pobesneli dečko, a starkeljina prva žena upada s ljubavnikom, učiteljem heklanja, misleći da je gospodin još uvek na poslu!"
Vilem je od sreće zapljeskao.
"Ako si toliko siguran, uloži tabakeru!" čikao ga je Albert.
Pozlaćena kutijica sletela je na sto.
"A ti, Franci? Odustaješ?" bockao je dželat.
"Hm... Mogu da ponudim obećanje. Tetka Hajdi će mi poslati džem od zove..." kad je Albert dao znak da prihvata ulog, nastavio je, "Rekao bih da će ga poslati u detinjstvo. Kada je bio dvanaestogodišnjak upao je u bure mastila. Dvadeset devet dana i petnaest sati bio je ljubičast kao beduin!"
Albert je zgrabio tabakeru. Stavio je šaku na uho, podražavajući Hijavatu.
"Rođenje, razume se. Vratiće ga na početak."
"Nema šanse!"
Vilem je zagroktao od sreće i odmahnuo prezrivo. Franci je liznuo usnu i posegnuo za poslasticom. Uto se iz mašine začuo krik novorođenčeta.
Obojica potonuše kao šećer u kafu.
Krvnikov smeh pratio ih je sve do novog suđenja.